Zorana Tomic

Zorana Tomic

četvrtak, 29 septembar 2016 18:59

Koliko smo tolerantni na nasilje?

Kad god čujem da je izvršeno nasilje, uglavnom destinacija biva neka zabačena, mračna ulica gde nema ljudi koji bi nasilnika mogli da spreče u tome. Iznenadila sam se kada sam pročitala vest o događaju koji se 16. septembra desio u  centru Zrenjanina. Neprijatno iznenadila, naravno. Naime, petorica maloletnika napala su drugog maloletnika i njegovu devojku u samom centru grada. Dok su ih maltretirali, njihovi sugrađani su bezbrižno sedeli i pili piće. Dečak i devočica su izgubili svest, ali nasilnicima ni to nije bio znak da prestanu, te su nastavili da ih šutiraju, udaraju i gaze. Prestali su tek pošto su slučajno naišli roditelji maltretiranog dečaka, koji su tada pozvali policiju i hitnu pomoć. 
Koliko neko treba da bude siguran u to da je nasilje danas prihvaćeno kao deo svakodnevice pa da ga izvrši u centru grada? I da li je stvarno prihvaćeno, s obzirom na to da je ta situacija ostalim sugrađanima bila samo jedna scena akcionog filma, u kojoj nisu pronašli razlog za ustajanje iz svoje udobne stolice? Naravno, niko ne očekuje od slabašnog deteta da ustane i pokuša da istera pravdu jer i ono može da nagrabusi. Ali, šta je s odraslim ljudima? Kako to da nije moglo da priđe šestorica jakih muškaraca, koji bi kao očevi mogli da pomognu nedužnim žrtvama? I zašto su policiju pozvali roditelji, koji su naišli posle nekog vremena, a ne očevici? Zar ne shvataju da su time podržali nasilje i pozdravili svako buduće maltretiranje u svom gradu? 
„ Ma, ko zna šta su im uradili pa su dobili svoje.“, rekao bi neko ko očigledno ne bi imao hrabrosti da se suprotstavi petorici maloletnika. Zar postoji ikakvo opravdanje za nasilje? I da li bi tako prokomentarisao ovu situaciju da se u tom trenutku kao žrtva našla njegova ćerka? 
Nasilnicima se pažnja mora skrenuti! Njih ne treba ignorisati, treba im pomoći, naučiti ih. Naučiti da čovek nije meta, da se razgovorom rešavaju problemi, da biti dobar nije teško. I naš narod treba naučiti da će bar malo biti bolje ako se reši problem jednog deteta. Time neće sprečiti nasilje u globalu, ali će zaustaviti lanac traumatičnih događaja koji se mogu desiti. Ne motivacioni govori, ne predavanja, ne priče, već dela! Sprečite, ne pričajte u prazno, jer neko ko je spreman da izvrši nasilje, očigledno nema sluha za prave stvari! 
 
petak, 26 avgust 2016 11:56

Zašto ne voliš sebe?

Da li volite sebe samo kada želite da pokažete nekome  kako ne sme da se poigrava s vama, jer ste svesni koliko vredite? Ili vas na vednosti i mane podseća okolina? 
 
Često gradimo sliku o sebi na osnovu tuđeg mišljenja i tuđih aplauza, čim oni nestanu polako nestaje i ono što smo zavoleli kod sebe, jer smo primetili da se to dopada drugima. Pominjem ljubav prema sebi, jer sam par puta u životu imala prilike da vidim ožiljke po rukama svojih prijatelja, koje im nisu napravili neprijatelji, već su sami sebi naneli bol. Ponekad bivamo nasilnici prema sebi, ali se ne vidimo u tom svetlu, jer smo izgubili čvrsto tlo na kojem je stajala kritička svest o tome šta je dobro za nas, a šta nije. Neprihvaćenost u društvu, nemoć u suočavanju s problemima znaju da pruže ruku za samopovređivanje ili čak samoubistvo. Razlozi su različiti, ali pitanje za sve je isto:  ZAŠTO NE VOLIŠ SEBE? 
 
