Stevan

Stevan

U periodu kad sam imao 11 godina, moji drugovi su provodili sate i sate dnevno igrajući igrice dok sam ja to vreme provodio igrajući se u raznim programima i dizajnirajući šta god mi padne na pamet, kaže Miloš Tirnanić, uspešni dizajner freelancer iz Vršca, koji se zaljubio u grafički dizajn u osnovnoj školi. Nije prošlo puno vremena dok nije ostvario prvu zaradu, što je ujedno bio i odličan znak da bi dizajnu trebalo potpuno da se posveti. Nakon više od deset godina rada, sarađivao je sa velikim brojem klijenata, upoznao svetske dizajnere i postao zapažen unutar svetskih umetničkih zajednica na internetu.

 

1. Tvoji roditelji su želeli da se baviš ekonomijom. Kako je takav pritisak uticao na tebe i kada su shvatili da si ipak napravio dobar izbor?

Shvatili su čim su videli kojom brzinom napredujem kako u profesionalnom smislu, tako i u životnim stvarima. Ja sam još u osnovnoj školi „znao” čime ću se baviti tako da mi pritisak nije predstavljao problem i smatram da uvek morate izabrati prema svojim željama i osećaju, nikako nemojte dozvoliti da vam neko drugi odredi ili nametne nešto što vam se manje dopada (ili uopšte). Saveti su u redu, ali uvek izaberite ono što vi želite. Tom odlukom se odlučuje u kom smeru će ići vaš život. Dakle, verujte u sebe i svoje želje uvek i bez prekida, postupićete ispravno... i uspećete.


2. Kako si doneo odluku da ne upišeš fakultet i da li su tvoji roditelji podržali tu odluku? A okolina?

Ja sam u tom momentu već imao izgrađen biznis i lični brend tako da mi uopšte nije bilo teško da donesem tu odluku ili da dobijem podršku roditelja i okoline. Uradio sam pravu stvar iz više razloga – unapredio sam posao i znanje, a pre svega uštedeo dosta vremena koje sam iskoristio na pravi način – učio i naučio sam stvari koje se ne mogu naučiti na fakultetu, već isključivo kroz rad na pravim projektima. Takođe imam vremena da učim o raznim stvarima koje nisu vezane za posao i time proširujem svoj spektar znanja prema svojim željama, neprestano istražujem nove stvari i u tome pronalazim inspiraciju, opuštanje i izlaz iz realnosti kada mi je to potrebno.
Da sam upisao fakultet, ne bih postigao ni 10% stvari koje sam postigao, a da ne pričam koliko bih manje znao. Marginalizovao bih se, izgubio kreativnost, slobodu, učio stvari koje mi ništa neće značiti… U ovoj branši, na fakultetu jedino možete dobiti papir, a ne znanje. U grafičkom i web dizajnu, potencijalan klijent gleda isključivo portfolio i praktično znanje, a ne diplome.
Brža alternativa, ako želite sertifikate, je jednogodišnji profesionalni kurs kao što sam i završio na ITAcademy, institucije koja je priznata od strane kompanija Adobe, Microsoft i Apple. Pored toga imate prava na polaganje Adobe ispita i dobijanja njihovih sertifikata.


3. Za sebe kažeš da si sve što znaš naučio na internetu. Možeš li nam reći koje sajtove preporučuješ za onlajn edukaciju?

Sve što sam naučio je uz pomoć interneta i literature, a najviše od svega – konstantnog rada. U periodu kad sam imao 11 godina, moji drugovi su provodili sate i sate dnevno igrajući igrice dok sam ja to vreme provodio igrajući se u raznim programima, i dizajnirajući šta god mi padne na pamet. Umeo sam toliko da zaglavim da mi kapilari u očima skroz popucaju i da izgledam kao da idem na audiciju za novog Drakulu, a da pritom i ne osetim umor niti zasićenje. Tad shvatiš koliko uživaš u onome što radiš. Ništa se nije promenilo ni dan danas, izuzev kapilara zbog naprednijih monitora.
U vreme kada sam počinjao, bio sam član na više od 30 GFX sajtova i u stalnoj komunikaciji sa grupom dizajnera i početnika. Tu je bilo uputa, priručnika, takmičenja… takozvani „sigovi” su tada bili popularni, grafike malih dimenzija i tu su se pravile raznovrsne kreacije, umetničke grafike, postajalo je na desetine kategorija i tu sam naučio dosta korisnih stvari koje i dan danas koristim, a pre svega kreativan proces.
Danas se dosta toga promenilo, te većina tih sajtova više i ne postoji, a ovi koji su opstali su zapušteni. Ubedljivo najbolji izbor danas da se savlada bilo koji program je Youtube i, naravno, Google. Na Youtube možete naći video snimke koje rade korak po korak svaku alatku u određenom programu i sve što je potrebno da uradite je da pratite snimke i ponavljate korake. Takođe, preko Google možete naći stotine korisnih linkova, šta god vas zanima. Prost primer: ukucate: „Kreiraj tekst sa efektom stakla u Fotošopu” i bum – desetine korak-po-korak priručnika su pred vama. Nije teško naučiti tehniku programa, potrebno je vreme i rad. Posle je sve na vama i na vašoj kreativnosti.
Što se tiče foruma, moja topla preporuka je Warrior Forum (www.warriorforum.com). Nije vezan samo za dizajn, nego i za marketing, prodaju… forum je prepun korisnih stvari, besplatnih priručnika i ono što je odlično možete imati interakciju sa mnogobrojnim članovima od kojih su mnogi eksperti u svojoj branši. Nemojte se plašiti da zatražite savet javno.
Za inspiraciju preporučio bih Behance, Deviantart i Pinterest.


4. Kako i zbog čega pronaći svog mentora ili makar nekog na koga bismo se ugledali? Koliko to utiče na proces učenja?

Utiče u velikoj meri. U profesionalnom smislu, kada tražite nekog na koga ćete se ugledati morate izabrati najbolje u svojoj branši, nekog ko ima neke sličnosti sa vama. Ja sam izabrao Pete Harissona, jednog od najpoznatijih grafičkih dizajnera koji je radio za mega-kompanije kao što su Nike, Microsoft, Sony, Koka Kola, Samsung itd. Njega sam izabrao pre svega jer mi se dopao njegov stil i kvalitet radova, odnos sa detaljima i bojama. On učini kompoziciju toliko dobrom da se čini da detalji prosto plešu sa bojama. U početku sam napravio sebi iluzorno takmičenje sa njim i sa njegovim kreacijama. Na čemu god da radim, zamislim da je on dizajner sa druge strane koji se takmiči za isti projekat, i to mi je pomoglo dosta da stvaram odlične radove. Razgovarali smo više puta, davao mi je savete i hvalio radove, čak smo i razmatrali kolaboraciju jedno vreme. Fantastično je kada možete zapravo da komunicirate sa osobom na koju se ugledate.
Sada već kada sam iskusniji dizajner, takmičim se sa samim sobom. Ja od prošlog meseca protiv mene ovog meseca i tom metodom još više napredujem nego pre, jer morate se vraški potruditi da budete bolji od samog sebe!


5. Na sajtu Coursera.org si završio kurs Design: Creation of Artifacts in Society. Šta možeš reći o ovoj MOOC platformi? Da li bi je preporučio?

Ovo je u neku ruku revolucija što se tiče edukacije. Svi kursevi su besplatni, vođeni od strane fenomenalnih i iskusnih predavača sa najboljih univerziteta na svetu. Izbor kurseva je raznovrsan, od ekonomije, filozofije do dizajna i učenja kako se piše poezija. Svako će naći nešto tamo za sebe. Kursevi traju od mesec dana pa do 6 meseci, svaki dan je dovoljno izdvojiti sat vremena i na kraju svake nedelje imate da odradite zadatak, test ili domaći. Ako uspešno završite kurs, možete čak doplatiti da dobijete zvaničan sertifikat od univerziteta. Neretko se dešava da ako odradite sve u najboljem redu na kraju, dobijete mogućnost da direktno komunicirate sa profesorom. Ono što je najvažnije – zaista se može saznati i naučiti dosta korisnih stvari.


6. Šta tebe čini dobrim grafičkim dizajnerom? Šta savetuješ početnicima?

Upornost i neprestana želja da kreiram nešto što je unikatno I drugačije. Ignorisanje straha da se krene u skroz novom smeru i formatu i dizajnira nešto sasvim izvan kutije.
Početnicima bih savetovao da nikad ne odustaju i da se rad uvek na kraju isplati. Da ne odustaju zbog raznih priča poput mita da dizajner mora da zna odlično i da crta, to je čak i nepotrebno ukoliko ne radite na ilustracijama.
Nikako nemojte žuriti i srljati u projekte ako niste dovoljno spremni, jer vi ste svoj brend i ono što ljudi pričaju o vama i vašem radu je ključno za vašu karijeru. Ako niste dovoljno tehnički potkovani, nemojte žuriti sa pravljenjem profila na Upworku (bivši oDesk), Elance, Freelancer i sličnim sajtovima jer ono što je najbitnije tamo je feedback od prethodnih klijenata, čak i bitnije od portfolia. Prijavljujte se samo na poslove za koje znate da ih možete uraditi i ispuniti u određenom roku i pritom zadovoljiti kvalitetom. I nikad ne odustajte!


7. Na LeadUp-u si poručio da moramo verovati u sebe. Reci nam kada je to tebi bilo najpotrebnije i kako si se izborio sa tim izazovom?

Morate verovati u sebe za bilo šta da radite, nevezano za posao. Kako možete da očekujete bilo kakav uspeh, ako ne verujete u sebe? Kada ste početnik, dešavaće vam se situacije da vas odbijaju i to je ključan period koji treba izdržati. Verom u sebe se sve izdrži i prođe, kasnije se to nagradi uspehom. Majkl Džordan nije bio u prvih 12 u srednjoj školi, nije bio dovoljno dobar. Ali je verovao u sebe i nakon toga svi znamo šta se desilo.

 

8. Pored toga, istakao si i da rutina negativno utiče na kreativnost. Kako održati disciplinu kada radite kod kuće, a ipak sačuvati i svoju kreativnost u tom procesu?

Sagledajte sve kao materiju, od svakog predmeta, mirisa, zvuka, osećaja, boje od svega možete pronaći neki vid inspiracije. Definitivno treba izbeći rutinu i osobe ili stvari koje negativno deluju na vas. Ja svoju kreativnost uvek imam, upravo jer neprestano obnavljam inspiraciju, na razne načine bilo da istražujem o svemiru ili gledam radove i izume Da Vinčija, slušam svakojaku muziku, slušam intervjue ili čitam biografije uspešnih ljudi, putujući, upoznajući nove kullture, nove ljude… sve to iskoristim i pretočim u inspiraciju. Ovaj svet nam nudi bunar inspiracije koji nema kraja, samo ga treba sagledati iz pravog ugla.

