petak, 20 april 2018 18:03

Mali sportski vodič

Cilj sporta u suštini i jeste zabava, ali kada malo bolje razmislite i poželite da unapredite svoje mogućnosti, postoje brojne stvari koje biste trebali da znate, od pravilne ishrane, do prevencije povreda i postignuća željenih rezultata.


Ovih dana sam razgovarala sa profesionalnim kondicionim trenerom, kao i fizioterapeutom košarkaškog kluba iz Vršca, Marjanom Kardošem. Tokom naših razgovora i prolaska kroz temelje sporta i dobre forme, došli smo do poučnih zaključaka, kao i slaganja oko mnogih stvari. Kako sam u sportu punih dvanaest godina, a on čak duplo više od mene, ovakvi razgovori su me doveli do vrlo poučnih iskustva, kao i unapređenja u mom znanju na ovu temu.


U radu sa njim sam tokom godina naučila većinu onoga što je potrebno da znam o napretku i načinu mog rada. Odlučili smo da kroz ovih par razgovora na neki način sve to sumiramo i izvučemo celinu.

 

Zašto i koliko je važno baviti se sportom?
Sport kao i svaka vrsta fizičke aktivnosti pomaže u razvijanju i održanju opšte fizičke kondicije. Kroz sport čovek nauči da kontroliše svoje telo, a to mu može pomoći da se kontroliše i u drugim područjima svojih aktivnosti. Sport svojim sredstvima širi i socijalni duh, omogućava bolje međusobno poznavanje i razumevanje, veći interes i simpatije.

Ko se sve može baviti sportom i šta je najbitnije?
Sportom se mogu baviti sve “zdrave” osobe koje su prošle specijalistički lekarski pregled. Volja i ljubav su po meni dva najbitnija faktora. Motivi mogu biti različiti.

Čega se najviše trebamo držati da bismo došli do željenih rezultata?
Prva je disciplina. Zatim sebi postaviti određeni cilj koji želimo da ostvarimo. Uz pravilno vođen trening, adekvatnu ishranu i obavezan period odmora dolazi se do rezultata.

Koliko pravilna ishrana utiče na sposobnosti i napredak?
Ishrana sportista zavisi od sporta kojim se bave. Različiti sportovi iziskuju i različit unos kalorija. U nekim sportskim disciplinama, ishrana se stavlja čak i ispred samog treninga. Uz adekvatan unos proteina, ugljenih hidrata, vitamina i minerala poboljšavamo svoje performanse, hranimo mišiće i skraćujemo vreme oporavka.

Da li je dobra atmosfera na treningu ključna za dobro odrađen trening?
Naravno, hemija koja postoji u radnoj ekipi ključna je za dobro odrađen trening ili meč. Moramo uzeti u obzir da svi imamo plus i minus faze.

Koliko česti treninzi, u toku nedelje, trebaju biti?
Taj proces zavisi od mnogo faktora: da li smo profesionalni sportista ili rekreativac, da li se sportom bavimo iz zdravstveno-medicinskih razloga ili iz ljubavi, zavisi od pola i uzrasta. Za sve važi jedan dan odmora u toku sedmice.

Trebamo li imati neke dane u toku kojih pravimo pauze ili takozvane “grešne dane”?
Našem telu potreban je odmor od psiho-fizičkog napora. Period regeneracije. Svi sportisti, čak i profesionalci dobijaju ili uzimaju “godišnji odmor”, period kada “pune baterije”.

Šta je najbitnije u prevenciji povreda i ostanka u dobroj formi?
Pre početka svake fizičke aktivnosti potrebno je telo pripremiti na “stres” koji sledi. Zagrevanje pred trening, istezanje nakon treninga ključni su elementi u prevenciji povreda. Naravno i odmor i period regeneracije.

Koja je po nama najvažnija stvar za dugogodišnji opstanak u svetu sporta?
Marjan: Pre svega trebamo da radimo ono što volimo, da pronađemo sebe u tome.
Ivona: Ljubav prema tvom sportu, vatra u tebi. Nikakav pad volje. I naravno dobro društvo uz koje je sve lakše.

Objavljeno u Razno
Koliko puta ste se u životu zapitali da li je nešto što radite vredno vašeg truda ili ne? Koliko puta ste stali zato što ste naišli na neku prepreku ili na neodobravanje autoriteta? Pred vama je jedan dečko koji nije stao i koji će vas inspirisati da i vi nastavite.
 
Njegovo ime je Samedin Rovčanin i upravo je postao omladinski delegat Srbije u Ujedinjenim nacijama. Zajedno sa svojom koleginicom, Tamarom Pavković, predstavljaće Srbiju i njene interese na mnogim bitnim događajima u toku svog mandata. Ipak, ovo nije jedino čime on može da se pohvali, iza njega je gomila rada, brojni uspesi (prevaziđeni neuspesi) i razna rešenja do kojih je došao. Zajedno sa Bobanom Stojanovićem i Tamarom Vukov, Samedin je održao predavanje u vršačkoj gimnaziji 18. septembra, a o svom doživljaju tog događaja, UN-u i generalno aktivizmu kod mladih , možete pročitati u intervjuu koji sledi. 
 