Ogrebotine, posekotine, povučenost, opekotine, samoubistva, tužne su priče koje se mogu čuti u društvu mladih. Možda niste obratili pažnju, ali komšinica koja je prošla pored vas nosi majicu na dugačke rukave usred velikih vrućina jer pokušava da sakrije tragove nasilja, koje sama čini. Plaši se da je neko od vas ne pita u čemu je problem ili da je neko ne osudi, jer se loše ponaša prema sebi. Nasilje nad sobom se ne ogleda samo u fizičkom maltretiranju, već i u čestom samokritikovanju i samosputavanju. 
Kada se ogledamo, posebno obratimo pažnju na ono što ne valja i time smo opterećeni dokle god ne izađemo iz kuće, a pri tom se ne fokusiramo  na sreću zbog toga što imamo s kim da izađemo, što nam, na primer, noge lepo izgledaju u toj suknji i što smo prethodno imali šta da jedemo, nego bivamo neraspoloženi zbog kilograma više. Pomenula sam ovaj banalan primer jer se čak i na osnovu te slike o sebi može  primetiti koliko ne volimo sebe, te dopuštamo da nam  ta sitnica upropasti izlazak. Međutim, tada više nije problem samo taj loš izlazak, već i kompleksi koje stvaramo sami sebi. Oni su jedan od uzroka gubljenja čvrstog tla. Čim se stvore kompleksi, prva kritika  postaje uvreda. Da li nas onda neko vređa ili vređamo sami sebe? Da li ste ikada uvredili sebe ili vam je za to baš uvek potreban krivac? Dešava se da ljudi povređuju sebe zbog griže savesti. Da li će posečena ruka učiniti da greška koju smo učinili bude manja? I da li ste ikada pokušali da oprostite sebi ili često razmišljate o tome? 
 
Postoji milion situacija koje su naterale ljude da sebi učine nešto bolno i koje nimalo nisu naivne, ali isto tako postojalo je i bar jedno rešenje ili lepa misao koja bi situaciju učinila boljom. Ljudi grle jedni druge jer se vole, daju komplimente jer im je neko drag, opraštaju zbog nedostajanja. Voliš li sebe? Jesi li sebi drag? Nedostaješ li sebi kada primetiš da nisi „ sav svoj“ ? Voli sebe i oprosti sebi, jer ako sebi budeš nedostajao uvek će ti nešto faliti.
 
utorak, 16 avgust 2016 00:50

I dečaci plaču!

Nakon što sam objavila svoj prvi blog o nasilju, par mojih drugova nazvalo me je feministkinjom. Začudila sam se jer,  prvo, nisam feministkinja, a drugo, poenta teksta nije bila da treba da sprečimo muškarce u maltretiranju žena, već da sprečimo bilo koju vrstu nasilja. To me je navelo da razmišljam o položaju momaka danas. Zapitala sam se kako bih reagovala da na ulici vidim kako devojka udara momka. Verovatno bih pomislila da ju je prevario ili napao, te bih ga i ja udarila torbicom. Pošto nije sve onako kako izgleda, te je možda devojka zbog svoje nervoze izudarala nedužnog momka, da li bi se o njenom agresivnom ponašanju širile priče? Ne bi, jer kod nas važi da žena, kao slabije biće, ima prava da pokazuje fizičku agresivnost prema jačem polu, sve dok to ne uradi njen ljubavnik. Smatralo bi se da je za to kriv suprug, jer joj „ mnogo dopušta“, ali ne i to da jedna osoba upravo vrši nasilje nad  drugom. Neka mi ne zamere feministkinje, jer ja ne branim ni muškarce ni žene, već ljubav, ali zašto nekada ne pogledamo sebe i pitamo svoje „ žensko ogledalo“ zašto u njima nismo probudile nežnost i želju da budu džentlmeni prema nama?
 
