četvrtak, 19 april 2018 14:46

ZAŠTO JE KNJIGA BOLJA OD FILMA

Ako posvećujete svoje vreme čitanju, onda sigurno znate za osećaj kada dobijete onaj, najbesmisleniji komentar svih vremena: „Čitanje je gubljenje vremena“.

Tačno je, knjiga će vam oduzeti nekoliko dana vašeg vremena, dok film traje samo dva sata. Ali za mene lepota čitanja leži upravo u tome. Toj knjizi sam posvetila vreme, proces uživanja je duže trajao i mogla sam istinski da se posvetim liku ili radnji. Dok gledam film, moj mozak odluta ko zna gde. Dok čitam knjigu, fokusirana sam samo na reči i rečenice koje se nižu, moj mozak zna samo papir koji mi šuška pod prstima i nemam vremena, a ni razloga da razmišljam o bilo čemu drugom.

Istina je, knjigu možda nećete dobiti besplatno, a film besplatno skinete za svega par minuta. Ali taj novac se ne može porediti sa radošću koju osećam kada osetim miris nove knjige. Kada po prvi put raširim hrbat, vrlo pažljivo, tek da bi ona bila kao nova što duže.

Još jedna radost je kada posle toliko traganja konačno pronađete knjigu koju ste silno želeli. Ljudi koji biraju filmove umesto knjiga ovakvu vrstu sreće ne mogu da spoznaju. Film je uvek na jedan klik od svih nas. Na knjigu se ponekad mora čekati.

Zatim, čitajući knjigu, prolazim kroz fantastične opise ljudi, predela, najjednostavnijih sitnica. Toliko detalja je napisano, detalja koje kamera nikada neće moći da snimi. Čak i da nije sve baš toliko savršeno opisano, imam prostora da zamislim sve ono čega nema i to je neponovljiv osećaj. S druge strane, dok gledam film, nemam šta da stvaram u svojoj glavi. Vidim glumce, vidim predele, vidim sve one sitnice koje bih čitajući knjigu morala sama da zamislim. Zato čitanje predstavlja veći doživljaj

Mislim da zapravo ni ne postoje konkretni tazlozi zašto biram knjige pre filmova. Mogla bih da objašnjavam ovo još satima, ali ko zna ko bi me razumeo. Ako još uvek mislite da je čitanje gubljenje vremena, neka. Onda je ovo najlepši način na koji ikada mogu da izgubim vreme.

Objavljeno u Blog

Oduvek ste hteli da se oprobate u glumi, ali niste znali kako? Sada imate šansu da ostvarite sve svoje glumače potencijale i to u našem gradu!

Tower Hill Cinema organizuje kasting za glavne i sporedne uloge u dugometražnom igranom filmu "Čohano". Snimanje je planirano za period od septembra do marta i to u Vršcu i lokalnim selima.

Žanr filma je natprirodni triler/misterija. Režija i scenario su povereni Bojanu Stefanoviću, dok su producenti zajedno sa njim i Maja Stefanović i Marko Vasiljević.

Ukoliko imate između 17 i 25 godina, potrebno je da na mejl (Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli. ) pošaljete 2 fotografije i kontakt, putem kojeg će svi prijavljeni biti obavešteni o vremenu i mestu kastinga.

Iz produkcije su nam saopštili da će prijavljeni dobiti tekst koji je potrebno da nauče za kasting. "Nije neophodno da se tekst nauči napamet, ali je potrebno da se savlada".

Rok za prijavu je 27. april, a za sve dodatne informacije možete posetiti fejsbuk stranicu Tower Hill Cinema, klikom OVDE.

Objavljeno u Razno
Da li ste spremni za kvalitetan film? Requiem films vam donosi dugometražni, niskobudžetni film o surovoj realnosti u Srbiji - "Olovne godine". Film govori o mladima koji su rođeni ovde i koji su samim rođenjem osuđeni na svu težinu života. 
 
Premijera je zakazana za subotu 19. novembar u centru Milenijum, sa početkom u 20 časova. Nakon prikazivanja publici će se pokloniti ekipa filma. 
Ulaz je besplatan. 
 
Glavne uloge u filmu Olovne godine su poverene Ivani Tomić i Marku Seniću, a mi smo ovim povodom pričali sa Bojanom Stefanovićem (scenarista, reditelj, direktor fotografije, montažer i vizuelni efekti), Majom Stefanović (šminka, kostimi i organizacija) i Jovanom Sokolovcem (glumac). 
 
