Ako posvećujete svoje vreme čitanju, onda sigurno znate za osećaj kada dobijete onaj, najbesmisleniji komentar svih vremena: „Čitanje je gubljenje vremena“.

Tačno je, knjiga će vam oduzeti nekoliko dana vašeg vremena, dok film traje samo dva sata. Ali za mene lepota čitanja leži upravo u tome. Toj knjizi sam posvetila vreme, proces uživanja je duže trajao i mogla sam istinski da se posvetim liku ili radnji. Dok gledam film, moj mozak odluta ko zna gde. Dok čitam knjigu, fokusirana sam samo na reči i rečenice koje se nižu, moj mozak zna samo papir koji mi šuška pod prstima i nemam vremena, a ni razloga da razmišljam o bilo čemu drugom.

Istina je, knjigu možda nećete dobiti besplatno, a film besplatno skinete za svega par minuta. Ali taj novac se ne može porediti sa radošću koju osećam kada osetim miris nove knjige. Kada po prvi put raširim hrbat, vrlo pažljivo, tek da bi ona bila kao nova što duže.

Još jedna radost je kada posle toliko traganja konačno pronađete knjigu koju ste silno želeli. Ljudi koji biraju filmove umesto knjiga ovakvu vrstu sreće ne mogu da spoznaju. Film je uvek na jedan klik od svih nas. Na knjigu se ponekad mora čekati.

Zatim, čitajući knjigu, prolazim kroz fantastične opise ljudi, predela, najjednostavnijih sitnica. Toliko detalja je napisano, detalja koje kamera nikada neće moći da snimi. Čak i da nije sve baš toliko savršeno opisano, imam prostora da zamislim sve ono čega nema i to je neponovljiv osećaj. S druge strane, dok gledam film, nemam šta da stvaram u svojoj glavi. Vidim glumce, vidim predele, vidim sve one sitnice koje bih čitajući knjigu morala sama da zamislim. Zato čitanje predstavlja veći doživljaj

Mislim da zapravo ni ne postoje konkretni tazlozi zašto biram knjige pre filmova. Mogla bih da objašnjavam ovo još satima, ali ko zna ko bi me razumeo. Ako još uvek mislite da je čitanje gubljenje vremena, neka. Onda je ovo najlepši način na koji ikada mogu da izgubim vreme.

Sigurno ste se nekada zapitali zašto se ova rečenicatoliko ponavlja. Zašto je toliko bitno da zauvek u nama postoji dete koje nikada neće da odraste? Svako ovo shvata na drugačiji način, ali jedno je sigurno – odrastanjem se određene stvari gube i određene lekcije zaboravljaju. Bez njih, ostajemo samo odrasli ljudi, slični milijardama odraslih ljudi. Stalno žurimo, nervozni smo, pijemo previše kafe i jedemo premalo sladoleda. Ipak, ako u sebi zadržimo makar čupavi pramen kose jednog veselog deteta, ne moramo da budemo slični nikome. Možemo da se smejemo glasnije, volimo jače i, naravno, jedemo više sladoleda.

Oduvek nam svi govore da treba da slušamo starije od sebe, da oni imaju više životnog iskustva i mogu svačemu da nas nauče. To je šablon po kome se živi. A šta je sa mlađima od nas? Da li i oni mogu da nas nauče nečemu? Možda nikada niste razmišljali o tome, ali ja jesam. I shvatila sam da nas deca mogu naučiti mnogo važnijim stvarima, nego mnogi stariji ljudi.

Manje brini oko nepotrebnih stvari, a više se smej.Nije svaki trenutak života veseo i šaren, ali ako kroz život ideš sa širokim osmehom, biće ti lakše. A pogotovo nemoj da se nerviraš oko stvari koje ti nisu važne. Za par meseci ili godina smejaćeš se samom sebi zato što si dopustio da te ovakve stvari izbace iz takta.

Iskoristi svaki trenutak koji ti život pruža.Život odraslih je često dosadan i monoton, često se zapada u rutinu i čini se kao da je vrlo teško da se svaki trenutak gleda sa pozitivne strane. Ipak, ovaj trenutak je sve što imaš. Uskoro ga više neće biti. Zato se potrudi da ga zapamtiš, i to na što lepši način.