Statiska pokazuje da je više zloostavljanih žena, ali obzirom na to da nasilje od strane muškaraca polako postaje stereotip, trebalo bi se pozabaviti pitanjem zašto je čovek čoveku vuk. Često korišćenje ravnopravnosti dovodi momke u nezgodan položaj. Kao devojka, moram priznati, volim da šefujem, baš kao i moje drugarice. Ta naša „ strast“ zna da izudara momke po obrazu, ne zato što znaju da budu sujetni, već zato što i oni znaju da vole. Da li smo onda  samo „ zle žene“ kao u Sterijinom delu? Ne, onda smo i nasilnici, verbalni nasilnici.  Poznajem muškarce  koje žene stalno vređaju jer bolje izgledaju od njih. I one koji rade sve kućne poslove, jer žena više zarađuje, te on nema prava glasa. I one kojima je prećeno da neće viđati decu ako se stambeno ne odvoje od njegovih roditelja. A, i one koji opravdaju ženino loše ponašanje svakog meseca  zbog mesečnog ciklusa. Kad god nešto nije po našem, kažemo momku da nije džentlmen. Da li smo mi baš uvek dame i da li ikada priznamo sebi da to možda i nismo?
 
Često su muškarci i fizički maltretirani, ali se o tome malo govori, jer se stide da pokažu svoju slabost. Sada se verovatno nekolicina smeje, jer im nije jasno kako žena od 50 kg može da prebije muškarca od 120 kg, a ja se smejem jer naš mentalitet nikada nije bio svestan koliko je u stvari žena jaka. Nikada mi neće biti jasno zašto se uvek žrtve stide, a nasilnicima se tapše? I zašto nas uče da su junaci oni koji odu u rat, a ne oni koji ih spreče? 
 
Ne zaključujte o nasilju iz ugla žene il muškarca, već iz ugla čoveka, koji čoveku nije vuk. 
I dečaci plaču!
 
sreda, 27 jul 2016 16:25

U našem komšiluku

Volim zgrade.
U njima se mogu upoznati različiti tipovi ličnosti, svaki je interesantan na svoj način. Nebitno u kom delu grada se nalaze, oni uvek imaju komšije sličnog karaktera, kao i u vašoj zgradi. Sigurno imate osobu koja se ni sa kim ne druži, iz nepoznatog razloga. Domaćicu, koja je uvek rada da nahrani svako dete, koje joj se javi kod lifta. Bračni par, koji glumi da je srećan, a ustvari se zna da se gospodin često viđa s neudatom komšinicom, koja je dva sprata iznad njih. Večito namrštenu ženu i alkoholičara. Svako od njih različito reaguje kada čuje da je komšija, koji ima problem s alkoholom, prebio svoju suprugu, čiji se jauci čuju iz stana 23.
Domaćica meša paprikaš i priča sestri iz Novog Sada o tome šta se dešava, ali pošto ne znaju šta je uzrok tome, sledi nagađanje.
Namrštena žena gleda Parove i mršti se, jer zbog „ Nemoj samo pikavce da mi gasiš po telu, molim te!“, nije čula šta je Vendi želela da poruči mladima.
Bračni par: Muškarac maše sa terase neudatoj komšinici, a žena je posumnjala da je nešto čudno, jer joj  muž menja čarape svakog dana, što do tada nije bio slučaj, pa pokušava da mu pronađe telefon, dok je on na terasi.
Osoba koja se ne druži ni sa kim spava.
U tom različitom reagovanju, nailazimo na sličnost.
Oni NE REAGUJU.
 
