U gradu gde su rođeni i odrastali pisci poput Jovana Sterije Popovića i Vaska Pope, postavlja se pitanje da li je talenat za ovom umetnošću utkan u vršački vetar ili su ipak Vrščani nekom drugom silom prirodno nadareni da svoje misli pretoče na papir.

Još jedan dokaz da ovo ne može biti puka slučajnost dolazi nam od mladog vršačkog pisca – Stefan Kirilov je nakon tri zbirke pesama (intervju sa njim o njima iz prošle godine možete pročitati na našem sajtu), odlučio da svoje odrastanje pretvori u knjigu i da nas tokom ove čudne godine počasti romanom Napuštajući Vetrograd.

Nakon godina bavljenja poezijom, odlučio si se da kreneš i u pravcu proze. Kako je izgledala ta promena?

U osnovi nema prevelike razlike: kao što i u recenziji možete da pročitate, ova proza je veoma poetična, tako da nisam mnogo zazirao od suštine, pa mi taj prelaz nije bio dramatičan. Razlika postoji u vremenu – proza se piše gradacijski, bilo mi je potrebno oko 3 meseca da napišem ovo delo. Najviše sam uspeo da se fokusiram na to u martu, dok je u januaru i februaru nastalo četiri, pet glava, kao osnova ili skica. Sa druge strane, poezija je „u trenutku“, kada krenem, tada je i završavam. Kada je u pitanju inspiracija da se nastavi roman, obično je i to išlo gradacijski. Kada završim jednu glavu, ostane mi u mislima šta želim da kažem u sledećoj i onda obično zapišem jednu rečenicu kako bih imao osnovu za dalje. Ceo mart sam bio inspirisan, zato što sam prestao da radim i pisanje ove proze mi je bio način da očistim glavu od nekih stvari koje sam zaboravio ili potisnuo.

Tvoja proza je kao i tvoja poezija dosta lična, gde bi rekao da ti je lakše da iskažeš sebe?

Pišući prozu mi je bilo mnogo teže da se iskažem nego kroz poeziju, jer je bilo dosta ličnije, ali se osećam i mnogo lakše nakon toga. U poeziji mogu da poludim u trenutku na neku stvar i onda da se istresem i da mi bude lakše, dok je pisanje proze bio ceo proces. Nije to bio mukotrpan proces, ali je uticao dosta na mene. U početku sam se, naravno, plašio samog sebe, ali na kraju sam razrešio samog sebe raznoraznih frustracija i boli. Bilo je poprilično interesantno , posebno s obzirom na to da se to sve dešavalo tokom marta, dakle u periodu izolacije. Bio sam sam sa sobom mesec dana okružen tišinom i maksimalno fokusiran na suočavanje.

Opet uzimajući u obzir to da kada pišeš ostavljaš ogromni deo sebe, kako izgleda deliti sa svetom ogromni deo onoga što si?

Najveći izazov je bio opet svakako suočiti se – deljenje sa svetom dolazi kada je to već neka uobličena celina, koja mi više ne predstavlja problem. Problem je konkretno stvaranje i oslobođenje. Suočavanje sa samim sobom je ono što je zapravo problem, deljenje sa drugima dolazi prirodno nakon toga.

Za koga bi rekao da je onda namenjena ova knjiga?

Prvenstveno bih rekao da je namenjena ljudima iz provincije, iz malih mesta, pa ko od njih hoće – neka se poistoveti. U suštini i sam naslov Napuštajući Vetrograd može da deluje kao da sam ja sad neki nabeđeni, idem iz malog grada (smeh), ali je zapravo o tome kako treba napustiti prošlost bila ona lepa ili ružna. Prošlost je tu da se nje oslobodiš i da je prihvatiš, kao što sam ja morao da prihvatim da grad kao grad neće više biti takav kakav je bio i to je bio neki moj način da to uradim. Ovaj roman je za mene u tom smislu bio oslobađajući da se oprostim od tog dela života, najviše upravo zbog facijalisa, zbog koga sam taj deo potisnuo godinama i pustio da se usled novih problema uvek oni stari ne rešavaju. To se onda tako nastavlja dok se sve to ne gomila, dok na kraju ne skupiš muda i ne rešiš da jednom zauvek raskrstiš sa tim.

Sada kad smo prešli taj deo stvaranja, kako izgleda prepravljati naknadno nešto što si stvorio?

