ponedeljak, 18 jul 2016 15:35

Putovanje kroz Petnicu

Napisala 
Ocenite ovaj članak
(2 glasova)
„Nauka u Srbiji ne postoji“, „Mladi ovde nemaju kako da se razvijaju“, „Naš školski sistem uništava sistematski svakoga“... i tako iz dana u dan. Do pre četiri meseca, verovatno sam i ja ponekad bila jedna od tih ljudi, onih koji su se skroz nekako pomirili sa činjenicom da je to to, da ne mogu dalje.
Pre nekih 9 meseci, na veliko ubeđivanje, poslala sam tu čuvenu kovertu za Istraživačku stanicu Petnica, u želji da više saznam zašto svi koji su tamo ikada bili o tom mestu govore isključivo u superlativima. Kada je 25. decembra izašao spisak i kada sam videla da sam pozvana na seminar lingvistike, sreća je bila mala reč.
Mentalno sam se spremala na sve, od toga da se možda baš meni od svih ljudi tamo neće dopasti, do toga da će biti tamo gomila štrebera koji će danonoćno samo učiti napamet. Ipak, kao i uvek, u meni je negde ostala ta nada da će to ipak biti nešto drugačije, neko novo iskustvo koje će mi značiti i više nego što sam mislila. Petnaestog marta sam stigla u Petnicu i tada je krenulo i moje strmoglavo petničko putovanje. 
 
 
Umesto stare, zarđale zgrade, dočekao me je neverovatan prizor. Sve je bilo novo, uređeno i prelepo. Na uvodnom govoru koji nam je održao direktor Petnice, rečeno nam je dosta toga. Ipak, jedan deo mi je posebno ostao u sećanju: "Njuškajte. Zavirujte. Pitajte se. I ovde i svuda. Lingvisti, zavirite u hemijske labaratorije, a vi hemičari, vi zavirite u rečnike. Ne ograničavajte se." To smo i radili. Hemičari i biolozi su nam pokazivali svoje laboratorije i njihovu svrhu, a mi njima ono što je njih interesovalo u lingvistici. Iako nismo znali ni približno dovoljno o svemu tome da bismo razumelu svu aparaturu, istraživački duh nas je terao da ulazimo i u gluvu sobu, da gledamo kroz sve sprave za astronomiju i pomerimo po koju stvar u radionici gde su tehničari pravili svoje sprave.
 
 
 
 
 
 Kada pomislite na lingvistiku, pomislite uglavnom isključivo na reči i baratanje istim, ali ono što smo mi radili, prevazilazi granice toga. Mešavina fizike, psihologije, sociologije, matematike i sve to upakovano sa lingvistikom. Kada iz malog grada dođete na jedno takvo mesto, prvo shvatite koliko više možete od onog što uobičajeno radite. Za odličan prosek ovde, bilo mi je potrebno relativno malo truda, a tamo sam se odjednom našla u sredini koja zahteva 101% od svakoga. Umesto raznovrsnog razreda, odjednom si okružen ljudima koje sve jednako zanima baš ta oblast i baš o njoj žele da znaju sve.
 
 Pre svega, za sve je ogromni šok kada više nema ocena. Tokom odrastanja, postavili su nam taj pojam ocene, koji bi trebalo da nam bude „bog i batina“. Za ocenu radimo sve, trudimo se, učimo, prepisujemo, pravimo puškice, pravimo klanove u odeljenju. Kada se odjednom isključi taj faktor, većina se oseća čudno, kao da smo u neprirodnom i do sada nepoznatom okruženju. Više nema te nagrade odnosno kazne koju predavač može da ti izrekne. Sam odnos predavač – učenik je takođe nešto što mnoge u Petnici začudi. Više nema onog tipičnog odnosa gde bi se predavač, u većini slučajeva, postavio kao superiorniji. Iako su ti ljudi uglavnom doktori nauka, oni su nama govorili da im ne persiramo i samo to je, odmah na početku, na nas ostavilo ogroman utisak, kao da smo zaista tamo podjednaki i sa jednim ciljem, da nam prenesu svo potrebno znanje. U jednoj takvoj atmosferi, gde se svi trude da ti objasne najbolje što mogu i gde možeš i u 4 ujutru da ih probudiš pitanjem, prosto te nešto nagonski tera da daješ konstantno sve od sebe. U početku je čudno, ali posle par dana postane normalno da si na predavanjima do 1, 2 ujutru, da zaboravljaš na obroke, a kamoli sobu i da zaista posvećeno radiš na tome što ti je dato. 
U školi nas obično uče da sve prihvatamo i da se „mirimo“ sa onim što je dato. Ovde sam naučila da sve preispitujem i da se dobro, par puta, zapitam pre nego što išta prihvatim, „jer to tako treba“. Puštali su nas da sami dođemo do određenih rešenja, da se mučimo i po par sati ako treba, ali da onda zadovoljni pređemo na nešto novo, jer smo apsolutno sigurni da je ono do čega smo došli bio naš trud. 
 
