četvrtak, 14 februar 2019 13:50

KAKO UBIJATE PISCE

Nebrojeno mnogo puta sam se susrela sa ljudima koji mi govore da treba da počnem da pišem knjigu, da moram da podelim svoj rad sa više ljudi i da ću se u moru pisaca današnjice sigurno isticati. Međutim, isti ti ljudi će par trenutaka kasnije početi da pričaju o tome kako je nečija prva knjiga potpuni šund, kako danas svako može da objavi knjigu i kako nije sve što se napiše umetnost. I kako sada, pitam vas, da se usudim da sa ljudima podelim sve ono što napišem?

Biću iskrena, ako sam sigurna da znam nešto dobro da radim, to je svakako pisanje. Smatram da ću sve uvek bolje napisati nego reći i nemam problem s tim kako bi neko prihvatio moj rad. Međutim, Dunja od pre par godina ne bi ovo rekla. Dunja od pre par godina ne bi želela da iko vidi njena dela, jer bi brinula da nisu dovoljno dobra, da bi neko drugi to mnogo bolje napisao i da se ono što ona napiše sigurno neće svideti svima. Međutim, Dunju danas ništa od ovoga ne zanima. Svesna je da ne vole svi iste stvari, ali da će  uvek biti nekoga kome će njene reči biti bolje od nekih tuđih reči.

Ukoliko ste bili aktivni na društvenim mrežama poslednjih nekoliko nedelja, onda ste verovatno primetili da se dešava “napad” na Rupi Kaur, mladu pesnikinju koja je postala poznata po svojoj zbirci “Med i mleko”. Ljudi su podeljeni na one kojima je to što radi super i na one koji smatraju da poezija koju ona piše nije dovoljno kompleksna, kvalitetna i da ne nosi dovoljno poruka. Moram priznati da me je ovo neverovatno razljutilo. Dakle, ovde pričamo o mladoj devojci čije su reči doprle do miliona ljudi i koja od svog pisanja živi. Dakle, ono što vi smatrate izuzetno lošim, ona je uspela da unovči. Sada razmislite o vašoj omiljenoj knjizi. Da li je baš svi smatraju dobrom isto koliko I vi? Da li sada shvatate o čemu vam pričam?

Pisanje nije matematika. Ne postoji tačno rešenje. Ne postoji pravilan način da se nešto uradi. Ne postoji magična formula pomoću koje se sve reši. Pisanje je puštanje vaših najdubljih osećanja na površinu. Ako svojim pisanjem uspem da doprem do ljudi, nebitno da li će smatrati da sam velika umetnica ili će ih moje reči navesti da razmišljaju kako oni to mogu mnogo bolje, smatram da sam uspela. Ušunjala sam se u nečije misli.

A sada zamislite kako vaše reči utiču na mlade, nesigurne pisce. „Niko normalan to ne bi čitao“, „Ove reči ne nose nikakvu dubinu“, „Za par godina niko se neće sećati ove osobe“. Čekaj, čekaj. Uspori. Hajde malo razmisli da li bi mogao da napišeš nešto bolje. Ako je tvoj odgovor ne, onda olovku u ruke i više piši o nekim drugim stvarima, a ne o drugim ljudima koji pišu. Ako je tvoj odgovor da, onda svakako olovku u ruke, jer mislim da je ipak važnije raditi na sebi, nego na drugima.

Objavljeno u Blog

Joke like Chandler

Flirt like Joey

Clean like Monica

Sing like Phoebe

Dress like Rachel

Love like Ross

Serija „Prijatelji“ je dugo emitovana američka serija koja prati živote šest prijatelja. Osim što svaka scena može iznova i iznova da nasmeje generacije, može da nas podesti na stvari koje često zaboravljamo. U 5192 minuta, 236 epizoda, 10 godina, 6 prijatelja i 4 stana stalo je, osim toliko smeha, i puno važnih životnih lekcija.

Prijatelji su nešto najbolje što će vam se desiti o životu. Neće vam svi ljudi biti prijatelji, ali kada nađete one prave, shvatićete da su oni za ceo život. Neke od najstresnijih situacija u životu nećete moćete da prebrodite bez njih, a o najvećim avanturama i radostima nećete želeti ni da pomislite bez njih.

Zagrljaji pomažu. Kada ste tužni, srećni, iznervirani ili nervozni, zagrljaj je uvek dobra ideja. Grlite dugo i snažno. Zagrljajem pokažite nekome da ga volite i da ste tu za njega. Da ste zahvalni što ga imate. Koji god je razlog što grlite, nije važno. Samo grlite.

Ne gušite dete u sebi koliko god godina da imate. Pijte čokoladno mleko i glasno se smejte. Ne propuštajte da duvate svećice svakog rođendana. Na kraju krajeva, odrstanje ne mora da bude toliko teško.

Pričajte o svojim problemima. Komunikacija je jedini način da zaista rešite sve probleme koje imate. Budite otvoreni, recite glasno svoje mišljenje i ne plašite se reakcija drugih ljudi. Budite iskreni i u situacijama u kojima vam se čini da je bolje da slažete ili prećutite istinu, jer to zapravo nikada nije dobro rešenje.

Nemojte da dopustite sebi da se jednog dana kajete što niste jeli sve što ste poželeli. Previše pice zapravo uopšte nije toliko puno kao što vam se čini.

Smejte se. Iako ćete se nekad možda naći u situaciji kada vam se čini da se nikada više nećete ponovo smejati, samo čekajte. Nećete biti ni svesni toga da se grčevito držite za stomak, crveni u licu, dok iz vas izlazi zvuk najiskrenijeg smeha.

Uživajte u sitnicama. One zapravo čine život.

Kafa možda nije zdrava, ali je ipak uživanje piti je. Možda nemate „Central Perk“ ali nemate izgovor da makar povremeno ne popijete dobru kafu.

Nije strašno biti poražen. Priznajte poraz i nastavite dalje sa životom. Ne opterećujte se time, život je suviše lep da biste obraćali pažnju na jednu negativnu stvar koja vam se desila.

Ne odustajte od svojih snova. Koliko god se oni činili nedostižnim, istina je da sve što zamislite možete i da ostvarite, samo ako se potrudite. Ne postoje preveliki snovi.

