Ivan Aradski

Ivan Aradski

 Seks i grad – ta serija mi je prva asocijacija na najuži krug mojih prijatelja. Nas četiri, bitange i princeze, umilne kujice kada je sve kako treba i opasne lavice kada se neko drzne da pipne neku od nas. Prijateljstvo je za mene bila druga najvažnija stvar odmah posle porodice. Često u šali umem da ga uporedim sa kupovinom nove obuće. Ako se u čizmama koje ste odabrali ne prošetate dovoljno po butiku, možete se opasno zeznuti. Stvoriće vam se žuljevi, imaćete ozbiljne muke, ali novac koji ste uložili u njih nikada nećete moći da vratite. Jer, koga boli uvo što vi niste dobro birali? Sad se slikajte!
 
Danijelu sam upoznala u osnovnoj školi. Dve godine mlađa od mene, visoka kao žirafa, drčna i spremna da se potuče i sa dečacima i sa devojčicama, pravi mangup. I danas, u 25. godini života je takva. Pre će ona da skoči da odbrani devojku u nevolji nego neki frajer. Mama i tata su joj godinama radili preko bare, pa samim tim ni o čemu nije morala da brine. Nema osobe u gradu koja je nije poznavala kao lafa i žešću drugaričinu.
 
Jelena i Mira su rođene sestre sa dve godine razlike, mada, kako izgledaju mogle bi da prođu i kao bliznakinje. Mama ih je dobila zahvaljujuči veštačkoj oplodnji nakon skoro deset godina pokušavanja. Moglo je sve to da ide i brže rekli bi zli jezici, da je njihova mama imala dečka. Ovako, iz dugogodišnje veze sa nekoliko godina mlađom devojkom nije mogla dobiti ništa osim ljubavi. Jeleni i Miri nikada nije smetalo to što imaju dve mame i što tu priču prati velika fama, odgajane su tako da nikog ne osuđuju pre nego što ga upoznaju. 
 
Sanjina priča je najtužnija. 
 
–„Osnovnu školu nisam završila. Kao jedna od desetoro dece u svojoj porodici, sa lošom majkom i nezaiteresovanim ocem uvek sam izvlačila deblji kraj. Pepeljuga, tako su me zvali u kući.“ – pričala mi je kada smo se upoznale. 
 
Ja sam joj dodelila nadimak Crvenkapa. Bila je mojih godina, a tako mala, krhka, nezaštićena i odbačena od onih koji su je morali voleti, ali nisu. A i da se ne lažemo, Crvenkapa mi je bila lepša bajka od pepeljuge. Bila sam u srednjoj školi kad se Sanja pridružila našoj ekipi, i prešla da živi kod mene, jer nije imala gde. 
 
–„Dozvolila sam sebi da sa svojih 16 godina iza sebe imam propali „brak“ i dvoje dece koja žive u hraniteljskim porodicama, jer smo zajedno bili više gladni nego siti. Od mučenja u porodici pobegla sam kod prvog dečka u kojeg sam se zaljubila, on me je napumpao a posle tukao i tokom trudnoće, sve dok jednog dana nisam završila u bolnici na operaciji dojke zbog njega. Porodica mi je okrenula leđa, sestra me triput izbacivala iz kuće jer nisam imala para.“ – priznala mi je jednom prilikom. 
 
Kada smo počele da živimo zajedno nije umela da koristi pribor za jelo, vokabular joj je bio vrlo tanak a na svaki pokušaj da je zagrlim ona se brecala, kao da ću da je udarim.
 
Trebalo je mnogo vremena dok Sanja uz nas nije naučila sve ono što je trebalo da nauči u svom domu. Danijelina majka joj je iz inostranstva slala garderobu, Jelena i Mira su je diskretno učile stvarima koje nije umela da radi a meni je, ruku na srce, ona bila najbliža od ostalih, skoro kao sestra. Kada je „naše čedo“ konačno bilo spremno za svet, upoznalo je otresitog bogataša iz komšijske zemlje. Bila je to navodno ljubav na prvi pogled. Bile smo mnogo srećne zbog nje, jer je bilo vreme da joj život krene na bolje
 
–„Kada se preselim kod njega, uzeću oba moja deteta, konačno će rasti uz majku.“ – ushićeno je govorila.
 
Dan pre preseljenja napile smo se, slavile i pravile ispraćaj u isto vreme. Otišla je, i za sobom ostvaila jednu praznu stolicu za stolom u kafiću, kod kuće... Nakon odlaska nije nam se javljala tako često. Razumeli smo,trebalo je naviknuti se na novu sredinu. Prolazili su meseci, a onda prva i druga godina od preseljenja. Sanja nije dovela svoju decu u njen novi dom, a kilometri koje je stavila između nas bili su mnogo duži od onih koji su nas zaista delili. Malo šta se od planiranog zaista i desilo. Dolazila je par puta, a sa svakim našim susretom bivalo je jasnije da to više nije osoba koju smo jednog kišnog dana uplakane ispratile na autobus.
 
Nedavno je na svoj fejsbuk profil okačila sliku sa sestrom koja je nebrojeno mnogo puta pokušala da joj od života napravi pakao uz opis „sestra je najvredniji poklon od Boga“. Pomislile smo da možda ima amneziju, to bi bio savršen izgovor za takvo ponašanje. Ali nema. Teška srca smo prekinule svaki kontakt sa njom. Zabila nam je nož u leđa, a sebi zadala autogol. 
 
Dok sam preko instagrama posmatrala fotografije na kojima se nižu novčanice, putovanja, nasmejana lica i nedostatak savesti jedna misao mi se neprestalno motala po glavi. Svaka druga Crvenkapa je vuk. Prvo nju sažvaću i ispljunu loši ljudi, a onda ih ona, ako se kojim slučajem nađete na njihovom putu, okupi i napravi gozbu od vas... 
 
ponedeljak, 05 februar 2018 23:24

I TO JE ŽIVOT: VIDIMO SE U ČITULJI!

Zima odavno nije zima to je sasvim jasno. Kada sam bio mali, ovo godišnje doba bilo je nezamislivo bez nekoliko metara snega i debelog minusa. Sada i na minimalnu količinu pahulja svi reaguju histerično, zatvaraju se u kuće i čekaju da sneg i minus napuste naš grad. Ni najmanje ne razmišljaju kako je ovo loše vreme za zimu koje je trenutno na snazi...

Ja sa zimom imam nekih drugih problema. Konkretno, tri. Tri člana porodice, tri zimska meseca, tri smrtna slučaja. Zimi je nekako uspevalo da mi nekoliko puta u životu bez pitanja uzme ono što sam najviše voleo. Znam, nije ona konkretno ni za šta bila kriva, takva je bila sudbina ili horoskop ili u šta već ko veruje. Meni je bilo najlakše da okrivim nju, kad već evidentnih krivaca nije bilo.