Neformalna omladinska organizacija „Requiem films“ nastala je 2008. godine u Domu Omladine u Vršcu, sa ciljevima koji se tiču realizacije filmske i video produkcije, a sve u cilju jačanja kulturne scene kako u Vršcu tako i šire.
 
 
Kako ste došli na ideju da napravite ovaj film?
 
 
Bojan: Divac omladinski fond je raspisao konkurs za projekat, 2014. godine. Mi smo hteli da konkurišemo sa nekim drugim filmom koji je prvenstveno prošao. Taj film se zvao "Čudo Časlavove bare", međutim, pošto je to bio triler sa elementima horora, žanrovski nisu mogli da ga podrže. Projekat je u tom trenutku već bio prihvaćen ali sa uslovom da se promeni žanr.  Posledice osiromašenog uranijuma su ostale tema filma, a mi smo umesto trilera snimili dramu. 
 
 
 
 
Odakle inspiracija za baš ovakvu tematiku?
 
Svi: Dovoljno je da se svakodnevno otvore novine i da se vidi koliko ljudi, i mladih i starih, umire od posledica osiromašenog uranijuma. Svaki dan možemo da vidimo: "Dinar za ovog, dinar za onog", svuda su humanitarne akcije, pomoći... Svi smo svedoci koliko maha uzima osiromašeni uranijum i kakve su njegove posledice. Svaka treća osoba oboli zbog njega. Taj prvobitni film, „Čudo Časlavove bare“, bio je bodi horor i takođe nešto što je specifično za ove krajeve i što još nije viđeno ovde. U Jugoslaviji je sedamdeseth godina bio aktuelan „crni talas“, filmovi koji su pratili priče o ljudima sa socijalne margine. Mislim da se  „Olovne godine“ lako mogu svrstati u neki današnji „crni talas“. Scenaristički pristup je dosta sličan „Sivom domu“ ili „Zaboravljenima“. 
 
 
 
Po čemu se film "Olovne godine" razlikuje od "Beskonačnog hodnika"?
 
Drugačija je tema, pa je drugačiji i film. Ideja sa "Beskonačnim hodnikom" je bila da napravimo film koji će izgledati kao takozvani found footage (pronađeni snimak), da bude jeziv i da bude snimljen za samo par dana, i bili smo vrlo zadovoljni reakcijama publike kako u Beogradu tako i u Vršcu. To je film koji se na metaforičan način bavio određenim problemima, dok se u "Olovnim godinama" isto bavimo problemima, ali scenaristički i stilski potpuno drugačije. Sve je mnogo ozbiljnije i na višem novu. Drugačiji je ceo pristup, cela atmosfera.
 
 
 
Kakva je bila vaša saradnja sa glumcima?
 
 
Svi: Saradnja sa glumcima je bila odlična. Svi smo kao porodica u kojoj svi sve rade. Možemo da se ponosimo da je kasting i ovaj put, kao i u "Beskonačnom hodniku", bio besprekoran. Mali Marko Senić je prirodni talenat i to se odmah na kastingu prepoznalo. Ono što je on uradio je veoma posebno i to sa svega 10 godina, koliko je imao kada smo počinjali. Takođe, u opciji je bilo dvadesetak devojaka i sve su na neki način bile odlične, ali Ivana Tomić je jednostavno dala upravo ono što je nama bilo potrebno. Od trenutka kada je ušla u prostoriju, znali smo da će to biti Ivana. Devojka jednostavno zrači. Marko i ona imaju tu hemiju koja je filmu bila neophodna i koja nosi ceo film. 
 
 
Kakav je bio koncept kostima? Kako je bilo raditi kostime?
 
Maja Stefanović:
Koncepte i ideju za kostime smišlja Bojan tokom pisanja scenarija. Ovaj put smo želeli da svedemo kostime na minimum, zato što pratimo živote ljudi koji se konstantno vrte u krug, životare čekajući svoj kraj. Oni nemaju više nikakva očekivanja i nikakve želje. Pa su shodno tome i kostimi takvi. Ceo film je smešten u 6 meseci, ali oni kao da iznova žive jedan isti dan. 
 
 
 
Kakva je bila atmosfera na snimanju?
 
