Ines Vukmirović

Ines Vukmirović


I always wonder why birds choose to stay in the same place when they can fly anywhere on the earth, then I ask myself the same question

 

Budući da pozorišni život u Vršcu postoji oko dva i po veka može se reći da je pozorište važno Vrščanima i da predstavlja jedan od stubova kulture u gradu. Ovu znamenitu ustanovu su negovale generacije Vrščana, te su ostavile u nasledstvo sadašnjim generacijama pozorišni duh koji i dalje živi. Retkost u Srbiji, i radost u Vršcu, bio je Veliki srpski magistrat osnovan davne 1761. koji je čitav vek služio kao stalna pozorišna zgrada. Iako je do osnivanja pozorišta „Sterija“ došlo tek 1945. i pre toga su se igrale predstave i to na raznim mestima, najviše u hotelima "Konkordija", "Kod engleske kraljice", "Tigar", u Gradskom parku u "Areni" i u nekim  kafanama. Savremeno pozorište je institucionalizovano i smešteno između Ruskog parka i Dvorske ulice, zaštićeno od buke i saobraćaja, oukvireno malim trgom na kom se nalazi simbolična statua Jovana Sterije Popovića. 
 
 
 
Tišina pozorišta
 
Iza crvenih vrata sporednog ulaza su stepenice koje vode u prostrani hodnik. U unutrašnjosti pozorišta je mirno, kao da nema nikoga. A zidovi hodnika su bež boje, kao platno po kom načičkani uramljeni plakati, fotografije sa najpoznatijih predstava, probne skice kostima i slike glumaca. Kroz tišinu se na trenutke probijaju prigušeni glasovi koji dopiru iz dna hodnika i kao navigacija me upućuju tamo. Prolazim pored zida na kom su okačene samo slike Tomislava Pejčića, jednog od najpoznatijih glumaca vršačkog pozišta i ulazim u prazan foaje, u kom se glumci i gledaoci osvežavaju u pauzama između činova. U njemu se nalaze starinske fotelje i stolovi, masivna ogledala u ramovima bronzane boje i umetnička dela slikara koji su bili zaposleni u pozorištu kao scenografi. Buka se pretvara u sve jasnije glasove kako se krećem ka mračnom izlazu koji vodi na balkon. Za čas stojim na balkonu sa kog se vidi bina i scenografija kuhinje u kojoj tri glumca (Ivan Bekjarev, Dragan Džankić i Srđan Radivojević) ruše stolice i stolove kroz žučnu raspravu. U toku je proba za premijeru “Balkanskog špijuna”. Mir kojim je pozorište okruženo ne sluti ovaj drugi svet i magiju koja vlada u potpuno praznoj velikoj sali. Iskradam se sa balkona i odlučujem potražim ljude sa kojima ću razgovarati o pozorištu. Istim hodnikom odlazim na drugi kraj i nailazim na klub, odnosno pozoriišni bife, u kome ovog popodneva sede tri čoveka i piju rakiju. Pozitivno reaguju na novo lice rumeni od rakije i vrućine koja se širi po prostoriji zajedno sa žutom svetlosti koja dopre spolja. Ne zadržavam se u bifeu iako slutim ta je ta prostorija veoma važna u pozorišnom svetu. Upućujem se ka marketing službi gde rade ljudi koji su više nego raspoloženi da razgovaraju o pozorištu i da mi pokažu ovu prostarnu zgradu od 2000 kvadrata. Kucam na vrata tražeći Dobu, čoveka sa kojim ću provesti narednih sat vremena u priči i oblasku pozorišta… Doba ustaje i pruža ruku, visok je i nosi svetlo plavu košulju koja pristaje uz njegove umerene pokrete i prijatan izraz lica. 
 
