Zorana Gruja

Zorana Gruja

petak, 01 april 2016 13:07

1. april - Dan šale

Dan šale se u mnogim zemljama obeležava 1.aprila. Tog dana ljudi jedni drugima prave bezopasne smicalice, objavljuju lažne novosti, sa ciljem da ih dovedu u smešan položaj.


Poreklo Dana šale, 1.aprila, nije pouzdano utvrđeno, ali se smatra da ima veze sa drevnim kulturama koje su oko tog datuma proslavljale Novu godinu.


Naime, priča ide ovako:
Nova godina se slavila 25.marta, a slavlje je trajalo sedam dana, sve do 1.aprila. Kada se u 16.veku Nova godina pomerila sa 25.marta na 1.januar, oni koji su prihvatili novi kalendar su 1.aprila zbivali šale na račun onih "neobaveštenih" i ismevali njihova zastarela slavlja.
Običaj je nastao u Francuskoj, koja je prva prihvatila novi kalendar, ali je veoma brzo zaživeo i u regionima Evrope.


Dakle, gde god da se danas nađete, možete očekivati da će vas neko nasamariti, poslati vas da tražite nepostojeće stvari i ljude, ubeđivati vas da poverujete u neverovatno i ispadnete naivni i lakoverni.
Bilo da ste kreator šale ili žrtva domišljatijih, ovaj dan je rezervisan za smeh, dobro raspoloženje, zabavu i druženje.

subota, 05 mart 2016 15:50

Ivan Radović

Ovog puta ćemo vam predstaviti jos jednog poznatog slikara koji je rodom iz našeg malog Vršca. Reć je o akademiku i profesoru Ivanu Radoviću, kojem zivot na početku nije mnogo obećavao, ali koji se na kraju izborio za svoju slavu.
 
Ivan Radović rođen je u Vršcu 14.6.1894. godine u svešteničkoj porodici. Otac mu je prerano umro, materijalno ne obezbedivši porodicu, tako da je njegovo odrastanje i obrazovanje bilo praćeno izuzetno velikim materijalnim problemima. Sa majkom se seli u Sombor gde završava gimnaziju i upisuje se na Preparandiju, kako se tada nazivala učiteljska škola. Bio je osrednji đak, jedino u čemu se isticao bilo je muzičko vaspitanje i crtanje. Umetničku budućnost prvi mu je prorekao nastavnik crtanja još u nižim razredima gimnazije, ipak ne sanjajući da e njegov učenik postati jedan od najvećih slikara prve polovine XX veka tadašnje Jugoslavije.
 
Pored likovne umetnosti’, imao je dara i za muziku. Dobro je svirao violinu, a klavir izuzetno. Istraživao je i sportski talenat. Bio je odličan u tenisu, što mu je otvaralo vrata ka višim društvenim slojevima.
 
Kako je 1913. završio učiteljsku školu, za vreme I svetskog rata, posle neuspešnog pokušaja da pređe Srbiju, bavio se pedagoskim radom. To ga ipak nije ispunjavalo i čeznuo je za velikim metropolama umetnosti: Budimpeštom, Pragom, Minhenom, Parizom... Ipak, taj rad mu je omogućio da konačno stekne neku usteđevinu, kao osnovu za studije na Umetničkoj akademiji u Budimpešti. Po završetku školovanja sledila su kraća studijska putovanja u Prag, Pariz, Veneciju, Minhen i Beč. Godine 1928. dolazi u Beograd gde je bio poznatiji kao teniser nego kao slikar, i to zato što je ostvario dobre rezultate igrajući u više navrata za Dejvis-kup reprezentaciju Jugoslavije. Jedno vreme je predavao na Umetničkoj školi u Beogradu, a kasnije i na Arhitektonskom fakultetu. I dalje ga je pratila nemaština, pa i gladovanje, sve dok se nisu stvorili bolji uslovi za život, ženidbom iz bogate porodice Krsmanović. No, već su počele da ga ophrvaju ozbiljne stomačne bolesti. 
 