Jovan Sokolovac: 
Meni je bilo fenomenalno. Na snimanjima je atmosfera bila opuštena i porodična. Tek kada je Bojan sklopio ceo film (iako je tad bio samo grubo montiran), shvatio sam koliko smo ozbiljan posao odradili. Sve je na visokom nivou. Iskreno, iznenađen sam da smo sa toliko pozitivnom i šaljivom atmosferom na snimanju uradili jedan ovako ozbiljan film. 
 
Bojan:
Mi radimo, tako rečeno, uz pomoć štapa i kanapa, ali ja nastojim da sve što radimo bude maksimalno profesionalno. Nekad to može da bude vrlo naporno i frustrirajuće za ekipu, ali smo svi kao jedna velika porodica i nastojimo da uz dobru zabavu rešimo sve poteškoće na koje nailazimo tokom snimanja. Na kraju se sve to vidi na filmu. 
 
 
 
 
Koje ste poteškoće imali u toku snimanja?
 
 
Svi: Kada se radi bez para, a sa velikom ekipom, teško je organizovati sve. Kada bismo imali honorare, to bi bilo drugačije. Želimo da se bavimo filmskom produkcijom, ali dok god mi živimo od drugih stvari, ovo može da nam bude samo hobi. Nemamo nikakav profit, samo troškove i to može da bude velika kočnica tokom snimanja. Jedna od poteškoća bio je nedostatak adekvatne tehnike.  
 
Jovan:
Slažem se za tehniku, stvarno je potrebno da imamo sponzore. Mislim da smo bili, u odnosu na sve okolnosti, super organizovani. Ima nas koji bismo došli na snimanje bez obzira na honorar, ipak, ima i onih koji jednostavno ne mogu da se sklope sa svim ostalim obavezama. Jedan od problema je što smo imali snimanja na mnogo različitih lokacija sa većim brojem ljudi, a za to je potrebno gorivo i više automobila.
 
 
 
Da li možete da podelite neki vama interesantan događaj sa snimanja?
 
Maja: Meni je jedan od najupečatljivijih trenutaka bilo snimanje na bregu, na stenama. Bojan je želeo da ima savršen kadar, pa je stao na ivicu stene, a ispod njega je bila samo provalija. Svi smo mu govorili da se skloni, da nađe drugi ugao, a on je samo ponavljao "Ne, ne, sve je kul, držim se ja ovde", iako naravno nije imao za šta da se drži, ali sve zarad umetnosti i savršenog kadra. Ali nama takve situacije nisu strane, i navikli smo na takve sulude ideje svih članova ekipe. 
 
Bojan: 
Jedno od poslednjih snimanja bilo je na tavanu. To su bile Jovanove i Ivanine scene, napolju je temperatura bila u debelom minusu, a mi smo snimali dve noći za redom po barem 10 sati. Sva sreća da smo imali odličnog domaćina Nemanju Ereckovića, koji nam je maksimalno izašao u susret, i sve vreme kuvao kafe i čajeve da se bar malo ogrejemo. Film je smešten u Srbiji na jesen, a ekipa se osećala kao da je zima u Sibiru. 
Iako smo na takve situacije navikli, ovaj put smo se susreli i sa potresnim scenama, zbog čega niko iz ekipe nije mogao da se suzdrži. Tako da je osim smeha i komičnih situacija bilo i mnogo suza.  
 
 
 
Koji je vaš stav o filmskoj industriji danas?
 
Bojan: Mislim da je tu došlo do nekog zastoja, do manjka ideja. Ako gledamo američku industriju, trenutno se uglavnom rade rimejci. To je trend koji je potpuno nepotreban. Oni imaju para, ali nemaju ideja, sa druge strane Srbija ima ideje ali nema para. I to što ima, troše se na sve osim na kulturu. Kod nas ima gomila reditelja i dramaturga sa diplomama, koji sede kod kuće i rade neke druge stvari, a to malo para dobijaju ljudi koji su već dugo u tome. Isti ljudi rade iste filmove sa istim glumcima i to je tako već godinama. Ipak, u poslednjih par godina srpska kinematografija je doživela mali procvat. "Mali Budo", "Ničije dete", "Srpski film", "Klip"... U svim tim filmovima se vidi ljubav prema filmu, vidi se da to rade ljudi koji poznaju filmsku materiju i filmski jezik. Mislim da bolje vreme za srpsku kinematografiju tek dolazi.  
 