Na ove stvari često zaboravljamo, ali je važno povremeno se podsetiti da smeh, zagrljaji i dobri prijatelji mogu da reše većinu naših problema. Zbog toga prigrlite drage ljude, stavite im do znanja da ste im zahvalni što su tu i što ne idu, ne uzimajte zdravo za gotovo njihovu ljubav i pažnju i smejte se. Mnogo se smejte. Dok vas obrazi i stomak ne zabole od smeha. Jer to je smisao svega. Smejati se problemima u lice i prestraštiti ih hrabrošću.

Objavljeno u Blog
četvrtak, 03 maj 2018 12:49

ZAŠTO PIŠEM

Uzimam papir i olovku. Lap top. Otvaram beleške na telefonu. Nije važno gde, važno je da reči iz moje glave prelaze u stvarnost.

Pisanje mi pomaže da iskažem kreativnost. Dok pišem, stvarnost i svet oko mene ne postoje. Za mene je osećaj koji imam dok pišem isti kao osećaj kada jedete prvi sladoled u godini. Kao kada pijete prvu jutarnju kafu. Ili kao kada osetite miris kiše. To je osećaj koji ispunjava celo moje telo i um, osećaj kome se prepuštam i osećaj koji sam čvrsto prigrlila i kome ne dam da ode.

Reči mi pomažu da iskažem svoja osećanja, misli, stavove, da  shvatim i prihvatim razmišljanja drugačija od mojiih, da napredujem, rastem, razvijam se. Kada pišem, moj um dobija boje, tonove, mirise.

Kada pišem, svi satovi na kratko stanu. Zemlja prestaje da se okreće. Ljudi nestaju. Tu smo samo moje priče i ja. Moje priče koje jedva čekaju da budu stavljene na papir. I ja, koja sa sjajem u očima gledam u ono što sam stvorila.

Za mene, inspiracija nije nešto što dolazi i odlazi. Ona je uvek tu. Možda se nekada čini kao da se sakrila, ali je uvek pronađem. Ne postoji bolji osećaj od onog kada se posle kratke pauze vratim pisanju. Reči tada ne mogu da sačekaju. Pišem i kuckam po tastaturi brže nego ikada. Isto je i kada dobijem ideju koja me potpuno inspiriše. Kada mi na pamet padne nešto što sam apsolutno ja, nešto čemu mogu potpuno da se prepustim.

Pišem zato što sam to ja. Pisanje me čini onime što jesam, upotpunjava me i stvara od mene kompletnu ličnost. Da ne pišem, sve reči bi bile zaglavljene u mojoj glavi, a ja ne bih uspela da pronađem ni jedan ovoliko dobar način da ih prikažem ljudima. Pišem zato što živim za osećaj koji mi pisanje daje. Pišem zato što postojim.

Objavljeno u Blog
subota, 14 april 2018 11:14

NEMOJ NIKADA DA ODRASTEŠ

Sigurno ste se nekada zapitali zašto se ova rečenicatoliko ponavlja. Zašto je toliko bitno da zauvek u nama postoji dete koje nikada neće da odraste? Svako ovo shvata na drugačiji način, ali jedno je sigurno – odrastanjem se određene stvari gube i određene lekcije zaboravljaju. Bez njih, ostajemo samo odrasli ljudi, slični milijardama odraslih ljudi. Stalno žurimo, nervozni smo, pijemo previše kafe i jedemo premalo sladoleda. Ipak, ako u sebi zadržimo makar čupavi pramen kose jednog veselog deteta, ne moramo da budemo slični nikome. Možemo da se smejemo glasnije, volimo jače i, naravno, jedemo više sladoleda.

Oduvek nam svi govore da treba da slušamo starije od sebe, da oni imaju više životnog iskustva i mogu svačemu da nas nauče. To je šablon po kome se živi. A šta je sa mlađima od nas? Da li i oni mogu da nas nauče nečemu? Možda nikada niste razmišljali o tome, ali ja jesam. I shvatila sam da nas deca mogu naučiti mnogo važnijim stvarima, nego mnogi stariji ljudi.

Manje brini oko nepotrebnih stvari, a više se smej.Nije svaki trenutak života veseo i šaren, ali ako kroz život ideš sa širokim osmehom, biće ti lakše. A pogotovo nemoj da se nerviraš oko stvari koje ti nisu važne. Za par meseci ili godina smejaćeš se samom sebi zato što si dopustio da te ovakve stvari izbace iz takta.

Iskoristi svaki trenutak koji ti život pruža.Život odraslih je često dosadan i monoton, često se zapada u rutinu i čini se kao da je vrlo teško da se svaki trenutak gleda sa pozitivne strane. Ipak, ovaj trenutak je sve što imaš. Uskoro ga više neće biti. Zato se potrudi da ga zapamtiš, i to na što lepši način.

Stalno uči nove stvari. Svi znamo da deca postavljaju mnogo pitanja. Zašto je Zemlja okrugla, zašto je Sunce žuto i zašto nije dobro jesti previše slatkiša? Sve ih to zanima. Zbog čega si dopustio sebi da sva tvoja radoznalost i sva tvoja pitanja nestanu? Nemoj mi reći da nemaš vremena, da ne želiš da smetaš ili neki slični izgovor koji svi odrasli upotrebljavaju.

Voli. Ako ne možeš da voliš kao dete, onda nemoj da voliš uopšte. Možda se nekada i ne slažeš sa svima što neko radi, sa određenim stavovima i mišljenjima, možda nekada i ne razumeš sve što taj neko radi, ali i dalje voliš, jer tako treba da se voli. Bez obzira na sve suprotnosti i različitosti. Tako voliš ako u tebi još uvek postoji dete.

Uvek pomaži drugima. Da li se sećaš kada si u vrtiću vezao pertle drugu koji to još uvek nije naučio? Nije bilo teško, ali si ti bio vrlo srećan jer si učinio da neko drugi bude srećan. Gde je sada to nestalo? Zašto ponovo nemaš vremena? Možeš da budeš dobar čovek, samo ako si u glavi i srcu još bolje dete.