 

9. Crtanjem si počeo da se baviš veoma rano, a svoj prvi računar dobio u šestoj godini, te sada već imaš preko deset godina iskustva. Koliko je bitno početi od malih nogu?

Kada si dete, sve shvatiš kao igru – a kroz igru se najviše i najlakše nauči. Počeo sam da učim dizajn sa 11 godina i ja sada u rukama imam desetine hiljada sati koje sam proveo dizajnirajući ili učeći o dizajnu. To je ogromna prednost kada se počne jako rano jer si mnogo ispred svih koji nisu krenuli rano, već u uobičajeno vreme. Takođe, svako dete je kreativno, ali retko koje ostane na kraju godinama i upravo zato što sam bez prestanka radio umetničke stvari, zadržao sam svoju kreativnost. Postoji izreka „Artist is a kid who didn't grow up”. Što se ranije krene, to je bolje. Ali bitno je i da nikad nije kasno.


10. 2009. godine osvajaš nagradu na popularnom sajtu DeviantArt. Koliko je ova nagrada uticala na tvoju reputaciju i da li ti je dovela nove klijente?

Sećam se da sam tog dana otišao na svoj profil na DeviantArtu i da sam video na stotine notifikacija. Nalet pozitivnog šoka. Sigurno je da mi je dosta značilo, to je vrlo lepo priznanje od sajta koji ima milionski auditorijum. Međutim, nisam pravio neku veliku famu oko toga, već sam samo nastavio dalje da se usavršavam. Moji radovi su bili pregledani više od 100.000 puta na deviantartu i na indirektan način mi je ova nagrada dovela nove klijente, ali pre svega pohvale od drugih umetnika. Žao mi je što ne pronalazim vremena jer poslednjih godina nisam ni ulazio na DeviantArt, ali to je jedna sjajna umetnička zajednica i svima bih je preporučio.

 

11. Kako vidiš freelance scenu u Srbiji? Šta misliš o konferenciji wwvrsac, koja promoviše upravo takav vid zaposlenja?

Srbija ima ogroman freelance potencijal i drago mi je što je sve više ljudi uključeno i obavešteno. Freelance nije samo način poslovanja, to je način života i ako mene pitate – ne postoji bolji način da se živi i ujedno radi.
Konferencija wwvrsac me je vrlo pozitivno iznenadila, odlična organizacija, kvalitetni predavači i poučni govori. Veoma visok nivo i posebno mi je drago što se održava u Vršcu.

 

12. Koje tri knjige bi preporučio mladima? Kako su one uticale na tebe?

Na prvom mestu mi je uvek „The 4 Hour Workweek” od Tim Ferisa. Knjiga koja je uticala na moje viđenje posla, kao i odnos prema poslu i klijentima, i kako da sve to uklopite u vremenski raspored na najbolji mogući način. Zatim preporučio bih „The $100 Startup“ od Chris Guillebeau-a posle koje sam hteo da eksplodiram od silnih ideja koje sam dobio čitajući knjigu. To je jedna od onih knjiga koje deluju tako da na svakih 15 minuta čitanja, jednostavno, moraš da pauziraš i ispišeš sve ideje koje si dobio čitajući. Za treću preporuku bih stavio knjigu koja menja stil i ideologiju života na bolje i dobro je poznata – „Kaluđer koji je prodao svoj ferari“, Robin Šarma.

 

13. Šta misliš o našoj organizaciji?

Za vas imam samo reči hvale. Uneli ste osveženje gradu kad je to bilo najpotrebnije. Pravite sjajne i interestantne akcije, često i podstičete mlade da se pokrenu. Samo napred sa predanim radom!

 

Pogledajte Milošev govor na dnu stranice.

 

Samouki umetnik ekspresionista, Filip Daćevac, student je četvrte godine Učiteljskog fakulteta u Vršcu i dobitnik nagrade „Paja Jovanović” za dva rada iz serije „Deca sanjari”. Nakon ove nagrade, usledio je i drugi uspeh – poziv na međunardni festival „Interbifep” u Tuzli. Zainteresovanost za njegove radove raste i neretko se događa da ih objavljuju internet stranice posvećene umetnosti, a ima i zainteresovanih kupaca.

 

1. Izradio si veliki broj studija, tj. preslikao si puno radova velikih slikara. Koliko je to doprinelo usavršavanju tvoje veštine i brzom pronalaženju sopstvenog stila?

Veoma je doprinelo mom dosadašnjem radu. Godinu dana crtanja, slikanja i eksperimentisanja. Stil i tema „Dece sanjara” je došao sasvim slučajno. Nekako se sve poklopilo.

 

2. Zbog čega te najviše privlači ekspresionizam i kada si to shvatio?

Ekspresionizam kao pravac javio se kao suprotnost prefinjenom impresionizmu. Počev od Bejkona, pa do Veličkovica, njihove studije su me inspirisale. Shvatio sam da bolje prenosim emocije brzim potezima kista. Profesor Tomislav Suhecki je prepoznao ekspresionizam u prvim radovima. Najviše sam čitao o ekspresionizmu.


3. Ko su slikari čiji te radovi najviše inspirišu i zbog čega?

Bejkon, Veličković, Denning, Suhecki. Kod ekspresionizma se izražavaju bolna stanja duše modernog čoveka.


4. Inspiraciju crpiš iz teških perioda. Na koji način te oni pokreću da stvaraš?

Jedostavno volim neki svoj mir u određenom delu dana. Svakom čoveku je potreban neki svoj mir i svakog čoveka nešto pokreće da stvara, bila to umetnost ili nešto drugo. Ja sam malo tajnovit i neka to ostane mala tajna, pa ću vremenom u budućnosti otkriti zbog čega najviše.


5. Kako stižeš do novca neophodnog za slikarski materijal?

Radim u Caffe Galerijani, vikendom, a kao spasilac na jezeru tokom leta. Uvek se nađe neki posao. Ja lično nemam nikakve komplekse, radio sam i radim razne poslove. Nedavno sam počeo prodavati svoje slike, zainteresovani su ljudi, što je dobar znak i daje mi podsticaj da nastavim da slikam.


6. Nisi imao podršku okoline kada si počeo sa slikanjem, ali koliko se to promenilo nakon tvojih ranih uspeha? Kako si izlazio na kraj sa pritiskom u početku?

Svega me je podržavalo petoro ljudi. Svima je to bilo smešno i većina bi me pitala: „Da li prodaješ slike?”. To me je mnogo nerviralo i nervira me i dalje. Danas je ljudima u podsvesti da pitaju tako nešto, neznajući da slikam zato što volim. Pošto sam počeo da prodajem slike, ljudi to malo drugačije gledaju. Tužno, ali istinito. Pritisak je bio i sada je malo popustio. Pošto sam sam ušao u umetnost bez ičije pomoći, sebe sam izveo na neki put, čini mi se dobar put.


7. Kao neko ko studira i radi, kako pronalaziš vremena za slikanje?

Čovek uvek može da pronađe vremena za ono što voli da radi.

 

8. Primarno se slikarstvom baviš iz ljubavi, ali da li bi voleo da ti u budućnosti to zaista bude profesija?

Da, naravno da bih voleo. Umetnost se uči ceo život. Imam dosta planova koje ću u skorije vreme ispuniti.


9. Tvoji radovi su zapaženi na brojnim internet stranicama. Šta savetuješ umetnicima kada je reč o ličnoj promociji?

Dosta vremena provodim surfujući. Morate stalno biti ažurni. Radovi su zapaženi, očigledno je da ljudi prepoznaju emocije preko mojih radova. Danas su društvene mreže veoma popularne. Kada je reč o ličnoj promociji, mnogi nazovimo „umetnici”, žele da prodaju svoje radove, što uopšte nije loše, ali ako se slikanjem bavite isključivo zbog novca, idete pogrešnim putem.


10. Kako vidiš današnju situaciju u Srbiji kada je reč o umetnosti?

Vidim veoma tešku situaciju. Teško se uspostavlja komunikacija između mladih i starijih umetnika i mislim da je to najveći problem. Treba jednostavno da budete ono što jeste.


11. Koje tri knjige su najviše uticale na tebe?

Vladimir Veličković, Francis Bacon, Guy Denning. Uticale su na mene zbog jačine dela pomenutih umetnika.


12. Šta poručuješ mladima?

Preporučujem da budu ono što jesu i da imaju svoj čvrst cilj, ako žele da ga ostvare.


13. Šta misliš o našoj organizaciji? Imaš li neki predlog?

Organizacija je fantastična. Dobro je što pružate priliku mladim talentovanim ljudima da eksponiraju svoja dela i dr. I to je zaista odlično. Uopšte u Srbiji mladi nemaju skoro nikakvih prava, kada bi stariji dopustili omladini da iskažu neka svoja mišljenja (ne pričam o umetnosti, uopšte o svemu) mislim da bi se stanje u zemlji malo poboljšalo. Kada bi ljudi bili malo manje zavidni I kada bi bili složni, bila bi sasvim druga priča po mom mišljenju.

 

Pogledajte neke od Filipovih radova na dnu stranice.

„Morate sami izaći van fakultetskih okvira i unapređivati svoje znanje iz oblasti koje vas interesuju”, kaže Ana Janošev, student FPN-a i potpredsednica naše organizacije. Dva puta je bila na razmenama u Americi odakle donosi bogata iskustva i nove poglede na značaj obrazovanja i volontiranja.


1. Dva puta si bila u Americi na razmenama, kao srednjoškolac , a zatim i kao student. Reci nam, pre svega, nešto o prvoj razmeni. Šta sve treba da zna jedan srednjoškolac?

Program preko koga sam bila na razmeni u SAD zove se A-SMYLE i mogu se prijaviti srednjoškolci koji imaju između 15 i 17 godina. Razmena traje jednu školsku godinu tokom koje su učenici smešteni u porodici. Prva stvar koju srednjoškolci treba da znaju jeste da znanje engleskog jezika nije presudno za dobijanje ove stipendije. Naravno, neophodno je barem osnovno poznavanje jezika, ali ono što je bitnije jeste spremnost na toliku razdvojenost od porodice i prijatelja, kao i želja da se svoje iskustvo po povratku iskoristi i prenese dalje. Ono što bih naglasila jeste da, nakon završenog programa, A-SMYLE ostaje deo vašeg života – program ima jaku alumni zajednicu gde možete upoznati gomilu novih ljudi i koja nudi nebrojeno novih mogućnosti za volontiranje i dalje usavršavanje.
Takođe, ne treba se očekivati odlazak u velike gradove poput Njujorka ili Los Anđelesa. Učenici uglavnom budu smešteni u manjim gradovima (uz povremene izuzetke), kako bi se što lakše uklopili i prilagodili novom okruženju. Moje iskustvo je bilo nezaboravno, iako sam bila u gradu 15 puta manjem od Vršca. Imala sam predivnu porodicu sa kojom se i danas viđam kad god prilike dopuste, sklopila sam neraskidiva prijateljstva i mnogo toga naučila o Americi i njihovom načinu života.


