Ivan Aradski

Ivan Aradski

Još od malih nogu stalno sam se motao oko knjiga. Na početku su tu bile slikovnice sa zanimljivim pričama koje sam „čitao“ bez teksta. Kako sam odrastao, tako je je rasla i moja ljubav prema pisanoj reči. Već nakon trećeg rođendana večeri sam prevodio čitajući mojim ukućanima sa ekrana prevod neke zanimljive serije. Zbog toga sam bio svojevrstan „hit“ u komšiluku. Dok su ostala deca pravila kolače od peska, ja sam upijao Andersenove bajke, i bajke braće Grim.

U osnovnoj školi sam bio sam jedan od prvih koji su u mom razredu dobili člansku kartu biblioteke. I danas se odlično sećam tog dana i iskustva. Bili smo klinci kojima se pružila prilika da upoznaju jedan sasvim novi svet. Knjige koje su mi tada postale „dostupne“ mnogo su se razlikovale od onih koje sam čitao do tada. To više nisu bile bajke sa tragičnim zapletom i srećnim krajem, već mnogo ozbiljnije priče. Čitanje je za mene tada bilo samo hobi, nešto što radim nekoliko dana, i onda napravim pauzu do sledećeg zanimljivog naslova.

Za to vreme i ja sam se promenio. Knjige koje sam pročitao ojačale su me psihički i pomogle mi da se suočim sa mnogim problemima u životu, a bilo ih je dosta. Ako ste do sada već pročitali knjigu koja vas jako podseća na vaš život i ono sa čime se vi borite, dobro znate o čemu pričam. Ali to nije jedina dobra stvar koju mi je čitanje donelo.

Osim konstane petice iz srpskog jezika i književnosti, čitanje je ostavilo ozbiljan trag i na moj rečnik. I danas mi se neretko dešava da sasvim slučajno izgovorim jednu, za mene sasvim običnu reč, čije značenje kasnije moram da objasnim osobi sa kojom sam pričao. Ipak, ništa od ovog što sam pomenuo ne može da se meri sa SNAGOM koju osećam nakon svake pročitane knjige.

Među mojom omiljenom literaturom nalaze se knjige iz kojih mogu da izvučem pouku, upotrebim je u životu i kasnije podelim sa nekim kome je potrebna. To su uglavnom istinite priče, biografije ili drame koje svedoče o činjenici da nijedan problem u životu nije nerešiv. Zbog toga na knjige ne gledam kao na običnu hrpu papira, već kao na prijatelje. Mudrace koji delić svoje mudrosti nesebično dele sa nama, čineći nam život lepšim i kvalitetnijim.

U duhu  61. Međunarodnog sajama knjiga u Beogradu koji se održava u periodu od 23 – 30. oktobra 2016. godine na Beogradskom sajmu „protresao“ sam svoje police sa knjigama i odabrao tri naslova iz kojih vi možete izvući neku pouku.

Da bi osvojili neku od njih dovoljno je da:

1. lajkujujete Fejsbuk stranicu Unije studenata

2. Zapratite Uniju studenata na Instagramu

3. Šerujete objavu na vašem zidu

4. U komentarima ispod našeg posta na Fejsbuku tagujute 5 prijatelja i napišete koju knjigu želite

 

Prvo troje koji u potpunosti obave zadatke i budu najbrži u tome, osvajaju knjige koje su odabrali.

STIVEN HOKING – KRATKA POVEST MOG ŽIVOTA (Knjiga o životu najbrilijantijeg kosmologa koji boluje od neuromotoričke bolesti)

Stiven Hoking je zasenio čitaoce širom sveta nizom bestselera posvećenih istraživanjima misterije vaseljene. Najbriljantniji kosmolog našeg doba prvi put upravlja pogled ka sebi, da bi nam ponudio sliku svog života i intelektualne evolucije.Kratka povest mog života govori o njegovom neverovatnom putovanju od dečaštva u posleratnom Londonu do međunarodne slave i ugleda. Jezgrovito, duhovito i iskreno svedočanstvo, bogato ilustrovano retkim fotografijama, prikazuje Hokinga koji se samo pokatkad nazirao u prethodnim knjigama: radoznalog učenika kog su drugari iz razreda nazvali Ajnštajn; šaljivdžiju koji se s kolegom opkladio u postojanje crne rupe; i mladog supruga i oca koji se bori za svoje mesto u naučnom i akademskom svetu.Hoking piše s osobenom skromnošću i humorom. Otvoreno predstavlja izazove s kojima se u dvadeset prvoj godini suočio nakon saznanja da boluje od neuromotoričke bolesti. Omogućuje nam da pratimo njegov intelektualni razvoj i objašnjava kako ga je pomisao o ranoj smrti nagnala da krene napred i ostvaribrojne naučne proboje. Predstavlja i nastanak svog remek-dela Kratka povest vremena – jedne od čuvenih knjiga XX veka.Jasna, topla i mudra, Kratka povest mog života otvara nam prozor u Hokingov intimni kosmos.

NIK VUJIČIĆ – OSTANITE JAKI (knjiga o borbi protiv vršnjačkog nasilja)

 

Novi roman NikaVujičića koji je svojim inspirativnim pričama motivisao mnoge ljude. Još jedna knjiga koja nam pokazuje da uz veru i dobru volju uvek možemo prevazići probleme, kakvi god da su.Nik je na sopstvenoj koži iskusio nasilništvo zbog toga što je „drugačiji“. Ipak, naučio je da ne treba da igra po pravilima nasilnika – a ni vi ne treba to da činite. U ovoj knjizi, Nik vam daruje strategije pomoću kojih možete da razvijete sistem za odbranu od nasilnika kako biste se nosili sa tim problemom tako što ćete postati jači, i spolja i iznutra.

Saznaćete kako da:
 pretvorite izazove u sjajne prilike (da, zaista!)
 uspostavite unutrašnju sigurnost i snagu
 ustanovite snažne vrednosti koje nijedan nasilnik ne može da uzdrma
 rešite probleme sa sajber nasilnicima
 razvijete duhovnu osnovu, koja će vam pomoći da zadržite mir i ostanete snažni
 pratite i kontrolišete svoje reakcije na osećanja koja u vama izazivaju nasilnici
 pomognete drugima koji su na meti nasilnika

SLOBODAN ĐEKIĆ – PROLEĆE U UČIONICI (zbirka pesama za decu)

– Naslov knjige pesama za decu Slobodana Đekića jasna je naznaka čitaocu sa kakvim će se štivom suočiti, jer kao osnovnu tkanicu nudi maštovnjaštvo, predočava da će knjiga biti izmaštana, a deca, pa i čitaoci među njima, vole maštovite knjige. Ali, to je samo usmeravajuća naznaka jer je knjiga sadržinski veoma polifona i obuhvata skoro sve oblasti dečijeg interesovanja, i onog uzrasta koji je tek naučio da čita i onog koji pesme može da razume u potpunosti. – Pero Zubac.

Problemi koje je Opština Vršac imala sa više stotina pasa lutalica tokom prethodnih nekoliko godina donosili su gradu novčane izdatke od nekoliko miliona dinara na godišnjem nivou, koje je Vršac građanima isplaćivao na ime odštete zbog ujeda pasa lutalica.