Usudi se da sanjaš. Decu ne zanima ako drugi misle da su njihovi snovi nerealni ili čudni. Znaš li ko su svi astronauti, vatrogasci, balerine, piloti ili glumci? To su zapravo deca koja nisu prestajala da sanjaju i koja su te „nerealne“ ili „čudne“ snove ostvarila. Zašto onda to ne bi mogao ti?

Prihvataj ono što možda i ne razumeš. Deca ne osuđuju tuđe izbore i odluke. Njima nije bitno koja je boja tvoje kože. Ni koji automobil voziš. Ni koga voliš, ni zašto se oblačiš kako želiš, ni zašto si takav kakav jesi. Vremenom ljudi zaboravljaju ovu, možda najvažniju lekciju i postaju ono što su govorili da nikada neće postati.

Da li te je ovo što si pročitao/la  navelo da makar malo razmisliš o pravim vrednostima, dobrim osobinama i onome šta je važno u životu? Da li ćeš sada probuditi to dete u tebi koje je odavno zaspalo?

Objavljeno u Blog
četvrtak, 15 mart 2018 13:56

Čemu nas je naučio Mali Princ

Jedna priča o dečaku koji vam može biti prijatelj bilo da imate 7 ili 77 godina, uspela je da makar na trenutak svima stavi ružičaste naočare koje pružaju lepši pogled na svet i život. Koliko god puta da je pročitate, uvek će vam biti jednako draga, a ovo su neke od najvažnijih stvari kojima nas je naučio ovaj neverovatan dečak.

Zagrebi dublje ispod površine. Stvari često nisu onakve kakvim se čine.

„Jednom sam uspeo da olovkom u boji nacrtam svoj prvi crtež. Pokazivao sam svoje remek delo odraslima i pitao ih da li se plaše mog crteža. Oni su mi odgovarali: „Zašto bismo se plašili šešira?“ Međutim, moj crtež nije prikazivao šešir. Prikazivao je zmijskog cara koji je progutao zmijskog slona.“

Lepota nije večna. Večno je ono što je u nama.

„I uvek će te voleti?“ „Ne“, reče ruža, „jednog dana ću uvenuti i onda će prestati da mi se dive“. „Baš čudno“, reče Mali Princ, „da si ti moja ruža, ja bih te voleo i tada.“

U moru ljudi sličnih tebi, uvek ćeš nekome biti poseban i jedinstven.

„Naravno, reče lisica. Ti si za mene samo mali dečak sličan stotinama hiljada drugih dečaka. I ti mi nisi potreban. A ni ja teni nisam potrebna. Ja sam za tebe samo lisica slična stotinama hiljada drugih lisica. Ali, ako me pripitomiš, bićemo potrebni jedno drugom. Ti ćeš za mene biti jedini na svetu. Ja ću za tebe biti jedina na svetu.“

Ako nismo nikoga pripitomili, ako niko nije pripitomio nas, život će nam biti siv.

„Vi uopšte ne ličite na moju ružu, vi još ništa ne značite“, reče im on. „Niko vas nije pripitomio, i vi niste nikoga pripitomile. Vi ste kao što je bila moja lisica. Bila je to obična lisica slična stotinama hiljada drugih. Ali ja sam od nje napravio svog prijatelja, i ona je sada jedinstvena na svetu.“

Ono što tebi znači sve, drugome možda neće značiti ništa.

„Za sve ljude, zvezde ne znače isto. Za jedne, koji putuju, zvezde su vodiči. Za druge, one su samo male svetiljke. Za učenjake, oni su problemi. Za mog poslovnog čoveka one su bile zlato.“

One najvažnije stvari ne možemo da vidimo. One se osećaju.

„Čovek samo srcem dobro vidi. Suština se očima ne da sagledati.“

Možda je mali, sićušan dečak, ali je veliki čovek. Uči nas da volimo, osećamo, živimo. Ali, onako, stvarno živimo. Ceneći prave vrednosti i govoriti prave reči. Možda ima tek stotinak strana, ali u sebi sadrži toliko lepote i važnih životnih lekcija, da više strana nije ni potrebno. Sada, kada sam sa vama podelila svoje omiljene lekcije koje sam naučila od Malog Princa, vreme je da uzmete knjigu, obnovite gradivo, a onda razmislite o tome koje su za vas najbitnije pouke koje ova knjiga nosi u sebi.

Objavljeno u Blog
petak, 26 avgust 2016 11:56

Zašto ne voliš sebe?

Da li volite sebe samo kada želite da pokažete nekome  kako ne sme da se poigrava s vama, jer ste svesni koliko vredite? Ili vas na vednosti i mane podseća okolina? 
 
Često gradimo sliku o sebi na osnovu tuđeg mišljenja i tuđih aplauza, čim oni nestanu polako nestaje i ono što smo zavoleli kod sebe, jer smo primetili da se to dopada drugima. Pominjem ljubav prema sebi, jer sam par puta u životu imala prilike da vidim ožiljke po rukama svojih prijatelja, koje im nisu napravili neprijatelji, već su sami sebi naneli bol. Ponekad bivamo nasilnici prema sebi, ali se ne vidimo u tom svetlu, jer smo izgubili čvrsto tlo na kojem je stajala kritička svest o tome šta je dobro za nas, a šta nije. Neprihvaćenost u društvu, nemoć u suočavanju s problemima znaju da pruže ruku za samopovređivanje ili čak samoubistvo. Razlozi su različiti, ali pitanje za sve je isto:  ZAŠTO NE VOLIŠ SEBE? 
 