Bio je februar, kada se desio jedan od ta tri nesrećna slučajeva. Sećam se da sam jedne večeri u omiljenoj seriji gledao likove kako uživaju u snegu, a već sledećeg jutra dobio priliku da i ja napravim sneška. Ali nisam ga napravio, jer sam zajedno sa snegom dobio i poziv kojem se nisam nadao. Znate, nikada ne znate kada je poslednji trenutak sreće koji ćete imati u životu. On se jednostvano dogodi, a vi, nepripremljeni, niste svesni da se nikada više neće ponoviti.

Tako je bilo i sa mojim dedom. Zato sam nekoliko dana odlučno odbijao da ga posetim u bolnici. Bio sam ubeđen da je ovo samo još jedna epizoda, ali je to ipak bio kraj poslednje sezone. Ni sam ne znam kako sam se tog hladnog snežnog jutra naterao da, obučen u crno, očiju nadutih od plakanja bez prestanka, ipak dođem do groblja. Oduvek imam problem sa sahranama, jer one nisu događaji posvećeni onima kojih više nema, nego živima koji su ostali iza njih. Prave male posthumne predstave. Ubrzo su počele da pristižu i prve „zvanice.“

–„Moje saučešće Marko, deda je bio veliki čovek i opasan mangup!“ – rekao mi jedan od dedinih prijatelja pružajući mi ruku.

–„Nemaš pojma koliko mi je žao, tu sam za sve što ti treba kao i uvek, samo se javi.“ – govorila je kroz plač tetka Zdravka, dok sam ja pokušavao da se setim kada sam je poslednji put video. I setio sam se, nekoliko godina ranije, na babinoj sahrani. Siguran sam da je i ona dedu tada poslednji put videla.

–„Nema više tvoga dede ljubi te tetka Jasna!“ – zapomagala je komšinica koja je sa dedom bila na „dobar dan“. Došlo mi je da je ošamarim, samo nisam bio siguran da li zato što mi je svojim rečima nabila prst u oko i podsetila na gubitak ili zato što dedu skoro uopšte nije poznavala.

Na ručku nakon sahrane okupila se uža familija, bilo je tu mnogo poznatih i nepoznatih likova. O dedi se i nije baš mnogo pričalo. Oni koji se nisu dugo videli, a sahrana im je bila prilika za to, prepričavali su jedni drugima ono što im se događalo u periodu između ove i prošle sahrane. Da ih pitate kod koga su na sahrani nedavno bili, ne bi mogli da vam kažu sa sigurnošću. Jer danas se sahrane češće pamte po lošim ručkovima, nego dobroti i uspesima preminulih.

Ja sam sve vreme tokom ručka proveo na stolici do prazne, dedine. Nemo posmatrajući sva ta lica koja su naginjala čašice žestokog pića, nazdravljajući za pokoj dedinoj duši. Jedan po jedan su nakon obroka polazili svojim kućama, opraštajući se i pokušavajući da tugu koja je prekrila kuću stresu sa sebe pre nego što krenu, da je slučajno ne ponesu sa sobom. U jednom momentu, i tetka Zdravka je ustala i pošla.

–„Marko ljubi te tetka, ne daj se, ma koliko teško bude bilo. Vidimo se, dušo tetkina.“ – izgovorila je tokom brzinskog zagrljaja nakon kojeg je krenula.

–„Vidimo se tetka, na sledećoj sahrani. Nadam se samo da neće biti tvoja.“ – pomislio sam, ali nisam izgovorio naglas.

Imala sam jednu drugaricu, zvala se Jela. Zajedno smo krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih švercovale cigare i robu iz Rumunije. Kao dete sa sela, iz veoma skromne porodice koja je jedva spajala kraj s krajem od početka do kraja meseca, naučila je da se snalazi i preživljava kako mora. Uvek smo se držale zajedno kada je u pitanju „posao“ kojim smo se bavile kako bismo obe izvukle najveću moguću crkavicu i imale deci šta da stavimo na sto. Muž ju je ostavio kada joj je stomak bio već do zuba, nije imala kud, rodila je sina.

Kada šverc cigareta više nije bio opcija, Jela je počela da radi neke kombinacije na crno, uglavnom neprijavljena, jer je tako mogla i da dobija socijalnu pomoć i da zadrži bonus koji je zarađivala na aktuelnom poslu. Šila je, radila nokte devojkama koje kod manikira u životu nisu bile pa im je njen rad bio odličan, radila kao ispomoć u kuhinji jednog restorana... Ali sve je to bilo kratkog daha, njoj je trebalo nešto konkretno. Zato se kada je sin stasao bez imalo straha uputila ka Nemačkoj i obećanom sigurnom poslu. Jela sa kojom se već u to vreme dugo nisam čula počela je da radi u poslastičarnici.

Život u Nemačkoj bio je toliko sladak da je na svom fejsbuk profilu već nakon nekoliko dana od odlaska objavila da više nije singl, novi dečko bio je gazda poslastičarnice. Bilo mi je drago kada sam čula, posle toliko mučenja zaslužila je da malo odahne i uživa u životu. Usledile su slike sa skijanja u jednoj zemlji, letovanja u drugoj, nasmejana lica u šoping centrima i pune kese poznatih brendova. Jela je naučila da živi život punim plućima. Jednom prilikom mi je nakon što sam joj lajkovala fotku poslala poruku u inbox.

– „Hej, pa gde si ti ribo nema te ko sunca u sred zime! Šta ima? Nismo se čule sto godina bre. Pričaj, kako je?“ – napisala je.

– „Hej. J Evo nije loše, raducka se na sitno, deca u školi, ja sama i slobodna ko ptica na grani. :D Kako si ti? Vidim da ljubav cveta k'o cveće u proleće.“ – odgovorila sam.

– „Hehehe ljubav, se to maže na ’leb? Nije ljubav ribo, bacio je oko na mene kad sam došla pre par godina i to je bilo to. Znao je da ga niko posle bivše neće sa dvoje dece, ovako je svako dobio nešto, on ženu, a ja papire, vizu, prepis'o mi i deo poslastičarnice... Bog me pogledao.“ – uzvratila je ubrzo.

Nismo se do dan danas ponovo čule. Dolazi u Srbiju jednom godišnje da vidi staru kuću i staro društvo. Kažu da joj je svaka druga rečenica pravljenje razlike između TAMO i OVDE. Priča kako poslastičarnica radi kao luda i da jedva ima vremena da deci spremi tri obroka dnevno. Zato je tu služavka koju je unajmila. Muž joj je za rođendan kupio neki baš besan auto, a ona je pobesnela zato što uopšte nije želela takav. Sve u svemu, živi na sedmom nebu. Pravi život iz snova.