Otvaranje Prihvatilišta za pse u maju 2011. godine delimično je rešilo taj problem. U njemu su psi ostajali do izvršenja trijaže, vakcinacije, strelilizacije, i čipovanja, ali je nakon mesec dana zbog nedovoljnog kapaciteta Prihvatilišta većina njih vraćana nazad na ulicu. Dodatne komplikacije donosilo je pojavljivanje novih pasa u gradu, za koje se osnovano sumnjalo da se iz drugih opština organizovano dovoze do opštine Vršac.

foto4

Polovinom februara 2015. godine opština Vršac odlučila je da reši problem sa psima lutalicama i ukloni ih sa gradskih ulica izgradnjom adekvatnog smeštaja za njih. Tako je nekoliko meseci kasnije otvoren Azil za pse, objekat od oko 700 kvadratnih metara čija je namena trajno zbrinjavanje napuštenih pasa sa obezbeđenim boravišnim mestom, veterinarskom negom, hranom i vodom.

foto2

Većina građana dočekala je ovu vest kao olakšanje, ubeđena da je „čoporu besnih pasa koji ujedaju ljude na ulici“ neko konačno stao na put. Ipak, otvaranje azila tog tipa samo je jedan u nizu ozbiljnih koraka u rešavanju kompleksnog problema velikog broja popularno nazvanih „uličara“. Kako bi se njihov broj na ulicama smanjio najpre je potrebno edukovati građane o njihovim vlasničkim obavezama čije neispunjavanje u lošu poziciju dovodi i životinje i opštinu.

Neodgovorni vlasnici koji sa psima neretko postupaju i nasilno jedan su od glavnih uzročnika ovog problema koji za rezultat ima napuštene pse koji na prisustvo ljudi reaguju onako kako su prethodno tretirani – napadaju, misleći da se zapravo brane. Prolaznici koji neadekvatno tretiraju pse na ulici dodatno pogoršavaju stvar. Dakle, u pitanju je problem koji može da se reši isključivo saradnjom celokupnog društva.

foto3

U vršačkom Prihvatilištu za pse lutalice trenutno ima oko 100 pasa raznih životnih dobi, dok ih je u Azilu nešto više od 400. Nekada napušteni, izbačeni i mučeni danas su socijalizovani, vakcinisani, sterilisani i čipovani psi. Neki od njih u prihvatilištu su već godinama. Spremno čekaju da im neko pruži drugu šansu da se dokažu kao najbolji prijatelji i tako zasluže mesto u porodici koja će ih voleti i ceniti kao živa bića, a ne tretirati kao igračku za raznonodu. Možda ste taj neko baš vi.

foto5

Ukoliko želite da nekome od ovih pasa pružite ljubav i topli dom, ili na bilo koji način pomognete institucijama koje se bave brigom o njima, to možete učiniti kontaktiranjem osoblja putem telefona ili direktnim odlaskom na adresu Prihvatilišta i Azila.

Azil za pse

Put za Vatin (Kod OMV Pumpe)

26300 Vršac

Kontak tel. + 381 (0)13 839 510

 

Prihvatilište za pse

Đure Cvejića BB

26300 Vršac

Kontakt tel. + 381 (0)13 839 510

utorak, 20 septembar 2016 14:26

invaLIDER: Drugačiji? Pa šta?!

Kada sam se pre oko četiri godine borio sa iskušenjima koja su mi u to vreme delovala nepobedivo, u moj život ušetale su osobe koje su mi svojim primerom dokazale koliko grešim. Jedna od tih osoba bio je i Boris Pozder, defektolog iz Sombora. U trenutku kada smo se upoznali na omladinskom kampu, ja sam imao oko 100kg i plašio sam se ogledala. Boris je bio sušta suprotnost, ozbiljni sportista ubeđen da se u životu sve može postići. Tog leta Boris je bio moj asistent, zajedno smo proveli sedam dana. Tokom tog vremena često smo razgovarali o raznim stvarima, porodici, životu, mom stanju i o tome kako se borim sa njim. A ja se tada nisam borio, prepustio sam se svom invaliditetu i dopustio mu da postane veći od mene, da preuzme kontrolu nad mojim životom. Iako se tada trudio da me barem malo podigne iz kolica i natera da radim stvari za koje sam tvrdio da ne mogu, to mu baš i nije pošlo za rukom. Njegove reči su dopirale do mene, upijao sam ih, ali nisam ništa preduzimao. Pred polazak kući Borisu sam obećao nekoliko stvari, između ostalog i to da ću promeniti stil svog života, a on me je upozorio na to da su obećanja knedle u grlu koje se moraju progutati. A ja sam očigledno bio dovoljno gladan da se prepustim izazovu.

Tek tri godine kasnije Boris i ja ponovo smo se sreli, ovoga puta u Somboru. On je postao još bolji čovek, a ja sam ispunio jedno od najvažnijih obećanja – promenio sam se. Na njegov poziv da mu se pridružim u realizaciji projekta „Sportsko – edukativno leto za decu sa smetnjama u razvoju“ bez razmišljanja odgovorio sam potvrdno. Projekat koji je Boris osmislio podržali su mnogi dragi ljudi spremni da volontiraju, institucije koje su projektu otvorile svoja vrata, kao i grad Sombor koji je imao sluha za njegovu važnost.

Plan projekta uključivao je realizaciju sportskih i edukativnih aktivnosti dece sa smetnjama u razvoju sa naglaskom na njihovoj inkluziji i integraciji u širu socijalnu sredinu. Sam projekat odigravao se tokom tri vikenda, a moja uloga bila je držanje kreativnih radionica tokom jednog od njih. Iako sam do sada to već radio, ovoga puta imao sam malu tremu. Uprkos poznavanju i druženju sa mnogima od njih, nikada nisam držao radionice deci sa smetnjama u razvoju. Preda mnom je bila velika odgovornost, a ja sam želeo da sve ispadne kako treba. Zbog toga sam se oko priprema za kreativne radionice posavetovao sa predsednicom mog udruženja koja mi je u tome mnogo pomogla. I na kraju, u Sombor sam pošao otvorenog srca, spreman i na to da radionice ne prođu kako sam planirao, ali da uprkos svemu uživam u svakom trenutku sa tim ljudima. Tada nisam znao da su moji strahovi bili neosnovani.

Prvog dana projekta sa sloganom „Drugačiji? Pa šta?!“ odvijale su se sportske aktivnosti tokom kojih su deca radila razne zanimljive vežbe. Bilo je tu svega, rada sa rekvizitima, vežbanja, smeha, učenja plesnih koraka i opuštenog druženja – opuštena rekracija. Veliki broj mladih volontera uživao je u druženju sa decom dok su zajedno odgovarali na zadatke koji su bili pred njima. Pomagao sam koliko sam mogao, a ostalo vreme provodio sam posmatrajući te pozitivne male – velike ljude, njihove osmehe koji su govorili više od hiljadu reči. Bili su zadovoljni, i to je bilo najvažnije. Tada sam shvatio da moj „zadatak“ tamo neće biti nimalo težak i da je moj strah bio bespotreban.

