Na današnji dan, pre tačno 127 godina, u našem gradu je rođen Dragiša Brašovan, doajen domaće arhitekture. Po opusu i dostignućima u svojoj sferi, ovog našeg sugrađanina možemo komotno svrstati u isti rang sa cenjenim umetnicima, kao što su: Sterija, Vasko Popa, Paja Jovanović.... Pa ipak, malo toga znamo o njemu. Ovim tekstom želimo da predočimo našim sugrađanima njegov značaj, i približimo im još jednog velikana kojeg je naša sredina izrodila.
Dragiša Brašovan je svrstao svoje ime i delo u neveliku grupu srpskih arhitekata koji su iza sebe ostavili dovršenu arhitektonsku misao. Položio je temelje modernog graditeljstva i doprineo izgledu Beograda, Novog Sada, Zemuna, i na sebi svojstven način simboliše čitavu epohu moderne srpske arhitekture. U jednom opštem pogledu na Brašovanov život i delo, moć prilagođavanju „duhu vremena“ ostaje bitna crta, ali isto tako i neraskidiva veza sa tradicijom, što svedoči jedna od njegovih malobrojnih sačuvanih rečenica: „ Mi moramo, i pored toga što ćemo ići u korak s vremenom , da se oslanjamo na bogato kulturno nasleđe. To rade svi, a mi Jugosloveni ne smemo da se stidimo divnih elemenata naše nacionalne arhitekture“.
Biografija
Dragiša Brašovan rođen je u Vršcu 25. maja 1887. kao drugo dete majke Savine i oca Nikole, učitelja u srpskoj osnovnoj školi. U Vršcu završava osnovnu i srednju školu. U nameri da njihov sin dobije najviše akademsko obrazovanje, roditelji ga 1907. godine šalju u Budimpeštu, jednu od poslednjih svetskih metropola sa kraja 19. veka, gde upisuje arhitektonski odsek Tehničkog fakulteta. Po završetku fakulteta počinje da radi u budimpeštanskom birou, „Teri i Poganj“, gde radi kao crtač i pomoćnik pri projektovanju. Ne može se tačno utvrditi na kojim projektima je radio, ali se zasigurno zna da je učestvovao u izradi konkursnog rešenja za novo Nacionalno pozorište u Budimpešti, čiju je izgradnju onemogućio Prvi svetski rat. Od 1921. deluje u Beogradu, gde gradi u stilu bliskom akademizmu. U ovom stilu se očitava i Brašovanov nesumnjivi doprinos oblikovanju palate „Ruski car“, koja se pripisuje Petru Popoviću. U tom periodu istražuje srpskovizantijski stil na projektu za zgradu Ministarstva šuma i ruda. Ovaj projekat se nakon izgradnje temelja obustavlja i nove planove za fasadu izradjuje ruski akademičar Nikola Krasnov. Brašovan gleda unapred. On vidi da srpsko-vizantijski stil nije zanimljiv za savremenu Evropu, te se okreće savremenim shvatanjima arhitekture. Nekoliko objekata nastalo je u ovom Brašovanovom prelaznom periodu izmedju 1927. i 1929. godine, a svakako je najpoznatiji Vila Đorđa Genčića, u Krunskoj ulici.
Može se reći da mu je je veliko međunarodno priznanje i reputaciju u domaćoj sredini donelo izvođenje Jugoslovenskog paviljona na izložbi u Barseloni 1929.godine. To je vreme kada Brašovan pristupa grupi arhitekata modernog pravca, koja ga je odmah prihvatila kao svog predstavnika i doajena. Oko 1934. gradi i svoj najznačajniji objekat, zgradu Penzionog fonda Beočinske fabrike cementa, u Ulici braće Jugovića u Beogradu. Elementi likovnog izraza beogradskog arhitektonskog modernizma prisutni su u celini na ovoj gradjevini.
Tri su velika Brašovanova objekta temelji njegovog ukupnog opusa: zgrada Ratnog vojnog vazduhoplovstva u Zemunu, zgrada Banovine u Novom Sadu i zgrada Državne štamparije u Beogradu (BIGZ). Ako se pak uđe u detaljnu analizu, lako se primećuje da je objekat Ratnog vazduhoplovstva najbliži onome što smo nazivali osnovama beogradskog arhitektonskog modernizma, mada svakako postoje i evidentne veze sa simbolizmom i Brašovanovim shvatanjem ekspresionizma. U istom smisliu, Banovina u Novom Sadu spoj je modernih formi sa još ponešto akademičnim konceptom unutrašnjih dvorišta, dok je zgrada Štamparije bliska konceptu strukturalizma, uprkos tome što strukturalisti obično vide svoj ideal u jedinstvu modula i celine od čega je projekat Štamparije sasvim daleko.
U periodu posle Drugog svetskog rata Brašovan je najpre bitno doprineo rekonstrukciji Starog dvora, (danas Skupštine grada Beograda), projektovanjem fasade prema Narodnoj skupštini. Posle 1948. pokušao je da sledi parole o arhitekturi, „socijalističkoj po sadržini i nacionalnoj po formi“, izgradivši više radničkih naselja u Zvorniku, Tuzli, Jagodini. Stambeni blokovi na čijim se fasadama mešaju motivi balkanskog folklorizma i romantičnog osećaja za upotrebu prirodnih materijala, ostali su do danas najbolji, ma da ne i jedini primeri nacionalne varijante socijalističkog realizma. Brašovanovi monumentalni javni objekti iz pedesetih i šezdesetih godina, kao što su zgrada novosadske Pošte i telekomunikacija i zgrada Robne kuće na centralnom gradskom trgu u Čačku, uklapaju se u tada vladajući monumentalizam. U projektu zgrade Robne kuće u Čačku, Brašovan iznosi svoje celokupno shvatanje posleratne arhitekture, ističe svoju završnu poruku, svoju formulu.
Dragiša Brašovan je umro 6. oktobra 1965. godine u Beogradu. Bio je član SANU i počasni član RIBA (Royal Institute of British Architects).
Ostala značajna dela: Skica za mauzolej (1912); Kuća trgovca Lazarevića u Ul. 29 novembra 7 (1927-28); Zgrada Industrijske komore u Makedonskoj 25 (1928-29); Vila pukovnika Bodija u Simićevoj u (1929); Jugoslovenski paviljon u Milanu (1931); Muzički paviljon Kraljeve garde u Topčideru (1932); Zgrada Trgovačke komore na Studentskom trgu 13 (1932-34); Sopstvena kuća u Ul. Strahinjića bana 73 (1940 rekonstrukcija); Hotel „Bristol“ u Tuzli (1954-61).
Zahvaljujemo se Mihailu Sladoju na ovom tekstu, koji je, nadamo se, makar malo približio fascinantan život ovog velikog Vrščanina.