2. Koliko se drugi odlazak razlikovao od prvog i šta bi posebno istakla?

Drugi odlazak se mnogo razlikovao od prvog, pre svega zato što sam ja bila starija i zato što sam imala drugačiju motivaciju za odlazak. Ovu školsku godinu provela sam na Univerzitetu Misisipi, u gradiću Oksford, preko programa razmene UGRAD. Ovaj program je, nažalost, nakon moje generacije, znatno smanjen, a nisam sigurna da li će se nastaviti za narednu. Međutim, to ne treba da obeshrabruje, kako ima neverovatno mnogo mogućnosti za razmene i studiranje u Americi (neke od njih možete pogledati ovde i ovde).
Ovo iskustvo je bilo drugačije takođe i zbog toga što sam bila smeštena u domu, a ne u porodici. Tokom ove razmene bila sam mnogo samostalnija, što je meni i odgovaralo. Studije u Americi i kod nas se neizmerno razlikuju. Puno se radi, traži se stalna pripremljenost za predavanja, konstantan rad tokom cele godine, ali zato onda ispiti imaju manju težinu. Profesori, kao i celokupan univerzitet, potpuno su okrenuti ka studentima. Biblioteke imaju pristup brojim katalozima i naučnim časopisima, postoje „writing” centri gde vam pomažu u pisanju akademskih radova, brojne organizacije pri univerzitetu u koje se možete uključiti, počasna društva („honor societies”), bratstva i sestrinstva, raznorazne besplate aktivnosti za studente… i nešto sam sigurno zaboravila. Život na kampusu je veoma raznovrsan i zabavan i pruža nebrojeno mnogo mogućnosti.
S obzirom na to da je motivacija za moj odlazak bilo upravo obrazovanje, Amerika je potpuno ispunila moja očekivanja. Nije bez razloga njihov sistem visokog obrazovanja najbolji u svetu. 

 

3. Kako su razmene uticale na tebe? Koja su najvrednija znanja koja si stekla u Americi?

Razmene su me neverovatno promenile. Pre svega sam u Americi uočila značaj volonterizma, koji je uticao na moje dalje anagžovanje u raznim organizacijama, pa tako i na moje angažovanje prvo u Uniji srednjoškolaca, a zatim i Uniji studenata Vršca. Kod nas se situacija polako menja, sve više, pogotovo mladih, se uključuje u svoje zajednice i mislim da je to odličan trend u našem društvu. Nesebično pomaganje drugima ne samo da je od značaja onima kojima pomažemo, već i nama samima. Kroz razna volonterska iskustva sam mnogo naučila o sebi i svojim sposobnostima, stekla sam nove veštine i u mnogome je upravo to odredilo pravac mog života.
Takođe, naučila sam da je neophodno konstantno raditi na sebi. Bilo to kroz volontiranje, seminare, obuke i slično, ali učenje traje ceo život. To sam pogotovo uvidela u Americi, zato što je konkurencija tamo jaka i moraš biti imati određeni skup znanja i veština koji će te izdvojiti od mase.

 

4. Zbog čega si upisala FPN i zbog čega bi taj fakultet preporučila drugima?

Još jedan uticaj razmene na mene vidi se i u mom izboru fakulteta. Iskustvo sa drugim kulturama i drugačijim, često uređenijim sistemima, povuklo me je da upišem Fakultet političkih nauka, smer međunarodna politika. Takođe, to je bio način da povežem i svoju ljubav prema nevladinom sektoru sa studijama. Ipak, ni sada kada sam na kraju studija, nisam sigurna da li je ovo bila prava odluka. Dosta toga sam naučila, što kroz učenje, što kroz „život” na fakultetu. Naučila sam takođe i da to može mnogo bolje, u šta sam se posebno uverila u Americi.
Fakultet bih preporučila onima koji vole politiku, koji žele da se bave analizom i izučavanjem političkih sistema. Pripremite se na često kaskanje za svetskim i domaćim dešavanjima i zastarelu literaturu. Naravno, izuzeci na fakultetu zaista postoje i nadam se da će sve više profesora i asistenata usvajati novine u radu. Pripremite se i na to da, kao i na svakom drugom fakultetu, znanje stečeno na predavanjima nije dovoljno. Morate sami izaći van fakultetskih okvira i unapređivati svoje znanje iz oblasti koje vas interesuju.

 

5. U našoj organizaciji si od samog osnivanja. Koliko je NVO sektor bitan i koliko možemo menjati stvarnost u Srbiji delovanjem na ovakav način? Zbog čega ti volontiraš?

Smatram da je nevladin sektor mnogo bitan u svakom društvu, jer je država često usidrena u jedan birokratski okvir iz kog teško istupa. Odatle sledi značaj nevladinog sektora, da ukaže na propuste koje država pravi i da te rupe ispunjava sadržajima koji koriste društvu. Upravo to je i cilj Unije, da ispuni tu prazninu koja je postojala u sadržajima za studente.
Moje uverenje je da mi sami moramo da utičemo na društvo oko sebe, da ga menjamo i prilagođavamo svojim željama i potrebama. Ne možemo očekivati da to neko uradi umesto nas, jer je državni aparat spor i trom. U tome je i draž nevladinog sektora – dinamičan je, prilagodljiv, možete uključiti veliki broj ljudi i ostvariti neke svoje zamisli. To je razlog zašto ja volontiram u nevladinom sektoru, a želja mi je da se jednog dana u njemu i zaposlim.

 

6. Šta planiraš u budućnosti kada je reč o tvom daljem obrazovanju?

Trebalo bi da diplomiram ove godine, ali neću upisivati master studije sada. Kako su moja interesovanja veoma raznovrsna, želim prvo da odlučim u kom smeru želim da okrenem svoju karijeru, pa da kasnije, na osnovu toga, upišem master studije koje će mi biti od koristi. Trenutno tražim letnju praksu nakon koje želim da se zaposlim i steknem praktično iskustvo, a za master studije nikada nije kasno. 

 

7. Nakon završenih studija, da li planiraš da ostaneš u Srbiji ili planiraš odlazak u, tebi već blisku, Ameriku?

Neko vreme ću ostati u Srbiji, upravo sam se vratila iz Amerike i želim malo da uživam u prijateljima i porodici. A za kasnije, videćemo. Imam neke planove da odem u Evropu, možda Španija, ali o tom potom. Nemam za sada ambicija da se vraćam u Ameriku, jednostavno, način života tamo nije nešto što meni odgovara. Ima Amerika mnogo prednosti, kao što su na primer odlično obrazovanje i radni uslovi, lakše je doći do zaposlenja i mnogo više se ceni vaš rad i trud. S druge strane, ima i mana, pre svega velika udaljenost od porodice, mnogo brži i poslovno orijentisan način života koji meni nikako ne leži. Mislim da se Evropa, generalno posmatrano, nalazi negde između ta dva pola, što meni lično prija.

 

8. Šta misliš o formalnom obrazovanju u našoj zemlji? Na kojim stavkama bi trebalo poraditi i kako?

Kada bih rekla sve što želim da kažem o našem obrazovnom sistemu, to bi bio jedan potpuno drugi intervju. Da sažmem to u nekoliko kratkih stavki - imamo (uglavnom) veoma zastarelu literaturu, ne pratimo trendove u svetu i zbog toga su naši student često na gubitku. Mnogo se fokusiramo na raznorazne teorije koje se retko kada mogu zapravo primeniti u praksi (ovde pogotovo mislim na društveno-humanističke nauke), slaba je primena tehnologije i inteneta u učenju, ali i u organizaciji samih fakulteta. Bolonjski sistem prenosa poena (predmeta) u praksi je teško ostvarljiv i često se celokupna težina predmeta prebacuje na sam ispit, umesto da se uspostavi sistem koji veći deo tereta prebacuje na predispitne obaveze. Nedovoljna mogućnost odabira predmeta, što je posebno u kontrastu sa američkim sistemom, gde zapravo sami pravite svoj raspored.
Imala bih tu još štošta da kažem, ali verujem da su to stvari kojih su naši student svesni. Naravno, postoje fakulteti koji se trude da stvari promene, ali je na većini fakulteta „večiti haos”, da to tako nazovem. A može lakše. Neophodno je prilagoditi nastavni program, tako da zapravo osposobljava studente za dalje zaposlenje. Takođe, nephodno je stvoriti efikasnije administracije po fakultetima, jer je to često najproblematičniji deo sa kojim se student susreću.

 

9. Zbog čega smatraš da je neformalno obrazovanje bitno? Koliku ulogu igra internet po tom pitanju?

Upravo zbog ovih nedostataka formalnog obrazovanja, smatram da mladi treba da iskoriste prilike da što više prošire svoja znanja i veštine kroz neformalno obrazovanje. Danas je to barem jednostavnije, kad postoje raznorazni sajtovi gde mladi mogu pronaći informacije o konkursima, obukama i seminarima, kao što je između ostalih i portal Unije studenata opštine Vršac. Mnoge radionice i seminari su besplatni, samo je potrebno uložiti malo truda i vremena za njihovo pronalaženje i konkurisanje. Tu internet igra veliku ulogu. Pretražite po Google-u neku od ovih ključnih reči (seminar, obuka, radionice i slično) i sigurno ćete pronaći nešto što vas interesuje. Smatram da neformalno obrazovanje bitno s obzirom na to da danas sve više ljudi upisuje i završava fakultete, stoga je neophodno da poslodavcu ponudite nešto više od onoga pored sebe. Između ostalog, to je i odličan način da malo istražujete sebe i uvidite u čemu ste dobri i možda čime želite da se bavite.
Lično, nikada nisam pohađala onlajn kurs, ali znam za mnoge koji jesu i koji su prezadovoljni. Meni je draži odlazak na seminare gde pored znanja mogu i da upoznam nove ljude, kao neki koje je organizovao moj fakultet (Dani javnih politika, simulacija Narodne Skupštine) i Unija (Debatom o debati, Rešenje si ti!). Prilika je zaista mnogo, samo ih treba pronaći. U Vršcu nažalost situacija nije baš takva, zato je to upravo segment u Uniji za koji se ja aktivno zalažem.