 
 
1. Pre svega, čestitke na tituli omladinskog delegata Srbije u UN-u! Kakva su ti sada osećanja u vezi sa tim? Da li su se "strasti smirile"?
 
Hvala ti na čestitkama. Da budem sasvim iskren, nije ni bilo mnogo vremena da se utisci slegnu jer su par dana neposredno po izboru za delegata usledile temeljne i iscrpne pripreme koje traju i dalje. Tek kroz te pripreme sam nazreo ozbiljnost i značaj uloge koju treba da obavljam zajedno sa koleginicom Pavković.
 
 
2. Kako je tekao sam odabir? I kako si odlučio da se u početku prijaviš za takvu poziciju?
 
U proces sam ušao bez ikakvih nada i očekivanja verujući jedino u svoje poznavanje omladinske politike i omladinskog rada, što je u konkursu navedeno kao bitna komponenta za budućeg omladinskog delegata. O drugoj komponenti, sistemu  i unutrašnjoj strukturi Ujedinjenih nacija sam morao da učim kao za ispit. Bilo je nekoliko krugova selekcije: pisali smo eseje na temu značaja UN-a, pa onda komisijska ispitivanja na teme omladinske politike i poznavanja organizacije rada UN-a, a na finalnom intervjuu su proveravane naše komunikativne kompetencije i  spremnost da zastupamo stavove Srbije. Do mene nije blagovremeno stiglo obaveštenje da je poslednji intervju trebalo da bude svečane prirode, pa sam umesto u odelu, kao ostale kolege, došao u šorcu i majici, što sam doživeo kao  i kočnicu i gas istovremeno.
 
 
 
3.Učestvovaćeš u narednom periodu na mnogo bitnih događaja. Kako očekuješ da se sve to razvija? Koja očekivanja ti imaš od njih, a koja misliš da oni imaju od tebe?
 
Ne verujem u očekivanja, pa i u ovom slučaju gledam da ih svedem na minimum. Samim izborom Teodore i mene ostvaren je veliki cilj a to je kreiranje institucionalnog okvira za izbor omladinskog delegata Srbije u UN-u. To  praktično znači da je našim izborom utrt put mehanizmu učešća mladih iz Srbije u telima i agencijama Ujedinjenih nacija, koji će u godinama koje dolaze biti unapređivan i omogućiti punu participaciju mladih u procesima odlučivanja na najvišem nivou, a činjenica da kao delegat doprinosim tom procesu oplemenjuje moju dušu i čini me jako srećnim.
 
 
 
4. Koji su ti planovi, da li imaš neke konkretne ciljeve koje bi kroz ovo iskustvo želeo da ostvariš?
 
Konkretno, moj cilj je da u svojim obraćanjima pred različitim telima u UN potenciram teme aktivnog učešća mladih u procesima  donošenja odluka i brigu o mladima iz osetljivih društvenih grupa. Ove teme sam odabrao jer su univerzalnog karaktera i neporecivo važne sa stanovišta ciljeva održivog razvoja UN-a do 2030. godine a posebno važne za ECOSOC forum na kome ću učestvovati u januaru. U svetu a posebno kod nas je odavno nastupila kriza solidarnosti među ljudima, što se reflektuje i na sve slabiju zainteresovanost mladih za bilo kakav aktivizam, mladi kao kategorija čak najslabije učestvuju i na izborima. Onda, osetljive društvene grupe su veoma širok pojam, a vrlo malo se govori i zna o životu i potrebama mladih slabijeg materijalnog statusa, mladim roditeljima, mladima u konfliktu sa zakonom, mladima iz ruralnih područja, mladima koji su rano napustili školovanje...U zbiru, ovo su vrlo brojne grupe mladih ljudi koje predugo ostaju neprimećene od strane sistema a itekako im je potrebno posvetiti pažnju i pružiti podršku. Naravno, moja obraćanja u UN-u nisu lične prirode, pa će sve što budem iznosio biti detaljno brušeno i usaglašavano u konsultacijama sa Ministarstvom spoljnih poslova, Ministarstvom omladine i sporta, misijom Srbije u Ujedinjenim nacijama i različitim subjektima omladinske politike, ali obećavam da ću se boriti da teme koje sam naveo dobiju što više prostora!
 
 
5. Kada bi mogao da posavetuješ neku mladu osobu koja želi da postane takođe UN delegat, šta bi joj rekao? Kako bi je posavetovao?
 
Preuzimajući rizik da zvučim pomalo grubo, mlade sa ambicijom da postanu delegati u UN-u bih posavetovao da preispitaju svoju motivaciju za taj poduhvat. Biti omladinski delegat u UN nije za one koji ostaju fascinirani prestižom, titulama i protokolom. Radi se o zahtevnom angažmanu koji samo u pripremnoj fazi podrazumeva upoznavanje sa različitim pravilima i procedurama, iščitavanje stotina dokumenata, opsežno istraživanje tema koje će se naći na agendi UN-a i gotovo svakodnevno učešće na različitim događajima i konsultacijama, što ponekad zna da bude iscrpljujuće. Intimno verujući da ne postoje najbolji već samo oni koji napreduju u odnosu na sebe i oni koji to ne čine, mladima bih dao predlog da se do konkursa sledeće godine temeljno pozabave svojim aktivizmom i tako akumuliraju što više iskustva a istovremeno da prouče što više materije u vezi sa Ujedinjenim nacijama.
 
