ponedeljak, 02 maj 2016 17:27

invaLIDER: Danas te ima, sutra si jeftin

Napisao 
Ocenite ovaj članak
(2 glasova)

25. je maj 2015. godine.. Izlazim iz Kulturnog centra i pozdravljam se sa dragim ljudima. Upravo smo u punoj sali predstavili rezultate kulturnih potreba mladih u našem gradu. Znam da nisam bio na visini zadatka, često sam zastajkivao i mucao, pomalo se i borio za dah. Prisutni su za razliku od mene bili veoma pričljivi i kreativni, spremni da temu razgovora sagledaju iz svih uglova. Kada se utisci saberu, bilo je to jedno zanimljivo veče. Mislim o tome dok se bežeći od kiše sklanjam u jedan lokal i naručujem hranu. Kiša je uporna i sve se jače čuje, kao da besni.

Uporno pokušavam da dobijem mamu ali mi je internet toliko loš da nikako ne mogu da uspostavim vezu. Kada mi to ipak pođe za rukom, obaveštavam je gde sam i da čekam da kiša prođe kako bi krenuo kući. Ubeđuje me da pozovem taksi, ali zna da je ta bitka unapred izgubljena. Ne volim da neko radi za mene ono što mogu da uradim sam. Veza se prekida, baterija se ispraznila i telefon je nemoguće ponovo upaliti. Svestan da ću ako nastavim da čekam celu noć provesti u lokalu, izlazim na kišu. Ulice se menjaju jedna za drugom, i, iako je kiša sve jača, ne trudim se da brže guram kolica. Nikada nisam bio od onih koji otvaraju kišobran kad osete i najmanju kap kiše. U obližnjoj prodavnici kupujem sok i spremam se da pređem veliku raskrsnicu u centru kako bi se uputio kući. Na samom pešačkom prelazu ne postoji rampa uz koju bi se lepo spustio na put. Udaljavam se nekih pola metra od pešačkog prelaza, gde je ima, i krećem. Iz daleka mi se približava jedan manji auto. Dovoljno je daleko da sam sasvim ubeđen da me vozač vidi. A onda su velika svetla tog malog auta jedino što vidim pred mojim očima, dok zvuk lomljave plastike šušti u mojim ušima.

Kao da se desio zastoj. U tih nekoliko trenutaka od kada me je auto udario, do trenutka kada se zaustavio nekoliko metara dalje, a ja „ustao“ sa zemlje. Na trenutak mi sve deluje mračno a onda primećujem ženu koja žuri ka meni. Pita da li sam dobro. Ubeđen sam da jesam. Čak i pokušavam da podignem moja kolica i sednem u njih dok se zaustavlja još jedan auto čiji vozač prilazi da pomogne. Zaključujem da u takvim kolicima nigde neću stići i počinjem da se tresem iznutra. Čudan neki osećaj, kao da vam se organizam trese. Ne plašim se, to znam. Dobro sam. Prihvatam predlog žene koja je vozila auto da me odveze u bolnicu kako bi se uverili da je sve u redu. U kolima su još dve žene, koleginice sa posla. Jedna, koja sedi sa mnom na zadnjem sedištu, ne prestaje da se trese, kažu ima slabo srce. žena za volanom me ubeđuje da me nije videla zbog zamagljenih stakla, vidim da joj nije svejedno.

Stižemo u bolnicu i utvrdjujemo da mi zaista nije ništa, žena mi priča svoju životnu priču, samohrana majka jedne ćerke, u mogućnosti je da mi da 300 evra kako bih kupio nova kolica. Uz objašnjenje da ću se zadovoljiti samo popravkom slomljenih kolica, pred policijom odlučujemo da se dogovorimo, da se ne „vučemo po sudu“. Pravila bolnice ne dozvoljavaju da mi kolica pozajme na korišćenje dok se moja ne poprave. Besan, i pomalo ponižen, pristajem da me ambulantna kola odvezu do kuće i doguraju kolicima do ulaznih vrata. Samo do njih.

