Alena Delkić

Alena Delkić

Budući inženjer i dizajner. Zaljubljenik u univerzum.

četvrtak, 10 decembar 2015 14:37

Od lenjosti do bolesti

Prema rečima naučnika sa univerziteta u Bristolu, lenje osobe imaju veće šanse da obole od depresije ili neke druge psihičke bolesti.

Naučnici su istraživali kako lenjost utiče na organizam i došli do zaključka da lenjost zapravo može da veoma iscrpi organizam, do čega vremenom i dođe.

Istraživanja su sprovedena među onima koji vole da lenčare – paralelno kod odraslih i dece. Rezultati su pokazali da je samo 35 odsto muškaraca i 24 odsto žena fizički redovno aktivno, a to uključuje vežbe, šetnje i kućne poslove.

U istraživanju je učestvovalo 3.500 učenika, od kojih samo polovina hoda do škole, a minimalan broj njih učestvuje u sportskim takmičenjima. Vreme najčešće provode u sedećem položaju, a pored toga, vreme provode nekvalitetno – u proseku četiri sata dnevno provode ispred televizora i kompjutera.

Gojaznost kod dece je najčešće uzrokovana upravo ovakvim načinom života – pasivnost i slaba fizička aktivnost, čemu se često može dodati i nepravilna ishrana. Lenjost koja dokazano iscrpljuje organizam, dovodi do niza ozbiljnih psihičkih oboljenja i poremećaja.

Ukoliko lenja deca odrastu u lenje ljude, u velikom broju mogu imati problema na emotivnom i poslovnom planu, a naučnici su ustanovili i da lenji ljudi češće imaju Alchajmerovu bolest.

Sve ovo se može izbeći redovnim fizičkim aktivnostima. Dovoljno je minimalno aktiviranje – počevši od pešačenja do škole ili posla, ukoliko je to moguće, ili ograničavanje vremena provedenog ispred televizora ili kompjutera.

Na taj način, može se kod dece ustaliti navika koju će nastaviti i kao odrasli ljudi, čime će sebi obezbediti zdraviji život i smanjiti rizik od psihičkih oboljenja.

Preuzeto sa http://edukacija.rs/zivot/od-lenjosti-do-bolesti

Svi se sećamo scena iz filmova u kojima profesori uhvate učenika da prepisuje na ispitu ili vara, suspenduju ga na neko vreme, a on bude nesrećan i osramoćen. Možda ste se i zapitali: pa šta? Fakulteti na Univerzitetu u Novom Sadu pokušavaju da promene sadašnju situaciju, kako bi se i kod nas studenti sramili zbog nedoličnog ponašanja.


Fakultet tehničkih nauka će ubuduće voditi evidenciju prepisivača, kako bi stao na kraj nedozvoljenim načinima polaganja ispita. Liste prepisivača neće biti javne, ali će svako snositi posledice, jer će biti nepoželjan kandidat za odbranu diplomskog rada ili neće moći da dobije preporuku za posao.

"Ima studenata koji to urade jednom i nikad više. Ne možemo određene gestove u mladosti, u društvu koje šalje dijametralno suprotnu poruku od ove koju mi želimo, da posmatramo kao nešto što će čoveku obeležiti život ili karijeru. To znači da, ako je student jednom koristio nedozvoljena sredstva na ispitu i spreman je da izdrži kaznu na fakultetu koja mu je predviđena, a da pritom mora da pokaže značajno više interesovanja za određene stvari, uživaće sve privilegije koje uživaju ostali studenti", kaže direktor Departmana za industrijsko inženjerstvo i menadžment Bojan Lalić.

Profesori pribegavaju različitim načinima kako bi sprečili prepisivanje, osmišljavanjem testova sa specifičnim primerima koji su pokazani samo na predavanjima, usmenim ispitima, korišćenjem "ometača" i slično.

Na Filozofskom fakultetu veći problem predstavljaju plagijati, pa je uveden softver za prepoznavanje plagijata Ephorus. Taj program pravi svoju bazu, prečešljava Internet i traži podudaranje sa tekstovima, bilo da su to web stranice, pdf ili word dokumenti, pa dojavi koliko ima procenata podudaranja.

"U nekim kulturama se plagiranje smatra sramotnim, a kod nas je sve dok nešto 'obavlja posao', dobrodošlo i odlično. Nadam se da će ovaj sistem biti samo jedan mali deo izgradnje kulture u kojoj prepoznajete da ste sami sebi učinili medveđu uslugu ako ste nešto prepisali", kaže docentkinja na Filozofskom fakultetu Jelena Kleut.