 
 
6. UN se čini kao samo logični produkt tvog ranijeg aktivizma. Ono što je vršačke gimnazijalce ubedljivo najviše zainteresovalo na predavanju održanom pre par dana jeste bila priča o tome kako je tvoja organizacija sebi obezbedila prostor. Da li bi mogao da tu priču ispričaš još jednom?
 
 
Naša kampanja „Borba za naše prostore“ prvo je podrazumevala formiranje šire mreže lokalnih omladinskih i organizacija za mlade, što je proces tokom kojeg je stvorena platforma za osnivanje prve lokalne krovne organizacije mladih u Srbiji. Druga etapa je bila kreativnije prirode i tu smo na različite načine pokušavali da privučemo pažnju lokalne samouprave kako bi nam izašli u susret i dodelili prostor: izrađivali smo makete prostora za mlade koje smo uz prisustvo televizijskih ekipa uručivali lokalnim funkcionerima a jednom prilikom smo im poklonili i građevinsku ciglu sa porukom „evo je prva cigla za prostor, vi nam donirajte još nekoliko hiljada njih da sagradimo omladinski centar“.
 
 
 
7. Da li je ovo način koji bi preporučio svima? Da li je moguće ovako postići i druge stvari?
 
Prilikom preduzimanja svake inicijative važno je pažljivo planirati korake, dozirati pritisak i biti što vidljiviji! Ovo poslednje je naročito važno jer, što je vidljivost aktivnosti direktno proporcionalna šansama za postizanje uspeha. Ujedno, biti vidljiv znači biti kreativan a igranje sa sopstvenom kreativnošću je poseban benefit ovakvih aktivnosti. I nikada mladi ga neće iscrpeti do kraja jer je broj ideja koje čovek može da smisli neograničen!
 
 
 
8. Kada i kako si ti tačno počeo da se baviš mladima i njihovim položajem?
 
Zvanično se položajem mladih bavim od 2012. godine, kada sam sa nekoliko kolega omladinskih radnika osnovao organizaciju „Mladi i Talentovani-MIT“. Bavili smo se uglavnom lokalnim projektima u sferama kulture i obrazovanja, ali smo lutali i do ekoloških i humanitarnih akcija. Posebno smo ponosni na međunarodne projekte i omladinske razmene. Produbio sam poznavanje omladinskog rada i omladinske politike kroz učešće na različitim nacionalnim i međunarodnim forumima pa sam i fokus svog zanimanja za položaj mladih pomerio u nešto globalnije okvire.
 
 
 
9. Još jedna stvar koja nije toliko vezana za tvoj aktivizam, ali je veoma bitna, jeste tvoj stav o promeni fakulteta tokom godina studiranja. Šta imaš da kažeš o tome? Koje je tvoje iskustvo?
 
Odlično pitanje! Poznajem dosta mladih ljudi koji su nezadovoljni svojim studijama a nemaju hrabrosti da promene odluku plašeći se novih početaka, straha od neuspeha, straha od pravljenja nove greške i sl. Čini mi se da je problem socio-kulturološke prirode, odnosno da se kod nas na pravljenje grešaka gleda fatalistički i da to inhibira mlade ljude da prave promene u životu. Greške treba posmatrati kao prilike za učenje isto koliko i dobre odluke, i dragoceno može biti iskustvo dobijeno iz njih ako se svemu tome pristupi na pravi način. Isto tako, dosta mojih kolega se odluče za neki posao samo privremeno, da bi posle 5-6 godina i dalje radili isti posao, opet iz straha od promene odnosno neuspeha.
 
 
10. Zajedno sa Bobanom Stojanovićem i Tamarom Vukov održao si radionicu u vršačkoj gimnaziji, ali si imao prilike da vidiš i mlade iz drugih opština. Kakav je tvoj stav o stanju kod Vrščana, a kakav o ostalima? Šta bi želeo da promeniš?
 
 
 Prvi put sam boravio u Vršcu i ostao prijatno zatečen arhitekturom grada a posebno Gradskim parkom u kom sam proveo nekoliko sati. Kao što sam ranije spomenuo, kriza aktivizma je prisutna svugde pa i u Vršcu i osetan je taj nedostatak motivacije kod mladih ljudi da se pokrenu da razmišljaju o problemima u svojoj školi, gradu... Čini mi se da je ovaj problem skopčan sa činjenicom da na lokalnoj omladinskoj sceni deluje jedino Unija studenata. Uveren sam da će razvoj omladinskog sektora i osnivanje i osnaživanje drugih omladinskih organizacija imati ishodište i u usmeravanju aktivističkih potencijala mladih. Situacija ni u drugim gradovima nažalost nije obećavajuća ali svugde mladi imaju snage i ideja, samo je potrebno uspostaviti efikasne mehanizme podrške koji bi od tih ideja izrodili konkretna i održiva rešenja.
Objavljeno u Studentski intervju
Tijana Jokić je jedna "obična" devojka od 17 godina, sa jednom vrlo neobičnom karakteristikom. Ona je vršačka stonoteniserka koja iza sebe ima mnogo dostignuća, od čega i najskorije - medalja na evropskom prvenstvu! 
 