Noć je duga i obasjana farovima auta. Ne sećam se ni njegove boje, samo tog zaslepljujućeg svetla.

Ujutru, kao po dogovoru, žena dolazi po mene, sa svojim ocem. I dalje se na njoj vidi da je uplašena, da joj je žao. Odnosimo kolica na popravku u obližnji servis. U nastavku jutra odlazimo od institucije do institucije kako bi nam neko pozajmio kolica na korišćenje dok moja ne budu popravljena. Dok u kolima čekamo njenog oca, na trenutak mi pripada muka, usta mi se suše. žena odmah odlazi do najbliže prodavnice i kupuje vodu i grickalice kako bi se povratio. Da baš ona nije bila za volanom, možda bi mi bila i simpatična. Preko svojih veza, njen tata uspeva da nabavi kolica. Pre nego što se pozdravimo, žena me vozi do marketa u blizini kako bi kupio namirnice. I pored mog protivljenja, ona insistira da lično plati moj račun. Tako se valjda bori sa grižom savesti. Ostavljaju me kod kuće i odlaze.

Kasnije tog dana Ženin tata mi donosi moja kolica, zakrpljena, onoliko koliko su mogla da budu. Nje nema. Samo dva dana kasnije moja kolica počinju da se raspadaju. Kada invalidska kolica jednom puknu, nema tog lepka koji ih može ponovo popraviti. Pišem Ženi o svom problemu a ona opet šalje svoga oca, da izvidi situaciju. On utvrđuje da plastika sa strane služi samo da se odeća ne isrplja, pa mi samim tim i ne treba. Za to što je plastika koja je držala deo na kojem sedim sasvim polomljena, i nema neki poseban komentar. Kada mu kažem da sam na internetu pronašao polovna kolica koja koštaju oko 100 evra (nova su oko 500), on mi objašnjava da je 50 evra već platio popravku. S obzirom da sam ja za ono što se desilo jednako kriv kao i njegova ćerka, bilo fer da ta polovna kolica platimo pola – pola. Propadam u zemlju.

Boreći se između besa i želje da platim pola sume i konačno rešim problem, odlučujem da Ženi napišem poruku. Objašnjavam joj, kako je, s obzirom na njeno ponašanje, sud najbolje mesto da rešimo problem koji imamo. Odmah nakon pročitane poruke poziva me. Pita me da li će se se kada mi daju novac za kolica sve završiti?! Hoće, odgovaram. Osećam se kao da sam oteo nekoga, pa tražim otkup.

Ubrzo nakon toga opet me posećuje njen otac, donosi novac, ja potpisujem potvrdu da sam novac primio. Kao da sam neki iznuđivač.

Srećemo se od tada često, ja i žena. Izlazimo na ista mesta. Pogledamo se u oči, ali iz njenih usta ne izlazi ništa, pa samim tim i ja ćutim. Kada ima prilike, u kafiću mi rado okrene leđa. Kao da se ništa nije desilo.

A Vi, dragi čitaoci, koliko vama vredi jedan ljudski život? Mnogo više od nekoliko stotina evra, nadam se...

Pročitano 965 puta

Budi u toku! :)

Prijavite se na mejling listu kako biste na vreme dobili važna obaveštenja.

Anketa

Šta vidite kao najveći problem mladih u Vršcu?

Nasilje - 16.2%
Nedostatak kulturnih sadržaja - 11.1%
Nedovoljno razvijen noćni život - 9.4%
Nedostatak mesta za rekreativne aktivnosti - 6%
Nedostatak posla/stručne prakse - 46.2%
Nedostatak neformalnih edukacija - 11.1%

Ukupno glasova: 117
Glasanje je završeno, dana : avgust 17, 2017

edukacija-logo-kursevi

Baner 231x173

 

  • 1
  • 2
  • 3

PricajmoOTome

VrsacMOJKraj

eVrsac

KulturniCentarVrsac

ClickMan

PokrajinskiSekretarijatZaSportIOmladinu

Cefix

parakvadvs

edukacija

OpstinaVrsac

VrsacPlus

OklagijaRS

TOV

VAK

iserbia