Stalno uči nove stvari. Svi znamo da deca postavljaju mnogo pitanja. Zašto je Zemlja okrugla, zašto je Sunce žuto i zašto nije dobro jesti previše slatkiša? Sve ih to zanima. Zbog čega si dopustio sebi da sva tvoja radoznalost i sva tvoja pitanja nestanu? Nemoj mi reći da nemaš vremena, da ne želiš da smetaš ili neki slični izgovor koji svi odrasli upotrebljavaju.

Voli. Ako ne možeš da voliš kao dete, onda nemoj da voliš uopšte. Možda se nekada i ne slažeš sa svima što neko radi, sa određenim stavovima i mišljenjima, možda nekada i ne razumeš sve što taj neko radi, ali i dalje voliš, jer tako treba da se voli. Bez obzira na sve suprotnosti i različitosti. Tako voliš ako u tebi još uvek postoji dete.

Uvek pomaži drugima. Da li se sećaš kada si u vrtiću vezao pertle drugu koji to još uvek nije naučio? Nije bilo teško, ali si ti bio vrlo srećan jer si učinio da neko drugi bude srećan. Gde je sada to nestalo? Zašto ponovo nemaš vremena? Možeš da budeš dobar čovek, samo ako si u glavi i srcu još bolje dete.

Usudi se da sanjaš. Decu ne zanima ako drugi misle da su njihovi snovi nerealni ili čudni. Znaš li ko su svi astronauti, vatrogasci, balerine, piloti ili glumci? To su zapravo deca koja nisu prestajala da sanjaju i koja su te „nerealne“ ili „čudne“ snove ostvarila. Zašto onda to ne bi mogao ti?

Prihvataj ono što možda i ne razumeš. Deca ne osuđuju tuđe izbore i odluke. Njima nije bitno koja je boja tvoje kože. Ni koji automobil voziš. Ni koga voliš, ni zašto se oblačiš kako želiš, ni zašto si takav kakav jesi. Vremenom ljudi zaboravljaju ovu, možda najvažniju lekciju i postaju ono što su govorili da nikada neće postati.

Da li te je ovo što si pročitao/la  navelo da makar malo razmisliš o pravim vrednostima, dobrim osobinama i onome šta je važno u životu? Da li ćeš sada probuditi to dete u tebi koje je odavno zaspalo?

Ljudi oduvek tragaju za srećom. Nikada je nema dovoljno i često se čini da je nema uopšte. A šta ako je sreća stvar izbora? Šta ako danas svako od vas odluči da bude srećan? Zašto čekati sreću, kada je možete stvoriti sami, i to uz samo nekoliko navika.

Ceni sitnice. Raduj se novim knjigama i muzici, raduj se novoj epizode serije, raduj se isprobavanju nove hrane, pij kafu iako znaš da je čaj zdraviji, sedi na klupi u parku umesto na stolici u kafiću, smej se iako imaš krive zube.

Obraduj druge. I to bez ikakvog razloga. Ne mora biti praznik da bi devojci kupio cvet. Neće se ništa desiti ako ustaneš pola sata ranije da bi nekome spremio doručak i odneo ga u krevet. Nemoj da razmišljaš o tome kako voliš nekoga, već to reci na glas. Uvek piši posvete u knjigama koje poklanjaš.

Budi okružen pravim ljudima. Nemoj da dopustiš sebi da se družiš sa nekim zato što „moraš“. Ili da provodiš vreme sa nekim jer si navikao. Ne dozvoli da u tvoj život ulaze toksični ljudi. Oni koji crpe svu pozitivnu energiju iz tebe. Potrudi se da oni koji ti odgovaraju budu tu što duže. Ne dopusti da ti ljudi budu usputne stanice.

Zapamti da je žvot rolerkoster. Nije sve uvek pozitivno. Padaćeš i ustajati i opet padati. Jer je i to u redu. Uvek ćeš uspeti da ponovo ustaneš i dokažeš sebi da nije bilo tako strašno. Za dugu su potrebni i kiša i Sunce.

Nauči čarobne reči. Izvini, izvoli, hvala. Nije toliko teško, zar ne?