Tamo sam otišao kako bi stekao prijatelje i postao drug, a sve što je išlo uz to bilo je dodatni bonus. Sledeći dan bio je u potpunosti posvećen talentima učesnika projekta. Tokom četiri sata uspeli smo da napravimo tri različita ručna rada i ne prestanemo da se smejemo tokom većeg dela tog vremena. Oni sa izraženim muzičkim talentom su čak i zapevali. Da je tog dana neko pokušao da izmeri moju oduševljenost decom i ljudima koji su sa mnom sedeli za tim stolom, piplmetri bi eksplodirali, lenjiri se polomili. Ono što se zvanično nazivalo projektom, za mene je bilo pravo životno iskustvo.

Kući sam se vratio pun utisaka i sa malo izoštrenijim pogledom na svet. Jer, ne mogu a da ne mislim na to koliko bi svet bio lepše mesto kada bi postojalo više ljudi poput Borisa i njegovih prijatelja. Ljudi bez predrasuda koji sa razumevanjem veličaju i poštuju tuđu različitost, za razliku od onih koji tu različitost smatraju greškom prirode...

Zato, kada vam sledeći put u školi, na ulici ili nekom drugom mestu neko bez razmišljanja nalepi etiketu „drugačiji“, ne gledajte na tu reč kao na etiketu. „Drugačiji“ je zapravo lep pridev koji bez problema možete pretvoriti u „unikat“, a vi to sasvim sigurno jeste!

utorak, 13 septembar 2016 14:47

invaLIDER: Produži život

Pozivi na preventivne zdravstvene preglede mogu biti vrlo iritanti. Čekanje na pregled koje ponekad traje i više od mesec dana u kombinaciji sa ljudima koji ulaze preko reda postalo je sasvim normalna stvar. Te sitnice koje umeju ozbiljno da vas iznerviraju često su razlog zbog kojeg odlučujete da budete sami svoj lekar, a to je nešto što nikako ne bi trebaloda radite. Zbog mog straha od bolnice koji datira još od detinsjtva tokom kojeg sam provodio mnogo vremena u njoj, i sam sam vrlo često izbegavao „ljude u belom“. Svestan činjenice da uz moj invaliditet često idu i drugi (manje ozbiljni) problemčići, ovu godinu sam posvetio svom zdravlju. Uspeo sam da istrpim gužvu i odradim preglede koje sam planirao, nakon čega sam konačno mogao da odmorim. Barem sam tako mislio.

Kada sam početkom jula osetio čudnu vrstu bolova, nisam se mnogo uplašio. Sačekao sam da prođe, a kada se to nije desilo, popio lek. Mislio sam da sve držim pod kontrolom. Kada bol nije prestao ni nakon drugog dana od početka, rešio sam da se obratim lekaru. Nakon toga je usledila standardna procedura – pregled, vađenje krvi i analize, sve u svrhu pokušaja da saznamo šta mi se tačno dešava. Zbog velike upale na koju su ukazivali rezultati, prepisani su mi brojni lekovi i injekcije. I pored toga, bolovi nisu prestali ni dan kasnije. Nakon druge kontrole objašnjeno mi je da ćemo morati da uradimo još neke analize kako bi isključili moguće faktore opasnosti. Između ostalog i tumor markere zbog sumnje na rak testisa... Sterilno bela prostorija u kojoj sam se nalazio odjednom je postala još drečavija, prebledeo sam zbog izgovorenih reči.

Nakon davanja krvi za tumor markere došao sam kući i počeo sa istraživanjem. Prelistavajući razne medicinske sajtove i enciklopedije nailazio sam na razne informacije, od kojih mnoge do tada nisam znao. Poznajem mnoge ljude koji su se u nekom periodu svog života borili sa opakom bolešću kakva je rak, neki od njih su danas živi pobednici, a neki nisu izdržali. Zbog toga je i sama sumnja na to da mi preti jedna tako ozbiljna stvar u meni izazvala veliku pometnju, pa i strah. Rezultati su stizali tek za 24 sata i ja sam imao tačno toliko vremena da razmislim šta ću radtiti u slučaju da budu pozitivni. Nikada do tada nisam razmišljao o raku testisa kao pretnji muškoj populaciji, u mojoj glavi se nekako podrazumevalo da on poput raka prostate počinje da preti tek nakon pedesete godine. Bio sam iznenađujuće neinformisan, a što je bilo najgore, nisam bio jedini.

Čitajući i gledajući intervjue nekoliko lekara (urologa) došao sam do podatka da veći broj muškaraca često izbegava preventivne preglede i ne odlazi kod urologa zbog eventualno neprijatnog pregleda. Tako neodgovornim ponašanjem i neosnovanim strahovima oni ugrožavaju svoje zdravlje, a u nekim situacijama čak i život. Iako su simptomi koji prate rak testisa često slični brojnim drugim zdravstvenim problemima (npr. upali mokraćne bešike), nijedan simptom ne treba ignorisati. Obraćanje lekaru je jedini pravi korak koji treba da napravite kada osetite bilo kakvu zdravstvenu promenu.

U mom daljem istraživanju naišao sam na činjenicu da od raka testisa najčešće oboljevaju muškarci u periodu od 20 do 39 godine života, a mi smo često ubeđeni da nam bolest dolazi gratis uz starost. Mislimo da nam mladost pruža neprobojni oklop od svega što može da nas ugrozi. Gledajući neke snimke pronalazim i jutjubera, Opasnog Pita. Tridesetogodišnjeg bodibildera kojem je u 28 godini dijagnostikovan rak testisa. Kroz niz snimaka Pit je putem Jutjuba ljude iz dana u dan izveštavao o svom zdravlju, operaciji kojoj se podvrgao i hemoterapijama. Uprkos neizvesnosti na početku, Pit je iz najvažnije životne borbe izašao kao pobednik. Nažalost, bolest se ponovo vratila nekoliko meseci kasnije, što i nije tako redak slučaj. Zahvaljujući pozitivnoj statistici, Pit je bolest pobedio još jednom. Rak testisa je zapravo jedna od najizlečivijih vrsta raka, ali samo ukoliko se otkrije na vreme.

Ubrzo je isteklo i mojih 24 sata straha, nakon noći tokom koje sam jedva sklopio oči razmišljajući o eventualnim ishodima. Ujutru sam bio spreman na sve, bilo dobro ili loše. Osmeh moje majke koja je u rukama držala rezultate govorio mi je da sam se izvukao. Nakon dvadeset dana od prvih simptoma ja sam se osećao sasvim dobro. Antibiotici su uradili svoje, a ja sam naučio jednu važnu lekciju.

Nadam se da ste čitajući ovaj tekst, bilo da ste muško ili žensko, pokušali da se setite kada ste poslednji put bili na nekom preventivnom pregledu. U slučaju da ne možete da se setite, očekuje vas poprilično nepredvidiva budućnost. Svoj život možete produžiti samo provođenjem i po nekoliko sati u bolnici. Samo tako možete pobeći od mogućnosti da umesto nekoliko sati izgubite nekoliko godina života...