Pre nego što sam poslao celokupan rukopis na korekturu i lekturu, ja sam sam ispravljao delove. Uglavnom bih menjao tamo gde sam video da je rečenica kratka ili duga, ali suština i srž su ostali isti. Prvi put sam radio nešto ovako, pa nisam smatrao da je trebalo preterano menjati. Ljudi kad rade duže nekad uđu u šemu po kojoj rade, a s obzirom na to da je ovo radim prvi put, želeo sam da bude tako kako jeste. Dobijao sam možda par puta savete da promenim neke od malo drastičnijih delova knjige, ali bih onda morao da izmišljam blaže oblike i onda to ne bi ni imalo konotaciju koju ima. Pokušavao sam da nekad promenim neke od tih delova, ali sam shvatio da to jednostavno ne bi onda bilo to.

Kada bi jednom rečenicom trebalo da opišeš svoju knjigu, kako bi to uradio?

„Ovo je roman o sasvim običnom odrastanju“.
Svi koji budu pročitali knjigu, imaće priliku da se upoznaju sa dosta likova u njoj. Ko od njih bi rekao da ima najveći uticaj tokom tok perioda na tebe i kako bi neko ko sada čita knjigu mogao da se poistoveti i sa tim likovima i sa tobom?
Ivan i Vasa, odnosno, ljudi koji stoje iza tih imena su definitivno imali najvećeg uticaja. Roman sam stvorio kao celinu, tako da nisam do sada preterano razmišljao o tome da li bi se klinci iz gimnazije poistovetili sa nama. Voleo bih i da vidim šta neko ko sada ima toliko godina misli o svemu tome, iako se generacije kao takve razlikuju mnogo.

Da li možemo da očekujemo nastavak ove knjige?

Mislim da nastavak u odnosu na ovu celinu neće moći da se desi, pošto je sasvim zaokružena. Za deset godina, možda, ali trenutno ne razmišljam na tu stranu, zato što, iako se može učiniti nekome da na primer ima premalo strana, ovo je ta priča o tom periodu života. Zato priča i počinje tek na kraju treće godine - u prve tri godine se ništa zapravo značajno i nije desilo, pravili su se klanovi, grupice i tek tada je zapravo krenula socijalizacija.

Kada bi imao čarobni štapić, da li bi išta od tog perioda promenio?

Jedino što bih promenio jeste to da bih se definitivno manje nervirao. Kada se sad sabiram i gledam u nazad, to je bilo nerviranje oko gluposti kojih će neminovno uvek biti. Tada sam mogao da se iznerviram oko stvarno banalnih stvari.

Šta bi mogao da za kraj kažeš nekome, zašto bi trebalo da pročita ovu knjigu?

Razmišljao sam o tome kako bih mogao da na ovo odgovorim i zapravo nemam odgovor. Prvi put sam stvorio ovako nešto, tako da je ovo neki temelj moje proze. Verujem da, ako nešto može da pomogne, to je recenzija:

Ako ste mislili da se iza jednog autobiografskog romana koji govori o patnjama i problemima običnog mladog čoveka buntovnog duha, simpatičnog gubitnika i osobenjaka koji teži samoći i delirijumu kao stanjima u kojima ga najdublje prožima svet, nalazi delo Čarlsa Bukovskog, prevarili ste se. Ali da se i danas, na ovoj našoj književnoj sceni mogu naći odjeci bitničke generacije i andergraund proza dokaz je Stefan Kirilov, mladi pesnik čiji prvi roman Napuštajući Vetrograd može da stane rame uz rame sa svetski poznatim književnim uzorima, roman koji odiše pobunom, autentičnošću i porukom da je čovek osuđen da bude slobodan, a najviše onda kada sam sebi postavlja vrednosti. Među stranice dela sabralo se šest godina života mladog autora, od dana kada ga je život počastio facijalisom pa sve do trenutka iz koga evocira svoje uspomene na poslednje tinejdžerske dane koji bi trebalo da odišu bezbrižnošću i lakoćom postojanja. Međutim, iz prizme mladog čoveka, tek kročilog na prag zrelosti za koji je od detinjstva pripreman „očima punim snova sa iskrama spremnim da zapale svet”, otkriće da nikada ne možeš biti pripremljen za sivilo naše stvarnosti „potrošenih, bednih i napaćenih ljudi, na korak od samouništenja” i započeti sopstvenu borbu za bekstvo iz tamnih dubina dna ka kome vuče njegov košavom raznošenrodni Vetrograd, pišući svedočanstvo o „pogrešnom srastanju” mladih naraštaja zemlje Srbije... - Jelena Dilber. 