Ogrebotine, posekotine, povučenost, opekotine, samoubistva, tužne su priče koje se mogu čuti u društvu mladih. Možda niste obratili pažnju, ali komšinica koja je prošla pored vas nosi majicu na dugačke rukave usred velikih vrućina jer pokušava da sakrije tragove nasilja, koje sama čini. Plaši se da je neko od vas ne pita u čemu je problem ili da je neko ne osudi, jer se loše ponaša prema sebi. Nasilje nad sobom se ne ogleda samo u fizičkom maltretiranju, već i u čestom samokritikovanju i samosputavanju. 
Kada se ogledamo, posebno obratimo pažnju na ono što ne valja i time smo opterećeni dokle god ne izađemo iz kuće, a pri tom se ne fokusiramo  na sreću zbog toga što imamo s kim da izađemo, što nam, na primer, noge lepo izgledaju u toj suknji i što smo prethodno imali šta da jedemo, nego bivamo neraspoloženi zbog kilograma više. Pomenula sam ovaj banalan primer jer se čak i na osnovu te slike o sebi može  primetiti koliko ne volimo sebe, te dopuštamo da nam  ta sitnica upropasti izlazak. Međutim, tada više nije problem samo taj loš izlazak, već i kompleksi koje stvaramo sami sebi. Oni su jedan od uzroka gubljenja čvrstog tla. Čim se stvore kompleksi, prva kritika  postaje uvreda. Da li nas onda neko vređa ili vređamo sami sebe? Da li ste ikada uvredili sebe ili vam je za to baš uvek potreban krivac? Dešava se da ljudi povređuju sebe zbog griže savesti. Da li će posečena ruka učiniti da greška koju smo učinili bude manja? I da li ste ikada pokušali da oprostite sebi ili često razmišljate o tome? 
 
Postoji milion situacija koje su naterale ljude da sebi učine nešto bolno i koje nimalo nisu naivne, ali isto tako postojalo je i bar jedno rešenje ili lepa misao koja bi situaciju učinila boljom. Ljudi grle jedni druge jer se vole, daju komplimente jer im je neko drag, opraštaju zbog nedostajanja. Voliš li sebe? Jesi li sebi drag? Nedostaješ li sebi kada primetiš da nisi „ sav svoj“ ? Voli sebe i oprosti sebi, jer ako sebi budeš nedostajao uvek će ti nešto faliti.
 
Objavljeno u Blog
       Ovih dana Vršac je ponovo posetio reditelj Zdravko Šotra sa glumačkom ekipom koju čine Vojin Ćetković, Sloboda Mićalović, Srđan Timarov, Aleksandar Berček i drugi, kako bi snimio seriju inspirisanu biografijom Laze Kostića. Kako je i sam naveo, život ovog pisca je veoma zanimljiv, toliko da za film i seriju nije bilo potrebno ništa izmišljati. Serija će prikazati život Laze Kostića i njegovu ljubav prema Lenki Dunđerski. Tim povodom smo mi odlučili da zavirimo u život ovog slavnog književnika.
 
       Laza Kostić je poslednji veliki pesnik među srpskim romantičarima, posle Jovana Jovanovića Zmaja i Đure Jakšića. Rođen je 1841. u Kovilju u Bačkoj, u bogatoj oficirskoj porodici, te je, materijalno obezbeđen, mogao da se posveti čitanju i učenju. Godine 1866. odbranio je doktorsku tezu na latinskom, a potom i službovao u Novom Sadu u saradnji sa Svetozarom Miletićem. Bio je politički veoma aktivan u pokretu Omladine srpske, poslanik Karlovačko-narodnog crkvenog sabora i Peštanskog parlamenta. Zbog svojih političkih delatnosti bio je hapšen i progonjen od strane austrijskih i mađarskih vlasti. 
 
       Godinama koje su usledile, Kostić je, posle Dositeja, postao jedan od najobrazovanijih književnika tog doba, poliglota i erudita. On je bio prvi šeksipiroman među svojim savremenicima, pisac koji je najviše doprineo Šeksirovoj kulturi u srpskom romantizmu. 
Zanesen Šekspirom, kao pravi romantičar, i sam počinje da se bavi dramom i ubrzo postaje “naš mladi Šekspir”. Još kao mlad đak piše svoju prvu dramu “Maksim Crnojević” koja je i ostala njegov najbolji komad. Međutim, kao liričar bio je mnogo jasniji, a njegova originalna reč je bila kobna po njega. Bio je smatran za pesnika “u čijim grudima bukti sveti plamen poezije.” 
 
       Laza Kostić, kao liričar, nesumnjivo je najneobičnija ličnost u srpskoj poeziji i pisac od koga je književna kritika toga doba napravila “slučaj”. Još na samom početku svog rada vladao je većom književnom kulturom od ostalih pesnika, te ga je generacija više slavila nego shvatala. Zbog svog stalnog odstupanja, kako u životu tako i u književnosti, važio je za osobenjaka i neuravnoteženog čoveka. Neki su to posmatrali kao genijalnost, a neki kao brbljanje, te je zbog svoje originalnosti, pod starost, doživeo opšte osporavanje, čak i prezir. Svoj uspeh u književnosti Kostić je postigao tek nakon smrti. Posle Prvog i, naročito, posle Drugog svetskog rata, u Kostiću su videli književnika koji je stvarao iznad svog vremena.
 
“Santa Maria della Salute”
 
       “Santa Maria della Salute” je najlepša ljubavna – elegična pesma napisana  1909. godine, samo godinu dana pre Kostićeve smrti. Sa sobom ju je nosio četrnaest godina. Za njeno razumevanje bitne su sledeće činjenice: lepota crkve “Santa Maria della Salute” u Veneciji, Kostićeva reakcija na saznanje da je ova velelepna crkva sagrađena od materijala sa naših prostora i njegova ljubav prema Lenki Dunđerski koja je rano preminula.
 
        Crkva Gospe od Spasa pripada remek-delima latinske arhitekture, a posvećena je, kako je istaknuto i u samom naslovu pesme, Bogorodici. Njena raskošna lepota i danas izaziva divljenje, kako spoljašnjom dekoracijom, mnoštvom kubeta i lukova, tako i unutrašnjom lepotom. Poštovaoci ove građevinske lepote obično čekaju trenutak pred zalazak sunca, kada je crkva okupana sunčevim sjajem, a estetski doživljaj postaje potpun. Ikona Gospe od Spasa je rađena u stilu vizantijskog slikarstva. Svojim prvim pogledom na građevinu, i sam Kostić biva očaran njenim sjajem. 
 
lee-frost-santa-maria-della-salute-church-at-sunset-venice-veneto-italy
 
        Naime, Laza Kostić je, trideset godina pre nastanka pesme “Santa Maria della Salute”, napisao pesmu “Dužde se ženi” u kojoj izražava revolt i ogorčenje zbog seče dalmatinskih šuma koje su služile kao materijal za izgradnju poznate venecijanske crkve.
 