Zaboravi na one manje čarobne. Ne znam, ne mogu, ne želim, svejedno, videću, možda. Ništa dobro ne mogu da vam donesu. One ne postoje u rečniku srećnih ljudi.

Ne upoređuj sebe sa drugima. Sjajan si na sebi svojstven način. Možda i postoji neko bolji, ali tebi to nije bitno, jer si srećan. Zar nije tako?

Možda i najvažnije od svega, živi za danas. Ko zna šta donosi sutra. Nemoj o tome ni da razmišljaš. Ramišljaj o tome kako je napolju lepo vreme, a i ako nije, nema veze, možeš da budeš srećan i unutra. Razmišljaj o tome šta ćeš raditi danas, sutra te ne zanima. Dopusti sebi da ne razmišljaš unapred. Dopusti sebi da živiš sada, u ovom trenutku. Dopusti sebi da budeš srećan.

Juče je u Novom Sadu održano još jedno takmičenje učeničkih kompanija u organizaciji „Dostignuća mladih“. Od 36 kompanija sa različitim proizvodima i uslugama, ekipa iz školskog
centra „Nikola Tesla“ iz Vršca, u sastavu Milica Đolić, Filip Miličić, Elena Stojkovski i Ilija Maravić, zajedno sa mentorom Velimirom Radlovačkim, osvojila je prvo mesto i
plasman na nacionalno takmičenje.

Ovo takmičenje ima za cilj da mlade, ambiciozne ljude nauči kako da posluju u sopstvenom preduzeću, te se na različitim nivoima takmičenja sprovodi proces od otvaranja do
zatvaranja jedne kompanije.

U želji da naprave proizvod koji će biti spoj znanja iz informaciono-komunikacionih tehnologija i ekonomije, ova ekipa je odlučila da osnuje učeničku kompaniju „TeslaNET“, koja
se bavi izradom modularnog personalnog alarma iPanic – uređaja koji pomaže ljudima u nevolji. Pritiskom na dugme alarma, osoba može da pošalje SMS, email ili post na društvenoj
mreži unapred definisanim korisnicima sa unapred definisanim sadržajem. Proizvod je namenjen svim osobama sa zdravstvenim problemima, osobama ometenim u razvoju, kao i ljudima koji rade opasne poslove, koji su daleko od kuće, starijim osobama, deci, itd. Postoji i besplatna aplikacija, koju možete preuzeti na http://www.teslavs.edu.rs/ipanic.apk,
pokazuje mogućnosti ovog proizvoda. Kompanija ima i facebook profil (Tesla Net) i instagram nalog (jateslanet).

Žiri je kompanije ocenjivao u dve kategorije, od kojih je jedna predstavljanje kompanije tokom sajma, u okviru koje su ocenjivali izgled i uređenje štanda, originalnost
proizvoda ili usluge, timski duh, prodajne veštine i nivo znanja o proizvodu ili usluzi, kao i jedinstvenost ponude. Druga kategorija jeste prethodno poslat kompanijski
izveštaj, a ocenjivali su se jasnoća i razumljivost izveštaja, kvalitet razrade performansi izveštaja (marketing, finansije i slično), demonstracija stečenih znanja i potencijal
kompanije za realizaciju budućih aktivnosti. „Tesla Net“ je ostvarila odlične rezultate u obe kategorije i pokazala potencijal za dalji napredak.

Profesor mentor Velimir Radlovački kaže da živimo u vremenu u kom je vrlo važno da domaće kompanije zauzmu dobre pozicije na tržištu informaciono-komunikacionih tehnologija i da mladi iskoriste mogućnosti koje to tržište pruža preduzetnicima. Za učenike, članove ove kompanije ističe da su od samog početka vrlo ozbiljno pristupili formiranju tima,
istraživanju tržišta, izradi proizvoda, marketingu i prodaji, pokazavši pritom veliku kreativnost, trud i preduzetnički duh. Nisu se oslanjali na šablone za pisanje biznis
planova, već su naučili kako se osnivaju i rastu startap projekti i na koji način se kasnije transformišu u profitabilne kompanije.
Pitali smo i učenike o njihovim utiscima sa takmičenja, a evo šta su nam oni rekli:

Ilija: To je jedno lepo iskustvo gde možeš upoznati drugare iz drugih gradova i škola i videti nove ideje. U početku je bilo kao i svako ostalo takmičenje malo dosadno, sve dok
nismo počeli da upoznajemo drugare iz gimnazije u Šidu koji su bili na štandu pored našeg. Pri kraju je postalo napeto, pogotovo kada su proglašavali pobednika. Planiramo da
malo doradimo naš proizvod i da mu dodamo još neke funkcije.Najveću podršku smo imali od našeg mentora Velimira Radlovačkog I profesorke programiranja Svetlane Radlovački ali su nam pomagali i drugi profesori u školi kao i naši drugari iz razreda koji su nam bili podrška.

Filip: Moji utisci o jučerašnjem takmičenju su fenomenalni. Uspeli smo da očaramo tročlani žiri kao i posetioce BIG shopping centra našim proizvodom. Najbitnije je bilo druženje
članova kompanije sa ostalim izlagačima, sklopili smo i neke dogovore sa relevantnim kompanijama. Od škole smo imali korektnu podrsku. Najviše se zalagao za nas naš mentor,
zamenik direktora i profesor Velimir Radlovački. On je zajedno sa nama uložio velike napore koji su i omogućili da osvojimo prvo mesto u Vojvodini i plasiramo se na Nacionalno
finale koje će se odrzati u Beogradu. Potrudićemo se maksimalno da i tamo predstavimo kompaniju u najboljem svetlu.

Milica: Unapredićemo izgled samog proizvoda, napraviti više varijanti proizvoda. Što se podrške u skoli tiče, profesorka matematike želi da kupi naš proizvod jer joj se dopada,
baš je zainteresovana jer ima staru majku i svekrvu kojima je potrebna pomoć tog tipa. Organizacija je bila dobra, sem što je bilo malo probijanja agende. Upoznali smo mnoge
ljude, družili se sa njima, čak smo i potpisali ugovor o saradnji sa jednom kompanijom.

Elena: Još pokušavam da sastavim sve utiske. Organizacija takmičenja je bila sasvim korektna, pomagači iz organizacije su nas obilazili da se raspituju oko proizvoda i kažu šta
je dobro a šta nije, to nam je jako dobro došlo kad nas je obišao žiri, bili smo spremni, samouvereni i bez treme. Takmičenje je spojilo ljude sa sasvim drugim ambicijama i
razmišljanjem gde smo čak i sklapali ugovore sa drugim kompanijama, družili se sa drugima, razmenjivali utiske, savetovali se međusobno... Dosta ljudi je bilo zainteresovano i
oduševljeno našim proizvodom, što nas je prijatno iznenadilo, neki su čak na licu mesta uzeli da preuzmu našu aplikaciju. Za budućnost nam je u planu da se prijavimo na
takmičenje za najbolju tehnološku inovaciju, preko 3D štampača da napravimo odgovarajuće pakovanje za naš proizvod, pokušamo aplikaciju da plasiramo na online prodavnice
aplikacija radi dodatnog prihoda za dalji razvoj kompanije, eventualno još malo da poradimo na estetici štanda. Profesori Velimir i Svetlana Radlovački su izdvajali svoje
slobodno vreme da bi nam pomagali oko izveštaja, proizvoda, celog osnivanja kompanije, savetovali nas oko takmičenja i daljeg razvoja, i podržavali nas od samog osnivanja, na
čemu smo im veoma zahvalni.

Kompanija „Tesla Net“ će se dalje takmičiti na nacionalnom takmičenju koje će se održati u Beogradu u toku maja.

Ekipa Unije studenata čestita na zasluženoj pobedi i želi svu sreću u daljem takmičenju, kao i u daljem radu kompanije!