Pre nekoliko dana sam u čekaonici bolnice sasvim slučajno čuo delić razgovora između majke i njene desetogodišnje ćerke. S obzirom da sam tema njihovog razgovora bio baš ja, očekivao sam uobičajena pitanja jednog deteta i (kao i obično) vrlo nekreativne i nejasne odgovore roditelja. A onda je preslatka devojčica pitala majku da li nepokretne osobe noću spavaju u krevetu ili svojim kolicima, nakon čega je mojih 15 godina iskustva sa takvim „pitanjima” palo u vodu. Bio sam ubeđen da sam već čuo sva pitanja tog tipa, ali stereotipi o osobama sa invaliditetom očigledno vrlo brzo evoluiraju. Dok je majka pokušavala da prekine devojčicino ispitivanje, ja sam pokušavao da se setim nekoliko najčešćih pogrešnih mišljenja koja su ljudi zbog mog stanja imali o meni. Ovo su samo neka od njih.

  • Moj kvalitet života je zbog mog stanja mnogo lošiji u odnosu na kvalitet života zdravih ljudi. – Ovo je verovatno jedna od najčešćih zabluda kada su u pitanju osobe sa invaliditetom (OSI). Kvalitet nečijeg života uvek zavisi samo od njega lično. Postoje dva izbora – biti optimista ili biti pesimista. Od onoga što odaberete zavisiće vaš dalji tok života. Ja sam se već sa nekoliko godina „zakleo” na optimizam. Moja čaša nikada nije do pola puna ili do pola prazna, iz nje se uvek preliva moja ljubav prema životu. Čak i kada nešto krene po zlu, na to radije gledam kao na lekciju, a ne kao na atak. Zbog toga mislim da se tajna kvalitetnog života krije u glavi, a ne u nekim drugim udovima koji mnogim ljudima često ne „rade” kako treba.

     

  • Zbog mog invaliditeta nikada neću moći da osnujem porodicu i imam zdrave potomke. – Još jedna neistina. Iako sam još uvek mlad i ovu zabludu ne mogu da odbacim ličnim primerom, postoji drugi primer koji mogu da upotrebim. Nik Vujičić koji je rođen bez ruku i nogu je kao dete želeo da se ubije zato što je mislio da zbog svog invaliditeta nikada neće zasnovati porodicu. Prelepa supruga i dvoje divne (zdrave) dece koje danas ima dokaz su da su njegovi strahovi bili neosnovani. Istina je da mnogim OSI često treba više vremena kako bi pronašle odgovarajućeg emotivnog parnera, ali to nikako ne znači da ga nikada neće imati ili da će neko sa njima biti samo iz sažaljenja.
  • Moj invaliditet me čini u potpunosti nesposobnim za rad. – Iz nekog meni nepoznatog razloga među mnogim ljudima (a često i poslodavcima) važi mišljenje da su OSI nesposobni ljudi koji jednostavno nisu rođeni za bilo koju vrstu posla. Postoji nešto što se zove procena radne sposobnosti i samo taj dokument može pouzdano da potvrdi da li je, i za koji posao je neko sposoban. Sasvim je jasno da se neko u invalidskim kolicima neće baviti građevinskim radovima, ali to ne znači da ne postoji neki drugi posao koji bi mogao da obavlja. Imam tu sreću da se već tri godine bavim novinarstvom i negujem svoj talenat za pisanje, ali mnoge OSI ne dobijaju takve prilike. Zbog ovog stereotipa jedva uspevaju da „skupe“ pet godina radnog staža potrebnih za odlazak u penziju, a kamoli i više...
  • Kada dođem u određene godine završiću u instituciji za brigu o OSI. – Nekoliko puta do sada nailazio sam na ljude koji smatraju da OSI moraju ići u „specijalne“ škole, živeti „specijalne“ živote i na kraju završiti u „specijalnim“ ustanovama. Ne zato što su specijalni, već zato što su nesposobni. Sva sreća pa postoji ogroman broj OSI koje svojim stilom života dokazuju besmislenost ove zablude. U proteklih nekoliko godina učinio sam sve kako bih jendog dana bio sposoban za samostalan život. Naučio sam da kuvam, obavljam apsolutno sve vrste kućnih poslova, brinem se o nekoliko kućnih ljubimaca i o celokupnom domaćinstvu. Dakle, osim ako kojim slučajem ne dobijem amneziju i sve to zaboravim, nema potrebe da jednog dana završim u nekoj instituciji u kojoj će sve raditi umesto mene, zar ne? Sve je stvar izbora.
  • Ja sam heroj zato što živim normalnim životom. – Više se i ne sećam koliko puta sam bio pohvaljen za neke sasvim obične (i za mene nevažne) stvari samo zato što sam OSI. Na sasvim normalne uspehe OSI slične onima zdravih ljudi često se gleda kao na neverovatne podvige. Zašto? Najverovatnije zato što se od njih očekuje da budu žrtve, a svako ko živi najnormalnijim životom i iskače iz tog šablona postaje heroj. Ali heroji su ipak samo likovi iz filmova i crtaća. A meni je sasvim dovoljno ako mi i jedna osoba na ulici priđe i kaže da sam je svojim pozitivnim pogledom na svet inspirisao da izađe na ulicu i svoj osmeh podeli sa drugima.

Nikada ne dozvolite sebi da ljude karakterišete na osnovu njihovih fizičkih i psihičkih nedostataka. Time ćete samo stvoriti pogrešnu sliku o njima, a oni će se zbog toga osećati loše. Naučite da ih delite na dobre i loše, sve ostalo je manje važno.

utorak, 30 avgust 2016 17:29

invaLIDER: Prava ljubav ne boli!

Veliki talas nasilja koji već poslednjih nekoliko meseci potresa našu zemlja naterao me je da se prisetim vremena kada sam i ja bio žrtva nečije „ljubavi“. Crni naslovi u dnevnim novinama i zastrašujuće slike sa lica mesta zločina sve nam glasnije govore kako ljudi više ne prave razliku između ljubavi i mržnje. Od takve „ljubavi“ sve češće stradaju žene, neretko deca, a u poslednje vreme čak i oni čija je jedina greška bilo to što su se našli na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Ljubav je postala mnogo opasnija i bolnija od mržnje. A prava ljubav ne bi trebalo da boli.

Nasilje u porodici je verovatno jedan od najzastupljenijih tipova nasilja, a njegovoj „nevidiljivosti“ za druge ljude doprinosi to što se odigrava unutar četiri zida. Njegovi glavni akteri, zlostavljač i zlostavljani članovi porodice najčešće o tome ćute. Zlostavljač kako bi umanjio svoj zločin, a zlostavljani iz nekoliko razloga. Pored straha od osobe koja ih muči oni se često plaše i osude nepoznatih ljudi, familije, komšiluka, onih koji će misliti da su ono što im se događa sami izazvali.