        Kada je zakoračio u petu deceniju svog života, upoznao je dvadesetogodišnju devojku Lenku Dunđerski, ćerku svog bogatog prijatelja Laze Dunđerskog. Iako je razlika u godinama bila velika, ljubav koja se rodila bila je obostrana. Lenka je bila opčinjena slavnim pesnikom, koga je do tada znala samo po stihovima, a Laza je bio očaran njenom lepotom i mladošću. Laza, kao razuman čovek, shvatavši da je razlika u godinama prevelika, smatrao je takvu ljubav nemogućom. Kako bi se sklonio od emocija prema mladoj lepotici, Laza odlazi u manastir Krušedol i tamo ostaje nekoliko godina. Takođe, kao prijatelj Nikole Tesle, predlaže mu da se Lenkom oženi. Međutim, Tesla mu jasno stavlja do znanja da se interesuje samo za nauku. Na predlog svog prijatelja Laze Dunđerskog, Lenkinog oca, Kostić se ženi somborskom bogatašicom Julijanom Palanački i nakon ceremonije odlazi sa suprugom u Veneciju. Nekoliko dana po odlasku, Lenka umire od tuberkoloze, kako nalažu zvanične informacije.
 
        Laza Kostić, saznavši za Lenkinu smrt, odlazi u crkvu Gospe od Spasa. Ganut lepotom građevine okupane suncem, izražava kajanje zbog ranije napisanih stihova i traži oproštaj. Druga tema prepliće se sa prvom. Pesnik se seća Lenke Dunđerski, a potresen njenom ranom smrću i smatra sebe krivim. U neizmernom bolu vaskrasava je svojim rečima i doziva da se vrati. Lenka mu odgovara kao u snu, javlja se kao vizija, koja u Kostiću izaziva uzbuđenje i nadu. U snu će bar imati ono što na javi nije mogao. Pesnik blaženo sanjari, a čitavu pesmu ispevava harmonično i svečanim tonom. Kraj odiše sveukupnim blagostanjem, životnom harmonijom i srećom.  
 
        Laza Kostić poslednje godine provodi sasvim izvan javnog života, ogorčen i usamljen. Upokojio se 1910. godine u Beču, gde je otišao na lečenje, a sahranjen je na velikom Pravoslavnom groblju u Somboru.
 
Objavljeno u Kultura
utorak, 16 avgust 2016 00:50

I dečaci plaču!

Nakon što sam objavila svoj prvi blog o nasilju, par mojih drugova nazvalo me je feministkinjom. Začudila sam se jer,  prvo, nisam feministkinja, a drugo, poenta teksta nije bila da treba da sprečimo muškarce u maltretiranju žena, već da sprečimo bilo koju vrstu nasilja. To me je navelo da razmišljam o položaju momaka danas. Zapitala sam se kako bih reagovala da na ulici vidim kako devojka udara momka. Verovatno bih pomislila da ju je prevario ili napao, te bih ga i ja udarila torbicom. Pošto nije sve onako kako izgleda, te je možda devojka zbog svoje nervoze izudarala nedužnog momka, da li bi se o njenom agresivnom ponašanju širile priče? Ne bi, jer kod nas važi da žena, kao slabije biće, ima prava da pokazuje fizičku agresivnost prema jačem polu, sve dok to ne uradi njen ljubavnik. Smatralo bi se da je za to kriv suprug, jer joj „ mnogo dopušta“, ali ne i to da jedna osoba upravo vrši nasilje nad  drugom. Neka mi ne zamere feministkinje, jer ja ne branim ni muškarce ni žene, već ljubav, ali zašto nekada ne pogledamo sebe i pitamo svoje „ žensko ogledalo“ zašto u njima nismo probudile nežnost i želju da budu džentlmeni prema nama?
 
Statiska pokazuje da je više zloostavljanih žena, ali obzirom na to da nasilje od strane muškaraca polako postaje stereotip, trebalo bi se pozabaviti pitanjem zašto je čovek čoveku vuk. Često korišćenje ravnopravnosti dovodi momke u nezgodan položaj. Kao devojka, moram priznati, volim da šefujem, baš kao i moje drugarice. Ta naša „ strast“ zna da izudara momke po obrazu, ne zato što znaju da budu sujetni, već zato što i oni znaju da vole. Da li smo onda  samo „ zle žene“ kao u Sterijinom delu? Ne, onda smo i nasilnici, verbalni nasilnici.  Poznajem muškarce  koje žene stalno vređaju jer bolje izgledaju od njih. I one koji rade sve kućne poslove, jer žena više zarađuje, te on nema prava glasa. I one kojima je prećeno da neće viđati decu ako se stambeno ne odvoje od njegovih roditelja. A, i one koji opravdaju ženino loše ponašanje svakog meseca  zbog mesečnog ciklusa. Kad god nešto nije po našem, kažemo momku da nije džentlmen. Da li smo mi baš uvek dame i da li ikada priznamo sebi da to možda i nismo?
 
Često su muškarci i fizički maltretirani, ali se o tome malo govori, jer se stide da pokažu svoju slabost. Sada se verovatno nekolicina smeje, jer im nije jasno kako žena od 50 kg može da prebije muškarca od 120 kg, a ja se smejem jer naš mentalitet nikada nije bio svestan koliko je u stvari žena jaka. Nikada mi neće biti jasno zašto se uvek žrtve stide, a nasilnicima se tapše? I zašto nas uče da su junaci oni koji odu u rat, a ne oni koji ih spreče? 
 
Ne zaključujte o nasilju iz ugla žene il muškarca, već iz ugla čoveka, koji čoveku nije vuk. 
I dečaci plaču!
 
Objavljeno u Blog
ponedeljak, 29 februar 2016 20:36

PREPORUČUJEMO: Romantični filmovi 2

Iako se čini da su ljubavni filmovi namenjeni samo ženama, sigurni smo da će među našim preporukama i muškarci naći nešto uz šta će krišom moći da puste suzu. Ovom listom završamo februar i temu ljubavi. Tema sledećeg meseca su trileri.