Razgovarali smo sa devojkom koja je baš uz pomoć bubice položila ispit. Odlučila se za to jer je predmet nije interesovao, međutim to joj se kasnije obilo o glavu.

"Onima koji koriste bubice bih poručila da to ne rade, zato što to nije način da se završi fakultet. Ako ste ga već upisali, mislim da to ima neku svrhu i da treba da učite, jer će vam to znanje kad tad trebati, iako to sada možda ne shvatate", objasnila je devojka koja je želela da ostane anonimna.

Uradili smo i anketu među studentima, u kojoj smo prepoznali tri stava: prvi osuđuju prepisivanje i korišćenje bubica, jer smatraju da je to problem neznanja koji će se ispoljiti u budućnosti, drugi bi koristili bubice ukoliko se pojavi potreba za tim, a treći ipak odgovornost sa studenata prebacuju na fakultete, koji nisu u stanju da spreče prepisivanje.

U Srbiji nisu razrešene sumnje oko doktorata i master radova političkih funkcionera na visokim pozicijama. Osuda javnosti je očigledna, ali se prema njoj ne dela, što može biti jedan od razloga zašto neki studenti prepisivanje na ispitima ne smatraju sramotnim.

Preuzeto sa oradio.rs

Počeću otvoreno i direktno rečima da ovo nije tačno.
 
Opšte je poznata činjenica da se deca i roditelji ne slažu, pogotovo u periodu buntovne adolescencije. Možda zato što smo previše sličnih karaktera, jer važi ona "iver ne pada daleko od klade". Možda i zato što se mlađe generacije svojski trude da se otrgnu od osuđenosti da žive isto kao neko drugi, makar ili čak i pogotovo ako su to njihovi roditelji (vodeći se parolom " ako radiš ono što je do sada rađeno, nećeš doći do novih rezultata"), stoga i rade stvari za koje vrlo dobro znaju da njihovi roditelji ne bi nikad.
 
Uporedivši jaz između sebe i svojih roditelja i sebe i svoje dece, je l' ste uvideli razliku? Koji je veći? Naravno da je ovo pitanje bilo retoričko, pošto svi znamo da današnji tinejdžeri pojma nemaju o tome ko su im roditelji zaista i kako su se oni provodili u svojoj mladosti, pre perioda svakodnevnog vezivanja kravate, ispravljanja nabora na uskim suknjama ili navlačenja preteške i pretesne uniforme. Zanimljiva zajednička nota obe generacije je ona da svi zaboravljamo da se nismo zreli rodili, spremni za rad i samostalan život i da su nam za to potrebna iskustva. A koja iskustva danas mladi dobijaju? 
 
Sigurno ste primetili novonastalu iskrivljenost kičme vašeg deteta dok mu lice tek ponekad ozareno osmehom obasjava svetlost ekrana od 5 inča po dijagonali. Sigurno ste se i zapitali šta to dete vidi u svojoj spravici, zašto više ne želi da se druži s vama, podeli po koju misao, a da je frustracija odsutna u glasu, dok su jedini vaši komentari, naravno nemoćni da bilo šta promene, "ovoga u moje vreme nije bilo", poneka vrisnuta rečenica: " Prekini da drndaš to sokoćalo!" ili eventualno oduzimanje igračke. Pa svakako da su nemoćni, jer od tada pa do sad prošli smo period od prstiju, kamenja, drvene računaljke do ajfona i androida. Želite da se približite detetu nekako, jer novopečeni vidovi komunikacije uspeli su samo da vas otuđe. S obzirom da ljudska mogućnost da upija znanje slabi s povećanjem razlike između godine koja piše u ličnoj karti i ove kalendarske, te bi nadoknađivanje znanja i poznavanja novih tehnologija suviše dugo trajalo, a ne pomaže ni činjenica da je brzina razvoja tehnologija velika, gde je za tehnološki napredak potrebno nekoliko nedelja, pa čak i sati. A i što biste se mučili kad sve što vaše dete treba da uradi jeste da ostavi telefon i provede tih par sati koliko ste nedeljno porodično na okupu svesno dešavanja oko sebe?
 