 

10. Za kraj, šta bi poručila mladima?

Možda ću zvučati pomalo cliché, ali poručila bih im da uvek veruju u sebe. Zaista je sve moguće, ali samo ukoliko se zaista potrudite, jer uspeh vam neće pasti sa grane. Morate raditi na sebi i iskoristiti zaista sve moguće prilike koje vam se pružaju. Isto tako, morati biti aktivni, u smislu da činite sve što je u vašoj moći da promenite ono što vam se ne dopada.
Rezulat toga je i postojanje same Unije, gde se okupila grupa mladih ljudi koji su poželeli da donesu nešto novo u naš grad. To smo, nadam se, i uspeli.

„Ako slušate okolinu koja vam nameće svoja načela i svoje poimanje ispravnog, često ćete zalutati, što je šteta, budući da naša omladina nudi toliko potencijala i neobičnih talenata čije je izražavanje zadovoljstvo videti.“, kaže Jelena Oluić, student pete godine farmacije u Beogradu. Ona je svestrana ličnost koju zanima pisanje, pevanje, volontiranje i psihologija. Govoriće nam o svoja dva naučna rada, kako nalazi vremena za ono što je zanima i kako uspešno prenosi svoje znanje mladima.

 

1. Čini se da je pored toliko zanimanja zaista izazovno odabrati jedno koje će biti glavno. Kako si se odlučila za farmaciju?

Smatram da je omladini u Srbiji danas teško da realizuje svoje snove i ljubav ka određenoj profesiji ukoliko ona ne obezbeđuje finansijsku i egzistencijalu sigurnost. Na žalost, tako je bilo i sa mnom, te žalim za potencijalom koji nisam u potpunosti ostvarila. Kada je došlo vreme za odabir fakulteta koji ću upisati, dugo sam se premišljala između fizičke hemije i farmacije. Za farmaciju sam se odlučila jer je u datom trenutku taj izbor nudio racionalne aspekte u smislu sigurnosti zarade, mogućnosti nalaženja dobrog i odgovornog posla i primene nauke, sve u cilju pružanja pomoći i ostvarivanja dobrobiti ljudi. Ispostavilo se da sam načinila dobar izbor, pošto trenutno pohađam V godinu Farmaceutskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i završavam studije za mesec dana.

2. Šta bi mogla da nam kažeš o svoja dva naučna rada koji bez sumnje dokazuju da si napravila dobar izbor pri odabiru profesije?

Naučnim radom se bavim od druge godine fakulteta i prve korake u nauci sam ostvarila na Fakultetu za fizičku hemiju pod mentorstvom prof. dr Ljubiše Ignjatovića, koji je vrlo profesionalno preda mnom postavio načine za kanalisanje naučne misli i probudio eksperimentalnu radoznalost koja se održala do današnjeg dana, te mu za to dugujem zahvalnost.
Prvi opsežniji rad sam počela da izrađujem na trećoj godini studija iz oblasti drug design-a, inventivnog procesa nalaženja struktura molekula koji predstavljaju potencijalno lekovite supstance, na osnovu poznavanja biološkog mesta dejstva leka. Bavila sam se proučavanjem i osmišljanjem struktura koje bi mogle biti moćni agensi u borbi protiv raka. Sam eksperiment je teorijske prirode i predstavlja korišćenje matematičkog modela koji dobro predviđa teorijsku aktivnost osmišljene molekule. Smisao ovog pristupa u otkriću novih lekova jeste racionalni dizajn struktura sa ciljem postizanja visoke aktivnosti, niske toksičnosti i dobrih fizičko-hemijskih karakteristika, što je preduslov za pronalazak kvalitetnog leka. Ovom temom sam se bavila 3 godine i usled dobijanja dobrih rezultata, mentorka doc. dr Katarina Nikolić mi je pružila priliku da napišem naučni rad koji se šalje na recenziju i objavljivanje u časopisu ‘Journal of the Taiwan institute of chemical engineers’, što smatram jednim od najvećih uspeha u toku studija.
Ispitivanje strukturne karakterizacije nove klase hidrogelova, koji predstavljaju polimere sa fascinantnim biomehaničkim svojstvima i pružaju nemerljivo širok opseg primene u medicini i farmaciji (primeri su veštački mišići i veštački srčani zalisci), sam imala prilike da upoznam i naučim pod mentorstvom prof. dr Borivoja Adnađevića i dr Jelene Jovanović sa Fakulteta za fizičku hemiju. Analizu samih uzoraka sam imala prilike da uradim na Univerzitetu u Griniču u Velikoj Britaniji pod mentorstvom prof. dr Milana Antonijevića, što takođe smatram dragocenim iskustvom. Profesorima dugujem poštovanje i ovom prilikom im odajem zahvalnost za sav trud koji su uložili i znanje koje sam uz njih stekla.

3. Kako uspevaš da odvojiš vreme za ostala zanimanja? Šta te privlači kod svakog od njih?

Ključ za uspešno bavljenje različitim aktivnostima jeste dobra organizacija, ali ponekad i žrtva. Uz dobro osmišljen plan rada ništa nije teško i za sve se može imati vremena, ukoliko se odrede prioriteti. Smatram da svako zalaganje oplemenjuje život novim iskustvima i stvara lepa sećanja; osećaj i znanje da ste nešto odradili sa entuzijazmom i za sobom ostavili rezultate je sjajan. Najviše vremena posvećujem pevanju, pisanju i volontiranju. Aspirin je lek za bol, a pevanje je lek za dušu, bez obzira imate li sluha. Lečim se pevanjem opereta u kupatilu, jer je to jedino mesto gde me roditelji ne ućutkuju. Volontiranje na naučnim manifestacijama predstavlja posebnu senzaciju, jer je to jedna od retkih prilika da kao mladi izazovete interesovanje i zadivljenost dece.

4. Koliko ti znači i doprinosi tvoja svestranost?

Mislim da je svestranost osnova na kojoj sam izgradila sopstvenu ličnost i kao takva mi mnogo čemu doprinosi. Pomogla mi je da bolje razumem sebe i nalazim načine da uz veliku dozu samopouzdanja ostvarujem ono što želim u životu. Svestranost je takođe i problem, jer se čovek lako da rastrzati između svega što ga interesuje i ide mu od ruke, te je samokontrola preporučljiv alat.Takođe je potrebno dosta energije da bi se svestranost adekvatno ispoljila i ostavila utisak. Takođe, to je antidot za monotoniju i dosadu i ne toleriše lenjost.

5. Da li ti polazi za rukom da napraviš spoj dva ili više zanimanja?

Uz studije sam učestvovala na manifestacijama kako naučnog, tako i umetničkog tipa i trenutno je to jedini način na koji sam uspela da se podobnije bavim stvarima koje me interesuju. Za ozbiljniji angažman i bavljenje stvarima koje me interesuju, na žalost, pored studija nisam imala vremena jer mi je kao cilj zacrtano završavanje fakulteta na vreme.

6. Kako bi svako od nas mogao otkriti više oblasti koje nas interesuju? A kako odabrati primarno?

Osoba mora dobro upoznati sebe i otkriti šta joj se zaista dopada, i takva samoanaliza mora biti što objektivnija, ukoliko zaista želite biti ispunjeni i srećni. Ako slušate okolinu koja vam nameće svoja načela i svoje poimanje ispravnog, često ćete zalutati, što je šteta, budući da naša omladina nudi toliko potencijala i neobičnih talenata čije je izražavanje zadovoljstvo videti.Poenta je i u inicijativi; ako želite da otkrijete šta vas sve zanima, u otkriće morate i da zakoračite. Budite hrabri. Pri odabiru primarne oblasti interesovanja mogu toplo savetovati nalaženje balansa između onoga što vas zaista zanima i onog što vam najbolje ide. Ako u obzir uzmete samo jedan od prethodno pomenutih činilaca, sami sebi lomite noge i otežavate put ka uspehu.

7. Na koji način prenosiš svoje znanje mladima i zbog čega je bitno da to svi radimo?

Kroz obrazovanje u Srbiji se već dosta dugo provlači latentan problem nametanja znanja i informacija. Osećaj slušanja prosečnog predavanja ima osećaj bacanja teškog tereta na glavu. Naravno, ograđujem se od slučajeva u kojima je to neophodno, ali u neophodnosti ne treba nalaziti izgovor. Vrše se govori, a ne predavanja; svakom segmentu se identično potencira značaj, pa nema razlike između suštine i nebitnog i u tome je naš najveći problem.

U kontakt dolazim uglavnom sa mladima i ne govorim im, već ih prvo pitam i skinem oznaku predavača. Pružam im sliku i ton. Prenosim im znanje energično, glasno i zabavno. Priča koju im pružam mora da ima zaključak koji ostavlja jak utisak. Gledam im u lice dok govorim i tako govor prilagođavam reakcijama. Ako ih ne nasmejem u procesu, shvatam to kao neuspeh. Dajem im šansu ne da slušaju, nego da zamisle. Njihovo mišljenje o stvarima koje im predajem je bitnije od onoga što sam rekla. Prilagođavam rečnik uzrastu i ne izigravam arogantnog učenjaka. Ne možete vi predavanjem razviti sposobnost razmišljanja, već decu podstaći da razmišljaju sama. Poenta predavanja je u deci, a ne u predavaču.

Ako planirate da nekad decu učite nečemu, budite kreativni i slobodni. Nemojte samo vi učiti njih, pustite da i oni uče vas. Ne smemo zaboraviti da su deca među svima nama ta koja su najpametnija.

8. Da li planiraš da ostaneš u Srbiji ili ipak svoju budućnost vidiš u inostranstvu?

Budućnost vidim kroz sticanje znanja u inostranstvu, pošto planiram da apliciram za doktorske studije u institutima po Evropi. Srbija ima veliki potencijal, ali nedovoljno sredstava za razvoj nauke. Osećam dužnost da napomenem da, ukoliko se stanje u nauci u Srbiji nekad promeni na bolje, rado bih se vratila i svom narodu pružila sve što moje spobnosti mogu.

9. Šta misliš o našoj organizaciji i imaš li neke sugestije?

Unija studenata opštine Vršac je, po mom mišljenju, uradila nešto što se od mladih dugo očekivalo. Kanalisala je energiju, unela pokret i počela da ističe sve divne stvari po kojima naša varoš zaslužuje da bude prepoznata. Drago mi je da postoji i solidarnost među mladim sugrađanima, mesto na kom studenti mogu pomoći jedni drugima u rešavanju nedoumica. Samo tako nastavite!

„Moć muzike je u tome što nas povezuje jedne sa drugima i čini nas boljim i plemenitijim”, poručuje Minja Marčetić, višestruko nagrađivana flautiskinja iz Vršca, koja je diplomirala kao student generacije na Fakultetu Muzičkih Umetnosti u Beogradu.

 

1. Flautu sviraš od svoje desete godine. Zbog čega si se odlučila baš za nju? Da li je flauta prvi instrument koji si probala i sviraš li još neki?