Sećate li kako su znali da reaguju kada ste se kao mali igrali loptom u stanu?
Tada je komšija alkoholičar morao da pije više nego inače, jer ta buka nije mogla da se podnese, a onda psuje, dok vašim mamama ne bude neprijatno, pa vas posalju u ćošak. Domaćica vam je lupala oklagiom po radijatoru, kako biste shvatili da treba da budete tiši. Bračni par je svakog dana zvao vaše roditelje na kafu, kako bi im na fin način objasnio da se rukomet ne igra u stanu. Namrštena žena je vikala na vas sa terase, a ona nedruželjubiva osoba- zvala policiju.
Sličnost: Reaguju loše na igru, smeh, muziku.
 
Često razmišljam o tome da li bi zaista tako bilo da je u pitanju neko ko im je blizak?
Da li bi komšinica mešala paprikaš da zna da njenu ćerku neko tuče?
Da li bi namrštena žena bila tužna što nije čula Vendin komentar, kada bi po njenom sinu neko gasio pikavce?
Da li bi onda osoba, koja se ne druži, shvatila da treba da pozove policiju, ne samo kada njoj nešto ne odgovara? Hm, kako joj odgovara to što sluša plač i vrisak, na kraju krajeva?
Kako je moguće da ne postoji alarm protiv nasilja koji bi nas probudio?
Ono što me najviše zaboli jeste kada čujem da su deca žrtve našeg dubokog sna, koji samim tim što ne reagujemo, daje podršku nasilnicima. Zar silovanje maloletnica, klanje po ulicama, svakodnevno ponižavanje, ucene, izvršena samoubistva, nisu dovoljno glasna, zastrašujuća pesma za buđenje?
U istoj toj zgradi može se čuti i verbalno nasilje. Ne, to nisu uvrede, to je NASILJE.
 
-„ Ako planiraš da me ostaviš, decu nećeš videti. Idi u kuhinju, tamo ti je i mesto. Zabij nos u šerpu, u našim pričama ti nije mesto.“
Takve reči često jače zabole od šamara. Često ponižavanje bi moglo biti ruka za samoubistvo. Ali, uvek je lakše nekome drugom reći da u nečemu nije dobar, nego pogledati sebe i udariti ili opsovati svoj odraz u ogledalu. Retko bismo menjali sebe, dok bi svakoga koga poznajemo promenili bar tri puta, samo da bi nama odgovarali.
Koja god da je vrsta nasilja u pitanju, zašto se o tome govori tek pošto zakon dobije ime nekog deteta?
Zar roditelji uče decu da se oružjem i noževima igra?
Zar prosvetari podržavaju ponižavanja i tuče?
Zar školski psiholozi podržavaju nastavnike, za koje znaju da ne rade ništa da zaštite dete?
I zar nije tužno to što postoji 1001 način da se povredi osoba, ali se teško nađe jedno rešenje za pomoć žrtvama?
 
Na koncu konca, kako to da zakon ne može ništa?
Ja često ponašanje nasilnika povezujem s socijalizacijom deteta u porodici. Samo se prisetite kako je izgledala igra jedne devojčice iz prosečne srpske porodice, koja se u igri igra majke, koja brine o svojoj bebi. Imate bar jednu takvu malu komšinicu u svojoj zgradi. Daće bebi da jede, pevaće joj uspavanku, ali ako u igri lutka zaplače, devojčica će histerično početi da viče na svoje „ dete“, a njena mama će se smejati tome iz kuhinje, jer primećuje da pokušava da je izimitira. Otac viče na mamu, mama na dete, a dete na lutku i tako u krug. Vremenom shvati da je biti nervozan, agresivan potpuno u redu i pri prvoj raspravi u školici, devojčica oponaša svoje nezadovoljne roditelje i burno reaguje. Na to se ne obraća pažnja dokle god dete ne povredi drugo dete. Ali, dokle god ljudi ne osete to na nekom svom, vlada tajac i nebriga o problemima, kojih je sve više.
 