1. Upravo si se vratila iz Portugala, gde si sa reprezentacijom osvojila medalju! Kakav je bio tvoj prvi utisak na taj uspeh? Šta te je motivisalo?
 
Svaki uspeh je sam po sebi značajan, ali ovaj je bio poseban, jer sam igrala u dresu reprezentacije i predstavljala sam svoju zemlju. Volim da treniram i bavljenje sportom je postao moj stil života i trening za mene predstavlja svakodnevnu rutinu. Dok treniram osećam se potpuno ispunjenom.
 
2. Kada bi mogla da izdvojiš jedan svoj uspeh koji ti je posebno drag, koji bi to bio i zašto?
 
Najveći uspeh je za mene evropska srebrna medalja, koju sam osvojila na prošlogodišnjem evropskom prvenstvu i samim tim obezbedila učešće na svetskom prvenstvu. Pored ovog, veliki uspeh predstavlja i to što sam već 2 godine za redom proglašena za najbolju juniorku opstine Vršac.
 
 
3. Kako izgleda jedan tvoj uobičajen dan?
 
Kada je period školske godine, ujutru idem u skolu, u školi sam do 14h (nekad i do 15h), već u 18h krećem na trening, treniram 2 i po sata i kući stižem u 22h. Tako da svakog dana putujem 2 puta u Vršac, s obzirom na to da živim u Uljmi. Kada nema škole, treniram 2 puta dnevno i tada sam skoro ceo dan u sali.
 
4. Poznato je i da sportisti moraju da se dosta odriču kako bi dostigli svoje ciljeve. Da li su ti poznata takva odricanja i kako se boriš sa tim?
 
Naravno, prisutna su velika odricanja. Jako malo vremena uspevam da izdvojim za društvo, jer moram da uskladim i sportske i školske obaveze. Dosta putujem, tako da sam nekad kod kuće 1-2 dana i onda opet idem na neki turnir ili pripreme. Prema tome, jedva uspem da imam i malo vremena da provedem sa porodicom. Već 5. avgusta mi počinju pripreme za narednu sezonu, pa ću za celo leto imati 15-ak dana pauze. Sada se trudim da te 2 nedelje maksimalno iskoristim za porodicu i prijatelje.
 
5. Kako si počela da se baviš stonim tenisom i koji su tvoji planovi za budućnost?
 
Tata u teča su rekreativno igrali i jednog dana su me odveli da probam, meni se svidelo i evo već 10 godina svakog dana treniram. Svakako ću nastaviti da se profesionalno bavim stonim tenisom. Cilj mi je da za par godina odem u inostranstvo i da tamo zaigram za neki dobar klub i tamo da nastavim da gradim svoju profesionalnu karijeru.
 
 
Objavljeno u Studentski intervju
Ljudi koji su dovoljno hrabri da misle da mogu da promene svet, obično su oni koji to i čine. Samanta Gilice je Vrščanka, ali pre svega devojka koja to svakodnevno čini. Okolini je poznata po mnogim stvarima: ispisivanju motivacionih poruka po kamenju, maratonima, Herbalife-u , youtube videima i svojoj knjizi. Ono što je krasi je njena neobjašnjiva pozitivna energija koja je u stanju da pokrene bilo koga.
 
Sa Samantom smo pričali o njenoj motivaciji, ciljevima i dosadašnjem životu. Prvi utisak je bio sasvim dovoljan, dok je čekala da intervju počne, hranila je golubove u Ruskom parku. 
 
 Ono po čemu si ti Vrščanima najpoznatija jeste ispisivanje kamenja motivacionim porukama. Kako je počelo?
 
To zapravo nisam ja počela. Svi mi koji se bavimo motivacijom smo prijatelji na fejsu. Jedna žena je bila na moru i na velikom kamenu je počela da piše. Ja sam ranije imala običaj da ispisujem želje, na primer, za rođendan bih nekome donela balon u koji su ubačene motivaicone poruke. Na taj način sam svuda ostavljala poruke, posebno kada odem na neki vrh, kao što je recimo Lisičja glava, uvek ostavim neku poruku u svesci za upisivanje. U srednjoj školi sam često drugarima iz klupe otvarala svesku na neku nasumičnu stranu do koje će taj neko tek doći. Ova žena je počela sa kamenjem i ja sam pomislila: Što da ne? Počela sam u Vršcu, što je veoma iznenadilo ljude. Zaustavljaju me ovde ljudi i pitaju da im dam neko uputstvo za to. Uputstvo ne postoji. Jednostavno je, ispišeš kamen i ostaviš ga bilo gde. 
 
 Veoma mali broj ljudi bi se setio da tako nešto i uradi zapravo.
 
To ti je posledica nekih spoznaja o sebi. Hajde da krenemo od toga, ne možemo nekom istinski pomoći dok sami sebi ne pomognemo. Ne možemo da budemo najlošiji đak u školi, a da savetujemo nekoga da bude dobar. Kada središ taj tvoj neki segment, ja sam evo sada, od kad znam za sebe, najsrećnija i najispunjenija. Tada jednostavno imaš potrebu da to prenosiš dalje na bilo koji način. 
 