Za kraj, bitno je da vam naglasimo da se Stefan osim pisanjem, bavi i muzikom. Ovo je značajno zato što ćete o ovom motivu imati dosta prilike da čujete u romanu Napuštajući Vetrograd, a uzevši to u obzir, odlučili smo da vam zajedno sa njim napravimo jednu plejlistu: uz svaku od glava iz knjige, ovde imate po jednu pesmu/album za koju autor tvrdi da je najadekvatnija da je slušate dok ovaj deo knjige čitate:
Glava 1: Iggy Pop – Lust for life
Glava 2: Majke – Lutak iskrivljenog lica
Glava 3: Ritam Nereda – Crno je sve
Glava 4: Orthodox Celts – Drinking song
Glava 5: Chris Stapleton – Drink a beer
Glava 6: Alice Cooper – School’s out
Glava 7: Psihomodo Pop – Kad sam imao šesnaest
Glava 8: Nemamo Nedostupna polja - block out
Glava 9: Prti Bee Gee – Rajski grad
Glava 10: Pink Floyd – Welcome to the machine
Glava 11: Haustor – Šejn
Glava 12: Bobby McFerrin – Don’t worry be happy
Glava 13: Mortal Kombat – Pozer
Glava 14: Goblini – Pečenja i rakije
Glava 15: Bijesovi – Ime
Glava 16: Gužva u 16-ercu – McDonalds
Glava 17: Nemamo I aint drunk - whitey morgan
Glava 18: Nemamo Prele - majko sad vidiš na šta liči tvoj sin
Glava 19: George Thorogood – If you don’t start drinkin’
Glava 20: U Škripcu – Nove godine
Glava 21: Kandža, Kodža i Nebojša – Kafane i rokenrol
Glava 22: Goribor – St. Bluz
Glava 23: Majke – Vrijeme da se krene

Da li te zanima kako če izgledati tvoja karijera?
Da li ti je ikada palo na pamet šta je to 4.0 industrija?

"Kad porastem biću..." je radionica na kojoj ćeš steći osnovno znanje o 4.0 industriji, budućim zanimanjima i pisanju CV-ijeva. Takođe ćeš saznati više o "Kad porastem biću..." konkursu na koji možeš da pošalješ svoj CV i osvojiš stipendiju za kamp u Petnici. Njeno vršačko predstavljanje će biti 5. marta u 18h u bioskopskoj sali Kulturnog centra, a u organizaciji Centra za edukaciju i transparentnost - CETRA, uz pomoć Unije studenata Vršac i uz podršku Kulturnog centra. 

Radionica će trajati 2 sata zajedno sa pauzama za osveženje, a detaljna agenda će biti dostupna par dana pre samog događaja. Sledeće oblasti će biti obuhvaćene na radionici:

• Pisanje CV-ija
• Buduća zanimanja
• 4.0 industrija

Radionicu će voditi Deniz Hoti (social designer), a troškovi seminara su pokriveni, učešće je slobodno i otvoreno za sve zainteresovane (od 15 do 30 godina). Jedino što je potrebno jeste popunjavanje formulara klikom OVDE zbog ograničenog broja mesta.

Ono što je jedinstveno u iskustvu koji ovaj program nudi jeste prilika da radiš sa mentorima, iskusnim preduzetnicima koji su prošli kroz korake koji tebe očekuju, zatim ti daje šansu da unaprediš svoja znanja i veštine učeći na platformi Krojačeve škole. Najbolji polaznici dobiće stipendije za "Kad porastem biću..." kamp u Petnici.

Vidimo se!

Stefan Kirilov je dečko iz Vršca koji odbija da ga definišu. Uzimajući to u obzir, napomenućemo samo jednu bitnu stvar, a ostalo pustiti da sami pročitate u razgovoru sa njim. Stefan je upravo izdao svoju treću zbirku pesama pod nazivom „Raštimavanje“, koja je nastala kao nastavak njegovog sazrevanja i prethodne dve zbirke – „Sve je baš lako“ i „Pion sa margine“. Uhvatili smo ga na sajmu knjiga gde je bio sa svoja tri dela, a gde nam je pričao o prethodnom radu, pisanju, muzici, inspiraciji i shvatanju sveta.