Ljudi često spominju neke zablude današnjice i tu ubrajaju neke politike, medije, slobodu, teorije zavere i šta god. Najveća zabluda današnjice je da decu odgajaju njihovi roditelji. Brzina sveta i dešavanja diktira tempo života, a u taj život svrstava se i: "Hej, sunce, i danas radim malo duže, nadam se da ću bar danas stići na večeru.", " Sutra odlazim na poslovno putovanje i možda se neću vratiti do kraja sledeće nedelje. Imaš hrane u frižideru, ostavljam ti nešto para. Pazi šta radiš, nemoj puno da se zabavljaš i obavezno uči. Doneću ti neki poklončić, kao i svaki put, ne brini." ili eventualno "Tata je dobio unapređenje, ali će morati da radi i živi u Paraćinu. Plata je dosta veća, tako da ne ide džabe. I ne brini, dolaziće svakog vikenda, biće sve okej. Idi mu čestitaj."
 
Sa 10, 13, 17 pokušavamo da verujemo da znaju šta rade i da je sve to za naše dobro, za osiguravanje egzistencije, budućnosti, školovanja, da bude para i za poneki luksuz, putovanje. Istina je da u sebi čekamo momenat kada će nas ponovo zavrteti u naručju, jer se pravimo da smo ptice s najvećim krilima u celom kraljevstvu. I tako čekamo da se nešto promeni, da neko promeni naš i možda ceo svet, dok mi na kauču "blejimo" dok dadilja broj 5 kuva ručak, gledajući televiziju na kojoj prikazuju da je neka starleta na nekom rijalitiju gađala nekog lika čašom za šta joj je produkcijska kuća verovatno otplatila neki kredit, eventualno 100 pari cipela. Telefon u džepu vibrira da obavesti da je Marko lajkovao sliku featuring naša nova faca (sindrom takođe poznat kao kompleks-3kile-šminke), jer tako smo u mogućnosti... U mogućnosti da pobegnemo od stvarnosti. Ili čega god.
 
Da li smem onda još jednom da napišem svoje stanovište da više nije tačna rečenica starijih "ja sam bio u tvojim godinama, ti u mojim nisi", pošto smo ionako svi svesni da nas ne odgajaju kako su njih podizali, da oni nikad nisu živeli stilom života kojim mi živimo, a da nećemo ni mi njihovim?
četvrtak, 03 decembar 2015 03:38

Dan osoba s invaliditetom

   „Debil, retard, idiot“ i svi drugi epiteti kojima krasimo voljene i nevoljene... Surova istina iz Foknerovog romana da „niko ne želi da vidi idiota“ i smatranje da je sve neželjeno takođe i mentalno zaostalo. Koristimo mentalni disabilitet kao najveću uvredu, ne znajući šta to u stvari znači.
 

 Osobe sa invaliditetom suočene su ne samo sa diskriminacijom, predrasudama, neznanjem, neprihvatanjem društva, nego i sa siromašnošću. Najveća stopa nezaposlenih su oni sa nekom vrstom invaliditeta. Najsiromašniji su među siromašnima.
 

Kada se ujutru probudite, prva stvar koju uradite je možda kuvanje kafe. Vama je to ništa. Otvorite oči, malo se okrećete po krevetu, svučete jorgan , pa vratite i tako tri puta. Ustanete (na desnu nogu, da levom ne baksuzirate), odšetate do kuhinje, stavite džezvu s vodom na ringlu i nastavite dalje s jutarnjim obavezama. Nikakva raketna nauka. Tako nije osobi sa invaliditetom. Osobi bez nogu nije lako da samo odšeta do kuhinje. Osobi sa autizmom trebalo je vremena da se navikne na ovakav režim. 

   Ljudima je najjednostavnije da presude o nečemu o čemu nemaju znanje, umesto da to znanje pronađu. Sude o ljudima koji na svoje stanje nisu mogli da utiču. Najlakše je izbegavati ili poricati činjenicu da invaliditet postoji, eventualno reagovati sa „daleko bilo”; „neka, ja ću to” umesto da dete nauči samo da se bori, jer je itekako sposobno; ili u najgorem slučaju poniziti ih ili reći „šta oni znaju/mogu, oni su invalidi“, „ja bih se ubio/la da sam na tvom mestu”. Nije izbor roditi se bez udova, sa Daunovim sindromom, disleksijom, autizmom... Jeste izbor kako se prema osobama koje imaju neki od sindroma ophodimo.
 