 

Zato što je susret sa flautom bio kao ljubav na prvi pogled – desila se slučajno, kao i sve lepe stvari u životu, a još uvek traje. Flauta je jedinstven spoj izrazito lirskog i pokretljivog, virtuoznog instrumenta. Prisutna je i kao solistički i kao orkestarski instrument. Dostojna je svakog izazova. Zvuk koji stvara je izražajan, idiličan, blag i svetao.

Flauta je prvi instrument koji sam probala da sviram. Od tada, ona je postala sastavni deo mog života i jedan od načina mog izražavanja. Muzika koju stvara treba da prenese emocije, ideje, da stimuliše lepe misli i pozitivnu energiju.               

Posedujem potrebno znanje klavira, koje predstavlja muzički bonton jedne formirane muzičke ličnosti, stekla sam ga tokom srednje škole. Pored toga što sam završila oba smera: vokalno - instrumentalni i teoretski, klaviru sam poklanjala više pažnje nego što je predviđeno za jednog flautistu.

 

2. Navodno je potrebno deset godina da bi čovek postao sjajan u svom poslu. Kako se ti osećaš kada pomisliš na to da flautu sviraš već dugih četrnaest godina?

 

Za početak, neophodno je imati puno ljubavi prema muzici i želje za otkrivanje jednog čarobnog sveta, ali sa dosta strpljenja i discipline. Školovanje profesora muzike počinje u nižoj muzičkoj školi u kojoj učenici stiču neophodno osnovno obrazovanje, a zatim preko srednje muzičke škole i fakulteta muzičke umetnosti sazrevaju u profesionalne muzičare i profesore muzike.

I tako su prolazile moje godine. Iako sam dobitnica mnogih nagrada, priznanja i stipendija  svesna sam da je svaki uspeh rezultat mnogo malih bitaka iz kojih ponekad izlazimo kao pobednici, a ponekad i kao poraženi. Ali naučila sam da nosim i jedno i drugo, sve za ljubav prema flauti.

 

3. Koliko je talenat bitan za uspeh u tvojoj profesiji, a koliko naporan rad? Reci nam nešto više o tome koliko sati vežbaš svaki dan, kako to izgleda i koliko se taj režim promenio u poređenju sa prvim godinama sviranja.

 

Sam talenat nije dovoljan za budući uspeh, ali ipak, sa sobom nosi određene osobine koje olakšavaju da se savlada i na svoj način oseti instrument. Prirodne sposobnosti  (darovitost) se ponašaju kao sirovi materijal na putu do osvedočenog talenta. Treba puno rada, vremena, strpljenja da se stvori finalni proizvod - talenat. Ja sam kroz taj proces svesno i nesvesno prošla.

Flauti se posvećujem više sati u toku dana sa potpunom pažnjom. Svaki dan mi je ispunjen obavezama, a kako su zahtevi sve kompleksniji, vremenom sam naučila da se bolje organizujem i da vreme provedeno sa instrumentom iskoristim efikasnije. Naravno, to je jedino moguće uz kvalitetnu osnovnu postavku instrumenta koju sam stekla od najmlađih dana radeći sa profesorom Miomirem Simonovićem, koji me prati od moje dvanaeste godine i drugim eminentnim profesorima.

 

4. Planiraš nastavak studija u inostranstvu. Da li si odlučila gde će to biti? Da li ćeš se vratiti u rodno mesto?

 

Volela bih da imam mogućnosti da se usavršavam i van zemlje, gde sam već sa određenim profesorima uspela da ostvarim kontakt i saradnju. Tako bih unela novine u svoju muziku i udahnula njihov način interpretacije. Bojim se da određene prepreke: stipendije, kupovinu novog instrumenta i njihov standard življenja neću uspeti da prevaziđem, ali ne želim tako lako da odustanem.

U mojoj Srbiji idealna bi bila kombinacija profesorske i koncertne aktivnosti. Posao profesora vam otvara jednu novu dimenziju prenošenja znanja, sagledavanja muzike iz drugog ugla i upoznavanje dece i njihovog sveta. Koncertne aktivnosti i sviranje, bilo solo, kamerno ili u orkestru je ono što hrani našu dušu, ispunjava nas, čini zadovoljnim i srećnim, nadograđuje našu ličnost i pomaže da iskažemo i najtananije emocije. To je nešto o čemu ja potajno sanjam jer tako bih dobila prostor da se samofinansirajući usavršavam i van zemlje.

 

5. Pored studija van zemlje, prema kojim ciljevima takođe stremiš?  Gde pronalaziš motivaciju?

 

Moj glavni cilj je da se ostvarim kao celokupna muzička ličnost. Iako je akcenat stavljen na solističko izvođenje koje je , po mom mišljenju, najteži izazov želim da se podjednako dobro dokažem i u kamernom izvođenju gde je suština u timskom radu. Pravi je izazov uskladiti karakteristike svog individualnog izvođaštva sa celim sastavom. Potajna želja mi je da budem član orkestra koji donosi mnogo novih saznanja, iskustva, saradnje sa velikim imenima muzičke scene. Moja unutašnja motivacija pokreće sve, tj. muzika kao način mog izražavanja. Uz nju sam sazrela. Ona me je naučila strpljenju i odricanju, dala mi je mir i učinila uvek spremnom za rad.

Spoljašnja motivacija u vidu koncerata, takmičenja, priznanja i ,za mene najvažnije, podrške dragih ljudi uvek me podigne kada padnem i podseti da sam, ipak, na pravom putu.

 

6. Ko su tvoji uzori? Zbog čega baš oni privlače tvoju pažnju? Kako utiču na tebe?

 

Ima ih više, ali se nikada nisam fokusirala samo na jednu ličnost. Svako je poseban u nekom polju muzike, svako ima svoj poseban izraz. Na primer izdvojila bih svog profesora, Miomira Simonovića, kao izvanrednog pedagoga koji uvek ima toplu reč za podsticaj, prof. Ittzesa Gergelya, čije sam seminare pohađala, koji ima savim drugačiji i moderniji pristup flauti, poznatog flautistu Emmanuela Pahuda zbog izuzetnog tona kojim pleni pažnju i muzičku legendu, prof. Peter - Lukas Grafa, sa kojim sam imala prilike da radim, kao izuzetnog poznavaoca izražajnosti flaute.

Verujem da se uvek može učiti od drugih, ali mislim da sve što radimo mora biti lično i iskreno, te bi s toga svako od nas trebalo da ima svoj sopstveni put.

 

7. Koliko su mladi Vršca zainteresovani za klasičnu muziku i zbog čega je ona bitna za nas? Čini li ti se da tvoji uspesi utiču na njenu popularizaciju?

 

Generalno govoreći o klasičnoj muzici naša zemlja nema dovoljno sluha za nju, a delimično tome doprinose i mediji. U Srbiji se retko ko izdržava od izvođenja klasične muzike. Zbog toga je, nažalost, „odliv mozgova” u ovom pozivu veoma prisutan. Međutim, Vršac je u svakom pogledu drugačiji. Sa vršačkom publikom razmenjujem potpuno drugačije i posebne emocije. Mislim da sam uspela da napravim lep kontakt između moje muzike i Vrščana. Još uvek vidim punu salu našeg pozorišta, čujem žagor i aplauz. Bila sam presrećna.                 

Benefiti koje pruža klasična muzika su brojni. Muzika ne razvija samo muzičke sposobnosti već i ljubav prema umetnosti uopšte, koordinaciju, disciplinu, podstiče maštu. Učenje notnog teksta je kao učenje novog jezika. Moć muzike je u tome što nas povezuje jedne sa drugima i čini nas boljim i plemenitijim.

 

8. Šta je najbitnije znati kada počinjete sa bavljenjem muzikom? Šta bi posavetovala mladog muzičara?

 

Može se reći da u odnosu na sve druge umetnosti, muzika najsnažnije pokreće i menja svet, ona nema granice. Poznato je da su još stari Grci pripisivali muzici moć da utiče na formiranje ličnosti. Isto važi i danas. Moramo da biramo muziku da je drugi ne bi izabrali za nas. Potrebno je puno osluškivanja, traženja, razumevanja, a najviše odricanja i ljubavi jer: „Ako sedneš u pogrešan voz, svaka ti je stanica pogrešna...“

 

9.  Kako vidiš rad naše organizacije i da li bi nam mogla nešto predložiti? Možemo li mi kao organizacija doprineti promociji klasične muzike?

 

Drago mi je što je Unija studenata opštine Vršac za vrlo kratak period uspela da animira mlade, realizuje mnoge projekte iz različitih oblasti i što želi da olakša studentske nedoumice. Svi mi imamo zajednički cilj – da Vršac bude prepoznatljiv, kao grad mladih pred kojima je lakša i lepša budućnost.  

Čujem da Unija studenata, Konkordija i dobri muzičari priređuju kvalitetne koncerte. Zahvalna sam vam  na svakom propraćenom  i najavljenom koncertu u Vršcu ili Beogradu, na vašim idejama o humanitarnim koncertima koji su u današnje vreme neophodni. U stvari, iskreno sam ponosna na vas i poštujem to što radite. Volela bih da i ja doprinesem vašem radu i uspehu. 

 

Pogledajte jedan od Minjinih nastupa na dnu stranice.

Marija Stupar, nakon završene srednje škole i studija u Engleskoj, preselila se u Nemačku, gde sada radi kao farmaceut. Ponudu za posao je dobila nakon prakse u firmi, pa mladima poručuje: „Morate, ali apsolutno morate biti prodorni”. Pročitajte zbog čega se školovala u inostranstvu i po čemu se fakulteti razlikuju od naših. 

 

1. Kako si se zainteresovala za farmaciju i odlučila za studije u Engleskoj?


U Englesku sam prvo otišla da bih završila treći i četvrti razred srednje. Moji roditelji (a i ja sa njima) nisu mislili da su naše škole loše, ali nisu mislili ni da su najbolje. Takođe su se vodili idejom da kući uvek mozeš da se vratiš, a da se od kuće teško ode – i to je zaista tako. Prvo sam dakle otišla da završim treći i četvrti razred srednje škole, a potom sam nastavila sa fakultetom. Farmacija je bila neko „resenje” između čiste nauke (kao što je npr. biologija) i medicine. Dugo sam mislila da je za mene medicina pravi izbor i ne bih verovatno puno pogrešila, ali sam i tada znala da je fleksibilnost mnogo vredna stvar. Kao lekar ili klinički farmaceut, vi ste, hteli to ili ne, uglavnom vezani za jedan zdravstveni sistem, za jednu zemlju u kojoj imate dozvolu da radite i za jezik koji vam je maternji. Kao farmaceut, ja danas mogu da radim za kompanije u celom svetu, jezici koje znam svakodnevno mi pomažu i moje mogućnosti u sklopu te industrije su neograničene. Ovo sve nije slučaj kada kao lekar ili klinički farmaceut radite u bolnici bilo gde – to je nažalost tako. Pa ja, eto, tako postadoh farmaceut!