 
Jovan:
Meni je jako žao što dosta naših filmova ne mogu nigde da pronađem, pa ni da kupim. Ranije sam mogao barem na trafici da kupim film. Postoji mnogo filmova čije sam trejlere pogledao i koje bih zaista želeo da gledam, ali nemam gde. Ljudi znaju da čim "puste" film, on će početi ilegalno da se skida. Poseban je doživljaj videti film na velikom platnu, ne može da se poredi sa gledanjem na monitoru ili televizoru. 
 
 
 
Kako biste opisali glumu danas?
 
Maja: 
Starija ekipa domaćih glumaca je stvarno bila sjajna, ali je nova generacija ušla u potpuni šablon. Bez obzira na žanr, ti glumci su svuda isti, svaka uloga im je apsolutno jednaka. Od početka znaš šta će i kako odglumiti. Čast izuzecima. 
 
Bojan:
To je možda tako zato što je i produkcija šablonska. Kada se osvrnemo na televizijske serije u poslednjih deset godina, koliko puta su Šotra ili Siniša Pavić snimili istu seriju? Producenti ovde ne žele da rizikuju, da ulažu u nešto što ne znaju kako će proći kod publike. Zbog toga idu na sigurno, limunada, predratna era, lepršavo šarenilo, isti glumci u istim likovima, samo sa drugačijom scenografijom i kostimima. Četiri godine studiraš glumu da bi kreirao jedan lik koji ćeš igrati do kraja života. 
 
 
Koje poruke biste vi izdvojili iz "Olovnih godina"?
 
Jovan:
Svako će na svoj način da doživi ovaj film. Nemoguće je objasniti sopstveni doživljaj. Neko će se možda pronaći, jer je imao sličnu situaciju, pa će znati kako je bilo likovima. Neko će možda saosećati sa nečim drugim. Nadamo se, pre svega, da ćemo ovim filmom i njegovim porukama uspeti da pojačamo snagu humanitarnih akcija.
 
Maja:
Sve zavisi od ljudi i od toga kako oni reaguju na ovakve teme. Nažalost, većina ljudi sada ima kako da se povežu sa ovim filmom. Gde god da se okreneš, neko je bolestan. Svaki dan smo okruženi time i samo zavisi kakvu reakciju neko ima na tu težinu.
 
Bojan:
Teško je izdvojiti poruku, jer su „Olovne godine“ otvorene da ih svako tumači kako želi.
Neko može film da shvati kao horor, za nekog može da bude crnohumorna komedija, za mene je to socijalna drama, koja ne govori samo o raku kao bolesti, jer taj rak može biti metafora nemoći - prinuđen si da živiš tim životom koji živiš bez mogućnosti da bilo šta promeniš. Tako da smatram da film može da se posmatra kao priča o raku; o tome koliko mladih umire od njega i kako niko nije pošteđen, a može da se posmatra i sa šireg aspekta, kao život u Srbiji. 
 
 
Premijera je za par dana. Da li imate neka očekivanja?
 
Jovan:
Ja iskreno imam velika očekivanja. Kada sam  prvi put gledao tu grubu verziju, bio sam na ivici da zaplačem. Ja sam ipak bio na svim snimanjima, znao sam o čemu se radi, tako da mislim da će reakcije ljudi koji gledaju tu priču prvi put, biti još burnije. 
 
Maja:
Nadam se da će ljudi možda više obratiti pažnju na neophodne kontrole. Kada neko sazna da boluje od raka, u 90% slučajeva je već prekasno. Većina ljudi je svesna da to postoji, ali misle se: "Neće to mene". Nek se za 10% digne procenat ljudi koji idu na redovne kontrole i mi ćemo smatrati da smo nešto uradili.
 
Bojan:
Ocekujem da čujem utiske sugrađana nakon premijere. 
 
 
 
Koji su vaši planovi za budućnost?
 
Svi: U planu je nekoliko projekata, koji veoma variraju žanrovski; od romantičnog filma, pa do crnohumorne komedije, horora... Sve zavisi da li ćemo uspeti da dobijemo neki budžet i kakva će nam biti novčana sredstva. Imamo u planu i rad neke dečje serije što je svakako drugačije. Ljudi nas nekako uvek povezuju sa hororom, ali mi imamo dosta priča koje želimo da ispričamo, od svakog žanra ponešto. Imamo dosta toga na umu, sada je ostalo da vidimo za koji é nam se projekat zvezde poklopiti. 
 
