ponedeljak, 11 april 2016 18:00

invaLIDER: Najteže je boriti se protiv sebe

Napisao 
Ocenite ovaj članak
(7 glasova)

Još od malih nogu odrastao sam uz veru u Boga i ubeđene da nam se sve u životu dešava sa razlogom. Da po rođenju dobijamo kompas koji nas vodi putem koji moramo proći kako bi u životu stekli iskustvo i zaslužili sreću. Taj kompas predstavlja glavnu putanju naših života, a na nama je da, donoseći neke sitne odluke u međuvremenu, sa tog puta ne skrenemo. Kada sam nakon osnovne škole ne razmišljajući dovoljno na brzinu doneo odluku o tome koju ću školu upisati, našao sam se izgubljen u ogromnoj školi sa preko 700 đaka. Tada sam prvi put shvatio da fizičke barijere koje sami sebi postavimo nisu ništa u odnosu na one psihičke koje se mnogo teže prevazilaze.

Bilo je teško od samog početka. U velikoj gomili đaka teško sam uspevao da pronađem one koji su išli sa mnom u razred, ali su zato oni pronalazili mene. Svakoga dana nosili su me preko stepenica do učionice zajedno sa invalidskim kolicima u koja sam prešao kako bi boravak u tako velikoj školi uopšte bio izvodljiv. Jedna od najčešćih reči koje sam tada izgovarao bila je „Hvala!“. Iz nekog razloga je samo to uspevalo da izađe iz mojih usta. Malo je reći da sam se tada osećao uplašeno, bio sam prestrašen, a danas ni sam ne znam tačno zbog čega. Na pitanja drugara iz razreda odgovarao sam kratko i jasno, u dublje razgovore nisam ulazio. Iz društvene osobe koja je bila najglasnija u društvu transofrmisao sam se u nekoga ko je tokom sedam sati provedenih u školi najčešće ćutao.

 

 

Iako se moja majka trudila da mi objasni koliko je važno da se opustim i poradim na svom ponašanju, njene reči nisu dopirale do mene. Najveći deo vremena provodio sam u tišini, osim kada je trebalo da odgovaram na pitanja profesora. Za sve ostale teme bio sam nedostupan.

S vremenom koje je usledilo shvatio sam da me ni smer koji sam upisao ne zanima onoliko koliko sam mislio, ali i to da je previše kasno da se prebacim na neki drugi. To je u velikoj meri dodatno uticalo na moje razočarenje u život. Bio sam zarobljen u školi u kojoj nisam želeo da budem, okružen ljudima koji su hodali, a ja često nisam mogao da ih sustignem. Tako sam tada gledao na ono što mi se dešavalo. Dve godine proveo sam u „školskoj tišini“, a onda sam bežeči od sopstvene nemoći da se pokrenem spas potražio u fružideru. Bila je to još jedna greška u nizu.

Jeo sam obilne obroke, najčešće noću kada ostanem sam i počnem da razmišljam o stvarima koje me muče. To mi je jako brzo prešlo u navku zbog čega više nisam mogao da se zaustavim. Nekoliko parčeta hleba, fast fud i dve litre najpopularnijeg gaziranog pića dnevno postali su moja svakodnevnica. Odeća je veoma brzo počela da se smanjuje, a ja sam postajao sve veći. Brzinom svetlosti sam iz jednog konfekcijskog broja prelazio u drugi i tako veoma brzo od M stigao do 2XL. Za to vreme sam vešto zaobilazio ogledala u kući kako bi izbegao suočavanje sa stanjem koje se otelo kontroli. Na ukazivanje mojih najbližih na to da imam problem gledao sam kao na optužbe, pa sam zbog toga ponekad jeo i više.

Ubrzo sam počeo da sve teže dišem, bio sam mnogo nervozniji i moje samopouzdanje je bilo ozbiljno narušeno. Kupovina garderobe bila je prava misija zato što u prodavnicama nisam mogao da pronađem odgovarajuću veličinu – za malo više od godinu dana ugojio sam se 40 kilograma. Hranom sam lečio svoje nezadovoljstvo.

Nakon predavanja Nika Vujičića kojem sam prisustvovao 2012. godine u Beogradu počeo sam da malo drugačije posmatram situaciju u kojoj sam se nalazio. Zbog svoje različitosti, Nik je u školi trpeo vršnjačko nasilje koje je iskoristio kao podstrek da u životu bude još uspešniji. Sa druga strane, ja sam zbog straha koji me je obuzeo u srednjoj školi zlostavljao sebe i to nukuda nije vodilo. Prolazeći jedne večeri pored ogledala, u odrazu sam video osobu koju nisam mogao da prepoznam, to više nisam bio ja. Sutradan sam iz svoje ishrane izbacio namirnice u čijoj sam konzumaciji preterivao, fast fud, šećer, masnu hranu... Korak po korak, kilogrami su nestajali još brže nego što su dolazili, a moje samopouzdanje je raslo iz dana u dan. Prvi rezultati borbe koju sam vodio protiv sebe postali su vidljivi već nakon nekoliko meseci.

Možda vam priča o nekome koje usled nezadovoljstva i straha od života utehu potražio u hrani na prvi pogled i ne zvuči tako zanimljivo, ali činjenica je da bežeći od problema svako od nas može postati zavisnik od nečega – često i mnogo opasnijih stvari od hrane. Najvažnije je da sebi na vreme priznate da imate ozbiljan problem, jer, samo tako iz borbe možete izaći kao ponosan pobednik sa dragocenim iskustvom.

Pročitano 1479 puta

Budi u toku! :)

Prijavite se na mejling listu kako biste na vreme dobili važna obaveštenja.

Anketa

Šta vidite kao najveći problem mladih u Vršcu?

Nasilje - 16.2%
Nedostatak kulturnih sadržaja - 11.1%
Nedovoljno razvijen noćni život - 9.4%
Nedostatak mesta za rekreativne aktivnosti - 6%
Nedostatak posla/stručne prakse - 46.2%
Nedostatak neformalnih edukacija - 11.1%

Ukupno glasova: 117
Glasanje je završeno, dana : avgust 17, 2017

edukacija-logo-kursevi

Baner 231x173

 

  • 1
  • 2
  • 3

eVrsac

iserbia

VrsacPlus

OpstinaVrsac

KulturniCentarVrsac

PricajmoOTome

Cefix

OklagijaRS

parakvadvs

VrsacMOJKraj

TOV

ArchLAB

ClickMan

PokrajinskiSekretarijatZaSportIOmladinu

VAK