Za svoj peti rođendan sam od roditelja umesto lutke dobila člansku kartu biblioteke. Zamislite koliko je sreće tada stalo u jedno malo, čupavo dete. Od tada, čitanje za mene nije samo hobi. Čitanje je za mene nešto poput neobjašnjive topline koju osetim kad god otvorim knjigu, magija za koju bi obični ljudi rekli da ne postoji. Posetila sam druge planete, upoznala hiljade i hiljade ljudi, zaljubila se isto toliko puta, a da nisam napustila svoju sobu. Otkrila sam svetove za koje sam mislila da ne postoje i saznala za ljude koji nisu slični nikome iz moje okoline. Zaljubila sam se u reči i ta ljubav ne prestaje ni danas, više od 13 godina kasnije.

U čitanju ne postoje granice. Mogu da nosim balske haljine ili se borim za pravdu, mogu da oživim ljude ili budem detektiv. Mogu toliko stvari koje nikada ne bih mogla da uradim a da ne dotaknem knjigu. Mogu da idem glavom kroz zid i idem 200 kilometara na čas i osetim vetar u kosi i kapljice kiše na čelu, sve to i još mnogo više toga, ušuškana u ćebe, sa velikom šoljom kafe u jednoj, a knjigom u drugoj ruci.

Često me pitaju kako mi nije dosadno. A ja nikako ne mogu da shvatim šta bi u čitanju moglo da bude dosadno. Da li je dosadno biti u školi za čarobnjake? Ili rešavati misteriju koja proganja nekoga? Nisam baš sigurna. Mislim da je ipak dosadnije ne napustiti svoja četiri zida, a konstantno biti napolju.

Zašto baš knjige? Zašto ne filmovi? Zato što je osećaj kako zamišljam svoje najdraže junake, stavljam pegice na njihova lica, oblačim ih i razmišljam o tome koja im je omiljena hrana, mnogo lepši nego kada sve ove informacije dobijam servirane kao na tacni.

Zahvaljujući svojim omiljenim autorima i likovima sam shvatila koliko volim da pišem i donela najvažniju odluku u životu, a to je da želim da pišem do poslednjeg dana, da želim da svoje reči delim sa drugima i da pokušam da, makar na trenutak, povedem nekoga u svet koji još uvek nije otkrio. Želim da sama stvaram nove univerzume. Naučila sam i toliko životnih lekcija, toliko važnih stvari koje na prvo čitanje možda i nisu delovale tako važno. Naučila sam da živim da bih čitala i čitam da bih živela. Naučila sam iskrenije da volim i budem bolji čovek.

Toliko knjiga tek čeka da bude pročitano, toliko autora će se tek naći na mojim policama, toliko avantura će tek biti proživljeno. Sa velikim osmehom na licu uranjam u talase stranica i želim to isto i vama. Otkrijte sebe kroz knjige. Svideće vam se.

Jedna priča o dečaku koji vam može biti prijatelj bilo da imate 7 ili 77 godina, uspela je da makar na trenutak svima stavi ružičaste naočare koje pružaju lepši pogled na svet i život. Koliko god puta da je pročitate, uvek će vam biti jednako draga, a ovo su neke od najvažnijih stvari kojima nas je naučio ovaj neverovatan dečak.

Zagrebi dublje ispod površine. Stvari često nisu onakve kakvim se čine.

„Jednom sam uspeo da olovkom u boji nacrtam svoj prvi crtež. Pokazivao sam svoje remek delo odraslima i pitao ih da li se plaše mog crteža. Oni su mi odgovarali: „Zašto bismo se plašili šešira?“ Međutim, moj crtež nije prikazivao šešir. Prikazivao je zmijskog cara koji je progutao zmijskog slona.“

Lepota nije večna. Večno je ono što je u nama.

„I uvek će te voleti?“ „Ne“, reče ruža, „jednog dana ću uvenuti i onda će prestati da mi se dive“. „Baš čudno“, reče Mali Princ, „da si ti moja ruža, ja bih te voleo i tada.“

U moru ljudi sličnih tebi, uvek ćeš nekome biti poseban i jedinstven.

„Naravno, reče lisica. Ti si za mene samo mali dečak sličan stotinama hiljada drugih dečaka. I ti mi nisi potreban. A ni ja teni nisam potrebna. Ja sam za tebe samo lisica slična stotinama hiljada drugih lisica. Ali, ako me pripitomiš, bićemo potrebni jedno drugom. Ti ćeš za mene biti jedini na svetu. Ja ću za tebe biti jedina na svetu.“

Ako nismo nikoga pripitomili, ako niko nije pripitomio nas, život će nam biti siv.