Pre par dana je izašla tvoja treća knjiga. Da li bi možda mogao da kažeš u koju od tih knjiga si najviše sebe dao?

Treća knjiga jeste nastavak poslednje dve, odnosno, prolaženje kroz život, sazrevanje, evoluiranje i to. Kako ja sazrevam, tako sazreva i stil. Mislim da sam sebe najviše dao u ovu treću, jer je prva knjiga sama po sebi bila preživljavanje jednog perioda koji mi je bio težak. Drugi period, odnosno, period druge knjige je bio lakši i onda je opet došao period treće knjige koji je bio najteži, ali mi je bilo lakše. Samim tim mislim da sam emocionalno i živčano sazreo. Mislim da treća zbirka nije izlišna, već da krajevi pesama udaraju u poentu. I dalje je to sirovo, surovo, sasvim realno, ali mislim da udaraju u poentu bez nekog pesimizma, već da vuče na realizam.

Kako su se razlikovali stadijumi života dok si pisao sve ti zbirke i da li recimo neko ko ne zna, može da izvuče pesmu i da odmah zna iz kog je perioda?

Imao sam razne periode. Na primer, imao sam mini šlog facijalne prirode sa 17 godina, kada mi je pola face otišlo dođavola. Pola nerava mi je bilo umrtvljeno i u srednjoj školi nisam mogao da realizujem sam sebe u tom društvu u kom sam se nalazio. Na odmorima sam slušao muziku i čitao knjige. Kao što se vidi, non-stop sam se povlačio. Sa druge strane, profesorka fizike me je izbacila zato što sam čitao na času. Ja nisam bio problematičan, ćutao sam i čitao svoje knjige, pa ako je to nekome smetalo, jebi ga. Nisam se povlačio zato što su me ljudi terali, već sam se sam povukao i izgradio svoj svet i tražio ljude sa kojima mogu da razgovaram, ne na nekom akademskom nivou, već na osnovu neke prirodne, logične inteligencije.

Kako je to kasnije uticalo na tebe?

Dok nisam našao te ljude, izvor sam pronalazio u knjigama. Najviše me je zainteresovala američka književnost nakon Prvog svetskog rata, tipa Džon Fante i cela ta generacija pisaca koji su prkosili sistemu i nije ih bilo briga. Bili su lagodni i ravnodušni prema svemu. Prošao sam kroz celog Džona Fantea koji je bio uticaj kasnije Bukovskom kog sam prostudirao i jako mrzim kad ga neko samo citira. Cela ta američka scena mi je dala sigurnost, pošto sam pre toga čitao Stivena Kinga i ceo horor žanr, čitao sam i epsku fantastiku, ali najviše sam se saosećao sa životnim knjigama koje su ljudi prošli. To se sasvim oseti, da je neko prošao kroz određeni period i to utiče na građenje empatije i samim tim, mislim da sam kroz to pronašao i svoj stil kasnije. Kod Fantea mi se najviše dopala iskrenost i nesakrivanje emocija u doba kada je sve bilo haotično nakon rata, a on je krenuo sa dvadeset godina u Los Anđeles sa svojim snom da postane pisac i postaje poznat tek nakon smrti, zahvaljujući Bukovskom.

Objavljivao si i radove na sajtu Blacksheep, kako ti se čini objavljivanje tamo?

Tamo sam započeo sve, tamo sam dobio sigurnost u svoje stvaralaštvo. To je sklop jako divnih ljudi koji pomažu mladim autorima i samim tim su i mladi ljudi tamo. Iz bilo koje doze, iz bilo kog žanra pisanja, tamo se nalaze mladi ljudi i objavljuju svoja dela. Redakcija kao takva ima preko 35 000 pratilaca i odnose se na ceo region. Mislim da tamo ljudi mogu da dobiju neku sigurnost u ono što rade, uz kometnare dobre ili loše, koji su korisni.

„Davanje sebe svetu sasvim te istroši“, deo je jedne tvoje pesme. Kako ti daješ sebe svetu?

Istroši te svet na taj način što ti u glavi ostanu neke negativne stvari, koje onda posle ispoljiš na papir. Kada ispuniš papir, samim tim se trošiš, ali ti i bude lakše. Svaki put kada se neka negativa sastavi u centralnom delu glave, može da se ispolji tako što nešto napišeš, ali ti samim tim potroši i emocije, srce, energiju i ostale stvari.