Znate li da je vaša sugrađanka zaključana u svojoj kući već godinama, zbog nasilnog muža?
Da nekolicina dece provede dan u podrumu, ako su neposlušni?
Da se vršnjaci ubijaju na ulicama?
Da dečaci iz sedmog razreda ucenjuju drugaricu da će njenu tajnu proširiti svima, ako im ne dopusti da rade s njom šta god požele?
Da je jedna devojčica pokušala da izvrši samoubistvo, jer je u razredu ponižavaju?
Da učiteljica maltretira svoju učenicu zajedno s psihologom i ostalim đacima?
Da se deca u pubertetu seku, jer su neprihvaćena?
Ne znate, ili se trudite da ne znate.
A, znate li da komšija sa trećeg sprata vara suprugu sa komšinicom sa petog?
Znate, naravno.
 
Sada zvanično mogu da vam kažem, kada sam sigurna da znate šta se dešava s žrtvama u Vršcu:
Dobro mi došli u zgradu u kojoj je čovek meta!
Meta za trač, za prevaru, podsmeh i nasilje.
Ta zgrada je vaša svest, koja je i dalje neprobuđena i i dalje nereagovanjem podržava nasilje.
Kad nestane struje, pošto ljudi uglavnom tada ne znaju šta će sa sobom, ako se već ranije ne setite, pozovite komšinicu iz susedne zgrade:
Ona se zove Ljubav. Ima stanove na svakom kraju Vršca i toliko slobodnog vremena da može da provodi vreme sa svakim od naših sugrađana. Pozovite je, upoznajte se, sigurna sam da će vam onda žena biti bitna, koja trpi nasilje u stanu 23., a da će nasilnika biti sve manje.
U društvu drugarice Ljubav svi su bolji!
 
 
 
četvrtak, 14 jul 2016 13:50

"Rep za Vuleta 2" u Domu omladine

Koncert „ Rep za Vuleta 2“ biće održan u subotu, 16. 07. od 21h u bašti Doma omladine, u organizaciji udruženja protiv maloletničke delikvencije „ Vukašin Simić“.

Vrščani će imati prilike da poslušaju grupe  „ Prva ekipa“, „ Slom“, „ Princip“ i goste iznenađenja.  Ulaz je besplatan i svi su pozvani na veče sećanja na nesrećno nastradalog Vukašina Simića, koje se dogodilo noći između 10. i 11. januara 2016. godine u Vršcu.

subota, 09 jul 2016 12:21

Humanitarna svirka u kafiću "Izlog"

Udruženje muzičara „Definicija zvuka“ organizije humanitarnu svirku za udruženje „ Parakvad“. Humanitarno veče će se održati u nedelju, 10.07. u kafiću „ Izlog“ od 21h do ponoći.Tokom večeri goste će zabavljati DJ Venum, bend „Tiramisu“, Nikola Matić i Miloš Dobrosavljević s bendom.

Humanitarne akcije su idealna prilika da se čovek potpuno ispolji. Zapravo, on tada iskazuje prave ljudske osobine, koje se pamte i njoj vraćaju. One usporavaju vreme, jer ostaju u najlepšem sećanju.Takve uspomene kreiraju duh. Zato vas pozivamo na jedno divno druženje ove nedelje, jer čoveku uvek izmami osmeh divna slika o sebi i lepa uspomena u kojoj je osmeh cilj, a ne sredstvo. Obradujmo zajedno udruženje „Parakvad“ “, rekao je Dragan Đokić, član benda „ Tiramisu“.

Humanitarna svirka biće održana radi nastavka fizioterapija za decu sa invaliditetom udruženja "Parakvad VŠ".

Očekujemo vas!

ponedeljak, 30 maj 2016 06:47

Najmlađi roker na svetu promovisao album

Prvi samostalni autorski CD "TERAM PO SVOM" najmlađeg rokera na svetu Nikole Džonija Rankovića, promovisan je pred velikim brojem muzičara, javnih ličnosti, donatora, novinara i ljubitelja rok muzike. Nikola ima samo 12 godina i jedno svoje kompletno autorsko delo, koje su na promociji pozdravili velikani rokenrol scene: Đule Van Gogh, članovi bendova "Riblja čorba", "Neverne bebe" i "Generacija 5", Prljavi Inspektor Blaža, Đorđe David, Voja Aralica, Miloš Radičević i drugi. Prisutni su bili u prilici da premijerno vide i prvi spot za pesmu "Pokreni se".
 