2. Koje uslove treba ispuniti da bi se studiralo u inostranstvu i koliko ukupno koštaju sve pripreme?


Morate položiti test iz jezika na kom treba da studirate (univerzitet uglavnom definiše koji nivo je potreban), što bolje ocene iz škole i neki dodatni testovi u zavisnosti od toga šta želite da studirate. Sve što treba da znate je uglavnom na stranicama univerziteta pod „admissions”. Informacije su uglavnom navedene za svaku zemlju. Ponekad Srbiju nećete naći na listi i u tom slučaju treba da zovete „admissions” i da se raspitate.
Što se tiče troškova vezanih za pripreme – sve zavisi od toga koliko ste dobri u tome sto treba da polažete. Za mnoge delove prosto morate sami da se pripremate – univerzitet će vam poslati probne testove i slično. Čak i ako predmet dobro znate, morate se prilagoditi formatu ispita. Jezik je ono što uglavnom košta najviše i rekla bih da te pripreme za većinu najduže i traju. Ono što je bitno reći jeste da su ti troškovi mali u odnosu na troškove školovanja i samog života u inostranstvu.

 

3. Takođe, koliko košta samo studiranje u Engleskoj i kako si ti rešila taj problem?


Ja sam imala veliku sreću da su moji roditelji meni takvo školovanje mogli da priušte. Druge mogućnosti naravno postoje – krediti od banaka, stipendije od države ili od samog fakulteta. Imajte u vidu da se uglavnom morate vratiti u Srbiju, ako uzmete državnu stipendiju.
U Engleskoj, godina košta između £13,000 i £16,000, u zavisnosti od toga šta i gde studirate. Većina fakulteta u Engleskoj su državni fakulteti i oni su i najbolji. Za privatne fakultete cene su slične, ali oni nisu tako dobri kao državni i ugavnom ne baš tako priznati. Međutim, treba reći i da ti fakuteti primaju internacionalne studente (van EU/EEA) u većem broju nego državni, ali oni, po mom mišljenju, nisu vredni tog novca.

 

4. Koliko je naporno studirati na stranom fakultetu? Kolika odricanja su neophodna?


Pa, iskreno, ja mislim da je lakše zato što se, u Engleskoj barem, uvek stavljao akcenat na to kako ćete upotrebiti svoje znanje, a ne koliko stranica možete da nabubate za kratko vreme. Evo i jedan primer – dosta mojih ispita bilo je „open-book”, dakle smete da uđete sa knjigama, beleškama i čime kod hoćete u ispitnu salu. Na ispitu vi, pak, morate znati a) gde da pronađete informaciju koja vam treba, b) da je pravilno protumačite i c) da je prilagodite situaciji/pitanju. Dakle, radi se o upotrebi, a ne o količini znanja. Danas kada radim, ja po ceo dan nesto „guglujem“. Ali, valjda, danas i malo dete ume da nešto „izgugluje“ – fazon je informaciju protumačiti i iskoristiti je na pravi način.
Ono čega se definitivno jesam odrekla je da vidim članove svoje porodice redovno. I to je možda jedino za čime malo zalim. Sa druge strane, vreme je takvo da kada trenutno popularnu igru ne igrate, onda vas ona pokosi. Sve drugo je zaista stvar percepcije, a ja ne mogu sada ni da zamislim svoj život bez onog dela kada sam od kuće otišla. Stoga, ne znam ni da ocenim kako bi mi bilo niti šta bih imala, a šta ne bih da nisam otišla. Takvim razmišljanjima se i ne zamaram.

 

5. Budući da trenutno radiš u Nemačkoj, reci nam nešto više o uslovima rada i o tome koliko ti je trebalo vremena da se zaposliš.


Nemačka je zemlja čija politika naginje, koliko-toliko, ka socijalizmu. Za posao, to na primer znači da je radnik državi uglavnom ispred poslodavca. To se meni ovde sviđa – verovatno zato što sam u Engleskoj videla kako to izgleda kad je situacija obrnuta. Ja sam se u Nemačku i doselila zbog posla. Počela sam da radim mesec dana posle završetka fakulteta, dakle to je kod mene išlo brzo. U istoj firmi sam radila i praksu godinu dana ranije da bi mi moj sadašnji šef kasnije ponudio posao. Mnoge moje kolege nisu bile tako srećne ruke, ali i oni se sada polako zapošljavaju. Generalno, sve je teže i teže, lakše definitivno neće biti nigde. Međutim, čovek mora da se bori najbolje što može pa nešto na kraju i bude. Moj savet je da se kao student „ubacite“ negde, da sa poslodavcem izgradite dobar odnos i, čak i da vam to sutra ne reši pitanje zaposlenja, imaćete neko iskustvo koje će vam pomoći u pronalaženju stalnog posla. I morate, ali apsolutno morate biti prodorni. Svet je preveliki da bi vas neko pogledao, ako se vi sami ne „reklamirate”.

 

6. Da li vidiš sebe u Srbiji u budućnosti? Zbog čega?


Iskreno, nije ni da se vidim, a nije ni da se ne vidim – o buducnosti je teško pričati kada je svetska politička situacija ovako nestabilna. Trenutno, ja se u Srbiju ne bih vraćala i to ne zato što ne želim, već zato sto tamo ne mogu da imam ovakav posao kao u inostranstvu, a i zato što mi je iz Srbije teže da budem bliže novim saznanjima, širokom krugu ljudi iz raznih zemalja itd.
Mislim da mnogi ovo pitanje asociraju sa patriotizmom. Vrlo često se ljudi koji su iz Srbije otišli stavljaju na neki stub srama – mi ne plaćamo porez u Srbiji, mi ne živimo sa problemima kao ostali građani u Srbiji itd. Znate, ja bih najviše volela da nikada nisam morala da odem i da je Srbija neka super zemlja, da mogu da skoknem do mojih kad god mi padne napamet. Ja tu zemlju volim pa kakva god da je – ona je deo mene. Međutim, realnost je takva kakva je, a tvrdoglavo sedeti tu zbog nekakvog patriotizma je meni isto izledalo suludo i naivno. Dakle, svako je sebi najbolji sudija, ali nije slučajno što mnogi odlaze i to sebi moramo da priznamo.

 

7. Da li nam možeš reći kako mladi provode vreme u Nemačkoj? Na koji način doprinose nevladinim organizacijama?


Mislim da mladi ne samo u Nemačkoj, već u celom zapadnom svetu mnogo manje brinu o politici, ekonomskoj situaciji itd. – oni uglavnom gledaju da uživaju i da se bave isključivo sobom. Dakle, da putuju, da upoznaju što više ljudi, da budu što češće van kuće i slično. Oni imaju tu sreću da budu opušteni i oni to maksimalno koriste. Nisam baš najbolje upoznata sa nevladinim organizacijama ovde, ali mislim da moja generacija nije nešto preterano aktivna po tom pitanju. Mislim da mladi danas sve više doprinose sami sebi, a manje društvu.

 

8. Šta bi poručila mladima Vršca?


Bavite se sobom i konstantno radite na svojoj sreći – ništa to neće samo.
Iskoristite to što ste odrasli u multinacionalnoj sredini i pokušajte da, na primer, naučite mađarski ili rumunski. Pitate se – šta će to meni? Te su vam stvari na dohvat ruke, a nikad ne znate gde će vam to koristiti.
I nemojte mnogo da mislite o politici, o zemlji, o situaciji – velike sisteme je teško promeniti, ali u mikro sredini moze puno da se uradi. Vaša mladost je nesto najbolje što mozete da ponudite – nove ideje, energija – toga je danas u Srbiji malo. I zapamtite – kada ste mladi, prvi odgovor koji ćete uvek dobiti je negativan, ali tu ne smete da stanete. Biti tvrdoglav je ponekad nužno.

 

9. Kako bi ocenila rad naše organizacije? Da li bi mogla da nam predložiš nešto?


Veoma mi je drago što konačno imamo jedan primer delovanja u mikro sredini. Individua može da posluži kao primer mikro sredini i da u okviru nje počne neke stvari da menja. A nijedan se sistem nije promenio preko noći niti je to ikada bila zasluga pojedinca. Nemam baš neki konkretan predlog, ali bih vam preporučila da ne slušate mnogo „staru gardu” nego da „furate” po svome. Ja vam na tom putu svakako želim puno sreće.

Mirko Kaldaraš, rođeni Vrščanin, jedan je od najboljih studenata hemije u Novom Sadu. Iza tog uspeha krije se veoma inspirativna priča o mladom čoveku kome je nedostatak osnovnih uslova za život zapravo bio pokretač za neumorno učenje, koje je rezultiralo u potpuno preokretanje situacije u njegovom životu. Pročitajte kojim je izazovima odgovorio, gde je pronašao snagu za to i šta poručuje drugim mladim ljudima.

 

1. Biti među najboljima je samo po sebi veliki podvig, pritom tvoj uspeh dobija dodatnu težinu kada u obzir uzmemo odakle si počeo i koliki si put zapravo prošao. Reci nam nešto više o uslovima u kojima si živeo i gde si pronašao snagu da istraješ.

Rođen sam, odnosno nakon rođenja, prvih nekoliko meseci, živeli smo (otac, majka i ja) u romskom naselju „Ciglana“ (između nove autobuske stanice i OMV-a). Nakon toga smo od Opštine dobili na korišćenje vrlo neuslovnu kuću u Abraševićevoj ulici. Kuća je bila bez struje, vode, vrata, prozora, urušavala se… Tako je 1995. godine oluja srušila plafon sobe u kojoj sam spavao, nakon čega smo dobili na korišćenje stan u Radničkoj ulici, koji je, osim što se nije urušavao, bio jednako neuslovan kao i kuća u Abraševićevoj. Ipak „prilagodili smo se“ i živeli tu 14 godina (do 2009). Struju nismo imali sve vreme, a vodu smo uveli 2005. godine, ako se dobro sećam. Život u takvim uslovima donosi mnoštvo problema i odricanja, i upravo je to jedan od glavnih izvora moje snage. Želim da to promenim.

 

2. Kada si primetio da te zanima hemija? A kada si shvatio da treba upravo to da ti bude profesija? Da li si ikada posumnjao da si napravio pogrešan izbor?