Kako onda, sem pisanja, ti puniš istrošene baterije?

Sem pisanja, baterije punim najviše na koncertima ili kada sviram sa drugarima, u muzici uopšteno. Sa druge strane, inspiracija za pisanje se nalazi u svakom delu života. Sve što me iznervira, zainteresuje, skenja, ako mi se nešto zgadi, uglavnom svu negativu sastavim i onda iz te negative nestaje dosta pozitive.

„Saosećanje će promeniti svet“, takođe je tvoja rečenica. Da imaš magični štapić, šta bi ti promenio u čoveku danas?

Kada bih mogao da promenim svet, želeo bih da deca dobiju svest o životu malo ranije, zato što kasnije u tinejdžerskom dobu odrastaju u ne toliko inteligentna bića. Oni tako ostaju u nekom kalupu koji uopšte nije prijatan za život, nakon možda dvadesete ili tridesete godine. Obično to shvate tek kasnije i onda se to ispoljava na njihovu decu i to čini jedan začaran krug koji je katastrofa.

Ko smatraš da su „krivci“ za ovu situaciju?

Početni krivci su roditelji, a zatim školski sistem, ceo obrazovni i edukativni sistem, zato što smatram da uopšte ne pruža dovoljno pomoći. Na primer, u Finskoj uopšte nemaju ocene do određenog stepena. Kod nas ti odmah daju bar kod, ocenjuju te, da li ćeš biti princeza, sponzoruša, da li ćeš živeti u vili, voziti besna kola, da li ćeš biti učitelj, profesor, sistem ti daje kalup i usađuju ti neke svoje neostvarene želje iz mladosti.

Sem pisanja, muzika je veliki deo tebe. Kako bi rekao da se ta dva dopunjuju?

Dopunjuju se tako što je i rokenrol poezija sasvim čitalačka i ona je, takođe, uticala na moj stil. Upotpunjuju se zato što je muzika sastavni deo mog života, svakoga dana, od 24 sata muziku slušam oko 20 sati, slušam je ili sviram. Uz muziku sam i odrastao, još kao malog su me uspavljivali uz Pink Floyd, a kasnije sam i otkrivao sam bendove. Nikad mi nije bilo nametnuto da slušam rokenrol muziku, već sam se sam zainteresovao i sam otkrivao.

Kada bi imao priliku da jednu pesmu pustiš svim ljudima, koja bi to pesma bila?

Može po albumima ipak? Ljudi koji bezglavo hodaju, trebalo bi da poslušaju Godinu sirotinjske zabave od Block out-a iz 1996. godine. Iz ovog komercijalnijeg dela, verovatno bilo šta od KKN, EKV-a, Repetitora, Haustora, onda Goribor, Nikola Pejaković Kolja, Šarlo Akrobata, Azra, Bjesovi, Goran Bare. Što se tiče svetske scene, nešto od Stones-a, Pink Floyd-a, Doors-a ili tome sličnog, kao i Tom Waits, Leonard Cohen, Nick Cave itd. 

Vraćamo se malo realnijim situacijama. Kako je rad u kafiću uticao na tvoje mišljenje o ljudima?

Završio sam onu uličnu psihologiju (smeh). Naučio sam zapravo da selektujem ljude, nisam siguran kako to ide stručno, ali lično uličarski selektujem ih jako dobro. Postoje ljudi sa kojima možeš da popiješ pivo, što pre da ga progutaš i odeš kući. Imaš ljude sa kojima možeš da ostaneš celu noć da piješ iako ne razumeju sasvim tvoju percepciju, ali nađete neke talasne dužine, a imaš i ljude sa kojima si potpuno na istoj talasnoj dužini i ne treba ti bilo kakav vid pomagala da preguraš noć ili dan.

Šta bi ti poručio mladima danas?

Poručio bih im da se malo više obrazuju i zainteresuju za kulturni deo života, a ne da provode svoje vreme straćeno na instagram, fejs. Doduše, postoji sasvim korektan kulturni program i na instagramu i na fejsbuku koji treba pratiti. Takođe, poručio bih im da ne gledaju rijaliti programe i da ne šalju poruke za rijaliti zvezde.

Za kraj, šta možemo od tebe da očekujemo dalje?