Džoni će sa svojim bendom „ The Churlians“ nastupiti kao specijalni gost na koncertu „Prljavog Kazališta“  11. juna na Tašmajdanu.
Dobio je odlične komentare od onih pred kojima bi se samo nekolicina usudila da prikaže svoje muzičke sposobnosti. Zbog Džonija i njegovih drugara ima nade da će rokenrol još dugo živeti, ocena je svih koji su čuli album.
 
U galeriji ispod možete pogledati slike sa promocije.
 
četvrtak, 05 maj 2016 18:18

Uskršnji koncert u NP "Sterija"

Uskršnji koncert u organizaciji KUPU "Češka Beseda Vršac" održaće se 7.maja od 20h, na velikoj sceni Narodnog pozorišta "Sterija". Vrščani će imati priliku da čuju divne tonove klavira, flaute i violine.
 
Nastupiće pijanistkinja Kristina Matijašević, flautistkinja Mila Dobrosavljević i Marija Bužek, koja će svirati violinu. Publika će uživati u predivnom repertoaru poznatih dela Astora Piazzole i melodija iz filma „Šindlerova lista“.
 
Ulaz je slobodan, potrebna je samo ljubav prema kvalitetnoj muzici!
 
utorak, 03 maj 2016 17:10

Maturanti, srećno!

Nismo ni svesni koliko vreme brzo prolazi. Kao da smo juče tek krenuli u srednju, a ubrzo se rastajemo I sledi novi početak. Čim sledi novi početak, sledi i kraj. Kraj starog druženja, kraj bezbrižnog života i, mogu slobodno da kažem,  kraj uživanja. 
 
Ovo je sigurno jedan od najstresnijih perioda u životu jednog maturanta.Treba napisati maturski rad, učiti za prijemni, potruditi se da uspeh u školi bude što bolji, napraviti pravi izbor za budućnost i naći savršenu haljinu za matursko veče. Da stvar bude još gora, svemu tome ima prepreka: radije bismo izašli na piće nego učili, višak kilograma koje treba skinuti zbog te savršene haljine, možda poneki ljubavni problem ili prepirka s roditeljima čiji se plan za našu budućnost ne poklapa s našim. Kako se izboriti sa svim ovim stvarima? Da li je to uopšte moguće? 
Kada razmišljam o tome, vidim svoju ugojenu ličnosti kako radi trbušnjake dok joj je knjiga iz sociologije naslonjena na kolena, desnom rukom stavljam karmin jer treba da izađem kada završim s učenjem, levom rukom kuckam poruku nekom dečku, a maturski rad mi kucka baba, dok joj govorim šta da piše. I sve to bi bilo savršeno kada bih ja to zaista mogla da izvedem, ali baba ne zna da koristi računar, ne mogu da radim trbušnjake ako se ne oduprem rukama, pošto sam se , da budem iskrena, kilava rodila, nemam kom dečku da pišem, tako da to poništava moju viziju o svakoj toj radnji. 
 
Kako prevazići problem te vrste? Da li je moguće biti srećan I imati obaveze? Naravno! Samo treba imati lepu sliku o budućnosti. Zamišljam zgodnu sebe u prelepoj dugoj haljini, kako  bezbrižno odlazim na matursko veče jer sam naučila sve što treba za prijemni ispit i znam da ću upasti na fakultet bez problema. Tako zgodnu me primećuje dečko koji me je ostavio i plače za mnom na sred sale u kojoj proslavljamo završetak četvorogodišnjeg druženja, a onda uzima gitaru I mikrofon I peva pesmu koju je komponovao za mene. Tako bi moglo da izgleda matursko veče svakoga od nas. Šta nas sprečava u tome?
 