“500 dana leta” ((500) Days of Summer) je američka romantična komedija sa elementima drame iz 2009. godine.
Ovaj film donosi neobičan pogled na jednu vezu, njene uspone i padove. Radnja filma prati večitog romantičara Toma (Joseph Gordon-Levitt) i devojku njegovih snova, Samer (Zooey Deschanel) , koja za razliku od Toma ne veruje da ljubav postoji. To ga neće sprečiti da krene da je osvaja, iznova i iznova. Ovo je priča o momku koji se potpuno razlikuje od savremenog stereotipa modernog muškarca. Po svom izrazu i formi film se razlikuje od ostalih ostvarenja ovog žanra. Narator se prebacuje sa početka veze, na njen kraj, pa se onda vraća u sredinu i pokušava da shvati kako je došlo do toga.

“Nekim ljudima je suđeno da se zaljube jedno u drugo, ali im nije suđeno da završe zajedno.”

"Umetnik" (The Artist) je francuska romantična komedija, napravljena kao crno-beli, nemi film iz 2011. godine.
Radnja se odvija u tridesetim godinama prošlog veka u Holivudu i prati vezu Džordža Valentina, zvezde nemih filmova (Jean Dujardin) i mlade glumice u usponu, Pepi Miler (Bérénice Bejo). Pepi i Džordž zajedno sarađuju na jednom filmu, i ne samo da je on uzima pod svoje, da je poduči kako da opstane u film biznisu. U toku narednih par godina, nemi filmovi izlaze iz mode jer se pojavljuju filmovi u kojima se priča, koji momentalno ovaj stari format bacaju u zaborav i prošlost. Džordž sada bez posla i karijere, bori se da pronađe razlog zbog kojeg da ostane u životu, dok Pepi uživa u ogromnoj slavi kao vodeća filmska zvezda novog formata.

“Da li smo mi u šemi?” (That Awkward Moment) je američka romantična komedija iz 2014. godine.
Ova komedija govori o tome koliko zaista odnosi i veze mogu da budu komplikovani. Kad Majkija (Michael B. Jordan) ostavi devojka, njegovi najbolji prijatelji, Džejson (Zac Efron) i Danijel (Miles Teller), sklapaju pakt da će i oni ostati samci sve dok se Majki opet ne nađe u njujorškom kovitlacu izlaženja sa devojkama. Ali kad Džejson upozna Eli (Imogen Poots), a Danijelovo prijateljstvo sa Čelsi (Mackenzie Davis) preraste u nešto veće, momci shvataju da je linija između neobaveznog zabavljanja i ozbiljne veze tanja nego što su mislili.

“Biti tu za nekoga kad mu trebaš. To je sve što čini veze.”

“Doručak kod Tifanija” (Breakfast at Tiffany’s) je američka ljubavna drama snimljena 1961. godine.
Holi Golajtli (Odri Hepbern) je pripadnica njujorškog visokog društva, koja zarađuje radeći kao poslovna pratnja. Stan joj je u neredu, leže kasno, ustaje još kasnije. Jednom nedeljno posećuje svog sponzora koji je u zatvoru. U stan do nje se useljava mladi pisac Pol Varžak (Džordž Pepard), i premda je očigledno da mu se ona dopada, Holi želi da budu prijatelji. Kako vreme prolazi, njih dvoje se zaljubljuju jedno u drugo, ali Holi nije spremna da se veže za bilo koga, i neprestano govori da ljudi ne pripadaju jedni drugima. Pol shvata da se iza te hladnoće krije zapravo strah i na sve načine pokušava da je spreči da posle loših muškaraca izlazi sa još lošijim.

“Znaš šta je tvoj problem? … Plašiš se da kažeš “Dobro, život je takav, ljudi se zaljubljuju, pripadaju jedni drugima i to je jedina šansa koju imamo za sreću.” Zoveš sebe slobodnim duhom, divljom stvari, plašiš se da će te neko staviti u kavez. Pa, dušo, već si u kavezu. Napravila si ga sama … I gde god da bežiš, naletećeš na samu sebe.”

“Muška srca” (Männerherzen) je nemačka komedija iz 2009. godine. 2011. godine snimljen je i nastavak ovog filma ''Männerherzen… und die ganz ganz große Liebe”
Priča prati živote pet muškaraca koji idu u istu teretanu u Berlinu i imaju problema sa ženama. Gunteru (Christian Ulmen) nikako ne ide onlajn zabavljanje, Džerom (Til Schweiger) je muzički producent i ženskaroš koji je u prošlosti bio povređen, Ronald (Wotan Wilke Möhring) je mašinovođa koji ima problema sa agresivnim ponašanjem, Filip (Maxim Mehmet) je nezreli sanjar čija devojka iznenada ostaje trudna, a Niklas (Florian David Fitz) čovek kome je sve u životu isplanirano ali nije siguran da li je to život koji želi. Iako toga nisu svesni njihovi životi su povezani.

“Stigla Vam je pošta” (You've Got Mail) je američka romantična komedija iz 1998. godine.
Ketlin (Meg Ryan) vlasnica je male knjižare koju je davno osnovala njena pokojna majka. Ona živi sa dečkom, uglednim novinarom Frenkom (Greg Kinnear), ali je njihova veza odavno prerasla u rutinu. Ketlin se tajno dopisuje sa neznancem sa interneta kog prepoznaje po šifri "NY 152". Iza šifre se krije Džo Foks (Tom Hanks), sin vlasnika lanca knjižara "Fox", koji jednu od svojih velikih knjižara otvara preko puta Ketlinine knjižare. Njih dvoje se sreću u stvarnom životu i postaju poslovni konkurenti i neprijatelji, ne znajući da su u isto vreme preko interneta zaljubljeni jedno u drugo...

“Dah mi zastane dok ne čujem te reči: Stigla Vam je pošta. Ne čujem ništa. Samo otkucaje svog srca. Imam poruku. Od tebe.”

"Zaljubljeni Šekspir" (Shakespeare in Love) je romantična komedija iz 1998. godine.
Ovo je priča o mladom Vilu Šekspiru (Joseph Fiennes), zvezdi londonske pozorišne scene u usponu, koji se suočava sa problemom blokade u pisanju. U pravom trenutku pojavljuje se ona, lejdi Viola (Gwyneth Paltrow). Plemkinja koja sanja o tome da postane glumica, iako to ženama nije dozvoljeno. Rađa se ljubav, ali i inspiracija za Šekspirovo umetničko delo… Ipak, ta ljubav je osuđena na propast jer je Viola obećana lordu Veseksu (Colin Firth).