 Maratoni su takođe ogroman deo tvog života. 
 
Maratoni su me najviše promenili. Ukupno sam učestvovala na 28 maratona od 42 kilometra, što je i moja disciplina. Bila sam na još dosta trka koje nisu moje zvanične discipline. Ove godine postavljam rekord Srbije u broju istrčanih maratona. Trenutni rekord je 13, dakle meni je potrebno 14, što znači još 6 komada su mi potrebni da ostvarim taj cilj. Ukupno sam bila na nekih 45-50 trka. 
Sa maratonom sam počela tako što su mi U Herbalife-u prvo pomogli da skinem 25 kilograma. Onda sam krenula na prvi maraton i tu sam videla koliko mogu i šta mogu, a onda je krenulo i samopouzdanje. Posle toga, iz trke u trku je bilo sve veće i veće, a onda dođu i neki uspesi. Svaki dan radim na sebi. Kada dođem kući ja čitam knjigu ili gledam neki motivacioni video, ne gledam crnu hroniku. Radim na sebi i psihički i fizički svaki dan i ovo nije ništa više no proizvod toga.
 
 Da li bi neki maraton mogla da izdvojiš kao najomiljeniji?
 
Jedan od omiljenih maratona mi je Fruškogorski zato što obožavam prirodu i zato što sam tu uspela da pređem distancu od 111 kilometara, posle koje se život iz korena promeni, spoznaja o sebi, pogled na svet, sve. Svake godine prelazim ovu distancu u aprilu i obično mi treba između 28 i 33 sati za to, zavisno od vremenskih uslova. Do sada sam četiri puta za redom to uspela, a sledeće godine će biti jubilarni peti put gde bi trebalo da dobijem počasnu značku za preko 500 pređenih kilometara. Pored njega, Ljubljanski maraton mi je jedan od najlepših maratona. Osim toga, upečatljiv mi je moj prvi maraton, Novosadski, 2012. godine koji sam bukvalno slučajno istrčala, ne znajući šta me čeka. Prijavila sam se tog dana i sa 0 na 42 istrčala i bila treća. Stala sam na postolje već na prvom maratonu i to me je nekako zadržalo, taj osećaj. 
 
 Radiš i u Herbalife-u. Šta radiš tamo? Kako izgleda jedan tvoj radni dan?
 
U suštini, pomažem ljudima na način na koji su oni meni pomogli. Kroz savetovanje i plan ishrane im pomažem da dođu do svojih nekih ciljeva. Nije u pitanju isključivo mršavljenje, tu ima i sportista koji hoće bolje performanse u sportu. 
Pre mesec i po dana sam dobila još jedan novi posao, tako da sam popodne vezana za kompjuter i telefon. Radim u jednoj novosadskoj firmi, povezujem firme preko računara. Pre podne mi je uvek trening, ali ne u tom nekom isključivo napornom smislu. To može da bude i neka šetnja, meditacija, breg. Volim da pravim planove i zapisujem ciljeve. Popodne sam na radnom mestu, ali se i tu, kada nema posla, kuju neki planovi za dalje, radim na sebi. 
Inače volim ceo Vršački breg zato što nema ljudi, mir je i tišina, mogu u potpunosti da se opustim i da uživam u danu onako kako ja to želim. Kad god imam vremena odem ujutru rano na Frušku goru. Budem tamo jedan deo dana i vratim se. Iako sam Vrščanka, Fruška gora mi je definitivno duboko u srcu.
 
 Ljudi obično imaju taj osećaj da kada se jednom prebace na zdrav način ishrane, nikada neće smeti da pojedu kockicu čokolade. 
 
To su samo predrasude. Pa ja prva bez šećera ne bih mogla da istrčim 60 kilometara, pala bih u nesvest. Bitno je dati telu ono što mu treba: vitamine, minerale, proteine, ali kada mu daš osnovno, daj mu i energiju. Iako se lično bavim zdravom hranom, to ne znači da ne jedem i ostalo. Pošto je pred maraton bitno da u organizmu ima dosta šećera kako ne bi došlo do grčeva, jednom prilikom sam tako pojela celu čokoladu od 200 grama. Na fejsbuku čak ima i slika toga kako jedem! To je zanimljivo, ono što ti očekuješ, to će se i desiti. Da sam ja očekivala negativne komentare, prozivke, provociranje, to bih i dobila. Ja sam od toga napravila šalu, tako da su takve i bile reakcije: „Ostavi mi jedan red“ i tome slično.  
 
 Pre par meseci si počela da na youtube kačiš svoje snimke. Kako je to počelo?
 
Počelo je nenadano (smeh). Ta ideja je došla sama od sebe, jer sam osetila potrebu da ljudima prenesem neka svoja znanja i opažanja, a kroz pisani oblik se ne oseti ta emocija. Tako sam samo odlučila da krenem sa youtube snimcima. Ono što me u nekom datom trenutku inspiriše ili kada doživim neku promenu za koju smatram da bi ljudima mogla da pomogne, tada snimam. Za sada imam 20 snimaka, sa tim da sam počela da snimam pre nekih 2 meseca. Snimke uglavnom prati ta neka grupa ljudi koja je otvorena i spremna na promene. Oni drugi dolaze polako, ali sigurno. Ono što je takođe zanimljivo, jeste da su 75% mojih pratilaca devojke, a 25% muškarci, ipak, čast izuzecima!
 