Pre nešto manje od deset godina i ja sam se zatekao u začaranom krugu porodičnog nasilja. Krugu u kojem se konstantno vrtite oko jedne iste ose, vraćate se tamo odakle ste krenuli, a stvari postaju samo gore po vas. Kada se „moj otac“ osam godina nakon razvoda pojavio na našim vratima, mama i ja smo bili spremni da mu pružimo drugu šansu koju svako zaslužuje. Tada nismo znali da je druga šansa ponekad zapravo druga prilika da neko završi ono što je započeo. Igrao je na staru dobru kartu „promenio sam se“, a koliko se zapravo „promenio“ shvatili smo već posle par meseci, kada se posle kraće pauze ponovo vratio alkoholu. Sa željom da mu po ko zna koji put pomognemo da se izbori sa svojom zavisnošću ostali smo kraj njega. Bila je to velika greška. Ubrzo je počelo i nasilje, prvo psihičko, a onda i „sitni“ fizički ispadi usmereni ka mojoj majci.

U trenucima kada su situacije postajale neizdržive pokušavali smo da se sklonimo od svega što nam se dešava. Sa praga su nas uvek vraćala manipulativna obećanja da je to poslednji put, da su se tog puta stvari zaista promenile i da će sve biti bolje. Nije bilo. Nasilje je bilo njegov način iskazivanja „ljubavi“. Zlostavljanje na razne načine išlo je u kombinaciji sa potkradanjem rođene porodice zbog astronomskih dugova u kafanama. Mir je postao luksuz. Kao osobi koja u tom periodu nije znala da odbrani ni sebe, a kamoli druge, bilo mi je jako teško da se suočim sa događajima koji su se nizali. Napetu situaciju u kući neretko smo smirivali nadležnim ustanovama koje nisu mogle da urade mnogo toga, s obzirom da nisu postojali „vidljivi znaci“ krivičnog dela. Praktično je trebalo proliti nečiju krv kako bi nešto uopšte moglo da se uradi. Udaljivanje i pretnje nadležnih organa nisu urodile plodom, a mi smo postali svesni da će ako nešto ne učinimo neko od nas izvući deblji kraj. Do tada je deblji kraj uvek izvlačila moja majka. Boreći se da mi obezbedi porodicu kakvu zaslužujem trpela je i više nego što je trebalo, a ja sam bio previše nesvestan situacije i uplašen da bih joj rekao da za trpljenje nema razloga.

Ako se nađete u situaciji u kojoj smo bili moja mama i ja najvažnije je da odredite koliko ste daleko spremni da idete. I da li je ono za šta se borite dovoljno vredno da bi zbog toga izgubili živce, a možda i život. „Moj otac“ je za svoje prijatelje bio prava drugarčina. Slika koju je negovao pred drugima mnogo se razlikovala od one na kojoj je insistirao kod kuće. Za druge je on bio vredan i miran čovek koji je uvek spreman da pomogne (to vrlo često čujete na televiziji dok poznanici opisuju ljude okrivljene za teška krivična dela, zar ne?), na pragu naše kuće njegova „dobrota“ je ustupala mesto alkoholu u njegovoj krvi i prgavoj naravi željnoj svađe.

Kada je i poslednja nada da ćemo ikada moći da budemo porodica kakvu smo želeli, mama i ja smo otišli. Ovoga puta zauvek. Promenili smo adresu, brave na vratima i život. Bili smo spremni na novi početak i na mir koji svako živo biće zaslužuje. Nakon incidenta tokom kojeg je ispred našeg novog doma fizički nasrnuo na moju majku a mene pesnicom oborio na zemlju, otišao sam u opštinu i podneo zahtev za promenu prezimena. Samo mesec dana kasnije on više nije imao dete, a ja ni zvanično nisam imao oca.

Za razliku od mnogih koji nisu imali tu sreću, moja majka i ja nismo postali samo jedna od brojki mračne statistike porodičnog nasilja. Zbog toga sam odlučio da napišem ovako ličan tekst, sa nadom da ću vas inspirisati da sebe poštujete više od jednog običnog broja. Da na vreme uradite ono što je najbolje za vas, a ne ono za šta drugi misle da je najbolje. Jer, na kraju dana posledice za pogrešno donesene odluke snosite samo vi, a ne zli jezici. Ako se ikada nađete u sličnoj situaciji setite se da vuk dlaku menja, ali ćud nikada. Ne dozvolite da vam neko ko vas ne zaslužuje upropasti život zato što nećete dobiti priliku da ga živite ponovo. Živi se samo jednom, a ako tu priliku iskoristite kako treba, to je i više nego dovoljno. Stanite na put vašim zlostavljačima i izađite na ulicu. Tamo vas čekaju mnogi divni ljudi koje tek treba da upoznate, baš onakvi kakve kraj sebe zaslužujete.

Šta čekate?

Kao što sam u jednom od ranijih tekstova pomenuo, tokom prvih razreda osnovne škole majka me je u naručju nosila na drugi sprat. O tome da se negde zaposli nije mogla ni da razmišlja. U slučaju da mi pozli, da me zaboli glava ili da mi se nešto dogodi, ona je morala da se stvori u školi istog trena. Nisam mogao da se kao i ostala deca javim učitelju i samo odem. Čak i kada se kasnije moje zdravstveno stanje poboljšalo, ona je morala da me dovozi u školu, vraća kući i da me prati tokom svih ostalih aktivnosti. Njen život je praktično bio posvećen realizaciji mog života.

Nažalost, iako je od toga prošlo dosta godina, osobe sa invaliditetom (OSI) u našoj zemlji danas se suočavaju sa istim problemom koji je tada mu;io mene. Imao sam tu sreću da se uprkos nepovoljnim prognozama izborim za malo lepši i bezbrižniji život. Ali nisu svi te sreće. U Srbiji živi enormno veliki broj mladih OSI koje, kao i ja pre nekoliko godina, zahtevaju dvadesetčetvoročasovnu pažnju. Neki od njih žive u skladnim porodicama, neki sa samohranim roditeljima. Zdravstveno stanje im varira od lošeg ka gorem. Roditelji su dužni da se o svojoj deci sa invaliditetom staraju i mnogo duže od prvih osamnaest godina života. Ponekad, čak i ceo život.

Baš zbog svega toga, oduševila me je inicijativa roditelja OSI čiji je cilj uvođenje zakona „Roditelj – Negovatelj“. Zbog otežavajućih okolnosti u kojima često žive OSI, osobe koje se o njima brinu (najčešće roditelji) moraju da ponekad zarađuju i za nekoliko članova porodice koji nisu u mogućnosti da rade. Zbog toga neretko unajmljuju negovatelje ili poznanike koji će se o njima brinuti. A to je još jedan u nizu troškova. Onima koji su na ivici egzistencije često ne preostaje ništa drugo nego da OSI prepusti na staranje hraniteljskoj porodici. I tu počinju nelogičnosti.

Kao OSI, svako ima pravo na određenu vrstu finansijske pomoći od države. Dok, sa druge strane, roditelji koji se o njima staraju nemaju pravo ni na šta, osim na dečji dodatak i socijalnu pomoć, ukoliko nisu zaposleni. Ono što roditelj čini za svoje dete u našoj zemlji smatra se podrazumevajućom „humanitarnom pomoči“. OSI polako ali sigurno postaju „posao“ svojih roditelja. Radni staž polako teče, ali ne onaj koji se zakonski priznaje. Situacija se u poptunosti menja kada jedna OSI zbog teškog socijalnog statusa ili nemogućnosti porodice da se brine o njoj završi u hraniteljskoj porodici.