“Imaću poeziju u svom životu. I avanturu. I ljubav. Ljubav iznad svega.”

"Prljavi ples" (Dirty Dancing) je američki romantični film iz 1987. godine.
Leto 1963. godine. Sedamnaestodišnja Bejbi (Jennifer Grey) provodi praznike s roditeljima u poznatom letovalištu Katskils. Prateći zvuk uzbudljive muzike, upoznaje Džonija (Patrick Swayze), instruktora plesa, koji za razliku od naivne Bejbi ima veliko životno iskustvo. Hipnotisana seksi ritmom i slobodnim pokretima "prljavog plesa" Bejbi ubrzo postaje Džonijev najbolji učenik kako u plesu tako i u ljubavi.

“Plašim se da ću izaći iz ove sobe i da se do kraja života više nikada neću osećati onako kako se psećam sa tobom.”

“Vreme za ljubav” (About Time) je britanska romantična komedija iz 2013. godine.
Dvadesetjednogodišnji Tim (Domhnall Gleeson) otkriva da, kao i njegovi otac i deda, može da putuje kroz vreme i menja događaje iz svog života. Njegova odluka da pronađe devojku i ulepša život nije tako laka kao što na prvi pogled izgleda.

“Svi putujemo kroz vreme, svakog dana naših života. Sve što možemo da uradimo je da uživamo u ovoj vožnji.”

“Voli me…ne voli me” (À la folie… pas du tout) je francuska psihološka drama iz 2002. godine.
U centru radnje se nalaze studentkinja umetnosti (Audrey Tautou) i oženjen kardiolog koji čeka bebu (Samuel Le Bihan) i kojim je ona opsednuta. Nada se da će on napustiti ženu i biti sa njom, međutim, on vidi stvari na sasvim drugi način. Kada shvati da su njeni pokušaji da ga navede na to neuspešni, postaje opasna. Ipak, ona to ne vidi tako. Film je pun preokreta i iznenađenja.

Objavljeno u Kultura
nedelja, 28 februar 2016 13:57

PREPORUČUJEMO: Ljubavni romani #2

 

Donosimo vam i drugi deo liste ljubavnih romana koje preporučujemo (prvi deo možete pronaći OVDE). Tema sledećeg meseca su trileri. Vaše predloge knjiga, filmova i serija koji odgovaraju ovoj temi ostavljajte u komentarima.

 

Gijom Muso „Zov anđela“
U gužvi najvećeg njujorškog aerodroma dvoje ljudi doslovno će naleteti jedno na drugo. Madlin i Žonatan brzo će sakupiti prosute stvari i produžiti svako na svoju stranu. Oni se nikada pre toga nisu sreli, a verovali su i da se taj suret više neće ponoviti. Ipak, u žurbi da prikupe svoje stvari, slučajno su zamenili mobilne telefone. Kada budu uvideli grešku, već će ih deliti više od deset hiljada kilometara – on je vlasnik restorana u San Francisku, dok ona radi u jednoj pariskoj cvećari.
Iako su svesni da zadiru u tuđu privatnost, neće moći da odole i pregledaće sadržaj telefona koji se zatekao kod njih. Međutim, nesputana radoznalost dovešće ih do zapanjujućeg otkrića: shvatiće da su njihovi životi neraskidivo povezani tajnom za koju su oboje verovali da će ostati zauvek skrivena...

Rejnbou Rauel “Eleonora i Park”
Priča o dvoje buntovnika, Eleonori i Parku, čiji putevi su se ukrstili na čudesan način. Kada Eleonora bude srela Parka, i mi se susrećemo s našim prvim ljubavima i svim teškoćama koje one donose. 
Eleonora je nova u kraju, njena razbarušena riđa kosa i pocepana odeća nimalo joj ne pomažu da se uklopi u novu sredinu. Iako sede zajedno u školskom autobusu, nikada ne progovaraju ni reč, sve dok Park ne primeti da Eleonora krišom viri u stripove koje je stalno čitao. Vremenom, stripove okreće sve više ka njoj kako bi i ona mogla da ih čita. 
Polako, veza Eleonore i Parka se razvija, sve dok ne shvate da im je vožnja u školskom autobusu omiljeni deo dana. Ipak, stvari nisu tako jednostavne: Eleonoru maltretiraju druga deca u školi, a kod kuće je čeka još teža situacija. Parkovim roditeljima se u početku i ne sviđa njegova čudnjikava devojka.
Oboje veoma dobro znaju da prva ljubav nikad ne traje večno, ali su dovoljno hrabri i očajni da ipak pokušaju da to i ostvare.

Rouan Kolman „Jedina na svetu“
Kler ima sve što se poželeti može: divnu decu, savršenog supruga i uspešnu karijeru. Međutim, oboleva od Alchajmerove bolesti i idila se ruši: Kler će morati da učini sve da ne izgubi kontrolu nad sopstvenim životom.
U svetu koji se pretvara u nepoznato mesto Kler grabi trenutke lucidnosti i počinje da beleži sve uspomene i sećanja koja je vežu za porodicu. Uprkos bolesti koja ubrzano napreduje, bezuslovna ljubav prema najbližima uliva joj snagu da svojoj kćerki pruži potrebnu podršku, ispravi greške iz prošlosti, a možda i oživi uspavane emocije u sebi...

Sidni Šeldon “Ako dočekam sutra”
Trejsi Vitni oseća se kao da je čitav svet njen. Mlada je, lepa i uskoro će se udati za bogatog i glamuroznog muškarca. Međutim, povedena sopstvenom naivnošću, završiće u zatvoru, nepravedno optužena za zločine okrutne mafijaške grupe.
Verenik je ostavlja na cedilu, a Trejsi, potpuno fizički i psihički slomljena, pokušava da se izvuče iz muka koje su je zadesile. Željna osvete, putuje od Nju Orleansa do Londona, od Pariza do Madrida i Amsterdama, sve vreme opasno se igrajući životom.
Samo jedan čovek može joj biti izazov – on je zgodan, ubedljiv i ništa manje odvažan od Trejsi. Samo jedan čovek može je zaustaviti – zločinački genije čiji spas jedino leži u Trejsinom potpunom uništenju!