Tvoji pratioci na društvenim mrežama mogu da često primete reč „Vortex“. Možeš li da nam objasniš šta je to?
 
Vortex je kada se dobro osećaš i kada si ono što jesi. To je jedna dobra energija koju imaš u sebi i koja ti je dovoljna da budeš srećan i fokusiran na sebe.  U bukvalnom prevodu, Vortex je vrtlog pozitivne energije. Ja bih to ipak prevela kao dobar osećaj, nešto ka čemu svi treba da težimo. Ne težimo mi u životu ni za čim, sem za tim dobrim osećajem. Mi ne želimo automobile zbog automobila, već zbog osećaja koji ćemo imati u njemu. Ne želimo dečka ili devojku zbog toga, nego zbog osećaja koji ćemo imati u toku vremena provedenog sa njim ili njom. Tako je Vortex taj vrtlog pozitivnih misli. 
 
 Ono što se takođe može videti na tvojim društvenim mrežama jeste da privlačiš predmete na sebe. Kako to radiš?
 
Sve oko nas je energija. Mi delujemo vibracijski, a što si energetski na višem nivou, to predmeti na tebi duže stoje. Svi smo mi energetski veoma jaki magneti i privlačimo najviše metal, a pomalo i plastiku. Tako možemo čak i da proverimo kakva nam je energija, da znamo da li smo dobro ili nismo. Sa ovim sam počela takođe na fejsbuku, tako što je jedan od ljudi za motivaciju to uradio. 
 
 Napisala si čak i knjigu! Kako si došla na tu ideju i kako ti se svidelo pisanje? 
 
Sve ono što sam spoznala imam ogromnu želju da prenosim ljudima. Sa druge strane, obožavam da pišem i još kao mala sam pisala poeziju. Tada mi je bila ogromna želja da izdam knjigu, ali tada nije bilo izdavača i to je bilo jako teško. Ovde je isto zakon privlačenja odigrao ulogu, tako što sam ja u svoj notes zapisala da će se meni izdavač javiti. Pisanje knjige sam počela upravo sa tom verom i nedelju dana nakon ispisane rečenice, javio se izdavač. Knjiga je o motivaciji u sportu, sa naglaskom na trčanje i posvećena je Hani, mojoj budućoj ćerci. Iako još ne postoji, ona me najviše inspiriše da pišem, upravo ta pomisao, šta će moje dete imati u nasleđe od mene.
 
 Da li smatraš sebe za religioznu osobu?
 
Verujem u boga. Ne samo da verujem, nego jednostavno znam da postoji. Neko to naziva bogom, neko univerzumom... Poenta uverenja je da nama to uverenje služi. Možda taj bog i ne postoji, ali meni znači to uverenje da on postoji. Isto tako možda ja i nisam energetsko biće i možda se novčići lepe za mene zbog nečeg drugog, ali ja verujem da jesam i to meni znači. Samo se o tome radi. Generalno zaista verujem i u boga, univerzum i u anđele koje još izučavam. 
 
 Neopisivo si pozitivna i svuda širiš tu svoju energiju. Koji je tvoj stav o svetu danas?
 
Moj stav o svetu danas je da je svet takav kakvim ga ti vidiš i kakav si ti. Ima svakakvih ljudi, i onakvih i ovakvih, ali ako se ti okružiš sa 50 pozitivnih ljudi koji veruju, koji rade na sebi, ti samo takve ljude i vidiš. Tebi je tad svet fantastičan, kao što je meni sada. Kada sam trčala Bukovički maraton, ja nijednog namrštenog čoveka nisam videla. Kako onda može neko da mi kaže da je svet negativan, kada ja vidim 100 istinski nasmejanih i srećnih ljudi? Svet je naše ogledalo i zato pažljivo birajte celo svoje okruženje. 
Lično u Vršcu ima ogroman broj kvalitetnih ljudi koji pokušavaju nešto da urade, ima jako puno talenata i još neotkrivenih velikih ljudi. Ipak, oni jednostavno zahtevaju podršku opštine, nekih sponzora, neko da ih primeti, vidi i podrži. Dok sam živela u Novom Sadu, njihova opština mi je redovno pomagala - opština Novi Sad, gde sam ja jedan popriličo prosečan maratonac, a ovde sam jedini. Tamo ima hiljadu sportista, a oni su meni platili ceo Atinski maraton koji nije bio jeftin.
 
 Kada bi mogla jednu stvar da poručiš celom svetu, šta bi to bilo?
 
To bi definitivno bila ona moja klasična parola i naziv mog youtube kanala: Nemoguće je samo ono čega smo se unapred odrekli. Mi možemo apsolutno sve. Postoji ona jedna jako dobra rečenica: Sve je u životu moguće, a za nemoguće treba samo malo više vremena. Sve što je na svetu ijedna osoba ikada uradila, možemo i mi. Zato se okružite ljudima koji će verovati u vas i gurati vas napred!
Objavljeno u Studentski intervju
“Koliko se vlast ili društvo pruži, toliko se pruža i novinarstvo. Svi misle da novinarstvo menja društvo, a zapravo je apsolutno suprotno. Kada sve saberem, osamdesetih i devedesetih godina, u toku najtežih vremena za Srbiju, ja sam pisao slobodnije nego neke moje kolege danas”.
Jedan od najuticajnijih srpskih književnika današnjice, srpski Den Braun - Vanja Bulić. Između ostalog, bavio se i odbojkom i novinarstvom, pisao za sve značajnije novine bivše SFRJ i ostvario se u svim poljima. Sa Vanjom smo pričali o njegovom toku života i profesije, kao i o planovima za budućnost.
 