Čujem da kada dođe, uglavnom pred Novu godinu, Jela organizuje igranke bez prestanka. Sa svojim društvom odlazi na pijanke po hotelima i luksuznim restoranima u kojima jedna večera za njih desetoro košta kao moje četiri mesečne plate. Veoma svesno i iritanto u razgovor na srpskom jeziku ubacuje nemačke reči i fraze kako bi se znalo da je ona samo putnica u prolazu, i da je nekadašnju zemlju već uveliko oplakala i prežalila. Kažu da srpski i dalje govori bolje od nemačkog.

Nakon skupog muštuluka i povratka u „rodnu“ Nemačku Jela se bavi prodajom polovne robe na lokalnim pijacama, jer poslastičarnici zapravo i ne ide tako dobro kako priča. Muž o kojem prijateljima govori sve najbolje živi u drugoj kući, zato što i njihova veza nije onakva kakvom se opisuje. Svom sinu umesto džeparca u Srbiju šalje polovnu robu, kako bi ga sam zaradio. Jedino sigurno što tamo ima jesu papiri i viza, emigrantu iz Srbije dovoljno.

Za svoje prijatelje u Srbiji, Jela je i dan danas žena, majka, kraljica, borac, uspešna žena i gastarbajterka koja u Nemačkoj gradi svoju slatku imperiju golim rukama. Za bilo kog Nemca koji se igrom slučaja nađe na istoj pijaci sa njom, ona je samo jedna u nizu žena sa kojom će se cenjkati pokušavajući da snizi cenu pantalona sa oparanim džepom i flekama na nogavicama...

Još od malih nogu stalno sam se motao oko knjiga. Na početku su tu bile slikovnice sa zanimljivim pričama koje sam „čitao“ bez teksta. Kako sam odrastao, tako je je rasla i moja ljubav prema pisanoj reči. Već nakon trećeg rođendana večeri sam prevodio čitajući mojim ukućanima sa ekrana prevod neke zanimljive serije. Zbog toga sam bio svojevrstan „hit“ u komšiluku. Dok su ostala deca pravila kolače od peska, ja sam upijao Andersenove bajke, i bajke braće Grim.

U osnovnoj školi sam bio sam jedan od prvih koji su u mom razredu dobili člansku kartu biblioteke. I danas se odlično sećam tog dana i iskustva. Bili smo klinci kojima se pružila prilika da upoznaju jedan sasvim novi svet. Knjige koje su mi tada postale „dostupne“ mnogo su se razlikovale od onih koje sam čitao do tada. To više nisu bile bajke sa tragičnim zapletom i srećnim krajem, već mnogo ozbiljnije priče. Čitanje je za mene tada bilo samo hobi, nešto što radim nekoliko dana, i onda napravim pauzu do sledećeg zanimljivog naslova.

Za to vreme i ja sam se promenio. Knjige koje sam pročitao ojačale su me psihički i pomogle mi da se suočim sa mnogim problemima u životu, a bilo ih je dosta. Ako ste do sada već pročitali knjigu koja vas jako podseća na vaš život i ono sa čime se vi borite, dobro znate o čemu pričam. Ali to nije jedina dobra stvar koju mi je čitanje donelo.

Osim konstane petice iz srpskog jezika i književnosti, čitanje je ostavilo ozbiljan trag i na moj rečnik. I danas mi se neretko dešava da sasvim slučajno izgovorim jednu, za mene sasvim običnu reč, čije značenje kasnije moram da objasnim osobi sa kojom sam pričao. Ipak, ništa od ovog što sam pomenuo ne može da se meri sa SNAGOM koju osećam nakon svake pročitane knjige.

Među mojom omiljenom literaturom nalaze se knjige iz kojih mogu da izvučem pouku, upotrebim je u životu i kasnije podelim sa nekim kome je potrebna. To su uglavnom istinite priče, biografije ili drame koje svedoče o činjenici da nijedan problem u životu nije nerešiv. Zbog toga na knjige ne gledam kao na običnu hrpu papira, već kao na prijatelje. Mudrace koji delić svoje mudrosti nesebično dele sa nama, čineći nam život lepšim i kvalitetnijim.

U duhu  61. Međunarodnog sajama knjiga u Beogradu koji se održava u periodu od 23 – 30. oktobra 2016. godine na Beogradskom sajmu „protresao“ sam svoje police sa knjigama i odabrao tri naslova iz kojih vi možete izvući neku pouku.

Da bi osvojili neku od njih dovoljno je da:

1. lajkujujete Fejsbuk stranicu Unije studenata

2. Zapratite Uniju studenata na Instagramu

3. Šerujete objavu na vašem zidu

4. U komentarima ispod našeg posta na Fejsbuku tagujute 5 prijatelja i napišete koju knjigu želite

 

Prvo troje koji u potpunosti obave zadatke i budu najbrži u tome, osvajaju knjige koje su odabrali.

STIVEN HOKING – KRATKA POVEST MOG ŽIVOTA (Knjiga o životu najbrilijantijeg kosmologa koji boluje od neuromotoričke bolesti)

Stiven Hoking je zasenio čitaoce širom sveta nizom bestselera posvećenih istraživanjima misterije vaseljene. Najbriljantniji kosmolog našeg doba prvi put upravlja pogled ka sebi, da bi nam ponudio sliku svog života i intelektualne evolucije.Kratka povest mog života govori o njegovom neverovatnom putovanju od dečaštva u posleratnom Londonu do međunarodne slave i ugleda. Jezgrovito, duhovito i iskreno svedočanstvo, bogato ilustrovano retkim fotografijama, prikazuje Hokinga koji se samo pokatkad nazirao u prethodnim knjigama: radoznalog učenika kog su drugari iz razreda nazvali Ajnštajn; šaljivdžiju koji se s kolegom opkladio u postojanje crne rupe; i mladog supruga i oca koji se bori za svoje mesto u naučnom i akademskom svetu.Hoking piše s osobenom skromnošću i humorom. Otvoreno predstavlja izazove s kojima se u dvadeset prvoj godini suočio nakon saznanja da boluje od neuromotoričke bolesti. Omogućuje nam da pratimo njegov intelektualni razvoj i objašnjava kako ga je pomisao o ranoj smrti nagnala da krene napred i ostvaribrojne naučne proboje. Predstavlja i nastanak svog remek-dela Kratka povest vremena – jedne od čuvenih knjiga XX veka.Jasna, topla i mudra, Kratka povest mog života otvara nam prozor u Hokingov intimni kosmos.

