Šezdesetih godina prošlog veka varnice sukoba velikih sila pretile su da po ko zna koji put zapale planetu. Stara i umorna Evropa ponovo je podeljena, a granice između zapada i istoka postaju nepremostive. Vijetnam je goreo, dok su Sovjeti i Amerikanci polako raspoređivali nuklearne rakete po teritorijama svojih saveznika u Maloj Aziji i na Kubi. Hladnom ratu kraj nije ni na vidiku. Ipak, kao protivteža globalnom bezumlju, budila se svest mladih ljudi.
Tih godina na zapadnoj obali Sjedinjenih Država, u sunčanoj Kaliforniji, stvari su čini se otišle najdalje, ili bolje reći najdublje. Samosvesni Amerikanci pokrenuli su nešto što će zauvek promeniti način života i pogled na svet najvećeg dela zapadne civilizacije. Nezadovoljni stanjem u surovom kapitalističkom društvu, sve većim socijalnim razlikakama, ali i činjenicom da veliki broj njihovih sugrađana gine u ratu koji su smatrali nepotrebnim i za koji koji nikako nisu uspevali da nađu opravdanje, ponudili su alternativu. Društvo zasnovano na nematerijalnim vrednostima, čistom hedonizmu, ljubavi i miru. Ovaj idealistički pristup životu iz San Franciska brzo se proširio na sve krajeve Amerike. Spontano nastaju grupe, formiraju se komune u kojima način života sve manje liči na onaj u spoljnom svetu. Pravilo je da nema puno pravila. Nema hijerarhije, nema vođa, sve razlike su prihvatljive. Popularnom hipi pokretu priključuju se mladi, najčešće iz srednjih društvenih slojeva, mada je bilo i dece imućnijih Amerikanaca, kojima će kasnije cela ova priča samo poslužiti kao lepo životno iskustvo. Svi oni, suprodstavljeni sistemu, odbacuju važeća načela i vrednosti. U godinama koje dolaze postaće najprepoznatljiviji primer kontrakulture.
Za ondašnju konzervativnu Ameriku, sam izgled, “vizuelni identitet” pripadnika ovog pokreta bio je neprimeren i nepoželjan. Najčešće šarena odeća i obavezno duža prirodna kosa, a mnogi hipici su izbegavali obuću, zbog čega su izgledali u najmanju ruku neuredno. Spoljašnji izgled ih jednostavno nije zanimao, jer cilj je pre svega bila individualna, unutrašnja revolucija. Njihova sloboda i otvorenost mnogima je bila iritantna, a način života neshvatljiv. Šareni autobusi koji su krstarili putevima Amerike postali su putujuće kuće mnogim pripadnicima hipi kulture. Povezanost sa prirodom, duhovno uzdizanje, ali i stalno konzumiranje halucinogenih droga i slobodni seksualni odnosi pod uticajem istih bili su svakodnevica u komunama.
Delujući potpuno suprotno od opšteprihvaćenog, hipici su iz jedne krajnosti otišli u drugu. Iz konzervatizma pobegli u pravu anarhiju. Možda je to bio jedini način da se društvu skrene pažnja na ozbiljne probleme. Prava žena, radnička prava, pa i nezalečeni rasizam bili su samo neki od mnogobrojnih problema koje su tradicionalisti gurali pod tepih, nespremni da se sa njima suoče.
Seksualna revolucija dolazi kao još jedna šok terapija. Devojke će u javnosti sve manje skrivati svoju seksualnost. Odnos između muškarca i žene polako se menja, a tabu teme nestaju. Mladi Amerikanci će isterati crkvu iz svojih spavaćih soba, pa u tom periodu dolazi i do promene stava društva po pitanju abortusa, a samim tim i kontracepcije. Menja se i muzika, biće da se umetnici prilagođavaju svojoj publici. Oni će najčešće pod uticajem psihoaktivnih supstanci stvarati psihodelični rok. Poseban oblik rok muzike kojem se okreću neki od najvećih bendova tog vremena i pesmama baš iz pomenutog perioda ulaze u večnost. Legendarni Pink Flojd, Bitlsi, Dorsi, ali i Erik Klepton, Karlos Santana, Džimi Hendriks vrh su piramide velikana koji su doprineli razvoju psihodeličnog roka i neraskidivo su povezani sa hipi kulturom. Leto 1969. godine u saveznoj državi Njujork, ostaće upamćeno po muzičkom festival Vudstok. Ova kontroverzna manifestacija u samo tri dana oslikala je sve pozitivne strane, ali i mane pokreta koji je stajao iza nje. Revolucija je počela da uzima prve žrtve, a bilo ih je i na samom Vudstoku.
Psihoaktivne supstance i opijati su i ranije postojali, ali njihova dostupnost i rasprostranjenost biva sve ozbiljniji problem. U krajnost se išlo i kada je reč o shvatanju porodice. Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina, rađa se veliki broj vanbračne dece, a mnoga će odrastati u neadekvatnim uslovima.
Prošlo je gotovo pedeset godina od Vudstoka. Širokim bulevarima Njujorka danas šetaju pripadnici raznih potkultura. Mnoge su supkulture nastale i nestale u godinama iza nas. Ipak, čini se da su sve one stvarane na talasu uzrokovanom eksplozijom bunta iz Kalifornije. Postoje teorije i razni argumenti po kojima hipi pokret u San Francisku i nije nastao baš sasvim spontano. Do današnjeg dana mišljenja po pitanju ove kontrakulture ostala su različita i suprodstavljena. Samo su činjenice nepobitne. Hrabrost i želju mladih ljudi da menjaju svet oko sebe, niko ne može osporiti. Način jeste diskutabilan. Neosporno je da su krenuli od sebe, imali naivan, ne dovoljno zreo pristup, pa su za razliku od mnogih koji su menjali i menjaju ovaj svet, sami snosili posledice svojih grešaka. Konačno, nisu bili konformisti, a od konformista su najčešće osuđivani. Sa ove vremenske distance, objektivno posmatrano i nije teško uvideti greške ondašnjih buntovnika. Obično se baš one ističu u prvi plan jer su tako očigledne. U tome je i neiskorišćena prednost naših generacija. Slobodni smo da mislimo, delamo, stvaramo. Mi držimo sve informacije, sva pitanja i odgovore u šaci, mada nam je često teško da ih potražimo. Okruženi virtuelnom srećom i zadovoljstvom, društveno smo sve pasivniji i nezainteresovaniji za stvari koje se dešavaju oko nas.
Imamo li smelosti da menjamo sebe i utičemo na okolinu? Da li nas se tiče? Odgovori na ovakva pitanja odrediće nas prema vremenu i ljudima koji tek dolaze.
Autor: Petar Kražić