„Vi uopšte ne ličite na moju ružu, vi još ništa ne značite“, reče im on. „Niko vas nije pripitomio, i vi niste nikoga pripitomile. Vi ste kao što je bila moja lisica. Bila je to obična lisica slična stotinama hiljada drugih. Ali ja sam od nje napravio svog prijatelja, i ona je sada jedinstvena na svetu.“

Ono što tebi znači sve, drugome možda neće značiti ništa.

„Za sve ljude, zvezde ne znače isto. Za jedne, koji putuju, zvezde su vodiči. Za druge, one su samo male svetiljke. Za učenjake, oni su problemi. Za mog poslovnog čoveka one su bile zlato.“

One najvažnije stvari ne možemo da vidimo. One se osećaju.

„Čovek samo srcem dobro vidi. Suština se očima ne da sagledati.“

Možda je mali, sićušan dečak, ali je veliki čovek. Uči nas da volimo, osećamo, živimo. Ali, onako, stvarno živimo. Ceneći prave vrednosti i govoriti prave reči. Možda ima tek stotinak strana, ali u sebi sadrži toliko lepote i važnih životnih lekcija, da više strana nije ni potrebno. Sada, kada sam sa vama podelila svoje omiljene lekcije koje sam naučila od Malog Princa, vreme je da uzmete knjigu, obnovite gradivo, a onda razmislite o tome koje su za vas najbitnije pouke koje ova knjiga nosi u sebi.

„Bio sam administrator sa visokom platom, godišnjim bonusima i svim povlasticama. Nalazio sam se na pravom putu. U ponedeljak, sedmog januara 2008. godine, u tri sata popodne, u maloj prostoriji za konferencije na poslednjem spratu zgrade, direktor kompanije me je pozvao na kratak razgovor, koji je trajao čak i kraće od očekivanog. Otpustio me je. Nikada neću zaboraviti kako su mi njegove reči oduzele dah. Napustio sam prostoriju i otišao kući, pravo u krevet, gde sam u poziciji fetusa ostao naredna tri sata. Ono što sada shvatam je da je taj događaj stvorio najveću količinu nelagodnosti koju sam ikada osetio. Vidite, prijatelji, ono što čini da se osećate komforno može da vas uništi. Ono što vam stvara nelagodost je jedini način da rastete.“ Bill Eckstrom

Šta je to zona komfora? Možda je najispravnije reći da je ona nešto što čini da se osećate dobro i sigurno, ali budimo iskreni, zona komfora je često kutija u kojoj se nalazimo i koja nam dopušta da preživljavamo, ne i da živimo. Ovo može značiti da ne radite nove stvari jer ne želite da izađete iz zone komfora, ne jedete novu hranu, ne otkrivate novu muziku i stalno radite iste stvari, jer ste na to navikli. Svako od nas ima nešto što može predstavljati zonu komfora, ali šta kada poželimo nešto drugačije, a plašimo se nepoznatog?

Pokušajte da se setite neke situacije u kojoj ste izašli iz zone komfora. Setite se osećanja koja su tada vladala u vama. Možda ste bili pomalo uplašeni, ali uzbuđenje je bilo veće od straha, zar ne? Zbog čega onda sebi uskraćujete taj osećaj? Zašto se ne trudite da svaki dan izlazite iz svoje zone komfora i proživljavate ga iznova i iznova?

Ali šta ako je strah veći od uzbuđenja? I to onaj najgori strah, onaj koji nas sprečava da uradimo ono što želimo? Onda je vreme da udahnete duboko, izbrojite u sebi do deset i preispitate svoje strahove. Stavite na papir sve sitnice koje želite da uradite, a van su vaše zone komfora. Odslušati novi muzički žanr, probati kinesku hranu ili ispijanje čaja umesto kafe. To su nekome možda beznačajne sitnice, ali ako će one učiniti da izađete iz vaše zone komfora bez straha, zašto ne pokušati? Kasnije možete preći na veće stvari, kao što su pisanje bloga ili promena frizure.