 
 
Velika sala
 
Dok šetamo kroz pozorište srećemo glumce sa flašama i čašama, scenografe sa farbom u rukama i zasposlene u administraciji koji protrčavaju pored nas dok razgovaraju o premijieri. Dolazimo do velike sale iz prizemlja, prilazimo crnim zavesama sa zadnje strane i ulazimo na scenu kuhinje gde je maločas bila proba. Okolo su pobacane stolice i prevrnut je sto, poređani su kuhinjski elementi sa pravim šporetom i “kaobajagi” pilulama, pravim nožem i “kaobajagi” prozorima. U pozorišnom rečniku ove zavese se zovu zadnji rikvan, dok su uske pokretne zavese pantalone ili nogavice. One dele scenu i interscenu, a interscena je mesto gde se čuvaju cele scenske postave preko veštačkog drveća i kućnih zidova od vrata i kreveta do ostalih scenskih gromada. Dok stojimo na bini Doba priča o istoriji sale koju razgledamo. Zgrada postoji šezdeset godina u ovom izadnju u kom je danas Vrščani znaju, a velika sala ima sopstvenu istoriju i ona postoji pre samog pozorišta. Izgrađena je 1896. godine u sklopu hotela "Aleksandrović" kao pozorišna sala i dvorana za balove. Početkom dvadestog veka, tačnije 1921. godine je osnovano profesionalno pozorište na zahtev ministra kulture Branislava Nušića, ali je opstalo samo tri godine. Zato se 10. februar 1945. označava kao datum osnivanja pozorišta "Sterija" jer je tada igrana prva predstava "Kir Janja" što je ozvaničilo preuređenje sale i nadogradnju u ustanovu koja konačno može da ostavari sve funkcije pozorišta. 
 
b2580c8013b9b11cb22b7b3e60685368 XL
 
 
Iza kulisa
 
Prilazimo drugom delu zgrade u kom su zanatske radionice. U hodnicima su stalci sa kostimima, lutke i poneki rekvizit. Prvo ulazimo u krojačku radionicu gde se nalaze mašine za šivenje i razni materijali, sasvim obasjanu suncem zbog velikih prozora. Zatim ulazimo u garderobu, šarenu i pretrpanu prostoriju gde su kostimi sortirani po predstavama... Na stalku u garderobi se nalaze dugačke elegantne haljine i odela za predstavu "Leteća trupa", ali i pocepana crnina ukrašena pur penom za "Ožalošćenu porodicu". Ovde se obavlja posao pre predstava i iza scene. Tu je i slikarska radionica u kojoj se izrađuje scenografija i nastaju autentična dela, zatim bravarska radionica, električarska i druge. Sva ta vrata se otvaraju i jedna po jedna otkrivaju tajnu o magiji koja se pojavljuje u finalnom izdanju, na sceni. Tajna te magije su svi ovi ljudi koji prilažu trud kao da sklapaju puzle, od stolara do krojačice, preko tehničara do šminkera da bi na kraju sve izgledalo savršeno.
 
 
 
Mala sala
 
Pre nego što napravimo pun krug i izađemo na crvena vrata posećujemo i malu scenu. U njoj se igraju monodrame i duodrame jer ima mesta za najviše 50, 60 ljudi, a glumci i publika su blizu i na istoj ravni. Kao u velikoj sali visoki i uski crno obojeni stubovi od gipsa su poredjani paralelno jedan iza drugog sa razmakom gde stoji sufler i došaptava tekst glumcima. Ova scena nosi ime Tomislava Pejčića i otvorena je na na dan pozorišta 2002. godine. Dan pozorišta je zimi kada je pozorište osnovano, ali najveći “praznik” je svakako u dugom godišnjem dobu. To je “Vršačka pozoriišna jesen” koja se organizuje u kontinuitetu od 1993. godine  kada je obeležena dvestogodišnjica od prve igrane predstave u Vršcu. U okviru Festivala pored predstava iz zemlje i inostranstva, organizuju se i razne tribine, promocije knjiga, izložbe... Sve to čini ovu manifestaciju jednom od značajnijih u regionu. Cilj ovog festivala je i da se Vršac promoviše kao grad koji neguje kulturu i prednjači u tome u odnosu na druge gradove u provinciji. 
 
 
 
Za studente i penzionere karta je jeftinija od kutije cigareta
 
Iako možda pozorište više ne igra podjednako važnu ulogu u kulturnom životu Vrščana kao nekada ( ili kultura ne igra važnu ulogu u društvenom životu ), ono je i danas otvoreno i svi su dobrodošli. Građani mogu pogledati predstave za odrasle za 300 ili 400 dinara, dok su predstave za decu 150 dinara. Osim ovih cena postoje specijalne za studente i penzionere, a to znači da ulaznica za svaku predstavu, ukoliko se ne radi o premijri košta 200 dinara. Repertoar se kači na sajt pozorišta svakog meseca i broji između 10 i 15 predstava, tako da je pred Vršanima kvalitetatan i obiman izbor pozorišnih klasika i modernih predstava.