Što se tiče pisanja, plan mi je da krenem da radim roman o Vršcu, jedan roman o odrastanju. Kao što je Bukovski imao „Bludnog sina“, Selindžer „Lovca u žitu“, Fante „Put za Los Anđeles“, moje neće biti generacijska knjiga, ali će biti moje viđenje sveta dok sam odrastao i kako je Vršac uticao na mene. Zbirka pesama, takođe, uvek nastaje, uvek se crpi inspiracija. Toga će sigurno uvek biti, a za roman mislim da bi trebalo malo vremena, psihičke spreme i odmora, da bih mogao da se fokusiram na to, pošto je proza ipak nešto sasvim drugo. Sa poezijom nemam problema, nju napišem i u 98% slučajeva to tako i ostaje, jer mislim da nema smisla prepravljati, samim tim kada uništimo jedan stih, ja mislim da se uništava i cela pesma. Ljudi koji pišu poeziju iz glave, tačno može da se vidi da je veštački, jer se prirodna, prava poezija piše iz srca. Sa druge strane, proza je malo drugačija i kompleksnija, potrebno ju je prepravljati. Naravno, uvek može to da se napiše i za mesec dana, ali mislim da za jedan pravi životni roman treba oko 5, 6 meseci.

Ukoliko ste master student ili student završne godine na medicinskim, farmaceutskim, tehnološkim, hemijskim i fakultetima za fizičku hemiju, na budžetu ste i imate prosek preko 8,50, imamo sjajne vesti za vas!

Hemofarm fondacija je raspisala konkurs za stipendije koji traje već 26 godina, obuhvatio je 3420 stipendista, a osim novčanog iznosa od 11.741 dinara, Hemofarm nudi i priliku za lično i profesionalno usavršavanje u okviru mentorskog programa, priliku za stručnu praksu u okviru Internship programa, kao i priliku da se postane deo Alumni mreže.

Konkurs je otvoren do 4. novembra 2019. godine, a o svim detaljima možete saznati više klikom OVDE.

Srećno!

Unijada2019 će se održati od 24. do 28. jula na Vršačkom jezeru! 

Vrščanka Aleksandra Rakić, zajedno sa svojim timom, plasirala se na svetsko finale takmičenja L'oreal Brandstorm u Parizu, gde će 23. maja predstavljati čitav region.

Aleksandra je studentkinja završne godine Fakulteta organizacionih nauka sa sjajnim prosekom, a sa svojim koleginicama Ivanom Stanić i Minom Stanković, pre par dana je u Zagrebu osvojila prvo mesto čime se plasirala na svetski nivo takmičenja u rešavanju studije slučaja.

Za naš portal Aleksandra je izjavila da zbog uloženog truda, ovo takmičenje za njih ima poseban značaj. "Branstorm je takmičenje sa dugom tradicijom, koje iz godine u godinu postavlja sve više standarde i zadaje uvek nove izazove. Kao takvo, predstavlja jedno zaista posebno iskustvo, od samog takmičenja koje je pravo uživanje za sve mlade, ambiciozne i inovativne studente, do besprekorne organizacije i neverovatne energije. Za nas, ovo takmičenje je posebno zato što nam je ovo treći put da učestvujemo, što govori o količini rada koji smo uložile. Prešle smo veliki put za ove tri godine i to nas je na kraju dovelo do dugo iščekivanog plasmana", zaključuje ona.

Inače, L'oreal Brandstorm je poznato svetsko takmičenje koje se tradicionalno održava već 27 godina i svake godine u Parizu okuplja više od 65 zemalja širom sveta. U sklopu ovog takmičenja, naše devojke će imati priliku da se bore za tromesečnu praksu u najvećem svetskom StartUp kampusu, Station F, u Parizu.

Čestitamo Aleksandri na ogromnom uspehu i navijamo za nju 23. maja!

Dragi studenti (i svi oni koji se tako osećaju), srećan vam 4. april, Dan studenata!

Na ovaj dan, uvek se setim priče jedne rođake kojoj smo došli na odbranu diplomskog. Devojka je završila fakultet u roku, imala je visok prosek, diplomski rad odbranjen ocenom 10. Na kraju dana, posle naravno višesatne proslave i mnogih suza roditelja, počela je i ona da plače. Kroz suze je samo rekla: "Pa studiranje je gotovo".