 
 
Kada smo dobili prve teme i zadatak da napišemo nešto o tome, delovalo je nekako u redu. Ipak, što smo više zalazili u temu, shvatali smo da nije to baš tako, da se ipak mnoge stvari menjaju i da je ono naše „školsko“ učenje toliko površno da se ne može tako ni smatrati. Provodili smo po 6 sati u biblioteci, još toliko onda sastavljajući radove, nismo spavali noćima, ali kada ste okruženi sa još 20 ljudi koji to isto rade, nekako vam postane bitno samo da to što radite, radite najbolje što možete. Nakon 5 dana konstantnog rada, izložili smo svoje radove pod tremom kakvu do sad niko nije imao i ipak sve to nekako – preživeli. U početku smo svi bili jedna velika razbacana gomila ljudi koji su se našli u isto vreme na istom mestu. Na kraju smo postali porodica koja je tokom tog vremena zajedno živela, jela, (ne) spavala i razišli smo se samo u nadi da ćemo se opet vratiti na letnji seminar. 
 
Kada sam se vratila u Vršac, sve mi je bilo užasno dosadno. Tempo kojim sam radila u školi me je gušio, sve je nekako bilo previše jednolično i usporeno. Ipak, nadala sam se i gledala u poštansko sanduče, čekajući da to pismo stigne. Bio je 17. maj kada je pismo konačno i stiglo i kada sam shvatila da se opet vraćam na to mesto. 
 
Na letnji seminar sam otišla 18. juna i otkrila skroz jedan novi svet. Umesto svestranog prvog seminara, sada su nas zatekle vežbe i ko god da misli da iz lingvistike ne mogu da se rade zadaci, nikada nije radio generativnu sintaksu niti formalnu semantiku. Do ujutru smo sedeli i razglabali o primerima i kako bi ko želeo da ih uradi. Raspravljali smo se, dogovarali, radili, zajedno dolazili do rešenja. Pretposlednjeg dana smo podeljeni u grupe i svaka grupa je dobila po jedan mini istraživački projekat da uradi. Timski duh je nekad teško ostvariti i u normalnim uslovima, a kamoli kada sedam dana niko nije spavao. Ipak, dogovori su sami od sebe padali, svi smo se trudili da budemo maksimalno efikasni organizovani, podelili smo se i samo navalili na posao. Kada smo izvukli sve potrebno iz literature i napravili test kojim je trebalo da dokažemo svoju hipotezu, došao je teži deo. Trebalo je noću naći 70 ljudi u Petnici (od kojih je većina i dalje bila na svojim vežbama) da ti urade test. To je bio trenutak kada smo valjda svi videli tu ogromnu kolegijalnost koju smo na tom mestu razvili. Bez obzira na to da li je neko sa tehnologije, biologije ili istorije, svi su hteli da pomognu. Kada smo i to završili, obradili podatke i napravili prezentacije, red je došao na izlaganje. Sada je trema bila manja nego na zimskom seminaru, jer smo bili po grupama i mogli smo da se i u tom smislu „oslonimo“ jedni na druge. Kada je to prošlo i kada je i poslednja grupa izlagala, odjednom nas je sve protresla činjenica da smo tu još samo jedan dan. U celoj zbrci oko vremena, jurenju da li ćemo stići ili ne, svi smo zaboravili na činjenicu da se već sutra vraćamo kući i svojim normalnim životima. Iako smo bili premoreni nakon više dana bez apsolutno minuta sna, poslednju noć smo svi bili zajedno, verovatno želeći da upijemo svaki delić energije i atmosfere koji smo samo tamo imali.
 
 
 
 
Jako je čudno pisati o Petnici i probati da je objasniš ljudima koji tamo nisu bili. To je mesto koje te nauči mnogim stvarima, proširi ti vidike i natera te da zaista razmišljaš. Oslobođeno je svih predrasuda, svih sudova i pretpostavki i jedino što je bitno jeste trud i želja za nečim novim, višim. Do pre par meseci sam se pitala kako je moguće da su apsolutno svi koji su tamo bili toliko oduševljeni tim mestom i zašto ga toliko vole i hvale. Tek kad sam otišla i zapravo proživela sve to, mogu i u svoje ime da kažem da je to jedno od najboljih mesta za razvijanje, gde se gaje neke drugačije, nestandardne vrednosti. Sada kada gledam, jedino mi je žao što nisam već u prvoj godini srednje otišla tamo, ali kako kažu, „bolje ikad nego nikad“. I kada bih mogla svakom srednjoškolcu (i osnovcu i studentu) pojedinačno da kažem, rekla bih, idite u Petnicu i pustite je da vas promeni iz korena.
Pročitano 1266 puta Poslednji put izmenjeno ponedeljak, 18 jul 2016 20:08

Srodni članci

Budi u toku! :)

Prijavite se na mejling listu kako biste na vreme dobili važna obaveštenja.

Anketa

Šta vidite kao najveći problem mladih u Vršcu?

Nasilje - 16.2%
Nedostatak kulturnih sadržaja - 11.1%
Nedovoljno razvijen noćni život - 9.4%
Nedostatak mesta za rekreativne aktivnosti - 6%
Nedostatak posla/stručne prakse - 46.2%
Nedostatak neformalnih edukacija - 11.1%

Ukupno glasova: 117
Glasanje je završeno, dana : avgust 17, 2017

edukacija-logo-kursevi

Baner 231x173

 

  • 1
  • 2
  • 3

OklagijaRS

ClickMan

Cefix

PokrajinskiSekretarijatZaSportIOmladinu

edukacija

VAK

eVrsac

iserbia

ArchLAB

OpstinaVrsac

KulturniCentarVrsac

VrsacMOJKraj

PricajmoOTome

TOV

parakvadvs