 Dan osoba sa invaliditetom obeležava se od 1992. godine sa željom da se skrene pažnja na način života koji vode osobe sa nekom vrstom invaliditeta, poteškoće sa kojima se oni suočavaju svakog dana, ali i da pored svega ne odustaju u svojim namerama da obavljaju radnje koje mi svakodnevno uzimamo zdravo za gotovo. Danas u Kulturnom Centru Vršac udruženje "Otvoreno srce sveta" organizuje manifestaciju u čast poštovanja različitosti. Na manifestaciji će se prezentovati udruženja za mlade osobe sa invaliditetom „Izazov“, dodeliće se nagrade najuspešnijim radovima konkursa „Zajedno možemo promeniti svet“, čitaće se najuspešniji literarnii radovi, izvešće se predstava „Kako probuditi uspavanu lepoticu“ u izvođenju Udruženja „Otvoreno srce sveta" i muzički nastup učenika MŠ „Josif Marinković“. Udruženje postoji da bi olakšalo život ljudima sa invaliditetom. Kako svako od nas to može da uradi? Na stranici www.efons.com pronašla sam par saveta koje možemo koristiti:
 

 Prepoznate li potrebu za pružanjem pomoći osobi sa invaliditetom, pitajte je kako joj najbolje možete pomoći;
   Razgovarajte normalno, služeći se svakodnevnim izrazima poput: „Vidimo se”, „Pozdravljam, trčim dalje”, „Čujemo se” - bez obzira o kakvom invaliditetu se radi kod osobe sa kojom razgovarate. Nemojte se bojati pogrešnih reči;
   Usresredite se na osobu koja ima neki poremećaj govora. Ako niste razumeli šta je rekla, zamolite je da ponovi. Nemojte glumiti da razumete;
   Govorite polako i direktno prema osobi sa oštećenjem sluha. Ne vičite, ne govorite joj u uvo. Vaši izrazi lica i pokreti usana pomažu joj da vas razume. Ako ipak niste sigurni da vas je razumela - napišite poruku;
   Gluvo-slepe osobe vas mogu razumeti jedino dodirom. Ako se nadjete u situaciji da komunicirate sa takvom osobom, uspostavite kontakt ispisivanjem velikih pisanih slova na njenom dlanu;
   Budite obazrivi i strpljivi, osobama sa invaliditetom može trebati više vremena da nešto učine;
   Čekajući u redu ustupite svoje mesto ili se zauzmite da teško pokretna osoba odmah dođe na red;
   Prilikom vožnje u sredstvima javnog prevoza ponudite svoje mesto osobama sa invaliditetom. Pomozite im pri ulasku i izlasku iz autobusa, tramvaja, aviona;
   Poštujte vozače sa invaliditetom. Kada u saobraćaju susretnete vozilo označeno znakom invalida, povećajte razmak, smanjite brzinu vožnje i povećajte oprez. Uvažite njihovu sporost u obavljanju radnji;
   Od vas se ne očekuje da pokazujete sažaljenje prema osobama sa invaliditetom. Prema njima se ponašajte kao prema jednakima, jer one to i jesu.

   Ljudi sa invaliditetom su upravo to – LJUDI. Budite ljubazni prema njima, kao što treba da budete ljubazni i prema svim ljudima. Svetu je to potrebno.
                                                https://www.youtube.com/watch?v=Ju-q4OnBtNU

petak, 20 novembar 2015 20:19

Laž ili naš život

 
Od malih nogu nas uče kako ne treba da lažemo, da samo loši ljudi lažu, da će nas istina osloboditi. Ali, šta je istina?
Milenijumima je postavljano ovo pitanje, tražen odgovor, pronalažene teorije, i sve one mnogočasovne diskusije na trgovima u antičkim polisima...
Jedna od teorija antičkih mislilaca predstavlja onu da je istina subjektivna, različita za svakog čoveka, zavisna od iskustva i znanja, od prizme kroz koju određena osoba gleda. Suprotno tome, postoji teorija antičkih filozofa da je istina jedna, objektivna i zajednička za svakog čoveka: rodila sam se, stojim ovde, postojim, umreću...
 