Jedini prostor gde film može da opstane kao umetnost je tradicionalan bioskop koji ne profitira već okuplja ljubitelje dobrog filma i stručnjake koji uređuju program. Dok moderan bioskop bira samo filmove sa dobrom reklamom jer je jedini cilj profit, a time šalje poruku da film bez reklame, kao prašak za veš, ne vredi ništa.

Glavni ulaz u Kulturni centar u Sterijinoj ulici je često zaključan. Iako na vratima piše radno vreme ona se otvaraju po potrebi. Zaključano je i danas, ali glavni ulaz nije jedini ulaz. U okviru zgrade je drvena kapija koja vodi u dvorište, odakle se prilazi zgradi sa zadnje strane. Tu su smeštene kancelarije zaposlenih u Kulturnom centru. Oni imaju fiksno radno vreme i pristupačni su, za razliku od bioskopa i galerije. Jedan od zaposlenih koji ima ključ glavnog ulaza će biti moj vodič kroz bioskop. Njjegovo ime je Živojin i zadužen je za sve u bioskopu počev od preventivnog čišćenja sale, preko puštanja filmova, pa do obaveštavanja ljudi i okupljanja oko filmske sekcije. On je čovek srednjih godina, ali je već skoro dvadeset posvetio bioskopu i filmu. Popeli smo se uz stepenice i moj sagovornik otključava glavni ulaz, staklenu kapiju iza koje su prostorije namenjene posetiocima. Odmah po ulazu, sa desne strane nalaze se starinska vrata koja vode u bioskopske prostorije: salu i kino-kabinu, odnosno mračnu sobu iz koje se puštaju filmovi. Kabina je ,,mozak” bioskopa - u njoj su dva glomazna kino-aparata koja su pola veka emitovala filmsku svetlost na platno kroz dva mala prozora okrenuta ka sali. Ti aparati su deo najstarijeg inventara bioskopa što znači da danas imaju muzejsku vrednost i još uvek rade, ali isključivo putem celuloidne trake. Filmovi se danas puštaju pomoću aparata veličine DVD plejera, odnosno video bimova koji su takođe u prostoriji, ali u senci ovih gromada. Glomazni aparati su tu još od doba kada je bioskop bio poznat kao Radnički bioskop. Ovaj naziv je dobio po osnivanju, odmah nakon Drugog svetskog rata, jer je pre rata tu bio Radnički dom. Ista soba je puna razbacanih dokumenata, rokovnika i letaka koji na dodir ostavljaju siv trag na prstima. Dok stari i čelični aparati svedoče kako je bilo nekada, ovi prašnjavi predmeti od papira i kartona odaju kako je sada.               

                       Novo vreme za bioskop u Vršcu

Bioskop postoji sedamdeset godina, a poslednjih dvadeset je bilo posebno burno. Devedesetih godina je bilo moderno zlatno doba bioskopa, jer su se filmovi puštali dva puta nedeljno. To su bili svetski hitovi poput ,,Godzile”, novi ,,Ratovi Zvezda”, i mnoštvo domaćih hitova. Bioskopska sala je bila sadašnja Velika galerija sa približno 400 mesta za publiku. Krajem devedesetih bioskop je započeo rad u okviru Vršačke pivare, saradnja je trajala pet godina, pa se 2003. osniva se Kulturni centar. Nedugo zatim izbija požar koji će zaposleni upamtiti kao ,,početak kraja”... Pre nego što će bioskop sasvim promeniti način rada i prestati da naplaćuje karte renoviran je 2004. godine kada su stari aparati po ko zna koji put reparirani. Iste godine sala je opremljena po svetskim standardima čemu su doprineli i kino-akustičari omogućivši kvalitet zvuka, koji je i danas prednost u odnosu na druge bioskope u Vršcu. Glavna bioskopska sala sa 80 sedišta je ponovo puna i to za čak dve ili tri projekcije dnevno u zavisnosti od dogovora sa školama koje su organizovale grupne posete. Ali to nije dugo trajalo, broj posetilaca je tokom 2006. i 2007.  pao na desetak, pa je način rada morao biti promenjen.
                