Možda se pitate čemu sve to? Zašto juriti u nepoznato, kada već imate ispitan teren i znate koje vam stvari idu od ruke i šta vas čini srećnima. Zato što možda pronađete još stvari koje vam idu od ruke i još stvari koje vas čine srećnima. Nikada ne treba ograničavati sebe. Možda u sebi imate mnogo više od onoga što mislite, ali se plašite da to iskoristite. Jednog dana će vam biti krivo što niste uradili sve ono što ste želeli, zato izađite iz svoje zone komfora već danas i ne dozvolite da se to desi. Ne razmišljajte previše. Uradite nešto novo odmah. Shvatićete da je život sačinjen od trenutaka koji mogu biti mnogo lepši i bolji od onoga na šta smo navikli. Samo zamislite kako je lepo usuditi se na isprobavanje novih stvari. A onda ih probajte.

„Hladno je i maglovito zimsko jutro, a ja stojim na najvišem bandži tornju na svetu. Platforma na kojoj stojim je toliko uska da moram da stojim na prstima i balansiram svojim telom u odnosu na vetar. Rukovodilac mi vezuje konopce oko zglobova. Osećam kako me njihova težina lagano vuče na dole. Pogledam dole. Svi putevi i građevine su zakopani u magli. Čujem glas u svojoj glavi koji mi govori „Ne možeš ti ovo“. Okrećem se i saopštavam rukovodiocu da želim da odustanem, a onda ugledam veliki tekst na prozoru pored mene. „Život počinje tamo gde zona komfora prestaje“. Ni sama ne znam zašto, ali ova kratka, a opet, toliko snažna rečenica mi daje snagu i shvatam da se krećem ka platformi i skačem sa najvišeg bandži tornja na svetu. Tih pet sekundi, koliko je trajao slobodan pad, u sebi sam pomislila „Nije strašno koliko se čini“. Yubing Zhang

Ako ste se juče zatekli u centru grada, mogli ste videti stotine zelenih balona kako lete ka nebu. Razlog za to je Svetski dan dece obolele od raka. Tačno u 1 sat, pustili smo balone u znak podrške deci koja se bore sa rakom i u znak sećanja na one koji više nisu sa nama. Ovaj događaj je po prvi put organizovan u našem gradu, od strane NURDOR-a, Nacionalnog udruženja roditelja dece obolele od raka. Pre samog puštanja balona, nastupili su „Otvoreno srce sveta“, dečji hor „Zvončići“, škola gitare Nenada Kukića i plesni studio „Millenium“. Na štandu NURDOR-a su ljudi mogli da kupe balone, magnete, šolje i druge sitinice, a pun iznos svake kupovine doniran je za izgradnju hemato-onkološkog odeljenja u Nišu. Pored toga, u lokalima: „Element“, „Eskada“, „Slatka radionica Jovana“, „Contrast pizzeria“, „Koliba“, „Jazzva“, „Sky bar“ i „Tamaris“ održan je događaj „Humanitara kafa“, a sav prihod ode preko 750 popijenih kafa, takođe je doniran. Vrščani su juče zajedno sakupili preko 123.000 dinara.

Dok sam prisustvovala ovom događaju, shvatila sam da strah uvek treba zameniti hrabrošću, osuđivanje podrškom, a patnju snagom. Treba se informisati i truditi da razumemo i ono sa čime se nikada nismo susreli. Treba znati da u Srbiji godišnje od raka oboli 300-350 dece, a svake nedelje jedno dete umre. Treba znati da je rak prvi uzročnik smrti kod dece i adolescenata. Treba znati da se godišnje u Srbiji leči 500 hrabrih mladih ljudi, a da su uslovi za to veoma loši. Takođe, treba znati da je za opremanje hemato-onkološkog odeljenja u Nišu potrebno izdvojiti još 17 miliona dinara. To je ogromna suma, ali ako se svi potrudimo, možemo podariti šansu za život ovim malim borcima. Pomozi već danas, tako što ćeš poslati SMS na 1150. Cena poruke je 100 dinara.

Za bolje sutra svakog deteta u našoj zemlji, i ja se borim. Da li se i ti boriš sa mnom?