Za razliku od roditelja, hranitelji se, izgleda, smatraju posebnom vrstom ljudi. Oni su „nagrađeni“ za svoj rad naknadom, porezima, doprinosima, radnim stažom, uvećanjem naknade za izdržavanje OSI i dece sa težim razvojnim problemima, kao i dodatnim davanjima za decu sa invalididetom. Kada se prethodne informacije saberu, stiče se utisak da OSI mnogo više vrede u tuđim porodicama, nego u svojoj. Isto tako deluje i da neko ko primi tuđe dete u kuću vredi mnogo više od onog ko je to dete rodio. Peticija za donošenjeovog zakona pokrenuta je još pre više od tri godine, ali od tada ništa po tom pitanju nije urađeno. Uprkos sve brojnijoj podršci ovog zakona, on nikako ne dolazi na dnevni red.

Moram da naglasim da veoma poštujem i ljude koji vođeni srcem prolaze kroz obuke za negovatelje sa željom da nekome zaista pomognu. Ali, sa druge strane, postoje i oni retki, koji u tuđoj nesreći vide priliku za „biznis“, pa s obzirom na „isplativost“, vode računa i o nekoliko deteta...

Donošenje zakona „Roditelj – Negovatelj“ promenilo bi kvalitet života OSI, ali i njihovih roditelja. One bi zbog bolje finansijske situacije mogle da ostanu u svojoj porodici, bez potrebe da im država pruži neku dodatnu pomoć. Dok bi roditelji mogli da se u potpunosti posvete njihovim potrebama. Bez razmišljanja o poslu ili tome kako nemaju dovoljno godina radnog staža da bi ostvarili pristojnu penziju...

Zašto ne vredimo svuda isto? Zašto zakon „Roditelj – Negovatelj“ još uvek nije usvojen?

ponedeljak, 02 maj 2016 17:27

invaLIDER: Danas te ima, sutra si jeftin

25. je maj 2015. godine.. Izlazim iz Kulturnog centra i pozdravljam se sa dragim ljudima. Upravo smo u punoj sali predstavili rezultate kulturnih potreba mladih u našem gradu. Znam da nisam bio na visini zadatka, često sam zastajkivao i mucao, pomalo se i borio za dah. Prisutni su za razliku od mene bili veoma pričljivi i kreativni, spremni da temu razgovora sagledaju iz svih uglova. Kada se utisci saberu, bilo je to jedno zanimljivo veče. Mislim o tome dok se bežeći od kiše sklanjam u jedan lokal i naručujem hranu. Kiša je uporna i sve se jače čuje, kao da besni.

Uporno pokušavam da dobijem mamu ali mi je internet toliko loš da nikako ne mogu da uspostavim vezu. Kada mi to ipak pođe za rukom, obaveštavam je gde sam i da čekam da kiša prođe kako bi krenuo kući. Ubeđuje me da pozovem taksi, ali zna da je ta bitka unapred izgubljena. Ne volim da neko radi za mene ono što mogu da uradim sam. Veza se prekida, baterija se ispraznila i telefon je nemoguće ponovo upaliti. Svestan da ću ako nastavim da čekam celu noć provesti u lokalu, izlazim na kišu. Ulice se menjaju jedna za drugom, i, iako je kiša sve jača, ne trudim se da brže guram kolica. Nikada nisam bio od onih koji otvaraju kišobran kad osete i najmanju kap kiše. U obližnjoj prodavnici kupujem sok i spremam se da pređem veliku raskrsnicu u centru kako bi se uputio kući. Na samom pešačkom prelazu ne postoji rampa uz koju bi se lepo spustio na put. Udaljavam se nekih pola metra od pešačkog prelaza, gde je ima, i krećem. Iz daleka mi se približava jedan manji auto. Dovoljno je daleko da sam sasvim ubeđen da me vozač vidi. A onda su velika svetla tog malog auta jedino što vidim pred mojim očima, dok zvuk lomljave plastike šušti u mojim ušima.

Kao da se desio zastoj. U tih nekoliko trenutaka od kada me je auto udario, do trenutka kada se zaustavio nekoliko metara dalje, a ja „ustao“ sa zemlje. Na trenutak mi sve deluje mračno a onda primećujem ženu koja žuri ka meni. Pita da li sam dobro. Ubeđen sam da jesam. Čak i pokušavam da podignem moja kolica i sednem u njih dok se zaustavlja još jedan auto čiji vozač prilazi da pomogne. Zaključujem da u takvim kolicima nigde neću stići i počinjem da se tresem iznutra. Čudan neki osećaj, kao da vam se organizam trese. Ne plašim se, to znam. Dobro sam. Prihvatam predlog žene koja je vozila auto da me odveze u bolnicu kako bi se uverili da je sve u redu. U kolima su još dve žene, koleginice sa posla. Jedna, koja sedi sa mnom na zadnjem sedištu, ne prestaje da se trese, kažu ima slabo srce. žena za volanom me ubeđuje da me nije videla zbog zamagljenih stakla, vidim da joj nije svejedno.

Stižemo u bolnicu i utvrdjujemo da mi zaista nije ništa, žena mi priča svoju životnu priču, samohrana majka jedne ćerke, u mogućnosti je da mi da 300 evra kako bih kupio nova kolica. Uz objašnjenje da ću se zadovoljiti samo popravkom slomljenih kolica, pred policijom odlučujemo da se dogovorimo, da se ne „vučemo po sudu“. Pravila bolnice ne dozvoljavaju da mi kolica pozajme na korišćenje dok se moja ne poprave. Besan, i pomalo ponižen, pristajem da me ambulantna kola odvezu do kuće i doguraju kolicima do ulaznih vrata. Samo do njih.

Noć je duga i obasjana farovima auta. Ne sećam se ni njegove boje, samo tog zaslepljujućeg svetla.

Ujutru, kao po dogovoru, žena dolazi po mene, sa svojim ocem. I dalje se na njoj vidi da je uplašena, da joj je žao. Odnosimo kolica na popravku u obližnji servis. U nastavku jutra odlazimo od institucije do institucije kako bi nam neko pozajmio kolica na korišćenje dok moja ne budu popravljena. Dok u kolima čekamo njenog oca, na trenutak mi pripada muka, usta mi se suše. žena odmah odlazi do najbliže prodavnice i kupuje vodu i grickalice kako bi se povratio. Da baš ona nije bila za volanom, možda bi mi bila i simpatična. Preko svojih veza, njen tata uspeva da nabavi kolica. Pre nego što se pozdravimo, žena me vozi do marketa u blizini kako bi kupio namirnice. I pored mog protivljenja, ona insistira da lično plati moj račun. Tako se valjda bori sa grižom savesti. Ostavljaju me kod kuće i odlaze.

