Za osnovnu školu bio sam spreman i pre nego što je počela – uveliko sam uživao čitajući Mikijev zabavnik, znao sam da pišem ćirilicu i latinicu, upijao sam televizijske emisije i već po malo prevodio serije sa engleskog i španskog jezika ne gledajući u TV ekran. Bio sam ubeđen da sam sve što mi je potrebno već naučio, i onako prijateljski nastrojen, jedva sam čekao da avantura počne. I počela je, samo što ja baš i nisam bio spreman, a još manje svestan da ću i pored brojnih predmeta, u toj zgradi najviše naučiti o sebi.
Prva dva razreda pamtim kao najteža, za moju majku, ne za mene. Svakoga dana, tokom cele školske godine, u naručju me je nosila na drugi sprat na kojem se nalazila moja učionica. Tamo su me svakoga dana čekali najbolji učitelj i tada jako dragi ljudi. Moj školski život u tom periodu mogao bi se opisati kao život pod staklenim zvonom – odlazio sam u učionicu, a onda posle nekoliko časova nazad do auta. Malo je ljudi i dece sa kojima sam tada dolazio u kontakt, osim mog razreda i učitelja. U školu sam krenuo godinu dana kasnije od predviđenog, pa sam tako u razred išao sa generacijom koja je bila godinu dana mlađa od mene.
Bilo je to dvadesetak malih ljudi koji su me uprkos mojim tadašnjim strahovima prihvatili bolje nego što sam mogao da zamislim, prihvatajući s vremenom moje stanje i upoznajući se sa onim što takvo stanje sa sobom nosi. Moj učitelj Cvetko Baković imao je poseban pristup kada sam ja u pitanju, zbog čega sam vrlo često i sam zaboravljao na svoje zdravstveno stanje. Tretirajući me kao i ostale đake, naučio me je mnogim stvarima, ali je možda najbitnija od svih to da se nikada u životu ne usudim da nešto dobijem zbog svog invaliditeta, da zbog njega prođem nekim lakšim putevima, već da se baš zbog njega borim jače i dokažem da moj invaliditet nema nikakve veze sa onim što ja predstavljam kao osoba.
Negde krajem drugog razreda, uz veliku podršku majke, učitelja i drugara iz razreda, napravio sam prve „školske“ korake. Smešno mi je kada se toga prisećam. Jedna drugarica me je držala za jednu ruku, druga za drugu, a treća nosila torbu. Na početku sam bio toliko nestabilan da je bilo pitanje ko će na koga pasti i koliko ćemo izdržati dok se ne srušimo svi zajedno. Ali to je funkcionisalo pa smo zbog toga nastavili u istom ritmu. Nedugo posle toga od nemog posmatrača u sali za fizičko postao sam aktivan učesnik koji je sa ostalima radio sve vežbe, pa i nešto što je ličilo na trčanje. Na časovima fizičkog u dvorištu na samom fudbalskom golu stajala je stolica na kojoj sam sedeo ja, bio sam golman, sasvim solidan. Sledeća prepreka je bila odlazak pešice od škole do Gradskog jezera, ali uz tešku muku, i ona je savladana, postala je rutina.
Za to vreme, u samoj školi, preda mnom su se pojavljivali izazovi mnogo veći od onih fizičke prirode. Deca, najčešće dečaci, umeli su da prokomentarišu moju pojavu. Ponekad ih nije mrzelo ni da odglume moje hodanje koje im je verovatno delovalo čudno. Komentarisali su, pitali, ubeđeni da sam teško bolestan, da sam najverovatnije imao saobraćajnu nesreću, da nažalost nikada neću postati otac, imati devojku... U početku sam se branio rečima, zaobilazeći stručne termine pokušavao sam da im kroz šalu objasnim da sam preživeo tornado, napad ajkule, sve što je moglo da mi padne na pamet i zazvuči zanimljivo. Vremenom sam naučio kako da se zaštitim od takvih komentara i situacija, naučio sam kako da ih ignorišem, kako da me ne zabole, zašto nema potrebe da se pravdam. U životu su važni samo komentari osoba koje vas vole, jer samo one znaju ko ste zapravo vi. Ostali samo igraju igru pogađanja i očajno su loši igrači.
Sa nastavnicima sam uvek imao odličan odnos, osim jednom prilikom, kada je moj invaliditet određivao visinu ocene prilikom odgovaranja. Ako se dobro sećam, bio je to peti razred, nisam se spremio za odgovaranje i nisam očekivao pozitivnu ocenu. Kada je, nakon mnogo pokušaja da iz mene izvuče odgovore koje nisam znao, shvatila da se za odgovaranje zaista nisam spremao, nastavnica mi je u dnevnik upisala trojku. Kada sam je pitao zašto sam uprkos neznanju dobio tako visoku ocenu, odgovorila mi je da je to zbog moje situacije. Već sutradan mi je nakon razgovora moje majke sa velikodušnom nastavnicom upisana jedinica. Ona zaslužena.
Sve ono što se dešavalo u međuvremenu pamtim kao veoma lepa i produktivna iskustva.
Ubeđen sam da ne postoji dete na ovom svetu za koju period osnovne škole barem u nekom trenutku nije bio težak. Deci, koja sa sobom nose neki problem ili su po nečemu drugačija od svojih vršnjaka, taj period često može da bude mnogo teži nego ostalima. To je period u kojem se na razlike gleda kao na bunt koji se retko prašta. Period upiranja prstiju, ružnih komentara, pogrešnih ubeđenja i pravdanja.
Iako sam ja iz onoga što mi se desilo tokom osnovne škole izvukao samo ono najbolje, koristeći loše komentare kao gorivo zahvaljujući kojem sam postigao mnoge važne stvari, bio sam svedok i onih koji to nisu uspeli. Pod pritiskom diskriminacije u osnovnoj školi, nenamerne ili namerne, ubedili su sebe da ne vrede dovoljno zato što nose naočare, zato što roditelji nemaju novca da im kupe markiranu odeću, zato što su Romi, zato što žive u dvosobnom stanu, a ne kući na sprat, zato što gradivo savladavaju teže od ostalih. Pristali su da budu ono što su im drugi rekli da jesu.
Baš zbog toga vas ohrabrujem, vas, učenike, roditelje, starije, mlade. Ohrabrujem vas da, uprkos problemima sa kojima se suočavate ne dozvolite da neko tako olako po vama lepi etikete kao da ste komad odeće, a ne ljudsko biće. Isto tako vas ohrabrujem da budete oprezni i dobro razmislite pre nego što odlučite da nekome prilepite neki nadimak, epitet ili etiketu sa željom da istaknete njegove mane. Jer, neke etikete umeju da se pretvore u duhove. Sakriju se pod krevet i strpljivo čekaju...