NIK VUJIČIĆ – OSTANITE JAKI (knjiga o borbi protiv vršnjačkog nasilja)

 

Novi roman NikaVujičića koji je svojim inspirativnim pričama motivisao mnoge ljude. Još jedna knjiga koja nam pokazuje da uz veru i dobru volju uvek možemo prevazići probleme, kakvi god da su.Nik je na sopstvenoj koži iskusio nasilništvo zbog toga što je „drugačiji“. Ipak, naučio je da ne treba da igra po pravilima nasilnika – a ni vi ne treba to da činite. U ovoj knjizi, Nik vam daruje strategije pomoću kojih možete da razvijete sistem za odbranu od nasilnika kako biste se nosili sa tim problemom tako što ćete postati jači, i spolja i iznutra.

Saznaćete kako da:
 pretvorite izazove u sjajne prilike (da, zaista!)
 uspostavite unutrašnju sigurnost i snagu
 ustanovite snažne vrednosti koje nijedan nasilnik ne može da uzdrma
 rešite probleme sa sajber nasilnicima
 razvijete duhovnu osnovu, koja će vam pomoći da zadržite mir i ostanete snažni
 pratite i kontrolišete svoje reakcije na osećanja koja u vama izazivaju nasilnici
 pomognete drugima koji su na meti nasilnika

SLOBODAN ĐEKIĆ – PROLEĆE U UČIONICI (zbirka pesama za decu)

– Naslov knjige pesama za decu Slobodana Đekića jasna je naznaka čitaocu sa kakvim će se štivom suočiti, jer kao osnovnu tkanicu nudi maštovnjaštvo, predočava da će knjiga biti izmaštana, a deca, pa i čitaoci među njima, vole maštovite knjige. Ali, to je samo usmeravajuća naznaka jer je knjiga sadržinski veoma polifona i obuhvata skoro sve oblasti dečijeg interesovanja, i onog uzrasta koji je tek naučio da čita i onog koji pesme može da razume u potpunosti. – Pero Zubac.

Problemi koje je Opština Vršac imala sa više stotina pasa lutalica tokom prethodnih nekoliko godina donosili su gradu novčane izdatke od nekoliko miliona dinara na godišnjem nivou, koje je Vršac građanima isplaćivao na ime odštete zbog ujeda pasa lutalica.

Otvaranje Prihvatilišta za pse u maju 2011. godine delimično je rešilo taj problem. U njemu su psi ostajali do izvršenja trijaže, vakcinacije, strelilizacije, i čipovanja, ali je nakon mesec dana zbog nedovoljnog kapaciteta Prihvatilišta većina njih vraćana nazad na ulicu. Dodatne komplikacije donosilo je pojavljivanje novih pasa u gradu, za koje se osnovano sumnjalo da se iz drugih opština organizovano dovoze do opštine Vršac.

foto4

Polovinom februara 2015. godine opština Vršac odlučila je da reši problem sa psima lutalicama i ukloni ih sa gradskih ulica izgradnjom adekvatnog smeštaja za njih. Tako je nekoliko meseci kasnije otvoren Azil za pse, objekat od oko 700 kvadratnih metara čija je namena trajno zbrinjavanje napuštenih pasa sa obezbeđenim boravišnim mestom, veterinarskom negom, hranom i vodom.

foto2

Većina građana dočekala je ovu vest kao olakšanje, ubeđena da je „čoporu besnih pasa koji ujedaju ljude na ulici“ neko konačno stao na put. Ipak, otvaranje azila tog tipa samo je jedan u nizu ozbiljnih koraka u rešavanju kompleksnog problema velikog broja popularno nazvanih „uličara“. Kako bi se njihov broj na ulicama smanjio najpre je potrebno edukovati građane o njihovim vlasničkim obavezama čije neispunjavanje u lošu poziciju dovodi i životinje i opštinu.

Neodgovorni vlasnici koji sa psima neretko postupaju i nasilno jedan su od glavnih uzročnika ovog problema koji za rezultat ima napuštene pse koji na prisustvo ljudi reaguju onako kako su prethodno tretirani – napadaju, misleći da se zapravo brane. Prolaznici koji neadekvatno tretiraju pse na ulici dodatno pogoršavaju stvar. Dakle, u pitanju je problem koji može da se reši isključivo saradnjom celokupnog društva.

foto3

U vršačkom Prihvatilištu za pse lutalice trenutno ima oko 100 pasa raznih životnih dobi, dok ih je u Azilu nešto više od 400. Nekada napušteni, izbačeni i mučeni danas su socijalizovani, vakcinisani, sterilisani i čipovani psi. Neki od njih u prihvatilištu su već godinama. Spremno čekaju da im neko pruži drugu šansu da se dokažu kao najbolji prijatelji i tako zasluže mesto u porodici koja će ih voleti i ceniti kao živa bića, a ne tretirati kao igračku za raznonodu. Možda ste taj neko baš vi.

foto5

Ukoliko želite da nekome od ovih pasa pružite ljubav i topli dom, ili na bilo koji način pomognete institucijama koje se bave brigom o njima, to možete učiniti kontaktiranjem osoblja putem telefona ili direktnim odlaskom na adresu Prihvatilišta i Azila.

Azil za pse

Put za Vatin (Kod OMV Pumpe)

26300 Vršac

Kontak tel. + 381 (0)13 839 510

 

Prihvatilište za pse

Đure Cvejića BB

26300 Vršac

Kontakt tel. + 381 (0)13 839 510

utorak, 20 septembar 2016 14:26

invaLIDER: Drugačiji? Pa šta?!

Kada sam se pre oko četiri godine borio sa iskušenjima koja su mi u to vreme delovala nepobedivo, u moj život ušetale su osobe koje su mi svojim primerom dokazale koliko grešim. Jedna od tih osoba bio je i Boris Pozder, defektolog iz Sombora. U trenutku kada smo se upoznali na omladinskom kampu, ja sam imao oko 100kg i plašio sam se ogledala. Boris je bio sušta suprotnost, ozbiljni sportista ubeđen da se u životu sve može postići. Tog leta Boris je bio moj asistent, zajedno smo proveli sedam dana. Tokom tog vremena često smo razgovarali o raznim stvarima, porodici, životu, mom stanju i o tome kako se borim sa njim. A ja se tada nisam borio, prepustio sam se svom invaliditetu i dopustio mu da postane veći od mene, da preuzme kontrolu nad mojim životom. Iako se tada trudio da me barem malo podigne iz kolica i natera da radim stvari za koje sam tvrdio da ne mogu, to mu baš i nije pošlo za rukom. Njegove reči su dopirale do mene, upijao sam ih, ali nisam ništa preduzimao. Pred polazak kući Borisu sam obećao nekoliko stvari, između ostalog i to da ću promeniti stil svog života, a on me je upozorio na to da su obećanja knedle u grlu koje se moraju progutati. A ja sam očigledno bio dovoljno gladan da se prepustim izazovu.