Kasnije tog dana Ženin tata mi donosi moja kolica, zakrpljena, onoliko koliko su mogla da budu. Nje nema. Samo dva dana kasnije moja kolica počinju da se raspadaju. Kada invalidska kolica jednom puknu, nema tog lepka koji ih može ponovo popraviti. Pišem Ženi o svom problemu a ona opet šalje svoga oca, da izvidi situaciju. On utvrđuje da plastika sa strane služi samo da se odeća ne isrplja, pa mi samim tim i ne treba. Za to što je plastika koja je držala deo na kojem sedim sasvim polomljena, i nema neki poseban komentar. Kada mu kažem da sam na internetu pronašao polovna kolica koja koštaju oko 100 evra (nova su oko 500), on mi objašnjava da je 50 evra već platio popravku. S obzirom da sam ja za ono što se desilo jednako kriv kao i njegova ćerka, bilo fer da ta polovna kolica platimo pola – pola. Propadam u zemlju.

Boreći se između besa i želje da platim pola sume i konačno rešim problem, odlučujem da Ženi napišem poruku. Objašnjavam joj, kako je, s obzirom na njeno ponašanje, sud najbolje mesto da rešimo problem koji imamo. Odmah nakon pročitane poruke poziva me. Pita me da li će se se kada mi daju novac za kolica sve završiti?! Hoće, odgovaram. Osećam se kao da sam oteo nekoga, pa tražim otkup.

Ubrzo nakon toga opet me posećuje njen otac, donosi novac, ja potpisujem potvrdu da sam novac primio. Kao da sam neki iznuđivač.

Srećemo se od tada često, ja i žena. Izlazimo na ista mesta. Pogledamo se u oči, ali iz njenih usta ne izlazi ništa, pa samim tim i ja ćutim. Kada ima prilike, u kafiću mi rado okrene leđa. Kao da se ništa nije desilo.

A Vi, dragi čitaoci, koliko vama vredi jedan ljudski život? Mnogo više od nekoliko stotina evra, nadam se...

četvrtak, 28 april 2016 17:26

invaLIDER: Za dobar ples vam treba samo srce

Oduvek sam voleo veselja – bilo da su u pitanju rođendani, svadbe, krštenja ili one zabave organizovane bez posebnog razloga, da proslave lepotu života. Muzika je samim tim još od malih nogu bila sastavni deo mog života. U početku samo ona koju su slušali ljudi u mojoj okolini, a onda, kada sam razvio i svoj ukus, našli su se tu i mnogi drugi jezici, žanrovi. Najviše sam voleo balade, emotivne tekstove i muziku koja inspiriše na razmišljanje o pesmi koju slušam. Voleo sam ja i muziku sa bržim ritmom, ali ne toliko. Znao sam tekstove svih hitova koji su se vrteli na radiju, ali sam za sebe uvek birao one sporije. Tada ni sam nisam znao zašto mi takva muzika više prija.

Ako se dobro sećam, bilo je to u drugom razredu osnovne škole. Soba u kojoj se održavao rođendan na kojem sam bio gost bila je poprilično mala pa je možda zbog toga delovalo kao da je oko mene velika gužva. Centralni momenat nakon rođendanske torte bio je dečji šampanjac, spreman da nas ubedi da i mi možemo da budemo veliki na nekoliko minuta. Da bi sve bilo mnogo zanimljivije, uz šampanjac je išla nagrada – onaj ko uhvati čep nakon otvaranja, imaće tu čast da pleše sa slavljenicom. Ne znam kako se to desilo, ali brzi čep je nekim čudom zaobišao sve uvis podignute ruke, obio se u zid i dokotrljao do mene koji sam sedeo na podu. Tada se desilo prvi put. Očekivalo se da ustanem i zaplešem sa slavljenicom uz neku veselu pesmu. I ja sam stvarno ustao, ali to nije ličilo na ples. Iako se podrazumeva da muškarac drži ženu u naručju, naša situacija je bila obrnuta. Trudeći se da me ne ispusti, slavljenica me je čvrsto držala za ruke dok smo „plesali“. Nakon toga sam se osećao mnogo loše, ali nisam bio siguran zbog čega.

Drugi put se nešto slično desilo na maturskoj večeri na kraju osnovne škole. Tri razreda, preko sto ljudi, živa muzika i skroz prazni stolovi, samo za jednim sedeo sam ja. Nisma pevao iako sam znao tekstove svih pesama. Gledao sam gomilu koja se veseli na podijumu i pokušavao da osetim ono što su oni osećali, ali nije išlo. Osećao sam se kao statista. Želeo sam da budem na tom podijumu sa njima, ali sam znao da su po tom pitanju moje mogućnosti i realnost u ozbiljnoj svađi. Znao sam da želim da igram kao oni, da na taj način izbacim iz sebe ono što osećam. Tada sam mislio da je to jedini način za ispoljavanje emocija u takvim prilikama. Kasnije sam često puštao DVD snimak sa te večeri, gledao ga iznova i iznova. Sebe sam video sam nekoliko puta, u trenucima kada je snimatelj menjao kadar. Kao da i nisam bio tamo.

Dugo posle toga trudio sam se da zaobilazim ljude koji se vesele. Da negde pobegnem kada čujem zvuke muzike i kada se od mene očekuje da na nju odreagujem. Čak i u društvu osoba sa invaliditetom koje su umele da se opuste, zapevaju i podignu ruke kada ih pesma ponese, bio sam sam suzdržan. Želeo sam da igram, da mogu da se prepustim muzici, ali to nisam mogao. Vreme koje je dolazilo donosilo je sa sobom mnoga dešavanja u gradu, a među njima i brojne koncerte domaće muzike. Svestan da će neopravdani strah koji osećam još dugo gospodariti mnome, odlučio sam da odem na jedan od njih. Nije bilo toliko loše, ali još uvek nisam mogao da se opustim. Nakon toga usledilo je još mnogo sličnih „izlazaka“, sve dok moj mozak nije objasnio hirovitom srcu kako stvari stoje. Situacija u kojoj se nalazim ne dozvoljava mi da plešem, ali mi u isto vreme ne zabranjuje da se veselim i uživam u trenutku. Trebalo mi je mnogo vremena da se pomirim sa tom činjenicom, pre nego što sam utvrdio da me to više ne dotiče.

Nedavno mi je neka žena na koncertu jednog benda koja je pored mene stajala u prvom redu iznenada podigla ruku i pokušala da je pomera u ritmu pesme. Ja sam ljutito istrgao iz ruke. Te večeri pevao sam uz svaku pesmu, namerno se okrećući ka ljudima iza sebe. Gledao sam ih kako, uživajući uz pesme, plešu na neki svoj način, skaču uz muziku koja ih pali kao gorivo. Gledao sam ih, i po prvi put nisam osetio bilo kakvu vrstu žaljenja. Tada sam shvatio da ne moram da plešem kako bih osetio emociju koju sa sobom nosi pesma. Ne moram da dignem ruke uvis kako bi njima pokazao i dokazao svoje prisustvo i uživanje. Ne treba mi ništa osim srca koje u meni pleše bolje i od najboljih svetskih plesača. Jer, taj osećaj je čista sreća – što bih je prljao pogrešnim razmišljanjem?

