utorak, 13 februar 2018 14:55

I TO JE ŽIVOT: Svaka druga Crvenkapa je vuk

Napisao 
Ocenite ovaj članak
(2 glasova)
 Seks i grad – ta serija mi je prva asocijacija na najuži krug mojih prijatelja. Nas četiri, bitange i princeze, umilne kujice kada je sve kako treba i opasne lavice kada se neko drzne da pipne neku od nas. Prijateljstvo je za mene bila druga najvažnija stvar odmah posle porodice. Često u šali umem da ga uporedim sa kupovinom nove obuće. Ako se u čizmama koje ste odabrali ne prošetate dovoljno po butiku, možete se opasno zeznuti. Stvoriće vam se žuljevi, imaćete ozbiljne muke, ali novac koji ste uložili u njih nikada nećete moći da vratite. Jer, koga boli uvo što vi niste dobro birali? Sad se slikajte!
 
Danijelu sam upoznala u osnovnoj školi. Dve godine mlađa od mene, visoka kao žirafa, drčna i spremna da se potuče i sa dečacima i sa devojčicama, pravi mangup. I danas, u 25. godini života je takva. Pre će ona da skoči da odbrani devojku u nevolji nego neki frajer. Mama i tata su joj godinama radili preko bare, pa samim tim ni o čemu nije morala da brine. Nema osobe u gradu koja je nije poznavala kao lafa i žešću drugaričinu.
 
Jelena i Mira su rođene sestre sa dve godine razlike, mada, kako izgledaju mogle bi da prođu i kao bliznakinje. Mama ih je dobila zahvaljujuči veštačkoj oplodnji nakon skoro deset godina pokušavanja. Moglo je sve to da ide i brže rekli bi zli jezici, da je njihova mama imala dečka. Ovako, iz dugogodišnje veze sa nekoliko godina mlađom devojkom nije mogla dobiti ništa osim ljubavi. Jeleni i Miri nikada nije smetalo to što imaju dve mame i što tu priču prati velika fama, odgajane su tako da nikog ne osuđuju pre nego što ga upoznaju. 
 
Sanjina priča je najtužnija. 
 
–„Osnovnu školu nisam završila. Kao jedna od desetoro dece u svojoj porodici, sa lošom majkom i nezaiteresovanim ocem uvek sam izvlačila deblji kraj. Pepeljuga, tako su me zvali u kući.“ – pričala mi je kada smo se upoznale. 
 
Ja sam joj dodelila nadimak Crvenkapa. Bila je mojih godina, a tako mala, krhka, nezaštićena i odbačena od onih koji su je morali voleti, ali nisu. A i da se ne lažemo, Crvenkapa mi je bila lepša bajka od pepeljuge. Bila sam u srednjoj školi kad se Sanja pridružila našoj ekipi, i prešla da živi kod mene, jer nije imala gde. 
 
–„Dozvolila sam sebi da sa svojih 16 godina iza sebe imam propali „brak“ i dvoje dece koja žive u hraniteljskim porodicama, jer smo zajedno bili više gladni nego siti. Od mučenja u porodici pobegla sam kod prvog dečka u kojeg sam se zaljubila, on me je napumpao a posle tukao i tokom trudnoće, sve dok jednog dana nisam završila u bolnici na operaciji dojke zbog njega. Porodica mi je okrenula leđa, sestra me triput izbacivala iz kuće jer nisam imala para.“ – priznala mi je jednom prilikom. 
 
Kada smo počele da živimo zajedno nije umela da koristi pribor za jelo, vokabular joj je bio vrlo tanak a na svaki pokušaj da je zagrlim ona se brecala, kao da ću da je udarim.
 
Trebalo je mnogo vremena dok Sanja uz nas nije naučila sve ono što je trebalo da nauči u svom domu. Danijelina majka joj je iz inostranstva slala garderobu, Jelena i Mira su je diskretno učile stvarima koje nije umela da radi a meni je, ruku na srce, ona bila najbliža od ostalih, skoro kao sestra. Kada je „naše čedo“ konačno bilo spremno za svet, upoznalo je otresitog bogataša iz komšijske zemlje. Bila je to navodno ljubav na prvi pogled. Bile smo mnogo srećne zbog nje, jer je bilo vreme da joj život krene na bolje
 
–„Kada se preselim kod njega, uzeću oba moja deteta, konačno će rasti uz majku.“ – ushićeno je govorila.
 
Dan pre preseljenja napile smo se, slavile i pravile ispraćaj u isto vreme. Otišla je, i za sobom ostvaila jednu praznu stolicu za stolom u kafiću, kod kuće... Nakon odlaska nije nam se javljala tako često. Razumeli smo,trebalo je naviknuti se na novu sredinu. Prolazili su meseci, a onda prva i druga godina od preseljenja. Sanja nije dovela svoju decu u njen novi dom, a kilometri koje je stavila između nas bili su mnogo duži od onih koji su nas zaista delili. Malo šta se od planiranog zaista i desilo. Dolazila je par puta, a sa svakim našim susretom bivalo je jasnije da to više nije osoba koju smo jednog kišnog dana uplakane ispratile na autobus.
 
Nedavno je na svoj fejsbuk profil okačila sliku sa sestrom koja je nebrojeno mnogo puta pokušala da joj od života napravi pakao uz opis „sestra je najvredniji poklon od Boga“. Pomislile smo da možda ima amneziju, to bi bio savršen izgovor za takvo ponašanje. Ali nema. Teška srca smo prekinule svaki kontakt sa njom. Zabila nam je nož u leđa, a sebi zadala autogol. 
 
Dok sam preko instagrama posmatrala fotografije na kojima se nižu novčanice, putovanja, nasmejana lica i nedostatak savesti jedna misao mi se neprestalno motala po glavi. Svaka druga Crvenkapa je vuk. Prvo nju sažvaću i ispljunu loši ljudi, a onda ih ona, ako se kojim slučajem nađete na njihovom putu, okupi i napravi gozbu od vas... 
 
Pročitano 94 puta

Budi u toku! :)

Prijavite se na mejling listu kako biste na vreme dobili važna obaveštenja.

Anketa

Šta vidite kao najveći problem mladih u Vršcu?

Nasilje - 16.2%
Nedostatak kulturnih sadržaja - 11.1%
Nedovoljno razvijen noćni život - 9.4%
Nedostatak mesta za rekreativne aktivnosti - 6%
Nedostatak posla/stručne prakse - 46.2%
Nedostatak neformalnih edukacija - 11.1%

Ukupno glasova: 117
Glasanje je završeno, dana : avgust 17, 2017

edukacija-logo-kursevi

Baner 231x173

 

  • 1
  • 2
  • 3

PricajmoOTome

VrsacMOJKraj

VrsacPlus

OpstinaVrsac

OklagijaRS

TOV

ClickMan

eVrsac

ArchLAB

KulturniCentarVrsac

Cefix

parakvadvs

iserbia

PokrajinskiSekretarijatZaSportIOmladinu

VAK