Tek tri godine kasnije Boris i ja ponovo smo se sreli, ovoga puta u Somboru. On je postao još bolji čovek, a ja sam ispunio jedno od najvažnijih obećanja – promenio sam se. Na njegov poziv da mu se pridružim u realizaciji projekta „Sportsko – edukativno leto za decu sa smetnjama u razvoju“ bez razmišljanja odgovorio sam potvrdno. Projekat koji je Boris osmislio podržali su mnogi dragi ljudi spremni da volontiraju, institucije koje su projektu otvorile svoja vrata, kao i grad Sombor koji je imao sluha za njegovu važnost.

Plan projekta uključivao je realizaciju sportskih i edukativnih aktivnosti dece sa smetnjama u razvoju sa naglaskom na njihovoj inkluziji i integraciji u širu socijalnu sredinu. Sam projekat odigravao se tokom tri vikenda, a moja uloga bila je držanje kreativnih radionica tokom jednog od njih. Iako sam do sada to već radio, ovoga puta imao sam malu tremu. Uprkos poznavanju i druženju sa mnogima od njih, nikada nisam držao radionice deci sa smetnjama u razvoju. Preda mnom je bila velika odgovornost, a ja sam želeo da sve ispadne kako treba. Zbog toga sam se oko priprema za kreativne radionice posavetovao sa predsednicom mog udruženja koja mi je u tome mnogo pomogla. I na kraju, u Sombor sam pošao otvorenog srca, spreman i na to da radionice ne prođu kako sam planirao, ali da uprkos svemu uživam u svakom trenutku sa tim ljudima. Tada nisam znao da su moji strahovi bili neosnovani.

Prvog dana projekta sa sloganom „Drugačiji? Pa šta?!“ odvijale su se sportske aktivnosti tokom kojih su deca radila razne zanimljive vežbe. Bilo je tu svega, rada sa rekvizitima, vežbanja, smeha, učenja plesnih koraka i opuštenog druženja – opuštena rekracija. Veliki broj mladih volontera uživao je u druženju sa decom dok su zajedno odgovarali na zadatke koji su bili pred njima. Pomagao sam koliko sam mogao, a ostalo vreme provodio sam posmatrajući te pozitivne male – velike ljude, njihove osmehe koji su govorili više od hiljadu reči. Bili su zadovoljni, i to je bilo najvažnije. Tada sam shvatio da moj „zadatak“ tamo neće biti nimalo težak i da je moj strah bio bespotreban.

Tamo sam otišao kako bi stekao prijatelje i postao drug, a sve što je išlo uz to bilo je dodatni bonus. Sledeći dan bio je u potpunosti posvećen talentima učesnika projekta. Tokom četiri sata uspeli smo da napravimo tri različita ručna rada i ne prestanemo da se smejemo tokom većeg dela tog vremena. Oni sa izraženim muzičkim talentom su čak i zapevali. Da je tog dana neko pokušao da izmeri moju oduševljenost decom i ljudima koji su sa mnom sedeli za tim stolom, piplmetri bi eksplodirali, lenjiri se polomili. Ono što se zvanično nazivalo projektom, za mene je bilo pravo životno iskustvo.

Kući sam se vratio pun utisaka i sa malo izoštrenijim pogledom na svet. Jer, ne mogu a da ne mislim na to koliko bi svet bio lepše mesto kada bi postojalo više ljudi poput Borisa i njegovih prijatelja. Ljudi bez predrasuda koji sa razumevanjem veličaju i poštuju tuđu različitost, za razliku od onih koji tu različitost smatraju greškom prirode...

Zato, kada vam sledeći put u školi, na ulici ili nekom drugom mestu neko bez razmišljanja nalepi etiketu „drugačiji“, ne gledajte na tu reč kao na etiketu. „Drugačiji“ je zapravo lep pridev koji bez problema možete pretvoriti u „unikat“, a vi to sasvim sigurno jeste!

utorak, 13 septembar 2016 14:47

invaLIDER: Produži život

Pozivi na preventivne zdravstvene preglede mogu biti vrlo iritanti. Čekanje na pregled koje ponekad traje i više od mesec dana u kombinaciji sa ljudima koji ulaze preko reda postalo je sasvim normalna stvar. Te sitnice koje umeju ozbiljno da vas iznerviraju često su razlog zbog kojeg odlučujete da budete sami svoj lekar, a to je nešto što nikako ne bi trebaloda radite. Zbog mog straha od bolnice koji datira još od detinsjtva tokom kojeg sam provodio mnogo vremena u njoj, i sam sam vrlo često izbegavao „ljude u belom“. Svestan činjenice da uz moj invaliditet često idu i drugi (manje ozbiljni) problemčići, ovu godinu sam posvetio svom zdravlju. Uspeo sam da istrpim gužvu i odradim preglede koje sam planirao, nakon čega sam konačno mogao da odmorim. Barem sam tako mislio.

Kada sam početkom jula osetio čudnu vrstu bolova, nisam se mnogo uplašio. Sačekao sam da prođe, a kada se to nije desilo, popio lek. Mislio sam da sve držim pod kontrolom. Kada bol nije prestao ni nakon drugog dana od početka, rešio sam da se obratim lekaru. Nakon toga je usledila standardna procedura – pregled, vađenje krvi i analize, sve u svrhu pokušaja da saznamo šta mi se tačno dešava. Zbog velike upale na koju su ukazivali rezultati, prepisani su mi brojni lekovi i injekcije. I pored toga, bolovi nisu prestali ni dan kasnije. Nakon druge kontrole objašnjeno mi je da ćemo morati da uradimo još neke analize kako bi isključili moguće faktore opasnosti. Između ostalog i tumor markere zbog sumnje na rak testisa... Sterilno bela prostorija u kojoj sam se nalazio odjednom je postala još drečavija, prebledeo sam zbog izgovorenih reči.

Nakon davanja krvi za tumor markere došao sam kući i počeo sa istraživanjem. Prelistavajući razne medicinske sajtove i enciklopedije nailazio sam na razne informacije, od kojih mnoge do tada nisam znao. Poznajem mnoge ljude koji su se u nekom periodu svog života borili sa opakom bolešću kakva je rak, neki od njih su danas živi pobednici, a neki nisu izdržali. Zbog toga je i sama sumnja na to da mi preti jedna tako ozbiljna stvar u meni izazvala veliku pometnju, pa i strah. Rezultati su stizali tek za 24 sata i ja sam imao tačno toliko vremena da razmislim šta ću radtiti u slučaju da budu pozitivni. Nikada do tada nisam razmišljao o raku testisa kao pretnji muškoj populaciji, u mojoj glavi se nekako podrazumevalo da on poput raka prostate počinje da preti tek nakon pedesete godine. Bio sam iznenađujuće neinformisan, a što je bilo najgore, nisam bio jedini.