Kao osnovac zamišljao sam sebe kao vozača šlepera ili autobusa. Bio sam fasciniran snagom i veličinom tih vozila, tako da sam odlučio da nakon osnovne škole upišem smer vozač-mehaničar motornih vozila. Međitim kada sam završio osnovnu školu u Vršcu se taj smer nije mogao upisati (postojao je smer u Tesli na svake dve godine, te godine kada sam ja završo osnovnu nije se mogao upisati, sledeće je moglo). Kako nisam želeo da srednju završavam van Vršca, razmišljao sam šta bih drugo mogao upisati i pomislio da bi hemijska škola možda mogla da bude sasvim dobra solucija s obzirom na to da nisam imao problema sa hemijom u osnovnoj školi, čak mi je bila i zanimljiva. Već u prvoj godini srednje škole shvatio sam da je to ono što me zanima i da bih mogao studirati hemiju. Tome su mnogo doprineli, i ja sam im neizmerno zahvalan, prvenstveno moji profesori, direktor škole i naravno istraživačka stanica Petnica (Ljubica Perić-Buba I Nina Jevtić). Danas sam siguran da sam doneo pravu odluku i ni jednoga trenutka nisam posumnjao u svoju odluku.

 

3. Nažalost, moramo priznati da neretko ljudi imaju lošu predstavu o Romima, zaboravljajući one pozitivne primere, kao što je tvoj. Kako ovakva situacija izgleda iz ugla jednog Roma?

Prvi deo problema je neinformisanost ljudi o tim pozitivnim primerima. Navešću primer srpskog pesnika, publiciste i esejiste, romskog porekla, prof dr. Rajko Đurić, koji je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost. Prof. dr Đurić je inače od 1967.-1971. Studirao filozofiju, teologiju i fizičku hemiju na beogradskom Univerzitetu, gde je doktorirao sociologiju i filozofiju. Osnovao je katedre za romologiju na Univerzitetima u Parizu, Bukureštu, Pragu i Trstu, autor je tridesetak knjiga koje su prevedene na osam svetskih jezika i dr.
Drugi veći deo problema je otpor kroz koji je prolazio prof. dr Đurić i kroz koji prolaze svi Romi koji pokušaju da budu „drugačiji“, zbog određene slike koju ljudi imaju o njima zasnovanu na nekim ličnim iskustvima i pričama, a koju teško menjaju.U prilog tome govore dve interesantne priče:
Prva situacija koju ću spomenuti odigrala se u istraživačkoj stanici Petnica, gde sam gostovao kao saradnik. Nakon predavanja prišao mi je kolega, kome je trebalo neko vreme da prestane da se smeje, da bi mi na kraju rekao da ga je jedna od devojaka, koja je odslušala moje predavanje, pitala da li sam iz Afrike. Rekao joj je da sam Romi iz Srbije, a ona mu nije poverovala, sutradan je pitala isto to i mene. Začudio sam se činjenicom da joj je prihvatljivije da neko iz Afrike zna srpski poput mene, ali ne i da jedan Rom zna hemiju.
U drugoj situaciji je jedan drug nakon nekih mesec dana druženja oduševljeno pričao sa roditeljima o meni. Roditelji su mu inače obrazovani ljudi, otac je magistar medicine. Nakon što je drug rekao da sam uspešan student i sve to, otac ga je upitao „A je li prosi?“. Drugar je počeo da se smeje i upitao „A što bi to radio?“, otac je odgovorio „Pa, šta ja znam, Ciganima je to u krvi.”
Dakle, ljudi su o Romima na osnovu raznoraznih stvari stvorili neke slike i mislim da je na Romima veliki teret rušenja tih predrasuda.

 

4. Osim teškog početka, koji bi momenat izdvojio kao najteži? Gde si pronašao snagu da se izboriš sa tim?

Imao sam, kao i svi mi, dosta teških trenutaka i zaista mislim da ne bih mogao izdvojiti jedan, ali očeva smrt bi svakako predstavljao jedan od težih trenutaka. A što se snage tiče, svi je imamo, u nama je, samo je moramo angažovati, pokrenuti. Svaki put kad pokleknem setim se šta želim i to je ono što me pokreće.

 

5. Pored toga, šta bi izdvojio kao najveći pojedinačni uspeh i zašto?

S obzirom na okolnosti u kojima sam odrastao, stepen obrazovanja roditelja i druge pojedinosti, mislim da mi je najveći uspeh zapravo to što sam uspeo da shvatim značaj obrazovanja u društvu i što sam uspeo da na vreme iskristališem svoje želje.

 

6. Da li si razmišljao o nastavku studija u inostranstvu? Koji su ti planovi za budućnost?

Za sada sam na master studijama hemije na PMF-u u Novom Sadu, videću šta će se dešavati u međuvremenu. Upisaću doktorske studije svakako, možda u Srbiji možda u inostranstvu, ne znam još uvek. Što se planova za budućnost tiče kao što rekoh doktorske studije, voleo bih da pored toga nađem neki posao, a onda će već i polako doći vreme za porodicu i sve ostalo.

 

7. U svom govoru na LeadUp događaju u Vršcu poručio si da nas ne treba biti strah od velikih ciljeva, ako smo spremni da se potrudimo kako bismo ih ostvarili. Budući da se može reći da si i ti postigao veoma veliki cilj uzevši u obzir to odakle si počeo, šta bi poručio mladima kao neko ko zaista može reći da se snovi ostvaruju?

Kada nešto želite trebate dobro da analizirate želju, naročito ako je potrebno duže vreme za njenu realizaciju, da vidite šta dobijate, a čega ćete se morati odreći. Treba razgovarati sa ljudima, čuti razna mišljenja i doneti odluku. Međutim ako vi želite da budete astronaut (što je i spomenuto na LeadUp-u) to što u Srbiji ne postoji fakultet za astronauta nije razlog da odustanete od te želje. Ukratko, želim da kažem da kad čovek nešto označi kao bitno, kao prioritetno onda će se on zaista i zalagati za to, treba samo sesti sa samim sobom i videti šta je to što želimo.

 

8. Dobro bi nam došla tvoja sugestija za kraj. Kako vidiš rad Unije? Na šta bismo mogli da obratimo pažnju u daljem radu?

Generalno, drago mi je da postoji organizacija kakva je Unija, i stvarno sam bio srećan kada sam čuo da će se osnovati jedna takva organizacija, jer je to jedini način da vršački studenti skrenu pažnju na svoje probleme i potrebe. Moja sugestija je da biste možda mogli u neke projekte da uključite i srednjoškolce i studente, to jest da mozda studenti kroz neke radionice pomazu i pokrecu srednjoškolce.

Marinel Cuculj je osnivač dizajn studija ClickMan i Centra za energetsku efikasnost - CEFIX. Autor je sajtova Unije Studenata Vršca, Oklagija.rs, Gradske Biblioteke i drugih. Iako je danas uspešan dizajner, njegov početak ni na koji način nije ukazivao na to, s obzirom na to da je bio posvećen medicini u srednjoj školi i fakultetu. Honorarno je počeo da se bavi dizajnom u četvrtoj godini fakulteta, a nakon par godina zaposlenja, pokrenuo je biznis – svoj dizajn studio. Pročitajte šta poručuje početnicima u dizajnu, preduzetnicima i kako vidi Vršac u budućnosti.

1. Počećemo sa uspešnom pričom Vašeg ClickMan studija. Kada i kako ste shvatili da treba da se bavite grafičkim dizajnom i koliko je prošlo vremena do donošenja odluke o pokretanju sopstvenog biznisa? Ako bi Vas početnik u grafičkom dizajnu pitao za savet, koje su tri stvari koje biste mu poručili?

Uprkos tome što sam još od kraja osnovne škole kada sam dobio prvi računar, pored redovnog igranja, veliki deo vremena provodio „čeprkajući“ kako se to prave vizitkarte, listići za YAMB i druge štampane stvari, relativno sam kasno od „čeprkanja po kompjuteru“ počeo i da zarađujem. Naime, posle osnovne škole upisao sam srednju medicinsku školu u Pančevu, a posle toga i Medicinski Fakultet u Novom Sadu. Voleo sam prirodne nauke i medicina me je strahovito privlačila... ali uprkos tome što sam stigao do četvrte godine te, sada daleke, 1998. godine počeo sam honorarno da radim na TV LAV. I dalje možete pretpostaviti kako to ide... počnu da kamplju prve parice, a interna medicina biva zamenjena 3D animacijom, nelinearnom video montažom i ostalim čudesima kompjuterske grafike. Karijeru ka “holivudu” prekinulo je obavezno služenje vojnog roka. Međutim, po povratku ispostavilo se da je moj rad bio zapažen na TV LAV i bez većih problema sam dobio angažman u Centru Millennium. Tada je krenula prava avantura... dizajn, priprema za štampu, marketing, bilbordi... formiranje tima, zapošljavanje ljudi, fakture, otpremnice... šest-sedam izuzetno zanimljvih godina. I sada se već sigurno pitate: „Pa dobro bre, kada si se osamostalio?“. To pitanje je i meni odzvanjalo u glavi dugi niz godina i trebalo mi je dosta da prevaziđem strah. Da sigurna i redovna primanja zamenim nepoznanicom. Avgusta 2008. godine odlučio sam da probam, pa i ako ne uspem znaću da sam probao i neću se kajati u starosti, jer eto nisam probao. Sada, šest godina kasnije, sebi kažem: “A što nisi ranije?” :) 

Šta bih poručio početniku? Pre svega bih mu rekao da sam izuzetno srećan, jer radim posao koji volim, koji je lak i izuzetno lep. Poručio bih mu da ima priliku da stvara rešenja koja će koristiti hiljade ljudi. A da bi uspeo u tome mora pre svega da dobro savlada Adobe Photoshop i Adobe Illustrator, ako želi da radi na prelomu knjiga, časopisa, magazina onda i InDesign. Ako je baš početnik i nema portfolio rekao bih mu da poseti sajt 99design.com gde se može takmičiti sa drugima i dok gradi portfolio ima mogućnost i da zaradi, da odmeri stečana znanja iz fotošopa i ilustratora sa drugima. Nekima je 99design.com kancelarija i zarađuju nekoliko prosečnih plata u Srbiji, ali 99design.com zapravo može biti prava učionica. Početniku koji ima portfolio bih savetovao da se uključi na elance.com – odlična platforma na kojoj radi desetine hiljada dizajnera iz Srbije, i nećete verovati, posla ima za stotine hiljada.

Malo sam odužio pa da svedem na tri stvari: ljubav prema poslu, znanje i veština u radu i profesionalan pristup.

2. Kao neko ko  već godinama zarađuje radeći ono što ga zanima, bilo bi veoma interesantno čuti šta savetujete mladim ljudima koji se još nisu „pronašli“ u nečemu. Kako biti siguran da ste odabrali pravu stvar?