 
 
Šta biste poručili svim gledaocima koji će odgledati vaš film?
 
Svi: Nas više zanima šta će ljudi reći nakon što odgledaju film. Ovo je nešto što mi njima želimo da predstavimo, neko naše viđenje stvari, neki naš gnev i bes prema okolnostima. Sve je rečeno filmom, a mi želimo da svako ima svoje viđenje njega. 
Jedino što imamo da kažemo: Dođite da zajedno pogledamo film! 
 
Galeriju fotografija možete pogledati ispod. 
 
Objavljeno u Studentski intervju
„Filmski front“,  14. filmski festival malih i nezavisnih filmskih produkcija, biće održan u bioskopskoj sali Kulturnog centra Novog Sada, od 26. do 29. oktobra.
Biće prikazano više od 60 ostvarenja autora iz raznih krajeva sveta , a u konkurenciji su igrani, dokumentarni i animirani filmovi, dužine do 30 minuta, koji su snimljeni tokom ove ili prošle godine. Na konkurs je, inače, stiglo više od 1000 filmova.
 
Filmovi su svrstani u dve selekcije: Srbija i region i međunarodna konkurencija. Domaća i ostvarenja i iz EX – Jugoslavije ocenjivaće stručni žiri, dok će pobednika u međunarodnoj selekciji izabrati publika.
Ulaz na sve projekcije je slobodan.
Objavljeno u Kultura

    Kada je izašla, kao debitantsko delo britanske spisateljice Pole Hokins, knjiga „Devojka iz voza“ za vrlo kratak period postala je jedno od najprodavanijih dela u 2015. godini.  Ovaj triler u mnogima je probudio adrenalin, a ljubitelji ovog žanra uživali su u fragmentima neizvesnosti, u preplitanju vremena, u neprestanoj dinamici radnje i u efektnim opisima kroz čestu introspekciju. Ovog oktobra, knjiga koja je do sada prodata u više od dva miliona primeraka, dobila je  filmsku adaptaciju u režiji Tejta Tejlora, i prema ocenama kritičara, film se visoko kotirao. Ujedno, transportovanje ove knjige na filmsko platno postala je aktuelna tema ovih dana, stoga valja napraviti paralelu između knjige i filma.