Helen Filding “Dnevnik Bridžet Džouns”
Bridžit Džons je neudata tridesetogodišnjakinja, u stalnom nastojanju da postane bolja ličnost, tako što će izgubiti koji kilogram, smanjiti broj alkoholnih jedinica koje popije u toku dana, prestati da puši i da se nervira zbog majčinih večitih primedbi, naći bolji posao i stalnog dečka…
Knjiga ima nastavke “Bridžet Džouns – na ivici razuma” i “Bridžet Džouns – Luda za njim”, a po njoj je snimljen i film.
“Više neću padati na sledeće tipove: alkoholičare, radoholičare, vezofobičare, zauzete, ženomrsce, megalomane, šoviniste, parazite, perverznjake.

Aleksandar Dima „Dama s kamelijama“
Priča melodramskog zapleta o, za ono vreme provokativnoj, „jeretičkoj" ljubavi mlade, prelepe pariske kurtizane i mladića iz ugledne porodice, istovremeno, pobuna protiv licemerja društva, traje kao suptilno promišljanje navek složenog odnosa muškarca i žene. Čudni su, bolni putevi ljubavi, mnogo toga razjeda niti koje drže tu „uzvišenu detinjariju", bez obzira da li se ona rodila „u Parizu, matičnom gradu skandala" i u doba „lakog morala"...

Aleksandra Poter “Detektiv za ljubav”
Rubi Miler je pisac koji će srećnim završetkom svake svoje priče, uneti dašak radosti u vaš život. Sve dok sama ne izgubi veru u ljubav. U pokušaju da preboli prevaru, kreće u misterioznu potragu za odbeglom sestrom, ne sluteći da joj se sprema vrtoglava pustolovina i neverovatno poznanstvo.
Magičan svet Indije, nežan dodir svile i miris aromatičnih začina hrle u svet najlepših ljubavnih priča, izgubljenih i nađenih. Kroz zidove starih palata i tvrđava, dok hodnicima tumaraju čitači sudbine, Rubi će pokušati da pronađe ključ koji otvara sva vrata ka sreći.
U vatrometu raskošnih zabava, gozbi i venčanja, ljubav je konačno izvela svoju čaroliju...

Džil Mansen "Pruži mi priliku"
Klio Kvin nije imala mnogo sreće s muškarcima, sve dok nije srela Vila. On je zgodan i pažljiv i vrlo moguće da je njen gospodin Savršeni. Sudbina joj se stvarno nasmešila... Međutim, u Klijin život nenadano se vraća plahoviti Džoni Laventura, briljantni vajar i njen rival iz detinjstva, i počinje da je maltretira kao nekada.
U međuvremenu, Klijina sestra Ebi ima sopstvenih problema – njen muž Tom postao je povučen i dalek, a ona je odlučna u nameri da sazna zašto se to dešava. Međutim, da li će šokantna istina označiti kraj njihovog idilično srećnog braka?
Sestre će uskoro otkriti da prošlost ume da progoni, a da ljubav može da procveta kad je najmanje očekivana...

Emili Bronte „Orkanski visovi“
Priča o fatalnoj ljubavi i kobnoj osveti, o tajnama i protivrečnostima skrivenim u dubinama ljudskog srca.
Usamljena vresišta severne Engleske. Dve porodice, dva suprotstavljena sveta destruktivnih strasti i stidljivog konformizma. Neprevaziđenom dramskom snagom bezvremenog klasika, surova stvarnost svakodnevnog života stapa se sa neutoljivim strastima, dubokim emocijama i gnevom osvete, pripovedajući o nesreći ljudskog roda sputanog i poraženog sopstvenim ograničenjima.
Ova tragična ljubavna priča, burna poput severnog vetra koji briše pustarama Jorkšira, obuhvata dve generacije – od vremena kada je Hitklif, ostavši sam na svetu, došao da živi na imanju porodice Ernšo, pa sve do njegove smrti mnogo godina kasnije.
Jedini roman Emili Bronte uzbudljiv je viktorijanski klasik o snazi ljubavi koja, uprkos svemu, pa i smrti, živi večno.

Vesna Zakonović Arežina "(Ne) Verujem u ljubav"
Lana ima dvadeset osam godina, iza sebe tri ozbiljne veze i milion neuspelih pokušaja, bogat društveni život, omiljena mesta za izlazak... Stambeno je situirana. Emotivno ruinirana.
I Ana ima dvadeset osam. Iza sebe dve simpatije, jedan poljubac na plaži i malo pipkanja preko kupaćeg. Pored sebe ima muža i slatku kćerkicu od pet godina, konstantni problem šta da kuva sutra... i pustu čežnju za izlascima.“
Sticajem životnih okolnosti, Ana i Lana postaju najbolje prijateljice, dajući jedna drugoj odgovore na čuvena ženska pitanja: Da li neudate žene ipak najviše maštaju o ljubavi, mužu, konstantnoj obavezi, ocu svoje dece, dok one sa prstenom očajnički vape za slobodnim vremenom, kafom sa drugaricama i malo više slobode? Ili, ipak, prava sloboda tek u paru dobija smisao?

Objavljeno u Kultura

Budi u toku! :)

Prijavite se na mejling listu kako biste na vreme dobili važna obaveštenja.

Anketa

Šta vidite kao najveći problem mladih u Vršcu?

Nasilje - 16.2%
Nedostatak kulturnih sadržaja - 11.1%
Nedovoljno razvijen noćni život - 9.4%
Nedostatak mesta za rekreativne aktivnosti - 6%
Nedostatak posla/stručne prakse - 46.2%
Nedostatak neformalnih edukacija - 11.1%

Ukupno glasova: 117
Glasanje je završeno, dana : avgust 17, 2017

edukacija-logo-kursevi

Baner 231x173

 

  • 1
  • 2
  • 3

parakvadvs

OklagijaRS

OpstinaVrsac

ArchLAB

VrsacPlus

eVrsac

iserbia

PokrajinskiSekretarijatZaSportIOmladinu

ClickMan

PricajmoOTome

TOV

edukacija

Cefix

VAK

KulturniCentarVrsac