                       Da li je tajna da bioskop u Vršcu radi?

Prelazimo u glavnu salu sa platnom i sedištima. Preko zidova i prozora su navučene tamno plave plišane zavese, a sedišta su presvučena krem materijalom. Zvučnici različitih veličina su ravnomerno raspoređeni po sali, a moderne sijalice umereno osvetljuju prostoriju. Udobno je i elegantno. Tu su i pomoćne stolice koje, nažalost, nisu potrebne za vreme filmskih projekcija, ali svedoče o prkosu koji je bio nephodan da bi bioskop svih ovih godina opstao. Danas se filmovi nabavljaju zahvaljujući dogovorima sa ambasadama, pretežno Britanije, Francuske, Holandije i Japana koje distribuiraju filmske revije, odnosno setove umetničkih filmova nacionalnog tipa. Međutim, bioskop ne opstaje zahvaljujući ambasadama, već ljudima koji dolaze u posetu, i to oko pedeset redovnih posetilaca koji pripadaju sekciji ,,Ervin Mareš” u okviru Kulturnog centra. Karta ne postoji, ne može se kupiti ulaz u bioskop, čak se ni članarina za sekciju ne plaća. Sekcija se sastaje jednom nedeljno kada se raspravlja o filmovima, uglavnom klasicima, i radi se na popularizaciji filmske kulture. Do sada je važila praksa da osoba koja je član sekcije dovede svog prijatelja, takode filmofila, pa prijatelj člana postaje član. Ovakva praksa bi mogla biti jedan od faktora koji doprinose tome da većina Vrščana koji nemaju prijatelje u sekciji ne znaju da bioskop radi, ali ako bilo koji obavešten i zaintersovan Vrščanin zatraži članstvo neće biti odbijen, jer svi građani imaju podjednako pravo na kulurne ustanove.


                       Prednost starih bioskopa

Bioskop je izgubio na važnosti, ne samo u Vršcu, već i u ostalim gradovima širom Srbije. Ali tradicionalan bioskop je i dalje važan onima koji film shvataju kao umetnost, sedmu umetnost. Bioskopi u tržnim centrima, hramovima potrošacke kulture, ali i moderno opremljeni bioskopi  prodaju film kao robu. Samim tim cilj je da se proda što više karata, da film bude popularan, i snimljen tekuće godine, a kvalitet je u drugom planu. Jedini prostor gde film može da opstane kao umetnost je tradicionalani bioskop koji ne profitira već okuplja ljubitelje dobrog filma i stručnjake koji uređuju program. Dok moderan bioskop bira samo filmove sa dobrom reklamom jer teži profitu, a time šalje poruku da film, kao prašak za veš, ne vredi ništa bez reklame. Izlazimo iz sale, ponovo prolazimo pored kino-kabine i izlazimo u hodnik. Žureci obilazimo galeriju u kojoj je uključeno svetlo u boji kao da ce izložba biti otvorena svakog trenutka, izložene su slike i toplo je, samo nema ljudi... Izlazimo, a bioskop i galerija se vraćaju pod ključ.

Budi u toku! :)

Prijavite se na mejling listu kako biste na vreme dobili važna obaveštenja.

Anketa

Šta vidite kao najveći problem mladih u Vršcu?

Nasilje - 16.2%
Nedostatak kulturnih sadržaja - 11.1%
Nedovoljno razvijen noćni život - 9.4%
Nedostatak mesta za rekreativne aktivnosti - 6%
Nedostatak posla/stručne prakse - 46.2%
Nedostatak neformalnih edukacija - 11.1%

Ukupno glasova: 117
Glasanje je završeno, dana : avgust 17, 2017

edukacija-logo-kursevi

Baner 231x173

 

  • 1
  • 2
  • 3

OpstinaVrsac

VrsacMOJKraj

eVrsac

TOV

iserbia

PokrajinskiSekretarijatZaSportIOmladinu

Cefix

VrsacPlus

ClickMan

parakvadvs

VAK

ArchLAB

edukacija

OklagijaRS

PricajmoOTome