Svi koji smo prošli ili prolazimo kroz to, svesni smo da je studiranje daleko od samog učenja. Velika srednja škola takođe ne bi bila odgovarajuća metafora, pošto ti sada ne menjaš samo ljude oko sebe. U slučaju nas malih provincijalaca, menjaš svoje celokupno okruženje, životne navike. Prvih mesec dana (eventualno pola godine u slučaju nekih od nas) imaš osećaj kao da si u nekom filmu. Sve se oko tebe dešava i to veoma brzo, a ti samo šetaš u pokušavaš da ne promašiš prevoz i odeš na Krnjaču. Uz to vučeš kofer koji je duplo teži od tebe, upoznaješ nove ljude sa kojima živiš i shvataš da ćeš u najkraćem slučaju, sa tim ljudima živeti sledećih godinu dana. Onda kreće fakultet i upoznavanje gomile novih osoba, sukobljavanje sa činjenicom da iako smo možda bili vunderkind u svojoj srednjoj školi, ovde je situacija malo drugačija. Dokazuješ se i sebi i drugima i to dok (u zaista najboljem slučaju) radiš ono što voliš. Čak i kada je ova savršena situacija slučaj, čeka tu mnogo preispitivanja što svog budućeg zanimanja, što samog sebe. I tako u krug. Možda i ne dođemo nikad do nekog velikog zaključka i odgovora, ali nas ova pitanja pokreću da napredujemo, a to je ono što je glavna stvar u vezi sa studiranjem, uvek se krećeš.

Na današnji dan treba se podsetiti i razloga zbog čega je baš ovaj dan proglašen Danom studenata. Davne 1936. tadašnji studenti su 3. aprila otpočeli veliki generalni štrajk. S obzirom na to da se sve ovo i dešavalo tri godine pre izbijanja Drugog svetskog rata, protesti su i stvoreni zbog jačanja fašizma u Nemačkoj. Komunisti su bili u sukobu sa tadašnjim vlastima, koje su imale svoju organizaciju - "Organizaciju jugoslovenskih nacionalista". Uvedena je i Univerzitetska policija, kojom je ukinuta autonomija univerziteta. Samo dan nakon izbijanja generalnog štrajka, oni studenti koji su bili nacionalistički opredeljeni probali su da zauzmu zgrade fakulteta. Mnogi profesori, studenti, osoblje, odlučno su se suprotstavili tome kako je i nastao ogromni sukob. Jedan od studenata koji je branio slobodu fakultet bio je i Žarko Marinović, koji je u tom sukobu poginuo, braneći svog kolegu Jovana Šćepanovića ispred zgrade Patološkog instituta Medicinskog fakulteta. Na njegovu sahranu je došlo više hiljada studenata, a problem je nastao sa policijom koja je pokušala da spreči kolonu kroz Ruzveltovu ulicu. Ubica, Slobodan Nedeljković, osuđen je na 5 godina zatvora, a Žarko je 1972. godine dobio svoje mesto u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.

Kao što smo i rekli, studiranje je mnogo više od odlazaka na fakultet. Mnogo je više i od vuče kofera, deljenja sobe i izlazaka. Studiranje treba da bude proces razvijanja kritičkog mišljenja i preuzimanja odgovornosti za svoje postupke. Biti student znači biti hrabar da se suočiš sa onim što smatraš za loše i da se protiv toga boriš. Žarkov primer ostaje tu da nas sve podseća na to koliko je neophodno da svi budemo hrabri, tada i bilo kad u budućnosti.

Srećan vam Dan studenata! Ne dozvolite da zbog ispita zaboravite da ste studenti!

Plašite li se intervjua za posao ili nikada niste išli na jedan? Ne znate kako da napišete idealan CV za novootvoreni konkurs ili možda nikada niste ni probali? „Budućnost – teorija ili praksa“ je tu da vam to olakša!

Unija studenata Vršac u saradnji sa dipl. psihologom Ivanom Bučalinom organizuje radionicu “Budućnost-teorija ili praksa” u subotu, 9. marta, od 10-13h u prostorijama Unije (Sterijina 62, u sklopu Kulturnog Centra). Cilj radionice je da pomogne svim polaznicima da se pripreme za sledeći razgovor za posao i da ih nauči kako da sastave najkvalitetnije svoj CV.