Mada je vremenom postao poznat i cenjen u likovnim krugovima, slike je uglavnom poklanjao ili ih prodavao u bescenje, jer je voleo da ljudi imaju njegove slike i da slika za ljude. U poslednjoj deceniji života povukao se u sebe, sve je manje izlazio iz svoje dosta zapuštene čađave sobe, koja je istovremeno i atelje.
 
Ne zna se tačan broj Radovićvih dela, kao ni broj izložbi, posebno kolektivnih. Najveći fundus iz Radovićevog bogatog opusa sačuvan je u Narodnom muzeju u Beogradu, Muzeju savremene umetnosti i u Srpskoj akademiji nauka u Beogradu. Ali je, takođe, veliki broj njegovih radova rasut po mnogim muzejima i privatnim zbirkama u zemlji i inostranstvu.
 
Za svoje stvaralaštvo dobio je mnoga priznanja od kojih treba istaći nagrade za slikarstvo u Filadelfiji 1927., Orden sv. Save na izložbi u Beogradu 1930., Orden belgijskog kralja na izložbi u Briselu 1932., Srebrna medalja na izložbi u Parizu 1937. i Nagrada AVNOJ-a za slikarstvo 1971.godine.
 
Ivan Radović slikar, akademik i profesor umro je 13.8.1973. u Beogradu.
četvrtak, 18 februar 2016 19:31

Milan Jovanović

Upoznali smo vas sa poznatim slikarom Pajom Jovanovićem, akademikom koji potiče iz naše male varoši, a proslavio se po skoro čitavom svetu svojim velikim talentom i umećem. Spomenuli smo da je imao više braće i sestara, a jedan od njih je i Milan Jovanović koji nije ostao u senci brata, već dao veliki doprinos srpskoj kulturi kao fotograf-portretista poznatih savremenika.
 
Milan Jovanović je bio jedan od najboljih srpskih fotograf-portretista koji je ovekovečio gotovo sve poznatije i viđenije ličnosti u Srbiji krajem 19. i početkom 20. veka.
 
Rođen je u Vršcu, oktobra 1863. godine, kao najmlađi sin Svetislava Jovanovića, uglednog vršačkog slikara, i majke Ernestine. Imao je sedmoro braće i sestara. Milan je jos kao dečak imao prilike da pomaže u očevom ateljeu, koji se nalazio kod Gradske kuće u Vršcu.
 
Krajem sedamdesetih godina 19. veka, pridružuje se starijem bratu Paji Jovanoviću, kasnije poznatom slikaru, koji je u to vreme studirao u Beču. Početkom osamdesetih godina, sa braćom Svetislavom i Pajom kratko je boravio u Parizu, Minhenu i Trstu, sve dok se 1887. godine nije preselio u Beograd i otvorio vlastiti fotografski atelje u samom centru Beograda, na Pozorišnom trgu (danas zgrada Kulturnog centra), a kasnije na Obilićevom vencu.
 
Godine 1889, Milan Jovanović se oženio Darinkom Hadži Kostić, a venčani kum im je bio Branislav Nušić. Imali su tri sina, Stevana, Dušana i Pavla.
 
Tokom dve i po decenije uspešnog delovanja u fotografiji Jovanović se ispoljio u različitim temama od kojih je najdominantnija fotograf-portretista, i ta titula ga je pratila tokom celog radnog veka.
 
Najveći doprinos srpskoj kulturi dao je velikom grupom portreta savremenika. Njegovim fotografskim aparatom zabeleženi su likovi akademika, književnika, slikara, novinara, političara i mnogobrojnih drugih znamenitih ličnosti tog vremena. Ostvario je antologijske portrete, a 1893. postaje dvorski fotograf kralja Aleksandra Obrenovića. Od 1896. bio je i dvorski fotograf kneza Crne Gore i Brda. Uradio je gotovo sve zvanične portrete kralja Petra Prvog Karađorđevića i članova njegove porodice od 1904.godine.
 
