četvrtak, 28 april 2016 17:26

invaLIDER: Za dobar ples vam treba samo srce

Napisao 
Ocenite ovaj članak
(2 glasova)

Oduvek sam voleo veselja – bilo da su u pitanju rođendani, svadbe, krštenja ili one zabave organizovane bez posebnog razloga, da proslave lepotu života. Muzika je samim tim još od malih nogu bila sastavni deo mog života. U početku samo ona koju su slušali ljudi u mojoj okolini, a onda, kada sam razvio i svoj ukus, našli su se tu i mnogi drugi jezici, žanrovi. Najviše sam voleo balade, emotivne tekstove i muziku koja inspiriše na razmišljanje o pesmi koju slušam. Voleo sam ja i muziku sa bržim ritmom, ali ne toliko. Znao sam tekstove svih hitova koji su se vrteli na radiju, ali sam za sebe uvek birao one sporije. Tada ni sam nisam znao zašto mi takva muzika više prija.

Ako se dobro sećam, bilo je to u drugom razredu osnovne škole. Soba u kojoj se održavao rođendan na kojem sam bio gost bila je poprilično mala pa je možda zbog toga delovalo kao da je oko mene velika gužva. Centralni momenat nakon rođendanske torte bio je dečji šampanjac, spreman da nas ubedi da i mi možemo da budemo veliki na nekoliko minuta. Da bi sve bilo mnogo zanimljivije, uz šampanjac je išla nagrada – onaj ko uhvati čep nakon otvaranja, imaće tu čast da pleše sa slavljenicom. Ne znam kako se to desilo, ali brzi čep je nekim čudom zaobišao sve uvis podignute ruke, obio se u zid i dokotrljao do mene koji sam sedeo na podu. Tada se desilo prvi put. Očekivalo se da ustanem i zaplešem sa slavljenicom uz neku veselu pesmu. I ja sam stvarno ustao, ali to nije ličilo na ples. Iako se podrazumeva da muškarac drži ženu u naručju, naša situacija je bila obrnuta. Trudeći se da me ne ispusti, slavljenica me je čvrsto držala za ruke dok smo „plesali“. Nakon toga sam se osećao mnogo loše, ali nisam bio siguran zbog čega.

Drugi put se nešto slično desilo na maturskoj večeri na kraju osnovne škole. Tri razreda, preko sto ljudi, živa muzika i skroz prazni stolovi, samo za jednim sedeo sam ja. Nisma pevao iako sam znao tekstove svih pesama. Gledao sam gomilu koja se veseli na podijumu i pokušavao da osetim ono što su oni osećali, ali nije išlo. Osećao sam se kao statista. Želeo sam da budem na tom podijumu sa njima, ali sam znao da su po tom pitanju moje mogućnosti i realnost u ozbiljnoj svađi. Znao sam da želim da igram kao oni, da na taj način izbacim iz sebe ono što osećam. Tada sam mislio da je to jedini način za ispoljavanje emocija u takvim prilikama. Kasnije sam često puštao DVD snimak sa te večeri, gledao ga iznova i iznova. Sebe sam video sam nekoliko puta, u trenucima kada je snimatelj menjao kadar. Kao da i nisam bio tamo.

Dugo posle toga trudio sam se da zaobilazim ljude koji se vesele. Da negde pobegnem kada čujem zvuke muzike i kada se od mene očekuje da na nju odreagujem. Čak i u društvu osoba sa invaliditetom koje su umele da se opuste, zapevaju i podignu ruke kada ih pesma ponese, bio sam sam suzdržan. Želeo sam da igram, da mogu da se prepustim muzici, ali to nisam mogao. Vreme koje je dolazilo donosilo je sa sobom mnoga dešavanja u gradu, a među njima i brojne koncerte domaće muzike. Svestan da će neopravdani strah koji osećam još dugo gospodariti mnome, odlučio sam da odem na jedan od njih. Nije bilo toliko loše, ali još uvek nisam mogao da se opustim. Nakon toga usledilo je još mnogo sličnih „izlazaka“, sve dok moj mozak nije objasnio hirovitom srcu kako stvari stoje. Situacija u kojoj se nalazim ne dozvoljava mi da plešem, ali mi u isto vreme ne zabranjuje da se veselim i uživam u trenutku. Trebalo mi je mnogo vremena da se pomirim sa tom činjenicom, pre nego što sam utvrdio da me to više ne dotiče.

Nedavno mi je neka žena na koncertu jednog benda koja je pored mene stajala u prvom redu iznenada podigla ruku i pokušala da je pomera u ritmu pesme. Ja sam ljutito istrgao iz ruke. Te večeri pevao sam uz svaku pesmu, namerno se okrećući ka ljudima iza sebe. Gledao sam ih kako, uživajući uz pesme, plešu na neki svoj način, skaču uz muziku koja ih pali kao gorivo. Gledao sam ih, i po prvi put nisam osetio bilo kakvu vrstu žaljenja. Tada sam shvatio da ne moram da plešem kako bih osetio emociju koju sa sobom nosi pesma. Ne moram da dignem ruke uvis kako bi njima pokazao i dokazao svoje prisustvo i uživanje. Ne treba mi ništa osim srca koje u meni pleše bolje i od najboljih svetskih plesača. Jer, taj osećaj je čista sreća – što bih je prljao pogrešnim razmišljanjem?

Neretko nam se dešava da zbog strahova sa kojima ne želimo da se suočimo sebi ne dozvoljavamo da budemo srećni. Ja sam to shvatio na teži način. Vi, za razliku od mene, imate priliku da svoje strahove spoznate na vreme. Da se sa njima suočite, borite i pobedite. Jer, živeti sa strahom je zaista gore od života u zatvoru – rešetki nema, a vi ipak nemate kuda da pobegnete...

Pročitano 1440 puta

Budi u toku! :)

Prijavite se na mejling listu kako biste na vreme dobili važna obaveštenja.

Anketa

Šta vidite kao najveći problem mladih u Vršcu?

Nasilje - 16.2%
Nedostatak kulturnih sadržaja - 11.1%
Nedovoljno razvijen noćni život - 9.4%
Nedostatak mesta za rekreativne aktivnosti - 6%
Nedostatak posla/stručne prakse - 46.2%
Nedostatak neformalnih edukacija - 11.1%

Ukupno glasova: 117
Glasanje je završeno, dana : avgust 17, 2017

edukacija-logo-kursevi

Baner 231x173

 

  • 1
  • 2
  • 3

PricajmoOTome

KulturniCentarVrsac

TOV

Cefix

VrsacPlus

VAK

VrsacMOJKraj

eVrsac

PokrajinskiSekretarijatZaSportIOmladinu

iserbia

OklagijaRS

OpstinaVrsac

parakvadvs

edukacija

ClickMan