Neretko nam se dešava da zbog strahova sa kojima ne želimo da se suočimo sebi ne dozvoljavamo da budemo srećni. Ja sam to shvatio na teži način. Vi, za razliku od mene, imate priliku da svoje strahove spoznate na vreme. Da se sa njima suočite, borite i pobedite. Jer, živeti sa strahom je zaista gore od života u zatvoru – rešetki nema, a vi ipak nemate kuda da pobegnete...

utorak, 19 april 2016 18:51

invaLIDER: Život sa „Izazovom“

Udruženje za mlade osobe sa invaliditetom „Izazov“ nastalo je 2007. godine u Vršcu sa ciljem da mladi ljudi zajedničkim snagama ispunjavaju svoje slobodno vreme družeći se i razvijajući svoje kreativne veštine. Predsednica udruženja, Olga Dega,  tokom svog rada u osnovnoj školi susrela se sa dve mlade devojke sa invaliditetom. Primetila je da se put koji one prelaze često svodi na odlaske od kuće do škole, i obrnuto. Shvatajući da za mlade osobe sa invaliditetom u Vršcu ne postoje dešavanja koja im pružaju ispunjavanje slobodnog vremena, Olga je odlučila da preuzme inicijativu i osnuje udruženje koje bi im pružilo baš to. Dve devojke koje su podstakle Olgu na osnivanje ovog kreativnog udruženja, ubrzo su postale i njegovi prvi članovi. U istu školu išao sam i ja, pa mi je tako Olga malo nakon osnivanja udruženja oprezno prišla i pozvala me da im se pridružim. S obziurom da do tada nikada nisam čuo za neko slično udruženje, rado sam pristao. I nisam se pokajao.

Od trenutka njegovog nastanka, kroz udruženje je prošlo više od 100 prijatelja, saradnika, volontera, mladih koji su odlučili da svoje vreme provedu družeći se sa vršnjacima i članovima. ,,Izazov“ neretko ugošćava mlade iz inostranstva koji članovima pružaju priliku za razvijanje njihovog znanja stranih jezika i često daruju udruženje materijalom za radionice.

Rad ,,Izazova'' zasniva se na druženju mladih vršnjaka kroz dva tipa radionice:

  1. Kreativne radionice – Kroz ove radionice članovi i volonteri kroz kurseve raznih kreativnih tehnika stvaraju predmete  ručne izrade. Ove radionice vode Milena Janković, predsednica udruženja osoba obolelih od multiple skleroze koja je „Izazovu“ pomogla ustupajući svoje prostorije tokom prvih godina od njegovog osnivanja, i Olga Dega, predsednica  udruženja.
  2. Duhovne radionice – Cilj ovih radionica je osnaživanje duhovne snage članova udruženja i njihovih roditelja kroz predavanja, razgovore i konsultacije. One su specifične po razgovorima o konkretnim problemima i načinima na koje oni mogu da se reše.

Tokom skoro deset godina postojanja „Izazov“ je imao čak osam izložba, od kojih je nekoliko bilo i prodajnog karaktera. Dugogodišnji rad udruženja krunisan je 2012. godine knjigom  štampanom na holandskom jeziku u kojoj su Biblijski stihovi bili ilustrovani radovima članova udruženja. U poslednjih nekoliko godina, udruženje je uspostavilo saradnju sa učiteljicom i đacima jednog od petih razreda Osnovne škole „Paja Jovanović“. Tako su započele radionice koje ne služe samo sa druženje i iskazivanje kreativnosti. One su značajan trenutak i za mlade osnovce koji se na jedan kreativan i zanimljiv način uče prihvatanju i toleranciji. Ipak, kada je u pitanju „Izazov“, odnosi članova ne završavaju se u prostorijama u kojima se oni sastaju. Oni postoje i van njegovog „radnog vremena“, pa je tako svaki novi uspeh nekog pojedinca razlog za nove susrete, pružanje podrške i podsticaje za bolje rezultate.

 

 

Meni, kao osobi sa invalididtetom, ovo udruženje pruža mnogo toga. Dvosatne radionice koje se održavaju jednom nedeljno tu su da me osnaže, inspirišu, probude u meni kreatvnost i da mi pre svega stave do znanja da je sasvim ok da budem to što jesam. „Izazov“ je, kao što i sam njegov naziv kaže, do sada prošao kroz mnoge izazove. Upoznavali smo se sa ljudima iz inostranstva, njihovim kulturama i običajima. Neretko smo putovali po Srbiji kako bi, najčešće sa osnovcima i srednjoškolcima, podelili znanja koja smo stekli na kreativnih radionica. Neretko bi sa njima delili svoje životne priče, a oni bi menjali način na koji gledaju svoje živote. Imali smo brojne izložbe zahvaljujući kojima smo ljudima jasno stavili do znanja da invalidska kolica nisu nikakva prepreka mašti i kreativnosti.

Danas najvažnijim uspehom „Izazova“ smatram saradnju sa OŠ. „Paja Jovanović” čiji učenici već godinama učestvuju u kreativnim radionicama sa nama. Oko dvadesetak malih predstavnika jedne generacije bukvalno odrasta u društvu osoba sa invaliditetom, i zahvaljujući tome se danas uočava razilka u njihvom pristupu prema takvim osobama. Ne smem ni da zamislim kakve bi promene u društvu u kojem živimo donelo uvođenje školskog predmeta koji bi se bavio edukacijom učenika o marginalizovanim grupama, jer do toga sigurno neće doći. Barem ne uskoro. Sigurno je samo da bi na taj način izbegli zlostavljanja u školama, etiketiranje pogrdnim imenima, odbacivanja od strane društva i traume koje nekima ostaju za ceo život…

Danas, „Izazov“ radi još upornije i ozbiljnije nego na početku – iako se za razliku od mnogih drugih sličnih udruženja skoro i ne pojavljuje u lokalnim medijima. Kao da ne postoji. Nada da će lokalna zajednica dugogodišnji rad u narednom periodu nagraditi prostorijama u kojima će se udruženje „skrasiti“ i u opuštenom okruženju nastaviti sa svojim radom ne prestaje. Za to vreme „Izazov“ kreativno nastavlja svoj put ka novim prijateljima, članovima, unikatnim radovima, ka toleranciji i prihvatanju kao vrednostima koje našem društvu najvi[e nedostaju.

P.S. Prostorije našeg udruženja trenutno se nalaze u ulici Žarka Zrenjanina br. 59, posetite nas, dođite da se družimo i stereotipe rušimo!

Budi u toku! :)

Prijavite se na mejling listu kako biste na vreme dobili važna obaveštenja.

Anketa

Šta vidite kao najveći problem mladih u Vršcu?

Nasilje - 16.2%
Nedostatak kulturnih sadržaja - 11.1%
Nedovoljno razvijen noćni život - 9.4%
Nedostatak mesta za rekreativne aktivnosti - 6%
Nedostatak posla/stručne prakse - 46.2%
Nedostatak neformalnih edukacija - 11.1%

Ukupno glasova: 117
Glasanje je završeno, dana : avgust 17, 2017

edukacija-logo-kursevi

Baner 231x173

 

  • 1
  • 2
  • 3

eVrsac

parakvadvs

VrsacPlus

VrsacMOJKraj

TOV

ClickMan

PricajmoOTome

PokrajinskiSekretarijatZaSportIOmladinu

VAK

iserbia

KulturniCentarVrsac

edukacija

Cefix

ArchLAB

OklagijaRS