    Najpre, ova književnica rođena je u Zimbabveu, a od 1989. živi u Londonu. Pre pisanja, bavila se novinarstvom i istraživanjem različitih tema. Unatoč tome što je „Devojka iz voza“ njen prvenac, vrlo brzo postala je bestseler. Ovolika pompa dovela je do toga da Filmski studio „Drimvorks“ otkupi prava za filmsku adaptaciju.  Zanimljiva je činjenica da je navedeni filmski studio ekranizovao i knjigu „Iščezla“ Džilijena Flina, po žanru sličnu trileru Pole Hokins, te doživeo veliku popularnost. Pretpostavlja se da su, podstaknuti uspehom prethodnog blokbastera, rešili da i „Devojku iz voza“ prenesu na filmsko platno.
    Sa pomalo jezivim hičkokovskim početkom, koji u sebe utapa voajerizam, opsesiju, pritajenu misteriju, radnja teče dinamično, a kasnije se fokus pomera. Knjiga je napisana u prvom licu iz tri perspektive, u vrlo spretnom preplitanju vremena. Tri glasa su, na prvi pogled „priča za sebe“. Rejčel, protagonistkinja radnje je alkoholičarka, koja redovno putuje vozom za London, i svakodnevno posmatra kuću bračnog para, koju je izmaštala do te mere da im je dala čak i fiktivna imena, Džes i Džejson. Drugi glas je Megan, svojeglava bebisterka, neurotična, ali i duboka nesrećna devojka, a treći je Ana, žena Rejčelinog bivšeg muža Toma Votsona, prizmena, realna, proračunata. Sva tri glasa predstavljaju naratora koji je važan za akciju. Tri potpuno različita života... Ono što je zanimljivo u knjizi jeste poigravanje svesti protagonistkinje Rejčel. Ona zbog svog nekontrolisanog ponašanja i čestih kriza svesti, izazvane alkololisanjem, postaje nepouzdani pripovedač. Tako knjiga navodi čitaoca da se zamisli nad radnjom trilera. Još jedna zanimljivost jeste da je autorka možda namerno i svesno svoj prvenac napisala u prvom licu, da bi se čitaoc identifikovao sa pojedinim likovima.  Sa druge strane, radnja ove knjige preneta na filmsko platno dobija drugačiji značaj. Suština je zadržana, ali je priči priđeno sa drugačijih gledišta. Tejt Tejlor u filmu je izostavio bitne fragmente koji se nalaze u knjizi, ali to je vešto kompenzovao uvrštavanjem odgovarajućih scena same pruge i voza, kao i time što je nekim sporednim likovima dao malo više slobode. Takođe, sjajna gluma Emili Blant dočarala je usamljenički, depresivni i, naizgled beznadažan život notorne alkoholičarke Rejčel Votson. Ona je i na savršen način prikazala kako kriza svesti utiče na dalji tok života: Da li se zločin, koji se dogodio u njenoj neposrednoj blizini zbio, ili je to samo plod njene depresije? Knjiga obiluje detaljima koji su značajni za samo razrešenje zločina, ali ipak, po mom skromnom mišljenju nedostaje malo više psihološke analize samih junaka, kao i neophodnih unutrašnjih monologa. Sa filmom je slična situacija, s tim što je režiser Tejti junaku knjige, psihijatru Abdiku, dao vrlo malo prostora. On jeste sporedni junak, ali je i te kako važan za samu radnju. Ista situacija je i sa misterioznim čovekom iz tunela. Preplitanje vremena, kao i razni hronotopi iz knjige se prenose i u film, i tako se čitaocima ovog krimića otvaraju nove perspektive. Filmsko delo sadrži mnogo tehnike, tehnologije, poput „ajfona“, često ponovljenu reč „fejsbuk“, što je proizvod 21. veka. Režiser je ciljano pružio mesto tehnologiji, svestan da će tako radnju filma približiti današnjici, i savremenom čoveku, što korespondira sa Polinim načinom pripovedanja u prvom licu, iz istog razloga.

    Prikaz radnje i Pole Hokins i Tejtija Tejlora je svojstven, i koliko je taj prikaz isti, toliko je i drugačiji. Na primer, na početku knjige postoji moto koji je važan za tok radnje, i uvođenje istog je motivisano. Taj moto u filmu ne postoji, ali postoji njegov „rasplet“. Takođe, posle motoa nalazi se početak tradicionalne engleske dečje nabrajalice o svrakama, koja je, isto kao i moto, važna za dalju radnju, ali ipak izostaje iz filma. Sa jedne strane, možda režiser nije obraćao pažnju na te sitne detalje, a sa druge strane, treba uzeti u obzir činjenicu da je film ograničen vremenom.
    Knjiga nam otvara mnoga pitanja: Da li smo i mi deo nečijeg života, a da toga nismo ni svesni? Da li neko koga ne poznajemo zna sve o našem životu? Da li tako nešto može da uzrokuje neku tragediju? Ovakva pitanja ostavljaju nam mogućnost da se postavimo na mesto glavnih junaka.


    Ekranizovanje „Devojke iz voza“ dovelo je do  ponovne fame. Sada se knjiga štampa u drugačijem, novom izdanju, i ponovo zauzima „centralno“ mesto u mnogim knjižarama. Film je knjizi dao doprinos na auditivnom planu, jer odgovarajuća, različita muzika prati određene scene. Uopšte, prenošenje književnog dela na filmsko platno je mač sa dve oštrice: Književni predložak se popularizuje, kreira se drugačija slika, ali isto tako smanjuje se interesovanje za čitanje. Film ne može da prenese delo u punoj snazi, jer se svi oni detalji, koji su naizgled nebitni, izostave. Dok knjiga može da prenese i najtananije slojeve koje sadrži u svojim atomima.

Objavljeno u Kultura
sreda, 27 januar 2016 15:43

Filmski festival osoba sa invaliditetom

Hendi Centar koloseum raspisao je konkurs za sedmi beogradski internacionalni filmski festival osoba sa invaliditetom – BOSIFEST 2016, koji će se održati od 1. do 3. juna u Domu omladine Beograda.