Početkom Prvog svetskog rata napusta Beograd i odlazi u Firencu. U Srbiju se vraća 1920. godine, gde jos nekoliko godina radi kao fotograf, a kasnije se posvećuje proučavanju filozofije.
 
Umro je 17. marta 1944. godine
 
Njegove fotografije se nalaze u zbirkama Muzeja primenjenih umetnosti, Istorijskog muzeja Srbije, Muzeja grada Beograda, Biblioteke SANU, Arhivi Srbije, ali i po mnogim privatnim kolekcijama i porodičnim zbirkama.
četvrtak, 21 januar 2016 08:35

Dušan Stankov

Nakon kraće pauze vraćamo se našim znamenitim sugrađanima. Prošlog puta smo vam predstavili Nikitu Tolstoja, revolucionara i akademika. Ovog puta smo odlučili da vas upoznamo sa inženjerom Dušanom Stankovim, bivšim profesorom Mašinskog fakulteta, stručnjaka za letelice.
 
Dušan Stankov je rođen 30. aprila 1900. godine u Vršcu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Nakon završenog Tehničkog fakulteta Univerziteta u Beogradu zaposlio se u Tehničkom birou inženjera Bore Pajevića, i tu radio sve do odlaska na odsluženje vojnog roka. Inž. Stankov se septembra meseca 1927. godine zapošljava u fabrici aviona „Ikarus“u Zemunu, radeći u pogonu na konstrukciji i fabrikaciji aviona. „Ikarus“ je imao aranžmane sa inženjerima koji su imali dugogodišnje iskustvo u gradnji aviona, ali u pogledu statičkog proračuna nisu bili dovoljno obučeni. Njima je dodeljen mladi inženjer Stankov, na osnovu čijih proračuna su njihovi avioni dobijali plovidbene dozvole.
 
  Aprila 1933. godine prelazi u Zemunski „Zmaj“ kao tehnički direktor i na tom mestu ostaje sve do kapitulacije naše zemlje u Aprilskom ratu 1941. godine. Za vreme rata radi na Mašinskom odseku Tehničkog fakulteta u Beogradu u zvanju docenta na predmetu Statistika letelica. U posleratnom periodu profesor Dušan Stankov je nastavio da se bavi konstruisanjem letelica, pa je 1946. godine učestvovao na konkursu koji je raspisala Komanda vazduhoplovstva i na osnovu predratnog bombardera projektovao dvomotorni bombarder koji se nije serijski proizvodio, ali je godinama korišćen za trenažu u obuci pilota bombardera. I dalje je radio na Mašinskom fakultetu u Beogradu na Katedri za vazduhoplovstvo, odakle je otišao u penziju kada je ispunio zakonske uslove u zvanju redovnog profesora. Nakon penzionisanja vraća se u Vršac.
 
 Umro je 4. marta 1983. godine kao penzionisani profesor Mašinskog fakulteta u Beogradu.
 

Budi u toku! :)

Prijavite se na mejling listu kako biste na vreme dobili važna obaveštenja.

Anketa

Šta vidite kao najveći problem mladih u Vršcu?

Nasilje - 16.2%
Nedostatak kulturnih sadržaja - 11.1%
Nedovoljno razvijen noćni život - 9.4%
Nedostatak mesta za rekreativne aktivnosti - 6%
Nedostatak posla/stručne prakse - 46.2%
Nedostatak neformalnih edukacija - 11.1%

Ukupno glasova: 117
Glasanje je završeno, dana : avgust 17, 2017

edukacija-logo-kursevi

Baner 231x173

 

  • 1
  • 2
  • 3

VrsacMOJKraj

parakvadvs

VAK

PokrajinskiSekretarijatZaSportIOmladinu

KulturniCentarVrsac

ArchLAB

OpstinaVrsac

ClickMan

OklagijaRS

iserbia

VrsacPlus

TOV

Cefix

eVrsac

edukacija