Jedini prostor gde film može da opstane kao umetnost je tradicionalan bioskop koji ne profitira već okuplja ljubitelje dobrog filma i stručnjake koji uređuju program. Dok moderan bioskop bira samo filmove sa dobrom reklamom jer je jedini cilj profit, a time šalje poruku da film bez reklame, kao prašak za veš, ne vredi ništa.
Glavni ulaz u Kulturni centar u Sterijinoj ulici je često zaključan. Iako na vratima piše radno vreme ona se otvaraju po potrebi. Zaključano je i danas, ali glavni ulaz nije jedini ulaz. U okviru zgrade je drvena kapija koja vodi u dvorište, odakle se prilazi zgradi sa zadnje strane. Tu su smeštene kancelarije zaposlenih u Kulturnom centru. Oni imaju fiksno radno vreme i pristupačni su, za razliku od bioskopa i galerije. Jedan od zaposlenih koji ima ključ glavnog ulaza će biti moj vodič kroz bioskop. Njjegovo ime je Živojin i zadužen je za sve u bioskopu počev od preventivnog čišćenja sale, preko puštanja filmova, pa do obaveštavanja ljudi i okupljanja oko filmske sekcije. On je čovek srednjih godina, ali je već skoro dvadeset posvetio bioskopu i filmu. Popeli smo se uz stepenice i moj sagovornik otključava glavni ulaz, staklenu kapiju iza koje su prostorije namenjene posetiocima. Odmah po ulazu, sa desne strane nalaze se starinska vrata koja vode u bioskopske prostorije: salu i kino-kabinu, odnosno mračnu sobu iz koje se puštaju filmovi. Kabina je ,,mozak” bioskopa - u njoj su dva glomazna kino-aparata koja su pola veka emitovala filmsku svetlost na platno kroz dva mala prozora okrenuta ka sali. Ti aparati su deo najstarijeg inventara bioskopa što znači da danas imaju muzejsku vrednost i još uvek rade, ali isključivo putem celuloidne trake. Filmovi se danas puštaju pomoću aparata veličine DVD plejera, odnosno video bimova koji su takođe u prostoriji, ali u senci ovih gromada. Glomazni aparati su tu još od doba kada je bioskop bio poznat kao Radnički bioskop. Ovaj naziv je dobio po osnivanju, odmah nakon Drugog svetskog rata, jer je pre rata tu bio Radnički dom. Ista soba je puna razbacanih dokumenata, rokovnika i letaka koji na dodir ostavljaju siv trag na prstima. Dok stari i čelični aparati svedoče kako je bilo nekada, ovi prašnjavi predmeti od papira i kartona odaju kako je sada.
Novo vreme za bioskop u Vršcu
Bioskop postoji sedamdeset godina, a poslednjih dvadeset je bilo posebno burno. Devedesetih godina je bilo moderno zlatno doba bioskopa, jer su se filmovi puštali dva puta nedeljno. To su bili svetski hitovi poput ,,Godzile”, novi ,,Ratovi Zvezda”, i mnoštvo domaćih hitova. Bioskopska sala je bila sadašnja Velika galerija sa približno 400 mesta za publiku. Krajem devedesetih bioskop je započeo rad u okviru Vršačke pivare, saradnja je trajala pet godina, pa se 2003. osniva se Kulturni centar. Nedugo zatim izbija požar koji će zaposleni upamtiti kao ,,početak kraja”... Pre nego što će bioskop sasvim promeniti način rada i prestati da naplaćuje karte renoviran je 2004. godine kada su stari aparati po ko zna koji put reparirani. Iste godine sala je opremljena po svetskim standardima čemu su doprineli i kino-akustičari omogućivši kvalitet zvuka, koji je i danas prednost u odnosu na druge bioskope u Vršcu. Glavna bioskopska sala sa 80 sedišta je ponovo puna i to za čak dve ili tri projekcije dnevno u zavisnosti od dogovora sa školama koje su organizovale grupne posete. Ali to nije dugo trajalo, broj posetilaca je tokom 2006. i 2007. pao na desetak, pa je način rada morao biti promenjen.
Da li je tajna da bioskop u Vršcu radi?
Prelazimo u glavnu salu sa platnom i sedištima. Preko zidova i prozora su navučene tamno plave plišane zavese, a sedišta su presvučena krem materijalom. Zvučnici različitih veličina su ravnomerno raspoređeni po sali, a moderne sijalice umereno osvetljuju prostoriju. Udobno je i elegantno. Tu su i pomoćne stolice koje, nažalost, nisu potrebne za vreme filmskih projekcija, ali svedoče o prkosu koji je bio nephodan da bi bioskop svih ovih godina opstao. Danas se filmovi nabavljaju zahvaljujući dogovorima sa ambasadama, pretežno Britanije, Francuske, Holandije i Japana koje distribuiraju filmske revije, odnosno setove umetničkih filmova nacionalnog tipa. Međutim, bioskop ne opstaje zahvaljujući ambasadama, već ljudima koji dolaze u posetu, i to oko pedeset redovnih posetilaca koji pripadaju sekciji ,,Ervin Mareš” u okviru Kulturnog centra. Karta ne postoji, ne može se kupiti ulaz u bioskop, čak se ni članarina za sekciju ne plaća. Sekcija se sastaje jednom nedeljno kada se raspravlja o filmovima, uglavnom klasicima, i radi se na popularizaciji filmske kulture. Do sada je važila praksa da osoba koja je član sekcije dovede svog prijatelja, takode filmofila, pa prijatelj člana postaje član. Ovakva praksa bi mogla biti jedan od faktora koji doprinose tome da većina Vrščana koji nemaju prijatelje u sekciji ne znaju da bioskop radi, ali ako bilo koji obavešten i zaintersovan Vrščanin zatraži članstvo neće biti odbijen, jer svi građani imaju podjednako pravo na kulurne ustanove.
Prednost starih bioskopa
Bioskop je izgubio na važnosti, ne samo u Vršcu, već i u ostalim gradovima širom Srbije. Ali tradicionalan bioskop je i dalje važan onima koji film shvataju kao umetnost, sedmu umetnost. Bioskopi u tržnim centrima, hramovima potrošacke kulture, ali i moderno opremljeni bioskopi prodaju film kao robu. Samim tim cilj je da se proda što više karata, da film bude popularan, i snimljen tekuće godine, a kvalitet je u drugom planu. Jedini prostor gde film može da opstane kao umetnost je tradicionalani bioskop koji ne profitira već okuplja ljubitelje dobrog filma i stručnjake koji uređuju program. Dok moderan bioskop bira samo filmove sa dobrom reklamom jer teži profitu, a time šalje poruku da film, kao prašak za veš, ne vredi ništa bez reklame. Izlazimo iz sale, ponovo prolazimo pored kino-kabine i izlazimo u hodnik. Žureci obilazimo galeriju u kojoj je uključeno svetlo u boji kao da ce izložba biti otvorena svakog trenutka, izložene su slike i toplo je, samo nema ljudi... Izlazimo, a bioskop i galerija se vraćaju pod ključ.