Zamislimo maturantkinju gimnazije, đak za primer, najbolje ocene, zaređana učešća na raznim takmičenjima, na glasu smerne i fine devojke, ćerka uglednih, ali i strogih roditelja. Sa drugovima proslavlja položen prijemni ispit prestižnog fakulteta, malo više popije, nađe dečka, spava s dečkom bez kondoma. Ah, bože moj, svakom se desi da pogreši. Ali ona je pogrešila malo više jer je sada sedela u ordinaciji doktora, čekajući da joj kažu da li je u pitanju gonoreja, sifilis ili ne daj Bože HIV. Privatan doktor s mnoštvom diploma na zidu kome suviše zabrinuti roditelji plaćaju svaki treptaj je pred njima pita: „Da li znaš, sunce, kako se ovo desilo? Jesi li se drogirala, imala nezaštićen seks? Slobodno reci, pa tvoje zdravlje je u pitanju!“ Jeste, tvoje zdravlje, dok gnevni otac planira tvoju sahranu samo na pomen droge ili seksa. Da li je slagala i možda rekla da je silovana kako bi zaštitila onu reputaciju nepogrešive curice ili je priznala da je delom njena greška pošto to veče i nije bila primerna? 
 
Šta biste vi odabrali na njenom mestu? A, da, ovo se ne dešava nama, pa i nije bitno, ona je bila glupa, idemo dalje. Hajde onda da se okrenemo nečemu što svi radimo. Okrenimo se društvenim mrežama. Danas ne postoji osoba koja nema neku društvenu mrežu – instagram, fejsbuk, tviter. Na instagramu volimo da nam slike vrište: „Lepa sam! Oblačim se po najnovijoj modi! Pratim trendove, pušim, pijem, kao svi moji vršnjaci!“ Na fejsbuku mora biti prikazano kako je dečko/devojka najsavršeniji, kako nema boljeg tate na svetu jer je kupio novi fosilov sat, kako, iako smo dvadeseti danas, ipak objavljujemo Edovu pesmu, jer naravno, njegove su pesme najromantičnije, ali ipak nas nervira to što je svaka druga „naložena klinka“ počela baš njega da sluša. Da li ova internet reputacija, profil prividnog savršenstva koji gradimo stvara i savršen život? Da li smo zaista toliko fer prema sebi da te slike nisu za potvrdu lepote, da nam tuđe mišljenje nije bitnije od sopstvenog, da nam lepota nije čekanje da neko drugi misli da smo lepi, da nam lepota nije pojam spoljašnjeg? Da li se briše to što nam smeta miris odeće i prstiju posle svake nove cigarete? Da li nestaju mučni izlivi ljubomore onog savršnog dečka posle kojih drugarice jedva uspevaju da nas uteše? Ili se možda briše činjenica da je sat kupljen uz najkvalitetniju šminku koja je u mogućnosti da prikrije svaku modricu koju je nervozni otac iz već suviše poznatih, previše puta ponavljanih razloga ostavio. A šta je sa onim da su nas osam godina osnovne škole ignorisale ili maltretirale drugarice iz razreda jer smo drugačiji, te sada radimo sve da budemo isti da se to ne bi ponovilo? 
 
Trošimo tako sate, dane, trošimo nepovratno vreme trudeći se da stvorimo određenu reputaciju. Štitimo je kao poslednju kap vode na zemlji. Čuvamo sopstvene okove koji nam ograničavaju slobodu. Lažemo iz dana u dan o stvarima koje su bitne, a i o onim koje su manje bitne, kao ona: „Da, da, odlično ti stoji ta majica“, jer je očuvanje reputacije fine osobe koja se ne zamera ama baš nikome važnije od iskrenog „izgledaš kao tikva, skidaj to“. Prvom prilikom, pogledajte se u ogledalo. Ali dobro se pogledajte i pitajte osobu koja vam uzvraća pogled da li ste to vi, da li živite svoj život, bez prezanja i okova, slobodni i bez misli „kako će svet reagovati na mene?“
 

Ekološko udruženje Avalon iz Vršca poziva mlade žene da učestvuju u jednodnevnom seminaru pod nazivom „Izgradnja kulture mira kroz socijalno-ekološki okvir". Seminar se realizuje u okviru programa „Mirovna Akademija za mlade žene – Srbija i Kosovo“, a uz finansijsku pomoć organizacije Kvinna till Kvinna, koja se bavi statusom žena u društvu.

Cilj seminara jeste razvoj svesti o punom smislu ideje solidarnosti koja je preduslov izgradnje kulture mira i društvenom životu s minimalnim stepenom nasilja koji nadilazi sukob polariteta, kako na drugim nivoima, tako i na relaciji roda. Ekološka svest kao osnova napora za harmonizacijom jača sposobnosti mladih žena da utiču na kreatore/ke politika na lokalnom i međunarodnom nivou kako bi se proižvele pozitivne promene što je i osnovna intencija ovog seminara.