Čitajući i gledajući intervjue nekoliko lekara (urologa) došao sam do podatka da veći broj muškaraca često izbegava preventivne preglede i ne odlazi kod urologa zbog eventualno neprijatnog pregleda. Tako neodgovornim ponašanjem i neosnovanim strahovima oni ugrožavaju svoje zdravlje, a u nekim situacijama čak i život. Iako su simptomi koji prate rak testisa često slični brojnim drugim zdravstvenim problemima (npr. upali mokraćne bešike), nijedan simptom ne treba ignorisati. Obraćanje lekaru je jedini pravi korak koji treba da napravite kada osetite bilo kakvu zdravstvenu promenu.

U mom daljem istraživanju naišao sam na činjenicu da od raka testisa najčešće oboljevaju muškarci u periodu od 20 do 39 godine života, a mi smo često ubeđeni da nam bolest dolazi gratis uz starost. Mislimo da nam mladost pruža neprobojni oklop od svega što može da nas ugrozi. Gledajući neke snimke pronalazim i jutjubera, Opasnog Pita. Tridesetogodišnjeg bodibildera kojem je u 28 godini dijagnostikovan rak testisa. Kroz niz snimaka Pit je putem Jutjuba ljude iz dana u dan izveštavao o svom zdravlju, operaciji kojoj se podvrgao i hemoterapijama. Uprkos neizvesnosti na početku, Pit je iz najvažnije životne borbe izašao kao pobednik. Nažalost, bolest se ponovo vratila nekoliko meseci kasnije, što i nije tako redak slučaj. Zahvaljujući pozitivnoj statistici, Pit je bolest pobedio još jednom. Rak testisa je zapravo jedna od najizlečivijih vrsta raka, ali samo ukoliko se otkrije na vreme.

Ubrzo je isteklo i mojih 24 sata straha, nakon noći tokom koje sam jedva sklopio oči razmišljajući o eventualnim ishodima. Ujutru sam bio spreman na sve, bilo dobro ili loše. Osmeh moje majke koja je u rukama držala rezultate govorio mi je da sam se izvukao. Nakon dvadeset dana od prvih simptoma ja sam se osećao sasvim dobro. Antibiotici su uradili svoje, a ja sam naučio jednu važnu lekciju.

Nadam se da ste čitajući ovaj tekst, bilo da ste muško ili žensko, pokušali da se setite kada ste poslednji put bili na nekom preventivnom pregledu. U slučaju da ne možete da se setite, očekuje vas poprilično nepredvidiva budućnost. Svoj život možete produžiti samo provođenjem i po nekoliko sati u bolnici. Samo tako možete pobeći od mogućnosti da umesto nekoliko sati izgubite nekoliko godina života...

Pre nekoliko dana sam u čekaonici bolnice sasvim slučajno čuo delić razgovora između majke i njene desetogodišnje ćerke. S obzirom da sam tema njihovog razgovora bio baš ja, očekivao sam uobičajena pitanja jednog deteta i (kao i obično) vrlo nekreativne i nejasne odgovore roditelja. A onda je preslatka devojčica pitala majku da li nepokretne osobe noću spavaju u krevetu ili svojim kolicima, nakon čega je mojih 15 godina iskustva sa takvim „pitanjima” palo u vodu. Bio sam ubeđen da sam već čuo sva pitanja tog tipa, ali stereotipi o osobama sa invaliditetom očigledno vrlo brzo evoluiraju. Dok je majka pokušavala da prekine devojčicino ispitivanje, ja sam pokušavao da se setim nekoliko najčešćih pogrešnih mišljenja koja su ljudi zbog mog stanja imali o meni. Ovo su samo neka od njih.

  • Moj kvalitet života je zbog mog stanja mnogo lošiji u odnosu na kvalitet života zdravih ljudi. – Ovo je verovatno jedna od najčešćih zabluda kada su u pitanju osobe sa invaliditetom (OSI). Kvalitet nečijeg života uvek zavisi samo od njega lično. Postoje dva izbora – biti optimista ili biti pesimista. Od onoga što odaberete zavisiće vaš dalji tok života. Ja sam se već sa nekoliko godina „zakleo” na optimizam. Moja čaša nikada nije do pola puna ili do pola prazna, iz nje se uvek preliva moja ljubav prema životu. Čak i kada nešto krene po zlu, na to radije gledam kao na lekciju, a ne kao na atak. Zbog toga mislim da se tajna kvalitetnog života krije u glavi, a ne u nekim drugim udovima koji mnogim ljudima često ne „rade” kako treba.

     

  • Zbog mog invaliditeta nikada neću moći da osnujem porodicu i imam zdrave potomke. – Još jedna neistina. Iako sam još uvek mlad i ovu zabludu ne mogu da odbacim ličnim primerom, postoji drugi primer koji mogu da upotrebim. Nik Vujičić koji je rođen bez ruku i nogu je kao dete želeo da se ubije zato što je mislio da zbog svog invaliditeta nikada neće zasnovati porodicu. Prelepa supruga i dvoje divne (zdrave) dece koje danas ima dokaz su da su njegovi strahovi bili neosnovani. Istina je da mnogim OSI često treba više vremena kako bi pronašle odgovarajućeg emotivnog parnera, ali to nikako ne znači da ga nikada neće imati ili da će neko sa njima biti samo iz sažaljenja.
  • Moj invaliditet me čini u potpunosti nesposobnim za rad. – Iz nekog meni nepoznatog razloga među mnogim ljudima (a često i poslodavcima) važi mišljenje da su OSI nesposobni ljudi koji jednostavno nisu rođeni za bilo koju vrstu posla. Postoji nešto što se zove procena radne sposobnosti i samo taj dokument može pouzdano da potvrdi da li je, i za koji posao je neko sposoban. Sasvim je jasno da se neko u invalidskim kolicima neće baviti građevinskim radovima, ali to ne znači da ne postoji neki drugi posao koji bi mogao da obavlja. Imam tu sreću da se već tri godine bavim novinarstvom i negujem svoj talenat za pisanje, ali mnoge OSI ne dobijaju takve prilike. Zbog ovog stereotipa jedva uspevaju da „skupe“ pet godina radnog staža potrebnih za odlazak u penziju, a kamoli i više...
  • Kada dođem u određene godine završiću u instituciji za brigu o OSI. – Nekoliko puta do sada nailazio sam na ljude koji smatraju da OSI moraju ići u „specijalne“ škole, živeti „specijalne“ živote i na kraju završiti u „specijalnim“ ustanovama. Ne zato što su specijalni, već zato što su nesposobni. Sva sreća pa postoji ogroman broj OSI koje svojim stilom života dokazuju besmislenost ove zablude. U proteklih nekoliko godina učinio sam sve kako bih jendog dana bio sposoban za samostalan život. Naučio sam da kuvam, obavljam apsolutno sve vrste kućnih poslova, brinem se o nekoliko kućnih ljubimaca i o celokupnom domaćinstvu. Dakle, osim ako kojim slučajem ne dobijem amneziju i sve to zaboravim, nema potrebe da jednog dana završim u nekoj instituciji u kojoj će sve raditi umesto mene, zar ne? Sve je stvar izbora.
  • Ja sam heroj zato što živim normalnim životom. – Više se i ne sećam koliko puta sam bio pohvaljen za neke sasvim obične (i za mene nevažne) stvari samo zato što sam OSI. Na sasvim normalne uspehe OSI slične onima zdravih ljudi često se gleda kao na neverovatne podvige. Zašto? Najverovatnije zato što se od njih očekuje da budu žrtve, a svako ko živi najnormalnijim životom i iskače iz tog šablona postaje heroj. Ali heroji su ipak samo likovi iz filmova i crtaća. A meni je sasvim dovoljno ako mi i jedna osoba na ulici priđe i kaže da sam je svojim pozitivnim pogledom na svet inspirisao da izađe na ulicu i svoj osmeh podeli sa drugima.