Strah. Plašimo se da nećemo sve postići, plašimo se vremena koje brzo prolazi, plašimo se samih sebe. Samih sebe, jer sumnjamo u svoje mogućnosti, znanje I lepotu. Kako prevazići strah? Treba da se fokusiramo. Ali,  umesto sto se fokusiramo na ono što bismo mogli da pogrešimo, treba da se fokusiramo na ono što bi moglo biti dobro. To “dobro” zavisi od nas! Uz dobar raspored obaveza i organizovanost, sve se može uspešno završiti. I sve to, naravno, bez sumnje u  nas same i našu sjajnu budućnost!
Niko vam ne može dati dovoljno dobar savet, dok sami ne otkrijete šta je to što će vas naterati da budete ono što želite. Ovo bi mogao biti i najlepši period jednog maturanta, kada bi on sam učinio da to tako I izgleda. Dragi maturanti, verujem da biste radije uživali, zato se potrudite da sve ove probleme posmatrate kao igru na koju nas život navodi da  bi proverio koliko smo spremni da radimo da bismo ostvarili svoje želje I sve će biti lakše. Ne dopustite strahu da vas “ pojede”, jer je on izmišljotina za odrasle. Nešto poput veštica u koje smo verovali kao mali. 
 
Verujte u sebe, radite na tome da tu veru nikada ne izgubite I imaćete savršenu liniju haljinu ili odelo za matursko veče, odličan prosek u školi, bolji ljubavni život I uspeh na prijemnom ispitu. Srećno!
 
četvrtak, 24 mart 2016 10:33

Budućnost se ne šminka karminom

- Žena se ne rađa, žena se postaje, moja prva polovino.

- Ali, druga polovino, ja sam još od malih nogu učila da su žene osuđene na životne gromade i da se s njima sukobljavaju radi boljitka svoje porodice.

- Misliš, osuđene poput Sizifa? Znaš li da bi onda čišćenje podova i pranje sudova bilo besmislena radnja?

- Druga Zoranina polovino, ali drugo shvatanje Sizifa kaže da je to personifikacija čovekove borbe u potrazi za znanjem.

- Drago mi je što pominješ potragu za znanjem, fale nam žene intelektualci. Vidim da se u mojoj prvoj polovini krije prava liberalna feministkinja!

- Da li ćeš se ikada pomiriti s tim da je tvoja druga polovina antifeministkinja, i da ne verujem u svu tvoju priču, jer propagira čistu mizandriju?

- Hoćete li se vas dve već jednom složiti?

- Slažemo se da se žena ne rađa, žena se postaje, draga budućnosti.

- Zašto onda ne radiš na tome, Zorana?

- Izvini, ali moja druga polovina je oduvek bila za to da se izborimo u potrazi za znanjem!

- Da, čula sam to, ali da li pokušava da se izbori? Da li do slobode dolazi radom na sebi?

Da li ti, Zorana, smatraš da ću ja, vaša budućnost, biti vaša sluškinja iako me ne vrednujete i ne borite se za mene, a za vaše bolje sutra?

Da li ti, druga polovino, smatraš da ja nisam žena intelektualac, samo zato što sam tvoja budućnost i da ću  dozvoliti sebi da postanem žrtva ove igre u kojoj se samo tvoje reči bore za kulturu?

A da li si ti, prva polovino, toliko lenja i zar ni malo ne voliš sebe da bi dopustila da ti društvo nametne sudbinu, a kao izgovor za to uzme pojam tradicijie?

Ne želim opravdanja, želim dela!

želim da vidim kako postaješ prava žena, ako već stojiš pri tom mišljenju.

Gde ste zastale, žene?