Koliko se Vaše pisanje sada razlikuje od Vašeg pisanja na početku karijere?
 
Pre svega, razlika je u tome što sam sada potpuno posvećen tome. Sada sam u penziji i mogu da se posvetim samo pisanju knjiga, dok je onda bilo mnogo više obaveza, na radiju, televiziji, novinama, sve u isto vreme. Vuklo me je to što sam se bavio baš novinarstvom, koje se znatno razlikuje od današnjeg, tada je sve to bilo mnogo sporije. Izdao sam knjigu "Devedeste" u koju su uključena četiri romana koja su štampana devedesetih godina i velika je razlika u odnosu na sadašnje.
 
S obzirom na to da je novinarstvo veliki deo Vašeg života, kakav je Vaš stav o današnjem novinarstvu?
 
Novinarstvo je uvek onakvo kakvo je društvo. Koliko se vlast ili društvo pruži, toliko se pruža i novinarstvo. Svi misle da novinarstvo menja društvo, a zapravo je apsolutno suprotno. Pre svega, lako je uočiti koje novine pripadaju kojoj političkoj opciji i shodno tome diktira im se šta da pišu. Kada sve saberem, osamdesetih i devedesetih godina, u toku najtežih vremena za Srbiju, ja sam pisao slobodnije nego neke moje kolege danas. Vidim da više stvari slobodnih mogu da dam u knjigama nego što oni mogu da daju u novinama. 
 
Napisali ste pregršt knjiga, da li postoji neka koju biste izdvojili kao omiljenu?
 
Da, u pitanju je knjiga "Oko otoka" zato što je to porodična priča. Moj tata je bio na Golom otku i onda sam ja napravio priču kako živi porodica golootočana u periodu od pedeset godina. Podnaslov knjige je : Sve laži u ovoj knjizi su istinite. A to je zato što sam ja, koristeći sebe kao glavnog junaka ubacio i priče nekih drugih ljudi koji su kroz to prolazili. Tako da, iako bi se to moglo smatrati za laž vezano za mene, istina je za neke druge ljude, a to literatura dozvoljava. Ova knjiga je doživela četvrto izdanje u koje sam ubacio rehabilitaciju očevu, kao svojevrsnu zaokruženu priču.
 
Kao što ste spomenuli, veoma ste porodični orijentisani, koliko je porodica uticala na Vašu celokupnu karijeru?
 
Prvo, ono što je glavno pitanje uvek i bilo vezano za mene, jeste pitanje porodice. Ja sam jedno vreme čak bio i urednik Praktične žene. Najveselije knjige su mi opet vezane za porodicu, "Kako sam gajio blizance", "Drugo stanje", "Muškarac u izvesnim godinama", pa i sad ova najnovija knjiga "Zašto bog nema auto" sadrži dosta priča o porodici. Sve se to vidi, ko ima sreće u porodici, to se vidi kroz njegovo pisanje, njegova dela imaju više humora, mada kažu da su humoristi inače gorki ljudi. 
 
Koliko ste istorijski potkovani što se tiče Vaših knjiga?
 
Ko god da čita moje knjige, misli da sam ja istoričar, ali to nije tako. Kad se pripremam za neku knjigu, meni treba šest meseci priprema materijala i šest meseci da je napišem. Za tih šest meseci nađem svu moguću literaturu na internetu vezanu za tu temu. To nije uvek lako, moraš da budeš veoma pažljiv, zato što različiti izvori imaju različit ugao gledanja. Dela kao što su "Jovanovo zaveštanje", "Jovanov pečat", "Dosije bogorodice", dao sam mom prijatelju monahu da ne napravim neku religijsku grešku. Zbog toga ljudi često misle da sam ja neki veliki poznavalac religije, a nisam čak ni siguran da sam religiozan čovek. 
 
Mnogo ljudi baš zbog toga Vaša dela smatraju istorijskim.
 
Da, to je zato što tajne danas ili tajne sa početka srednjeg veka, rešavaju neki ljudi danas. Na primer, jedan od mojih glavnih junaka je novinar! Pošto danas nema više istraživačkog novinarstva, sada ga ima u mojim knjigama i sada ja malo živim kroz mog glavnog junaka, koji je, takoreći, moj alter-ego. 
 
Koji su Vaši planovi za budućnost, da li planirate neku novu knjigu?
 
