ponedeljak, 27 mart 2017 10:23

Svetski dan pozorišta

Napisala 
Ocenite ovaj članak
(3 glasova)
Svetski dan pozorišta, tradicionalno se obeležava svake godine 27. marta. Čitanjem poruka, istaknutih pozorišnih radnika, javnost se podseća na veličinu umentosti i njenu snagu. 
 
Svetski dan pozorišta – kako je sve počelo?
 
Još od 1962. godine, na inicijativu Međunarodnog pozorišnog instituta (ITI), kao svetski dan pozorišta izabran je 27. mart. Prvi put, ovaj praznik je obeležen u Helsinkiju. Nakon toga, na deveton ITI kongresu, u Beču, iste godine, tadašnji predsednik Arvi Kivimaa je predložio da se proslavlja Svetski dan pozorišta čija je ideja u buduće i prihvaćena. Pozorišta ovaj praznik obeležavaju individualno ili sa ostalim pozorištima u saradnji, organizujući razne pozorišne manifestacije. 
Na taj dan se u pozorištima širom sveta, pre početka i otvaranja pozorišne scene, čita tradicionalna međunaroda poruka. Ovu poruku, na poziv ITI-ja, uvek piše pozorišna ličnost svetskog udela. Poruka se prevodi na više od 20 jezika i čita se širom sveta. Prvu poruku za Svetski dan pozorišta napisao je Žan Kokto, francuski režiser, romanopisac i pesnik. Ove godine to je učinila pozorišna i filmska francuska glumica Isabel Iper. A poruka u celosti glasi: 
 
Evo dakle, već 55 godina da se svake godine u proleće održava Svetski dan pozorišta. Jedan dan, odnosno 24 časa koji počinju tamo negde u pozorištu NO i Bunraku, zatim prolaze kroz Pekinšku operu i Kathakali, zadržavaju se između Grčke i Skandinavije, od Eshila do Ibzena, od Sofokla do Strindberga, Između Engleske i Italije, od Sare Kejn do Pindela, i Francuske, između ostalih, u kojoj se nalazimo i u kojoj je Pariz ipak svetski grad koji prima najviše stranih ansambala. 
 
Potom nas naših 24 časa vode od Francuske u Rusiju, od Rasina i Molijera do Čehova, onda prolaze Atlantik da bi završili u nekom kalifornijskom kampusu gde mladi ljudi možda ponovo izmišljaju pozorište. Jer pozorište se uvek ponovo rađa iz svog pepela.
 
Ono je samo konvencija koju neumorno treba rušiti. Tako ono ostaje živo. Pozorite ima bujan život koji izaziva prostor i vreme, najsavremeniji komadi hrane se prošlim vekovima, najklasičniji repertoari postaju moderni svaki put kad se ponovo postave.
Svetski dan pozorišta svakako nije dan u običnom smislu naših svakodnevnih života.
 
On ponovo oživljava jedan ogroman prostor prostor – vreme, a da bi se govorilo o prostor – vremenu htela bih da prizovem jednog francuskog dramaturga, toliko genijalnog koliko diskretnog, Žana Tardjea. Što se tiče prostora, on pita ,,koji je naduži put od jedne tačke do druge..“ Što se tiče vremena on sugeriše da se u desetinkama izmeri vreme koje je potrebno da se izgovori reč ,,večnost“. Za prostor – vreme on kaže i ovo: ,,Odredite u svom duhu, pre nego što zaspite, bilo koje dve tačke u prostoru i izračunajte vreme koje je potrebno, u snu, da odete od jedne do druge.“ Zadržaću reč ,,u snu“. Reklo bi se da su se Žan Tardje i Bob Vilson sreli. Naš svetski dan pozorišta možemo takođe da rezimiramo sećajući se Semjuela Beketa čija Vini u svom žustrom stilu kaže: ,,Oh, kakav bi ovo lep dan bio.“ Razmišljajući o poruci koju imam čast da izgovorim, setila sam se svih tih snova iz svih tih scena. Stoga, ja ne dolazim sama u ovu salu UNSECO, svi likovi koje sam glumila na sceni prate me, uloge za koje se čini da ih napuštamo kad se završi predstava ali koje vode u vama neki podzemni život, spremne da pomognu ili unište uloge koje dolaze za njima: Fedra Araminta, Orlando, Hedra Gabler, Medeja, Mertej, Blanš Diboa...Prate me i svi likovi koje sam volela i kojima sam aplaudirala kao gledateljka. I tu pripadam celom svetu. Ja sam Grkinja, Afrikanka, Sirijka, Venecijanka, Ruskinja, Brazilka, Persijka, Rumunka, Japanka, Marseljka, Njujorčanka, Filipinka, Argentinka, Norvežanka, Koreanka, Nemica, Austirjanka, Engleskinja, zaista ceo svet. Prava mondijalizacija je u tome.
 
