utorak, 20 septembar 2016 14:26

invaLIDER: Drugačiji? Pa šta?!

Napisao 
Ocenite ovaj članak
(1 Glas)

Kada sam se pre oko četiri godine borio sa iskušenjima koja su mi u to vreme delovala nepobedivo, u moj život ušetale su osobe koje su mi svojim primerom dokazale koliko grešim. Jedna od tih osoba bio je i Boris Pozder, defektolog iz Sombora. U trenutku kada smo se upoznali na omladinskom kampu, ja sam imao oko 100kg i plašio sam se ogledala. Boris je bio sušta suprotnost, ozbiljni sportista ubeđen da se u životu sve može postići. Tog leta Boris je bio moj asistent, zajedno smo proveli sedam dana. Tokom tog vremena često smo razgovarali o raznim stvarima, porodici, životu, mom stanju i o tome kako se borim sa njim. A ja se tada nisam borio, prepustio sam se svom invaliditetu i dopustio mu da postane veći od mene, da preuzme kontrolu nad mojim životom. Iako se tada trudio da me barem malo podigne iz kolica i natera da radim stvari za koje sam tvrdio da ne mogu, to mu baš i nije pošlo za rukom. Njegove reči su dopirale do mene, upijao sam ih, ali nisam ništa preduzimao. Pred polazak kući Borisu sam obećao nekoliko stvari, između ostalog i to da ću promeniti stil svog života, a on me je upozorio na to da su obećanja knedle u grlu koje se moraju progutati. A ja sam očigledno bio dovoljno gladan da se prepustim izazovu.

Tek tri godine kasnije Boris i ja ponovo smo se sreli, ovoga puta u Somboru. On je postao još bolji čovek, a ja sam ispunio jedno od najvažnijih obećanja – promenio sam se. Na njegov poziv da mu se pridružim u realizaciji projekta „Sportsko – edukativno leto za decu sa smetnjama u razvoju“ bez razmišljanja odgovorio sam potvrdno. Projekat koji je Boris osmislio podržali su mnogi dragi ljudi spremni da volontiraju, institucije koje su projektu otvorile svoja vrata, kao i grad Sombor koji je imao sluha za njegovu važnost.

Plan projekta uključivao je realizaciju sportskih i edukativnih aktivnosti dece sa smetnjama u razvoju sa naglaskom na njihovoj inkluziji i integraciji u širu socijalnu sredinu. Sam projekat odigravao se tokom tri vikenda, a moja uloga bila je držanje kreativnih radionica tokom jednog od njih. Iako sam do sada to već radio, ovoga puta imao sam malu tremu. Uprkos poznavanju i druženju sa mnogima od njih, nikada nisam držao radionice deci sa smetnjama u razvoju. Preda mnom je bila velika odgovornost, a ja sam želeo da sve ispadne kako treba. Zbog toga sam se oko priprema za kreativne radionice posavetovao sa predsednicom mog udruženja koja mi je u tome mnogo pomogla. I na kraju, u Sombor sam pošao otvorenog srca, spreman i na to da radionice ne prođu kako sam planirao, ali da uprkos svemu uživam u svakom trenutku sa tim ljudima. Tada nisam znao da su moji strahovi bili neosnovani.

Prvog dana projekta sa sloganom „Drugačiji? Pa šta?!“ odvijale su se sportske aktivnosti tokom kojih su deca radila razne zanimljive vežbe. Bilo je tu svega, rada sa rekvizitima, vežbanja, smeha, učenja plesnih koraka i opuštenog druženja – opuštena rekracija. Veliki broj mladih volontera uživao je u druženju sa decom dok su zajedno odgovarali na zadatke koji su bili pred njima. Pomagao sam koliko sam mogao, a ostalo vreme provodio sam posmatrajući te pozitivne male – velike ljude, njihove osmehe koji su govorili više od hiljadu reči. Bili su zadovoljni, i to je bilo najvažnije. Tada sam shvatio da moj „zadatak“ tamo neće biti nimalo težak i da je moj strah bio bespotreban.

Tamo sam otišao kako bi stekao prijatelje i postao drug, a sve što je išlo uz to bilo je dodatni bonus. Sledeći dan bio je u potpunosti posvećen talentima učesnika projekta. Tokom četiri sata uspeli smo da napravimo tri različita ručna rada i ne prestanemo da se smejemo tokom većeg dela tog vremena. Oni sa izraženim muzičkim talentom su čak i zapevali. Da je tog dana neko pokušao da izmeri moju oduševljenost decom i ljudima koji su sa mnom sedeli za tim stolom, piplmetri bi eksplodirali, lenjiri se polomili. Ono što se zvanično nazivalo projektom, za mene je bilo pravo životno iskustvo.

Kući sam se vratio pun utisaka i sa malo izoštrenijim pogledom na svet. Jer, ne mogu a da ne mislim na to koliko bi svet bio lepše mesto kada bi postojalo više ljudi poput Borisa i njegovih prijatelja. Ljudi bez predrasuda koji sa razumevanjem veličaju i poštuju tuđu različitost, za razliku od onih koji tu različitost smatraju greškom prirode...

Zato, kada vam sledeći put u školi, na ulici ili nekom drugom mestu neko bez razmišljanja nalepi etiketu „drugačiji“, ne gledajte na tu reč kao na etiketu. „Drugačiji“ je zapravo lep pridev koji bez problema možete pretvoriti u „unikat“, a vi to sasvim sigurno jeste!

Pročitano 1301 puta

Budi u toku! :)

Prijavite se na mejling listu kako biste na vreme dobili važna obaveštenja.

Anketa

Šta vidite kao najveći problem mladih u Vršcu?

Nasilje - 16.2%
Nedostatak kulturnih sadržaja - 11.1%
Nedovoljno razvijen noćni život - 9.4%
Nedostatak mesta za rekreativne aktivnosti - 6%
Nedostatak posla/stručne prakse - 46.2%
Nedostatak neformalnih edukacija - 11.1%

Ukupno glasova: 117
Glasanje je završeno, dana : avgust 17, 2017

edukacija-logo-kursevi

Baner 231x173

 

  • 1
  • 2
  • 3

iserbia

VrsacMOJKraj

edukacija

Cefix

parakvadvs

PricajmoOTome

OklagijaRS

KulturniCentarVrsac

ArchLAB

VrsacPlus

ClickMan

PokrajinskiSekretarijatZaSportIOmladinu

OpstinaVrsac

TOV

VAK