Seminar će se održati 21. novembra 2015. godine u hotelu Majestic (Obilićev venac 28, Beograd), sa početkom u 10.00h.

Akademija je otvorena za mlade žene do 35 godina (studentkinje, diplomirane studentkinje i aktivistkinje, zaposlene u javnom i privatnom sektoru i sve ostale mlade žene zainteresovane za ovu temu) sa područja Srbije. Seminar podrazumeva učešće 20 mladih žena koje će biti izabrane na osnovu njihove motivacije i predznanja. Da biste se prijavili, potrebno je da ispunite priloženi Obrazac za prijavu i pošaljite na e-mail adresu: Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli. , upisavši u predmet poruke naslov: “Prijava na jednodnevni seminar“ do 19. novembra 2015. godine.

Organizatori seminara pokrivaju troškove putovanja, organozovan je ručak i kafe pauze u toku radnog dana. Potrebno je samo priložiti karte za prevoz organizatorima ako dolazite iz područja van Beograda.

nedelja, 08 novembar 2015 15:30

Evropsko takmičenje naučnih fotografija 2015

Nije retkost da Vikimedija organizuje takmičenja na Vikipediji zarad promovisanja nauke. Ovoga puta, radi se o takmičenju naučnih fotografija, koje se održava tokom novembra. Moto takmičenja je: „Nije dovoljno pričati o nauci, treba je i pokazati “, a s obzirom da slika govori više od hiljadu reči, nije čudno što je taj prikaz baš u vidu fotografije. 
 
Da biste se prijavili, potrebno je da imate nalog na Vikipediji, jer bez njega je učešće nemoguće. Zatim pratite link https://commons.wikimedia.org/wiki/Commons:European_Science_Photo_Competition_2015/Participation , pronađete zastavicu Srbije među zemljama koje pasivno učestvuju u takmičenju, a nakon toga klikom na upload-rs odlazite do stranice na kojoj postavljate svoju autorsku fotografiju. Da bi se fotografija smatrala naučnom, mora imati opis onoga što je na fotografiji, kako i gde je napravljena i šta je bitno primetiti. Opis može biti na engleskom jeziku, ali i na maternjem ili nekom drugom jeziku koji aplikant poznaje (primer https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Lohetaide_Osmussaar.JPG ). Broj slika koje jedan učesnik prilaže nije ograničen, ali je bitno da je on njihov autor ili ko-autor (u ovom slučaju je obavezno navesti sve autore). Takođe je moguće prijaviti kompjuterski generisane slike, s obzirom na to da takmičenje nije ograničeno na klasičnu formu fotografija. Treba obratiti pažnju da fotografije budu dobrog kvaliteta i veličine, čiji je minimum 2mpx. Poželjni formati su .jpg za fotografije, .ogg za video fajlove i .png za kompjuterski generisane fajlove. 
 
U razmatranje ulaze samo fotografije objavljene u novembru mesecu.
 
Takmičenje je podeljeno u 5 kategorija: ljudi u nauci, mikroskopske slike, ne-fotografske slike, setovi povezanih slika i opšta kategorija.  Nagrade za najbolje fotografije obezbedio je Estonski istraživački centar.
 
Više o takmičenju možete pročitati na linku https://commons.wikimedia.org/wiki/Commons:European_Science_Photo_Competition_2015 . Srećno!
 
 

Budi u toku! :)

Prijavite se na mejling listu kako biste na vreme dobili važna obaveštenja.

Anketa

Šta vidite kao najveći problem mladih u Vršcu?

Nasilje - 16.2%
Nedostatak kulturnih sadržaja - 11.1%
Nedovoljno razvijen noćni život - 9.4%
Nedostatak mesta za rekreativne aktivnosti - 6%
Nedostatak posla/stručne prakse - 46.2%
Nedostatak neformalnih edukacija - 11.1%

Ukupno glasova: 117
Glasanje je završeno, dana : avgust 17, 2017

edukacija-logo-kursevi

Baner 231x173

 

  • 1
  • 2
  • 3

edukacija

ArchLAB

OklagijaRS

KulturniCentarVrsac

ClickMan

iserbia

VrsacPlus

VrsacMOJKraj

parakvadvs

VAK

OpstinaVrsac

PokrajinskiSekretarijatZaSportIOmladinu

PricajmoOTome

TOV

eVrsac