"Zašto bog nema auto" je relativno skoro izašla, a ja svakoj priči dam po 6 meseci pa krećem sa skupljanjem. Tako će mi pred sajam knjiga izaći nova knjiga pod nazivom "Pasoš za nebo", koja je vezana za tajnu anđela u Mileševi. Naziv je nastao tako što je policija svojevremeno davala pasoš "grubim momcima" da ubijaju po Evropi, što bi rezultiralo i ubistvom njih samih, pa su tako dobijali propusnicu, odnosno pasoš za nebo.
Objavljeno u Studentski intervju
Bend "Bite" nastao je krajem 2007. godine u Vršcu, raspadom više lokalnih metal bendova. Na samom početku, rad se zasnivao na obradama inostranih metal bendova i manjim klupskim svirkama, a kako se bend razvijao, tako se i posvetio kreiranju i snimanju autorskih stvari. Prvi album "Alternation of reality", koji se bavi problemima savremenog društva, nekim ličnim iskustvima, težnjom za savršenstvom i originalnošću, snimili su 2010. godine.
 
Postavu benda sada čine Goran Stojković (gitara, vokal), Stefan Balan (ritam gitara), Vanja Bubalo (bas, vokal), Vladan Perović (bubnjevi) i Bojan Mitrovanov Kinez (vokal) i upravo su završili snimanje novog spota za numeru "Stranger", koji je režirao Bojan Stefanović iz "Requiem Films". Premijera spota numere "Stranger" biće održana večeras u 23:00h u klubu DOV-a, a posle toga će se održati i njihov koncert. Tim povodom, frontmen benda, Goran Stojković, i režiser spota Bojan Stefanovič govorili su za naš portal i otkrili nam neke detalje o spotu.
 
Pre svega, odakle proizilazi sama ideja za spot?
 
Goran: Za ovaj spot postajala je ideja u samom tekstu, koji je u stvari autobiografski. Mi smo pesmu i ideju dodatno pojasnili Bojanu i odatle je jednostavno krenulo njegovo "ludilo".
 
Bojan: Spot ne odstupa toliko od pesme,manje-više prati temu. Jednostavno sam pročitao tekst i sve je jednostavno išlo samo od sebe.
 
Zašto ste odabrali Bojana Stefanovića da režira vaš spot?
 
Goran: Poznajemo se dugo, svesni smo njegove ambcije. Već nam je jedan spot odradio fantastično, pa smo se zbog toga ponovo odlučili za njega. Jednostavno smo savršeno spojili muziku i sliku. Imali smo puno poverenja u njega, toliko da čak ni mi ne znamo o čemu se radi u spotu :)
 
Bojane, kakav ste odnos imali sa bendom tokom snimanja? Otkud to da ni sami članovi ne znaju o čemu se radi u spotu?
 
Bojan: Želeo sam da niko ne zna šta sam radio sa drugim članovima, takoreći želeo sam taj faktor iznenađenja na samoj premijeri. Tekstove su dobijali samo par dana pred snimanje, i dobijali su samo scene za koje sam ja lično smatrao da trebaju da znaju.
 
Kako ste doživeli ovo snimanje?
 
Bojan: Ja sam ceo taj proces posmatrao kao da sam ja dobio muziku za moj lični film, a u isto vreme oni su dobijali spot za njihovu pesmu, tako da se sve savršeno uklopilo. Dali su mi tu slobodu da radim ono što želim i imali su toliko poverenja da su manje više pristajali na sve što sam tražio od njih. Mogu da kažem da je ovo jedno od lepših i boljih snimanja koja sam do sada imao.
 
Kako očekujete da će ovaj spot proći kod publike?
 
Goran: Mi pre svega pravimo muziku zbog nas, kao i ovaj spot. Radili smo ga po našim željama i idejama, ne brinujući previše na spoljne komentare. Naravno da nam je bitno kako naša publika reaguje na sve što radimo, pa i na spot, jer ne bismo bili ovde da nas niko ne sluša. Nadamo se da će kritike biti pozitivne, kao i to da će gledaoci uspeti da vide ono što se indirektno govori, a ne samo sliku koja se pomera ispred njih.
 
Šta vaša publika može da očekuje od vas u bliskoj budućnosti?
 
Goran: Numera "Stranger" će ustvari predstavljati naš novi album, čije je snimanje trenutno u toku. Radićemo promociju tog albuma u toku ove godine, i takođe ćemo izdati tri singla.
 
 
Vidimo se večeras u 23h na premijeri u Rupi, a do tada, teaser za novi spot benda možete pogledati ovde.
Objavljeno u Studentski intervju

Budi u toku! :)

Prijavite se na mejling listu kako biste na vreme dobili važna obaveštenja.

Anketa

Šta vidite kao najveći problem mladih u Vršcu?

Nasilje - 16.2%
Nedostatak kulturnih sadržaja - 11.1%
Nedovoljno razvijen noćni život - 9.4%
Nedostatak mesta za rekreativne aktivnosti - 6%
Nedostatak posla/stručne prakse - 46.2%
Nedostatak neformalnih edukacija - 11.1%

Ukupno glasova: 117
Glasanje je završeno, dana : avgust 17, 2017

edukacija-logo-kursevi

Baner 231x173

 

  • 1
  • 2
  • 3

OklagijaRS

ArchLAB

edukacija

VAK

PricajmoOTome

eVrsac

TOV

KulturniCentarVrsac

PokrajinskiSekretarijatZaSportIOmladinu

OpstinaVrsac

VrsacPlus

parakvadvs

ClickMan

VrsacMOJKraj

iserbia