Ivana Bučalina je diplomirani psiholog i trenutno je u fazi pripreme svog master rada u oblasti intervjuisanja kandidata, na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Prošla je obuku od strane nemačke oragnizacije za međunaradnu saradnju Giz za vođenje treninga. Dve i po godine radila je kompaniji Manpower, u okviru koje je radila selekciju i regrurtaciju kandidata, kao i intervjue za potrebe potrebe raznih kompanija poput  Coca Cola Hellenic, Zlatiborac, Galerija podova, Whirlpool, Europcar, Wacker Neuson i još mnoge druge. U sklopu toga pokrivala je grane industrije kao što su automobilska, agro proizvodnja i radila intervjue sa kandidatima bez iskustva. Trenutno radi regrutaciju u IT industriji.

Prijave za radionicu su otvorene! Svoje učešće potvrdite ispunjavanjem obrasca klikom OVDE.

Živimo u vremenu kada je više nego ikada potrebno da se istaknemo pri konkurisanju za posao, a svaki savet i smernica su veoma korisni. Ko može bolje da nas uputi u ceo proces od stručnjaka koji radi upravo regrutaciju novih zaposlenih? Ivana će biti tu za sva vaša pitanja, od pripreme za sam intervju, pa do toga kakvi odgovori se smatraju poželjnim.

Vidimo se!

Rezervišite 13. i 14. mart, čekaju vas prakse!

Trinaesti Sajam poslovnih mogućnosti i stručnih praksi, KONTEH, održaće se 13. i 14. marta 2019. godine na Fakultetu tehničkih nauka, u organizaciji EESTEC LC Novi Sad.

U toku Sajma kompanije učesnice će imati priliku da predstave svoju delatnost studentima pomoću propagandnog materijala i kroz neposredni kontakt sa njima, kao i kroz prezentacije koje će biti otvorene za sve posetioce Sajma. Studenti i kandidati za posao će imati mogućnost da na licu mesta uruče svoj CV poslodavcima za koje su zainteresovani. Pored prezentacija kompanija, u toku trajanja Sajma u Svečanoj sali Fakulteta tehničkih nauka biće organizovana radionica čiji je glavni cilj obuka mladih interesenata za posao da pravilno napišu CV.

Kako navode iz EESTEC-a: „Cilj KONTEH-a je da studentima pruži priliku da se upoznaju sa mogućnostima planiranja i razvoja karijere u kompanijama koje uspešno posluju u našoj zemlji. KONTEH, pored prilika za zapošljavanje, nudi i raznovrsnu ponudu stručnih praksi, i kao takav može da poveže kompanije sa dve bitne tačke za njihov razvoj: obrazovnim institucijama i ljudskim resursima (studentima, odnosno diplomcima kao kandidatima za posao)“.

Više informacija o KONTEH-u možete pronaći na stranici www.konteh.org i društvenim mrežama.

Vidimo se na KONTEH-u!

Rezervišite 13. i 14. mart, čekaju vas prakse!

Trinaesti Sajam poslovnih mogućnosti i stručnih praksi, KONTEH, održaće se 13. i 14. marta 2019. godine na Fakultetu tehničkih nauka, u organizaciji EESTEC LC Novi Sad.

U toku Sajma kompanije učesnice će imati priliku da predstave svoju delatnost studentima pomoću propagandnog materijala i kroz neposredni kontakt sa njima, kao i kroz prezentacije koje će biti otvorene za sve posetioce Sajma. Studenti i kandidati za posao će imati mogućnost da na licu mesta uruče svoj CV poslodavcima za koje su zainteresovani. Pored prezentacija kompanija, u toku trajanja Sajma u Svečanoj sali Fakulteta tehničkih nauka biće organizovana radionica čiji je glavni cilj obuka mladih interesenata za posao da pravilno napišu CV.

Kako navode iz EESTEC-a: „Cilj KONTEH-a je da studentima pruži priliku da se upoznaju sa mogućnostima planiranja i razvoja karijere u kompanijama koje uspešno posluju u našoj zemlji. KONTEH, pored prilika za zapošljavanje, nudi i raznovrsnu ponudu stručnih praksi, i kao takav može da poveže kompanije sa dve bitne tačke za njihov razvoj: obrazovnim institucijama i ljudskim resursima (studentima, odnosno diplomcima kao kandidatima za posao)“.

Više informacija o KONTEH-u možete pronaći na stranici www.konteh.org i društvenim mrežama.

Vidimo se na FTN-u!