Nikada ne dozvolite sebi da ljude karakterišete na osnovu njihovih fizičkih i psihičkih nedostataka. Time ćete samo stvoriti pogrešnu sliku o njima, a oni će se zbog toga osećati loše. Naučite da ih delite na dobre i loše, sve ostalo je manje važno.

utorak, 30 avgust 2016 17:29

invaLIDER: Prava ljubav ne boli!

Veliki talas nasilja koji već poslednjih nekoliko meseci potresa našu zemlja naterao me je da se prisetim vremena kada sam i ja bio žrtva nečije „ljubavi“. Crni naslovi u dnevnim novinama i zastrašujuće slike sa lica mesta zločina sve nam glasnije govore kako ljudi više ne prave razliku između ljubavi i mržnje. Od takve „ljubavi“ sve češće stradaju žene, neretko deca, a u poslednje vreme čak i oni čija je jedina greška bilo to što su se našli na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Ljubav je postala mnogo opasnija i bolnija od mržnje. A prava ljubav ne bi trebalo da boli.

Nasilje u porodici je verovatno jedan od najzastupljenijih tipova nasilja, a njegovoj „nevidiljivosti“ za druge ljude doprinosi to što se odigrava unutar četiri zida. Njegovi glavni akteri, zlostavljač i zlostavljani članovi porodice najčešće o tome ćute. Zlostavljač kako bi umanjio svoj zločin, a zlostavljani iz nekoliko razloga. Pored straha od osobe koja ih muči oni se često plaše i osude nepoznatih ljudi, familije, komšiluka, onih koji će misliti da su ono što im se događa sami izazvali.

Pre nešto manje od deset godina i ja sam se zatekao u začaranom krugu porodičnog nasilja. Krugu u kojem se konstantno vrtite oko jedne iste ose, vraćate se tamo odakle ste krenuli, a stvari postaju samo gore po vas. Kada se „moj otac“ osam godina nakon razvoda pojavio na našim vratima, mama i ja smo bili spremni da mu pružimo drugu šansu koju svako zaslužuje. Tada nismo znali da je druga šansa ponekad zapravo druga prilika da neko završi ono što je započeo. Igrao je na staru dobru kartu „promenio sam se“, a koliko se zapravo „promenio“ shvatili smo već posle par meseci, kada se posle kraće pauze ponovo vratio alkoholu. Sa željom da mu po ko zna koji put pomognemo da se izbori sa svojom zavisnošću ostali smo kraj njega. Bila je to velika greška. Ubrzo je počelo i nasilje, prvo psihičko, a onda i „sitni“ fizički ispadi usmereni ka mojoj majci.

U trenucima kada su situacije postajale neizdržive pokušavali smo da se sklonimo od svega što nam se dešava. Sa praga su nas uvek vraćala manipulativna obećanja da je to poslednji put, da su se tog puta stvari zaista promenile i da će sve biti bolje. Nije bilo. Nasilje je bilo njegov način iskazivanja „ljubavi“. Zlostavljanje na razne načine išlo je u kombinaciji sa potkradanjem rođene porodice zbog astronomskih dugova u kafanama. Mir je postao luksuz. Kao osobi koja u tom periodu nije znala da odbrani ni sebe, a kamoli druge, bilo mi je jako teško da se suočim sa događajima koji su se nizali. Napetu situaciju u kući neretko smo smirivali nadležnim ustanovama koje nisu mogle da urade mnogo toga, s obzirom da nisu postojali „vidljivi znaci“ krivičnog dela. Praktično je trebalo proliti nečiju krv kako bi nešto uopšte moglo da se uradi. Udaljivanje i pretnje nadležnih organa nisu urodile plodom, a mi smo postali svesni da će ako nešto ne učinimo neko od nas izvući deblji kraj. Do tada je deblji kraj uvek izvlačila moja majka. Boreći se da mi obezbedi porodicu kakvu zaslužujem trpela je i više nego što je trebalo, a ja sam bio previše nesvestan situacije i uplašen da bih joj rekao da za trpljenje nema razloga.

Ako se nađete u situaciji u kojoj smo bili moja mama i ja najvažnije je da odredite koliko ste daleko spremni da idete. I da li je ono za šta se borite dovoljno vredno da bi zbog toga izgubili živce, a možda i život. „Moj otac“ je za svoje prijatelje bio prava drugarčina. Slika koju je negovao pred drugima mnogo se razlikovala od one na kojoj je insistirao kod kuće. Za druge je on bio vredan i miran čovek koji je uvek spreman da pomogne (to vrlo često čujete na televiziji dok poznanici opisuju ljude okrivljene za teška krivična dela, zar ne?), na pragu naše kuće njegova „dobrota“ je ustupala mesto alkoholu u njegovoj krvi i prgavoj naravi željnoj svađe.

Kada je i poslednja nada da ćemo ikada moći da budemo porodica kakvu smo želeli, mama i ja smo otišli. Ovoga puta zauvek. Promenili smo adresu, brave na vratima i život. Bili smo spremni na novi početak i na mir koji svako živo biće zaslužuje. Nakon incidenta tokom kojeg je ispred našeg novog doma fizički nasrnuo na moju majku a mene pesnicom oborio na zemlju, otišao sam u opštinu i podneo zahtev za promenu prezimena. Samo mesec dana kasnije on više nije imao dete, a ja ni zvanično nisam imao oca.