Godine 1964. povodom ovog Dana pozorišta, Lorens Olivije najavio je da je, posle više od jednog veka borbe, u Engleskoj konačno stvoreno nacionalno pozorište za koje je on želeo da bude i međunarodno pozorište, bar po svom repertoaru. Vrlo dobro je znao da Šekspir pripada svima na svetu.
 
Bilo mi je drago kada sam saznala da je prva poruka za Svetski dan pozorišta 1962. godine bila poverena Žanu Koktou, a punim pravom, budući da je on, zar ne, autor jednog ,,putovanja oko sveta za 80 dana“. Ja sam svet obišla drugačije, učinila sam to kroz 80 predstava ili 80 filmova. Kažem i filmova, jer ne pravim nikakvu razliku između igranja u pozorištu i igranja na filmu, što iznenadi svaki put kad to kažem, ali tačno je, tako je. Nikakva razlika.
 
Govoreći ovde, ja nsam ja, ja nisam glumica, ja sam samo jedna od brojnih ličnosti zahvaljujući kojima pozorište nastavlja da postoji. To je pomalo naša dužnost. I naša potreba. Kako da kažem: Ne postoji pozorište zbog nas, pre će biti da mi postojimo zahvaljuući njemu. Pozorište je vrlo snažno, otporno, ono preživljava sve, ratove, cenzure, manjak novca. Dovoljno je reći ,,dekor je prazna scena neke neodređene epohe“ i pustiti glumca da uđe. Ili glumicu. Šta će on učiniti? Šta će reći? Hoće li oni razgovarati? Publika čeka, saznaće, publika bez koje nema pozorišta, nemojmo to nikada zaboraviti. Jedna osoba u publici je publika. Ali ipak ne previše praznih sedišta! Osim kod Joneska...na kraju Starica kaže: ,,Da, da, umiremo u punoj slavi...Umiremo da bismo ušli u legendu...Bar ćemo imati ulicu koja će nostiti naše ime...
 
Svetski dan pozorišta postoji 55 godina. Za 55 godina ja sam osma žena koju su zamolili da izgovori poruku, konačno, ne znam da li je reč ,,poruka“ odgovarajuća. Moji prethodnici (muški rok se nameće!) govore o pozorištu mašte, slobode, porekla, govorili su o multikulturnom, lepoti, pitanjima bez odgovora...Godine 2013, dakle samo pre četiri godine, Dario Fo kaže: ,,Jedino rešenje za krizu jeste nada da će se protiv nas, a pre svega protiv mladih koji žele da prigrle umetnost pozorišta, organizovati velika hajka: i da će jedan novi naraštaj glumaca, iz ovako nametnutih okolnosti, izvući nezamislivu dobrobit za jedno novo porozište.“ Nezamisliva dobrobit je lepa formulacija dostojna da se nađe u nekom političkom programu, ne?...budući da sam mu Parizu, i to pred skorašnje predsedničke izbore, predlažem onima koji izgleda žele da nama vladaju da paze na nezamislive dobrobiti koje donosi pozorište. Samo bez hajke!
 
Pozorište je za mene drugi, ono je dijalog, odsustvo mržnje. Prijateljstvo među narodima, ne znam tačno šta to znači, ali verujem u zajednicu, u prijateljstvo gledalaca i glumaca, u zajedništvo svih onih koje pozorište okuplja, onih koji ga pišu, onih koji ga prevode, onih koji ga osvetljavaju, oblače, dekorišu, onih koji ga tumače, onih koji se njime bave, onih koji u njega idu. Pozorište nas štiti, pruža nam zaklon...Verujem da nas voli...onoliko koliko mi volimo njega...Sećam se jednog reditelja starog kova koji je pre podizanja zavese, iza kulisa, svako veče govorio čvrstim glasom: ,,Mesta za pozorište!“ Biće to reč za kraj.
 
 
Pročitano 413 puta

Budi u toku! :)

Prijavite se na mejling listu kako biste na vreme dobili važna obaveštenja.

Anketa

Šta vidite kao najveći problem mladih u Vršcu?

Nasilje - 16.2%
Nedostatak kulturnih sadržaja - 11.1%
Nedovoljno razvijen noćni život - 9.4%
Nedostatak mesta za rekreativne aktivnosti - 6%
Nedostatak posla/stručne prakse - 46.2%
Nedostatak neformalnih edukacija - 11.1%

Ukupno glasova: 117
Glasanje je završeno, dana : avgust 17, 2017

edukacija-logo-kursevi

239x106 novi 

 

  • 1
  • 2
  • 3

PokrajinskiSekretarijatZaSportIOmladinu

TOV

VrsacMOJKraj

ArchLAB

parakvadvs

eVrsac

OklagijaRS

VrsacPlus

VAK

OpstinaVrsac

KulturniCentarVrsac

Cefix

ClickMan

iserbia

PricajmoOTome