utorak, 06 septembar 2016 16:33

invaLIDER: Mojih TOP 5 stereotipa o osobama sa invaliditetom

Napisao 
Ocenite ovaj članak
(4 glasova)

Pre nekoliko dana sam u čekaonici bolnice sasvim slučajno čuo delić razgovora između majke i njene desetogodišnje ćerke. S obzirom da sam tema njihovog razgovora bio baš ja, očekivao sam uobičajena pitanja jednog deteta i (kao i obično) vrlo nekreativne i nejasne odgovore roditelja. A onda je preslatka devojčica pitala majku da li nepokretne osobe noću spavaju u krevetu ili svojim kolicima, nakon čega je mojih 15 godina iskustva sa takvim „pitanjima” palo u vodu. Bio sam ubeđen da sam već čuo sva pitanja tog tipa, ali stereotipi o osobama sa invaliditetom očigledno vrlo brzo evoluiraju. Dok je majka pokušavala da prekine devojčicino ispitivanje, ja sam pokušavao da se setim nekoliko najčešćih pogrešnih mišljenja koja su ljudi zbog mog stanja imali o meni. Ovo su samo neka od njih.

  • Moj kvalitet života je zbog mog stanja mnogo lošiji u odnosu na kvalitet života zdravih ljudi. – Ovo je verovatno jedna od najčešćih zabluda kada su u pitanju osobe sa invaliditetom (OSI). Kvalitet nečijeg života uvek zavisi samo od njega lično. Postoje dva izbora – biti optimista ili biti pesimista. Od onoga što odaberete zavisiće vaš dalji tok života. Ja sam se već sa nekoliko godina „zakleo” na optimizam. Moja čaša nikada nije do pola puna ili do pola prazna, iz nje se uvek preliva moja ljubav prema životu. Čak i kada nešto krene po zlu, na to radije gledam kao na lekciju, a ne kao na atak. Zbog toga mislim da se tajna kvalitetnog života krije u glavi, a ne u nekim drugim udovima koji mnogim ljudima često ne „rade” kako treba.

     

  • Zbog mog invaliditeta nikada neću moći da osnujem porodicu i imam zdrave potomke. – Još jedna neistina. Iako sam još uvek mlad i ovu zabludu ne mogu da odbacim ličnim primerom, postoji drugi primer koji mogu da upotrebim. Nik Vujičić koji je rođen bez ruku i nogu je kao dete želeo da se ubije zato što je mislio da zbog svog invaliditeta nikada neće zasnovati porodicu. Prelepa supruga i dvoje divne (zdrave) dece koje danas ima dokaz su da su njegovi strahovi bili neosnovani. Istina je da mnogim OSI često treba više vremena kako bi pronašle odgovarajućeg emotivnog parnera, ali to nikako ne znači da ga nikada neće imati ili da će neko sa njima biti samo iz sažaljenja.
  • Moj invaliditet me čini u potpunosti nesposobnim za rad. – Iz nekog meni nepoznatog razloga među mnogim ljudima (a često i poslodavcima) važi mišljenje da su OSI nesposobni ljudi koji jednostavno nisu rođeni za bilo koju vrstu posla. Postoji nešto što se zove procena radne sposobnosti i samo taj dokument može pouzdano da potvrdi da li je, i za koji posao je neko sposoban. Sasvim je jasno da se neko u invalidskim kolicima neće baviti građevinskim radovima, ali to ne znači da ne postoji neki drugi posao koji bi mogao da obavlja. Imam tu sreću da se već tri godine bavim novinarstvom i negujem svoj talenat za pisanje, ali mnoge OSI ne dobijaju takve prilike. Zbog ovog stereotipa jedva uspevaju da „skupe“ pet godina radnog staža potrebnih za odlazak u penziju, a kamoli i više...
  • Kada dođem u određene godine završiću u instituciji za brigu o OSI. – Nekoliko puta do sada nailazio sam na ljude koji smatraju da OSI moraju ići u „specijalne“ škole, živeti „specijalne“ živote i na kraju završiti u „specijalnim“ ustanovama. Ne zato što su specijalni, već zato što su nesposobni. Sva sreća pa postoji ogroman broj OSI koje svojim stilom života dokazuju besmislenost ove zablude. U proteklih nekoliko godina učinio sam sve kako bih jendog dana bio sposoban za samostalan život. Naučio sam da kuvam, obavljam apsolutno sve vrste kućnih poslova, brinem se o nekoliko kućnih ljubimaca i o celokupnom domaćinstvu. Dakle, osim ako kojim slučajem ne dobijem amneziju i sve to zaboravim, nema potrebe da jednog dana završim u nekoj instituciji u kojoj će sve raditi umesto mene, zar ne? Sve je stvar izbora.
  • Ja sam heroj zato što živim normalnim životom. – Više se i ne sećam koliko puta sam bio pohvaljen za neke sasvim obične (i za mene nevažne) stvari samo zato što sam OSI. Na sasvim normalne uspehe OSI slične onima zdravih ljudi često se gleda kao na neverovatne podvige. Zašto? Najverovatnije zato što se od njih očekuje da budu žrtve, a svako ko živi najnormalnijim životom i iskače iz tog šablona postaje heroj. Ali heroji su ipak samo likovi iz filmova i crtaća. A meni je sasvim dovoljno ako mi i jedna osoba na ulici priđe i kaže da sam je svojim pozitivnim pogledom na svet inspirisao da izađe na ulicu i svoj osmeh podeli sa drugima.

Nikada ne dozvolite sebi da ljude karakterišete na osnovu njihovih fizičkih i psihičkih nedostataka. Time ćete samo stvoriti pogrešnu sliku o njima, a oni će se zbog toga osećati loše. Naučite da ih delite na dobre i loše, sve ostalo je manje važno.

Pročitano 877 puta

Budi u toku! :)

Prijavite se na mejling listu kako biste na vreme dobili važna obaveštenja.

Anketa

Šta vidite kao najveći problem mladih u Vršcu?

Nasilje - 16.2%
Nedostatak kulturnih sadržaja - 11.1%
Nedovoljno razvijen noćni život - 9.4%
Nedostatak mesta za rekreativne aktivnosti - 6%
Nedostatak posla/stručne prakse - 46.2%
Nedostatak neformalnih edukacija - 11.1%

Ukupno glasova: 117
Glasanje je završeno, dana : avgust 17, 2017

edukacija-logo-kursevi

Baner 231x173

 

  • 1
  • 2
  • 3

parakvadvs

VrsacMOJKraj

OklagijaRS

Cefix

ClickMan

KulturniCentarVrsac

VrsacPlus

eVrsac

iserbia

OpstinaVrsac

VAK

TOV

PricajmoOTome

ArchLAB

edukacija