Seks i grad – ta serija mi je prva asocijacija na najuži krug mojih prijatelja. Nas četiri, bitange i princeze, umilne kujice kada je sve kako treba i opasne lavice kada se neko drzne da pipne neku od nas. Prijateljstvo je za mene bila druga najvažnija stvar odmah posle porodice. Često u šali umem da ga uporedim sa kupovinom nove obuće. Ako se u čizmama koje ste odabrali ne prošetate dovoljno po butiku, možete se opasno zeznuti. Stvoriće vam se žuljevi, imaćete ozbiljne muke, ali novac koji ste uložili u njih nikada nećete moći da vratite. Jer, koga boli uvo što vi niste dobro birali? Sad se slikajte!
 
Danijelu sam upoznala u osnovnoj školi. Dve godine mlađa od mene, visoka kao žirafa, drčna i spremna da se potuče i sa dečacima i sa devojčicama, pravi mangup. I danas, u 25. godini života je takva. Pre će ona da skoči da odbrani devojku u nevolji nego neki frajer. Mama i tata su joj godinama radili preko bare, pa samim tim ni o čemu nije morala da brine. Nema osobe u gradu koja je nije poznavala kao lafa i žešću drugaričinu.
 
Jelena i Mira su rođene sestre sa dve godine razlike, mada, kako izgledaju mogle bi da prođu i kao bliznakinje. Mama ih je dobila zahvaljujuči veštačkoj oplodnji nakon skoro deset godina pokušavanja. Moglo je sve to da ide i brže rekli bi zli jezici, da je njihova mama imala dečka. Ovako, iz dugogodišnje veze sa nekoliko godina mlađom devojkom nije mogla dobiti ništa osim ljubavi. Jeleni i Miri nikada nije smetalo to što imaju dve mame i što tu priču prati velika fama, odgajane su tako da nikog ne osuđuju pre nego što ga upoznaju. 
 
Sanjina priča je najtužnija. 
 
–„Osnovnu školu nisam završila. Kao jedna od desetoro dece u svojoj porodici, sa lošom majkom i nezaiteresovanim ocem uvek sam izvlačila deblji kraj. Pepeljuga, tako su me zvali u kući.“ – pričala mi je kada smo se upoznale. 
 
Ja sam joj dodelila nadimak Crvenkapa. Bila je mojih godina, a tako mala, krhka, nezaštićena i odbačena od onih koji su je morali voleti, ali nisu. A i da se ne lažemo, Crvenkapa mi je bila lepša bajka od pepeljuge. Bila sam u srednjoj školi kad se Sanja pridružila našoj ekipi, i prešla da živi kod mene, jer nije imala gde. 
 
–„Dozvolila sam sebi da sa svojih 16 godina iza sebe imam propali „brak“ i dvoje dece koja žive u hraniteljskim porodicama, jer smo zajedno bili više gladni nego siti. Od mučenja u porodici pobegla sam kod prvog dečka u kojeg sam se zaljubila, on me je napumpao a posle tukao i tokom trudnoće, sve dok jednog dana nisam završila u bolnici na operaciji dojke zbog njega. Porodica mi je okrenula leđa, sestra me triput izbacivala iz kuće jer nisam imala para.“ – priznala mi je jednom prilikom. 
 
Kada smo počele da živimo zajedno nije umela da koristi pribor za jelo, vokabular joj je bio vrlo tanak a na svaki pokušaj da je zagrlim ona se brecala, kao da ću da je udarim.
 
Trebalo je mnogo vremena dok Sanja uz nas nije naučila sve ono što je trebalo da nauči u svom domu. Danijelina majka joj je iz inostranstva slala garderobu, Jelena i Mira su je diskretno učile stvarima koje nije umela da radi a meni je, ruku na srce, ona bila najbliža od ostalih, skoro kao sestra. Kada je „naše čedo“ konačno bilo spremno za svet, upoznalo je otresitog bogataša iz komšijske zemlje. Bila je to navodno ljubav na prvi pogled. Bile smo mnogo srećne zbog nje, jer je bilo vreme da joj život krene na bolje
 
–„Kada se preselim kod njega, uzeću oba moja deteta, konačno će rasti uz majku.“ – ushićeno je govorila.
 
Dan pre preseljenja napile smo se, slavile i pravile ispraćaj u isto vreme. Otišla je, i za sobom ostvaila jednu praznu stolicu za stolom u kafiću, kod kuće... Nakon odlaska nije nam se javljala tako često. Razumeli smo,trebalo je naviknuti se na novu sredinu. Prolazili su meseci, a onda prva i druga godina od preseljenja. Sanja nije dovela svoju decu u njen novi dom, a kilometri koje je stavila između nas bili su mnogo duži od onih koji su nas zaista delili. Malo šta se od planiranog zaista i desilo. Dolazila je par puta, a sa svakim našim susretom bivalo je jasnije da to više nije osoba koju smo jednog kišnog dana uplakane ispratile na autobus.
 
Nedavno je na svoj fejsbuk profil okačila sliku sa sestrom koja je nebrojeno mnogo puta pokušala da joj od života napravi pakao uz opis „sestra je najvredniji poklon od Boga“. Pomislile smo da možda ima amneziju, to bi bio savršen izgovor za takvo ponašanje. Ali nema. Teška srca smo prekinule svaki kontakt sa njom. Zabila nam je nož u leđa, a sebi zadala autogol. 
 
Dok sam preko instagrama posmatrala fotografije na kojima se nižu novčanice, putovanja, nasmejana lica i nedostatak savesti jedna misao mi se neprestalno motala po glavi. Svaka druga Crvenkapa je vuk. Prvo nju sažvaću i ispljunu loši ljudi, a onda ih ona, ako se kojim slučajem nađete na njihovom putu, okupi i napravi gozbu od vas... 
 