Da pokušam da budem pametan i da kažem:  „Sigurno ćete znati da je to prava stvar ako ste srećni!“ Međutim, danas mnogi sreću mere količinom novca koju zarade. Kažu „on je uspeo, zaradio je milione“.

Kada su dizajn i priprema za štampu, 2D / 3D animacija i WEB dizajn u pitanju, ako to volite da radite sasvim sigurno ćete biti srećni, a ako su pare merilo uspeha, možda nećete postati milijarderi, ali sigurno nećete brinuti o tome da li ima posla, jer nam je internet omogućio da ga bude svuda oko nas.

3. U oktobru smo u Vršcu imali drugu po redu wwvrsac konferenciju o freelancing-u. Budući da se Vaš posao takođe oslanja na rad sa klijentima širom sveta, šta biste Vi rekli o freelance svetu i koliki potencijal vidite u njemu?

Da, wwvrsac je zaista ove godine zabeležio još veći uspeh. Izuzeno kvalitetni predavači i zaista je bilo puno zanimljvih tema. O frilenserima smo dosta imali prilike da čujemo na konferenciji. Čuli smo predavače koji su tvrdili da oni rade po 16h dnevno, da ne spavaju, da su pedantni, marljivi, vredni, profesionalni. Bilo je i primera i saveta kako od frilensera postati uspešan preduzetnik sa stotine zaposlenih. Paaaaa... da! istina je sve to. Ali želim da vam kažem da kao frilenser ne morate da radite zilijardu sati, ne morate da budete najbolji na svetu, ne morate da znate baš sve i morate da zaradite milione da biste bili srećni. Radite koliko je vama dovoljno, naučite koliko je vama dovoljno, zaradite koliko je vama dovoljno. Zato se taj posao i zove frilensing... jer ste slobodni i radite koliko vi želite. Tržište i potreba za frilenserima raste i to je jasno ko dan te stoga vidim ogroman potencijal.

4. Pojedine statistike kažu da su prvih pet godina biznisa najteže, a Vi ste zakoračili u šestu. Koji su najveći izazovi sa kojima ste se susretali u tom periodu vođenja sopstvenog biznisa i šta biste poručili onima koji planiraju da se oprobaju u preduzetništvu? Koliki izazov predstavlja papirologija?

Lično sam prošao kroz nekoliko faza. Prva, koja je trajala oko šest meseci, bila je faza: „Jaoj, kako ću, šta ću?“. U toj fazi sumanuto sam zvao i nudio svoje usluge ne bih li sklopio što više poslova da zaradim za prvu platu. Posle šest meseci kada se na računu sakupilo dovoljno novca, što uspehom u radu, što zahvaljujući stegnutom kaišu, krenula je druga faza koju sam krstio „Zašto je on dobio posao a ne ja?“. U ovoj fazi, iako imate posla, ne radite punim kapacitetom, pa kad čujete da je neko drugi posao počinjete da sumjate u sebe i da se preispitujete šta ste vi to mogli da uradite da bi posao završio kod vas, a ne kod „konkurencije“. Međutim, na svu sreću, ova faza ne traje dugo pošto se stečeno znanje i veštine, marljivi rad i profesionalni pristup tržištu u prvih šest meseci isplate i počinjete da imate sve više i više posla, pa dođete brzo u sledeću fazu: „A šta sada, kako dalje?“. U ovoj fazi posla imate nekada i više nego što možete da uradite i tada treba da odlučite sami da li ćete uživati u frilensingu ili ćete da krenete put „uspešnog biznismena“ koji počinje da zapošljava i gradi sopstvenu imperiju. 

Početnicima bih rekao, kao što su i meni rekli kada sam počinjao, da je otvaranje preduzetničke radnje izuzetno jednostavna stvar. Cela procedura se završi za nekoliko dana i što se tiče papirologije, nje skoro da i nema. U proteklih nekoliko godina država je načinila nekoliko veoma uspešnih poteza da jednostavno poslovanje preduzetničke radnje učini još jednostavnijim i sa te strane, moram da priznam da na sređivanje “papira” ne ode ni 1% radnog vremena!

5. Cefix je predstavio svoj novi projekat „Eko Bajk Taksi“. Kako je došlo do ideje o pokretanju ove organizacije, koja je njena misija i kakvi su vam planovi za budućnost? Da li primećujete promenu svesti kod ljudi kada je reč o pitanju ekologije i energetske efikasnosti?

Ljubav ka prirodi, očuvanju prirode, energetskoj efikasnosti i popularizaciji obnovljih izvora energije nas je navela da osnujemo udruženje građana koje bi radilo na realizaciji projekata iz pomenutih oblasti. Detaljnije se o samom udruženju možete informisati na www.cefix.rs a ja sa ponosom mogu reći da pored „Eko Bajk Taksija“ imamo za nama projekte u kojima su izrađeni solarni kolektor od limenki i solarna sušara za voće i povrće, veoma uspešan projekat „Znanje podeli, nagradu osvoji“ i mnogi drugi i nadamo se da će ih u budućnosti biti još pa ovom prilikom pozivamo sve zainteresovane, posebno mlade, da nam se pridruže u radu jer samo zajedničkim radom možemo doprineti da sutra bude bolje nego danas. Budimo energetski efikasni! 

6. Često se u Srbiji može čuti da je nemoguće promeniti bilo šta, ali Vi marljivo doprinosite raznim lokalnim događanjima, kojа obećavaju svetlu budućnost ovoj varoši. Kako vidite Vršac za deset godina?

Izgleda da sam na ovo pitanje sasvim slučajno već odgovorio u prethodnom rečenicom „...samo zajedničkim radom možemo doprineti da sutra bude bolje nego danas”.

Samo oni koje nemaju želju da išta promene mogu biti ti koji tvrde da je nemoguće promeniti.

Istina je da je teško, ali nije toliko teško da se ne možemo izboriti za bolje sutra. Dokazi o tome su svuda oko nas i ima ih bezbroj. Za mene su to nekada male stvari, kao na primer sreća i radost dece koja su se provozala na „Eko bajk taksiju”, ili ponos učenika koji su objavljivali članke na sajtu CEFIX-a. A nekada radovi drugih koji me inspirišu da razmišljam drugačije, da verujem „jeste moguće”, poput vaše generacije koja je pokazala da je moguće okupiti veliki broj ljudi kako bi zajedno nešto uradili zarad boljeg i lepšeg Vršca.

 

 

Unija Studenata je danas u Domu Omladinе Vršca prisustvovala javnoj raspravi povodom izrade Akcionog plana politike za mlade planiranom za period od 2015. do 2020. godine.

Članovi projektnog tima predstavili su osam oblasti delovanja koje strategija obuhvata: obrazovanje, zapošljavanje, zdravlje i socijalna politika, kultura i informisanje, aktivizam i slobodno vreme, volonterizam i mobilnost, bezbednost, zaštita životne sredine i održivi razvoj.

Učenici srednjih škola, predstavnici nevladinih organizacija, institucija i udruženja izneli su svoje mišljenje o planu. Takođe su predložili dodatno stavljanje akcenta na podizanje svesti o prilikama za edukaciju i zapošljavanje koje pruža internet, zatim uvođenje stimulacije prilikom prvog zapošljavanja, skretanje pažnje poslodavaca na značaj vrednovanja volonterskih aktivnosti prilikom zapošljavanja i povećanje vidljivosti akcija koje mladi sprovode.

Učenik Školskog centra „Nikola Tesla“, Stefan Popović, osvojio je prvo mesto na Poslovnom izazovu za srednjoškolce Vojvodine, koji se održao 10. decembra u Novom Sadu, čime je obezbedio učešće na nacionalnom i međunarodnom nivou ovog takmičenja.

Popović je prezadovoljan ostvarenim rezultatom, koji je postigao u timu sa srednjoškolcima iz Sombora, Novog Sada i Bačke Topole, osmislivši biznis ideju „Deda-Brankov salaš“.

– Ideja koju smo smislili jeste da osnujemo preduzeće koje će se baviti etno-turizmom i edukacijom ljudi o tome kako su naši preci živeli. Na salašu ne bi bilo signala za internet, a mobilni telefoni ne bi imali domet, čime bismo postigli da se ljudi povezuju na „staromodan“ način. Mnogo ljudi iz urbanih sredina naše zemlje preokupirano je stalnim radom i polako se ovakve stvari zaboravljaju. Naše preduzeće imalo bi ulogu da ne dozvoli da se deo naše kulture zaboravi i da na jedan poučan način podseti starije i nauči mlаđe nešto o istoriji srpskog domaćinstva. – rekao je Popović.

Takođe ističe da je ovo bilo veoma lepo iskustvo i željno očekuje nacionalno i međunarodno takmičenje.

– Od trenutka kada sam upoznao članove svog tima nisam imao nijedan problem što se tiče komunikacije, medjutim ja sam imao predstavu o tome šta se na takmičenju radi dok je 90% takmičara bilo ovde po prvi put, svi su bili pod pritiskom i videla se nesigurnost, pokušao sam da podignem što više motivaciju i samopouzdanje svog tima tako što sam im realno prikazivao situaciju u kojoj sam se i ja nalazio pre samo nekoliko nedelja na školskom takmičenju, stekao sam njihovo poverenje što je znatno poboljšalo timski duh. Naučio sam da je za pobedu potreban rad celog tima, ne pojedinaca. – dodaje pobednik Poslovnog izazova.

Na takmičenju je bilo oko 100 srednjoškolaca, koji su imali zadatak da za nekoliko sati osmisle biznis ideju i predstave je pred žirijem. Prve tri ekipe će se takmičiti na nacionalnom takmičenju, dok će prvoplasirana ekipa učestvovati na međunarodnom takmičenju, zajedno sa učenicima iz BiH, Hrvatske i Crne Gore.

Slika: DMuS

Budi u toku! :)

Prijavite se na mejling listu kako biste na vreme dobili važna obaveštenja.

Anketa

Šta vidite kao najveći problem mladih u Vršcu?

Nasilje - 16.2%
Nedostatak kulturnih sadržaja - 11.1%
Nedovoljno razvijen noćni život - 9.4%
Nedostatak mesta za rekreativne aktivnosti - 6%
Nedostatak posla/stručne prakse - 46.2%
Nedostatak neformalnih edukacija - 11.1%

Ukupno glasova: 117
Glasanje je završeno, dana : avgust 17, 2017

edukacija-logo-kursevi

Baner 231x173

 

  • 1
  • 2
  • 3

OpstinaVrsac

VAK

PokrajinskiSekretarijatZaSportIOmladinu

edukacija

iserbia

ClickMan

VrsacPlus

eVrsac

TOV

ArchLAB

VrsacMOJKraj

parakvadvs

OklagijaRS

PricajmoOTome

KulturniCentarVrsac