Za razliku od mnogih koji nisu imali tu sreću, moja majka i ja nismo postali samo jedna od brojki mračne statistike porodičnog nasilja. Zbog toga sam odlučio da napišem ovako ličan tekst, sa nadom da ću vas inspirisati da sebe poštujete više od jednog običnog broja. Da na vreme uradite ono što je najbolje za vas, a ne ono za šta drugi misle da je najbolje. Jer, na kraju dana posledice za pogrešno donesene odluke snosite samo vi, a ne zli jezici. Ako se ikada nađete u sličnoj situaciji setite se da vuk dlaku menja, ali ćud nikada. Ne dozvolite da vam neko ko vas ne zaslužuje upropasti život zato što nećete dobiti priliku da ga živite ponovo. Živi se samo jednom, a ako tu priliku iskoristite kako treba, to je i više nego dovoljno. Stanite na put vašim zlostavljačima i izađite na ulicu. Tamo vas čekaju mnogi divni ljudi koje tek treba da upoznate, baš onakvi kakve kraj sebe zaslužujete.

Šta čekate?

Kao što sam u jednom od ranijih tekstova pomenuo, tokom prvih razreda osnovne škole majka me je u naručju nosila na drugi sprat. O tome da se negde zaposli nije mogla ni da razmišlja. U slučaju da mi pozli, da me zaboli glava ili da mi se nešto dogodi, ona je morala da se stvori u školi istog trena. Nisam mogao da se kao i ostala deca javim učitelju i samo odem. Čak i kada se kasnije moje zdravstveno stanje poboljšalo, ona je morala da me dovozi u školu, vraća kući i da me prati tokom svih ostalih aktivnosti. Njen život je praktično bio posvećen realizaciji mog života.

Nažalost, iako je od toga prošlo dosta godina, osobe sa invaliditetom (OSI) u našoj zemlji danas se suočavaju sa istim problemom koji je tada mu;io mene. Imao sam tu sreću da se uprkos nepovoljnim prognozama izborim za malo lepši i bezbrižniji život. Ali nisu svi te sreće. U Srbiji živi enormno veliki broj mladih OSI koje, kao i ja pre nekoliko godina, zahtevaju dvadesetčetvoročasovnu pažnju. Neki od njih žive u skladnim porodicama, neki sa samohranim roditeljima. Zdravstveno stanje im varira od lošeg ka gorem. Roditelji su dužni da se o svojoj deci sa invaliditetom staraju i mnogo duže od prvih osamnaest godina života. Ponekad, čak i ceo život.

Baš zbog svega toga, oduševila me je inicijativa roditelja OSI čiji je cilj uvođenje zakona „Roditelj – Negovatelj“. Zbog otežavajućih okolnosti u kojima često žive OSI, osobe koje se o njima brinu (najčešće roditelji) moraju da ponekad zarađuju i za nekoliko članova porodice koji nisu u mogućnosti da rade. Zbog toga neretko unajmljuju negovatelje ili poznanike koji će se o njima brinuti. A to je još jedan u nizu troškova. Onima koji su na ivici egzistencije često ne preostaje ništa drugo nego da OSI prepusti na staranje hraniteljskoj porodici. I tu počinju nelogičnosti.

Kao OSI, svako ima pravo na određenu vrstu finansijske pomoći od države. Dok, sa druge strane, roditelji koji se o njima staraju nemaju pravo ni na šta, osim na dečji dodatak i socijalnu pomoć, ukoliko nisu zaposleni. Ono što roditelj čini za svoje dete u našoj zemlji smatra se podrazumevajućom „humanitarnom pomoči“. OSI polako ali sigurno postaju „posao“ svojih roditelja. Radni staž polako teče, ali ne onaj koji se zakonski priznaje. Situacija se u poptunosti menja kada jedna OSI zbog teškog socijalnog statusa ili nemogućnosti porodice da se brine o njoj završi u hraniteljskoj porodici.

Za razliku od roditelja, hranitelji se, izgleda, smatraju posebnom vrstom ljudi. Oni su „nagrađeni“ za svoj rad naknadom, porezima, doprinosima, radnim stažom, uvećanjem naknade za izdržavanje OSI i dece sa težim razvojnim problemima, kao i dodatnim davanjima za decu sa invalididetom. Kada se prethodne informacije saberu, stiče se utisak da OSI mnogo više vrede u tuđim porodicama, nego u svojoj. Isto tako deluje i da neko ko primi tuđe dete u kuću vredi mnogo više od onog ko je to dete rodio. Peticija za donošenjeovog zakona pokrenuta je još pre više od tri godine, ali od tada ništa po tom pitanju nije urađeno. Uprkos sve brojnijoj podršci ovog zakona, on nikako ne dolazi na dnevni red.

Moram da naglasim da veoma poštujem i ljude koji vođeni srcem prolaze kroz obuke za negovatelje sa željom da nekome zaista pomognu. Ali, sa druge strane, postoje i oni retki, koji u tuđoj nesreći vide priliku za „biznis“, pa s obzirom na „isplativost“, vode računa i o nekoliko deteta...

Donošenje zakona „Roditelj – Negovatelj“ promenilo bi kvalitet života OSI, ali i njihovih roditelja. One bi zbog bolje finansijske situacije mogle da ostanu u svojoj porodici, bez potrebe da im država pruži neku dodatnu pomoć. Dok bi roditelji mogli da se u potpunosti posvete njihovim potrebama. Bez razmišljanja o poslu ili tome kako nemaju dovoljno godina radnog staža da bi ostvarili pristojnu penziju...

Zašto ne vredimo svuda isto? Zašto zakon „Roditelj – Negovatelj“ još uvek nije usvojen?

Budi u toku! :)

Prijavite se na mejling listu kako biste na vreme dobili važna obaveštenja.

Anketa

Šta vidite kao najveći problem mladih u Vršcu?

Nasilje - 16.2%
Nedostatak kulturnih sadržaja - 11.1%
Nedovoljno razvijen noćni život - 9.4%
Nedostatak mesta za rekreativne aktivnosti - 6%
Nedostatak posla/stručne prakse - 46.2%
Nedostatak neformalnih edukacija - 11.1%

Ukupno glasova: 117
Glasanje je završeno, dana : avgust 17, 2017

edukacija-logo-kursevi

Baner 231x173

 

  • 1
  • 2
  • 3

VrsacPlus

PricajmoOTome

edukacija

parakvadvs

TOV

KulturniCentarVrsac

ArchLAB

iserbia

PokrajinskiSekretarijatZaSportIOmladinu

OpstinaVrsac

VrsacMOJKraj

eVrsac

ClickMan

VAK

OklagijaRS