Slogan ovogodišnjeg festivala je “SNAGA KREATIVNOSTI”, a tema je rad i život osoba sa invaliditetom.
Konkurs je otvoren od 19. januara do 5. aprila 2016. godine.

Uslovi prijavljivanja i učestvovanja:
1. Žanr: dokumentarni i crtani filmovi na temu osoba sa invaliditetom
2. Trajanje filma maksimum do 120 minuta
3. Film mora da bude na engleskom jeziku ili sa srpskim/engleskim titlom
4. Film mora da bude produciran u prethodnih 7 godina
5. Film mora da bude poslat najkasnije do 5. aprila 2016. godine
6. Svi video zapisi moraju biti u DVD formatu
7. Organizacija BOSIFEST-a može da koristi u reklamne svrhe deo primljenog rada (do minut trajanja)
8. Komisija dobija najmanje dve kopije filma (DVD format) i sve kopije zadržava festival

Festival je takmičarskog karaktera, dok celokupan program sadrži takmičarski i revijalni deo. Filmovi koji ne budu izabrani za takmičarski deo programa, a ispunjavaju uslove konkursa, biće prikazani u revijalnom delu programa. Pored toga, biće i dosta pratećeg programa, radionica, izložbi...

Svrha osnivanja BOSIFEST-a je širenje poruke da bi osobe sa invaliditetom trebalo da imaju ista prava i obaveze kao i drugi građani.
Prvi BOSIFEST je održan od 20. do 30. maja 2010. godine u Dvorani Doma sindikata, pod sloganom „Nevidljive razlike - vidljive sličnosti“. Te godine prikazano je 55 filmova na temu života i rada osoba sa invaliditetom, iz čak 18 zemalja sa tri kontinenta.
Do sada je u okviru BOSIFEST-a prikazano preko 300 filmskih ostvarenja, koji se bave tematikom života osoba sa invaliditetom ili su njihovi autori osobe sa invaliditetom.

Više informacija i obrazac za prijavu na konkurs možete pronaći na: http://bosifest.rs/

Objavljeno u Razno

Organizatori festivala „Merlinka“ raspisuju konkurs za volontere. Radi se o festivalu queer filma. Uslovi da biste bili volonter su da ste stariji od 18 godina, da govorite engleski, da volite filmove i da ste LGBT-friendly. Festival traje od 10. do 14. decembra u Domu omladine Beograda.
U zavisnosti od vašeg interesovanja i iskustva, možete pomoći u sledećim segmentima:
1. Promocija festivala u okviru promo filma (deljenje promo materijala, pravljenje foto i video dokumentacije, održavanje FB fan stranice, informisanje javnosti o filmskom programu).
2. U okviru službe za goste festivala (druženje sa gostima festivala, rediteljima i učesnicima razgovora).
3. Na info pultu (komunikacija sa publikom i gostima festivala).
Ako se odlučite na ovaj korak, festival će vam pružiti novo iskustvo, prijatelje, druženje i mogućnost da, kao član tima, besplatno uživate u programima festivala. Takođe, volonteri na “Merlinka” festivalu će dobiti majice, bedževe, kalendare, kao i sertifikat o volontiranju. Konkurs je otvoren do 1. decembra 2015. godine.
Program možete pogledati na sajtu http://www.merlinka.com/

Izvor: www.youth.rs

Objavljeno u Razno

Budi u toku! :)

Prijavite se na mejling listu kako biste na vreme dobili važna obaveštenja.

Anketa

Šta vidite kao najveći problem mladih u Vršcu?

Nasilje - 16.2%
Nedostatak kulturnih sadržaja - 11.1%
Nedovoljno razvijen noćni život - 9.4%
Nedostatak mesta za rekreativne aktivnosti - 6%
Nedostatak posla/stručne prakse - 46.2%
Nedostatak neformalnih edukacija - 11.1%

Ukupno glasova: 117
Glasanje je završeno, dana : avgust 17, 2017

edukacija-logo-kursevi

Baner 231x173

 

  • 1
  • 2
  • 3

TOV

eVrsac

ArchLAB

parakvadvs

KulturniCentarVrsac

PokrajinskiSekretarijatZaSportIOmladinu

VrsacPlus

Cefix

VAK

edukacija

VrsacMOJKraj

ClickMan

PricajmoOTome

OklagijaRS

iserbia