Čini mi se da ste i dalje devojčice. Govorite da ćete od sutra lepše izgledati, biti bolje supruge, bolje komšinice, ali i dalje imate isti višak kilograma, pravite ljubomorne scene, ogovarate komšiničin izgoreli ručak.

Ali, i za to imate opravdanje, ipak su obe tvoje polovine u jednoj ženskoj glavi.

Sviđa mi se to što se ne pravdaju, ali s druge strane mogla bih da se narogušim - zašto bih ja iz ove tvoje loše sadašnjosti postala tvoja bolja budućnost, ako samo govoriš kako želiš da završiš visoke škole, a ne radiš ništa da u istu i upadneš. Zašto bih ti ja poslala poštenog supruga, ako pokušavaš momke da privučeš lažnim trepavicama, veštačkom kosom, dok ga ljubiš silikonskim usnama?

Zapamti, budućnost se ne šminka karminom, nju šminkaju dela.

Ironija, šminkaš se, Zorana, a ne znaš ni ko si. Vodiš bitku o tome da li si feminstkinja ili nisi, i necu da te ostavim na miru, ne pokušavaj da mi se opravdaš, elokventna si, to vidim, ali tvoja pasivnost sve to poništava. Ti si, devojko, premijer svog zivota, “sopstvene sobe” u kojoj možeš biti slobodna, a ne znaš ni šta te čini slobodnom. Daću ti primer stanja države - ako premijer govori o svojim budućim delima, a zatim ništa od toga ne uradi, biće na lošem glasu, a država u lošem stanju. Da li ćeš mi dozvoliti da te onda nazovem lošom budućom ženom, čija je duša neispunjena? Da li je tvoja “ sopstvena soba”, koju pominje Virdžinija Vulf podjednako neuredna kao i soba u kojoj spavaš? Da li i njoj, kao i ovoj drugoj, svakog dana obećavaš da ćes je očistiti, a onda ne ispuniš obećanje? Znam, ti nisi ni feministkinja, ni antifeministkinja, ni žena još uvek, ali si odlična glumica. Nazivam te glumicom, jer je sramota govoriti lažov u javnosti. Glumiš uspavanu lepoticu, kojoj budućnost predstavlja princa, koji će doći, poljubiti je i živeti srećno s njom do kraja života. Sestro, prešla si se, budućnost je ipak ženskog roda! Ali, ne mogu te kriviti koliko god razmišljala da je to u redu, kako bi to Roza Luksemburg rekla:

 Živela sloboda za disidente! “

Kako da budem revolucionarka, ako nema revolucije? Hoću promenu! Kako ću doći do promene? Tako što ću promeniti! Dokle god budeš pričala o svojim željama, ostaje ti manje vremena da ih ostvariš. Kao budućnost, kažem ti:

“ Čemu strah, čemu sram?

Ja neću uvek čekati još koji dan.

Galama zove, ja neću s njom! Buka u kojoj govoriš šta bi htela!

Idem tamo gde je sve po mom, pravo u ruke dobrih dela!”

Budi u toku! :)

Prijavite se na mejling listu kako biste na vreme dobili važna obaveštenja.

Anketa

Šta vidite kao najveći problem mladih u Vršcu?

Nasilje - 16.2%
Nedostatak kulturnih sadržaja - 11.1%
Nedovoljno razvijen noćni život - 9.4%
Nedostatak mesta za rekreativne aktivnosti - 6%
Nedostatak posla/stručne prakse - 46.2%
Nedostatak neformalnih edukacija - 11.1%

Ukupno glasova: 117
Glasanje je završeno, dana : avgust 17, 2017

edukacija-logo-kursevi

Baner 231x173

 

  • 1
  • 2
  • 3

KulturniCentarVrsac

ClickMan

eVrsac

ArchLAB

TOV

PricajmoOTome

OpstinaVrsac

VrsacPlus

parakvadvs

Cefix

OklagijaRS

edukacija

iserbia

VAK

VrsacMOJKraj