Objavljeno u Razno
ponedeljak, 05 februar 2018 23:24

I TO JE ŽIVOT: VIDIMO SE U ČITULJI!

Zima odavno nije zima to je sasvim jasno. Kada sam bio mali, ovo godišnje doba bilo je nezamislivo bez nekoliko metara snega i debelog minusa. Sada i na minimalnu količinu pahulja svi reaguju histerično, zatvaraju se u kuće i čekaju da sneg i minus napuste naš grad. Ni najmanje ne razmišljaju kako je ovo loše vreme za zimu koje je trenutno na snazi...

Ja sa zimom imam nekih drugih problema. Konkretno, tri. Tri člana porodice, tri zimska meseca, tri smrtna slučaja. Zimi je nekako uspevalo da mi nekoliko puta u životu bez pitanja uzme ono što sam najviše voleo. Znam, nije ona konkretno ni za šta bila kriva, takva je bila sudbina ili horoskop ili u šta već ko veruje. Meni je bilo najlakše da okrivim nju, kad već evidentnih krivaca nije bilo.

Bio je februar, kada se desio jedan od ta tri nesrećna slučajeva. Sećam se da sam jedne večeri u omiljenoj seriji gledao likove kako uživaju u snegu, a već sledećeg jutra dobio priliku da i ja napravim sneška. Ali nisam ga napravio, jer sam zajedno sa snegom dobio i poziv kojem se nisam nadao. Znate, nikada ne znate kada je poslednji trenutak sreće koji ćete imati u životu. On se jednostvano dogodi, a vi, nepripremljeni, niste svesni da se nikada više neće ponoviti.

Tako je bilo i sa mojim dedom. Zato sam nekoliko dana odlučno odbijao da ga posetim u bolnici. Bio sam ubeđen da je ovo samo još jedna epizoda, ali je to ipak bio kraj poslednje sezone. Ni sam ne znam kako sam se tog hladnog snežnog jutra naterao da, obučen u crno, očiju nadutih od plakanja bez prestanka, ipak dođem do groblja. Oduvek imam problem sa sahranama, jer one nisu događaji posvećeni onima kojih više nema, nego živima koji su ostali iza njih. Prave male posthumne predstave. Ubrzo su počele da pristižu i prve „zvanice.“

–„Moje saučešće Marko, deda je bio veliki čovek i opasan mangup!“ – rekao mi jedan od dedinih prijatelja pružajući mi ruku.

–„Nemaš pojma koliko mi je žao, tu sam za sve što ti treba kao i uvek, samo se javi.“ – govorila je kroz plač tetka Zdravka, dok sam ja pokušavao da se setim kada sam je poslednji put video. I setio sam se, nekoliko godina ranije, na babinoj sahrani. Siguran sam da je i ona dedu tada poslednji put videla.

–„Nema više tvoga dede ljubi te tetka Jasna!“ – zapomagala je komšinica koja je sa dedom bila na „dobar dan“. Došlo mi je da je ošamarim, samo nisam bio siguran da li zato što mi je svojim rečima nabila prst u oko i podsetila na gubitak ili zato što dedu skoro uopšte nije poznavala.

Na ručku nakon sahrane okupila se uža familija, bilo je tu mnogo poznatih i nepoznatih likova. O dedi se i nije baš mnogo pričalo. Oni koji se nisu dugo videli, a sahrana im je bila prilika za to, prepričavali su jedni drugima ono što im se događalo u periodu između ove i prošle sahrane. Da ih pitate kod koga su na sahrani nedavno bili, ne bi mogli da vam kažu sa sigurnošću. Jer danas se sahrane češće pamte po lošim ručkovima, nego dobroti i uspesima preminulih.

Ja sam sve vreme tokom ručka proveo na stolici do prazne, dedine. Nemo posmatrajući sva ta lica koja su naginjala čašice žestokog pića, nazdravljajući za pokoj dedinoj duši. Jedan po jedan su nakon obroka polazili svojim kućama, opraštajući se i pokušavajući da tugu koja je prekrila kuću stresu sa sebe pre nego što krenu, da je slučajno ne ponesu sa sobom. U jednom momentu, i tetka Zdravka je ustala i pošla.

–„Marko ljubi te tetka, ne daj se, ma koliko teško bude bilo. Vidimo se, dušo tetkina.“ – izgovorila je tokom brzinskog zagrljaja nakon kojeg je krenula.

–„Vidimo se tetka, na sledećoj sahrani. Nadam se samo da neće biti tvoja.“ – pomislio sam, ali nisam izgovorio naglas.

Objavljeno u Razno

Budi u toku! :)

Prijavite se na mejling listu kako biste na vreme dobili važna obaveštenja.

Anketa

Šta vidite kao najveći problem mladih u Vršcu?

Nasilje - 16.2%
Nedostatak kulturnih sadržaja - 11.1%
Nedovoljno razvijen noćni život - 9.4%
Nedostatak mesta za rekreativne aktivnosti - 6%
Nedostatak posla/stručne prakse - 46.2%
Nedostatak neformalnih edukacija - 11.1%

Ukupno glasova: 117
Glasanje je završeno, dana : avgust 17, 2017

edukacija-logo-kursevi

Baner 231x173

 

  • 1
  • 2
  • 3

parakvadvs

TOV

eVrsac

OklagijaRS

VrsacPlus

Cefix

ArchLAB

edukacija

PokrajinskiSekretarijatZaSportIOmladinu

OpstinaVrsac

VAK

iserbia

ClickMan

PricajmoOTome

KulturniCentarVrsac