Pozivi na preventivne zdravstvene preglede mogu biti vrlo iritanti. Čekanje na pregled koje ponekad traje i više od mesec dana u kombinaciji sa ljudima koji ulaze preko reda postalo je sasvim normalna stvar. Te sitnice koje umeju ozbiljno da vas iznerviraju često su razlog zbog kojeg odlučujete da budete sami svoj lekar, a to je nešto što nikako ne bi trebaloda radite. Zbog mog straha od bolnice koji datira još od detinsjtva tokom kojeg sam provodio mnogo vremena u njoj, i sam sam vrlo često izbegavao „ljude u belom“. Svestan činjenice da uz moj invaliditet često idu i drugi (manje ozbiljni) problemčići, ovu godinu sam posvetio svom zdravlju. Uspeo sam da istrpim gužvu i odradim preglede koje sam planirao, nakon čega sam konačno mogao da odmorim. Barem sam tako mislio.
Kada sam početkom jula osetio čudnu vrstu bolova, nisam se mnogo uplašio. Sačekao sam da prođe, a kada se to nije desilo, popio lek. Mislio sam da sve držim pod kontrolom. Kada bol nije prestao ni nakon drugog dana od početka, rešio sam da se obratim lekaru. Nakon toga je usledila standardna procedura – pregled, vađenje krvi i analize, sve u svrhu pokušaja da saznamo šta mi se tačno dešava. Zbog velike upale na koju su ukazivali rezultati, prepisani su mi brojni lekovi i injekcije. I pored toga, bolovi nisu prestali ni dan kasnije. Nakon druge kontrole objašnjeno mi je da ćemo morati da uradimo još neke analize kako bi isključili moguće faktore opasnosti. Između ostalog i tumor markere zbog sumnje na rak testisa... Sterilno bela prostorija u kojoj sam se nalazio odjednom je postala još drečavija, prebledeo sam zbog izgovorenih reči.
Nakon davanja krvi za tumor markere došao sam kući i počeo sa istraživanjem. Prelistavajući razne medicinske sajtove i enciklopedije nailazio sam na razne informacije, od kojih mnoge do tada nisam znao. Poznajem mnoge ljude koji su se u nekom periodu svog života borili sa opakom bolešću kakva je rak, neki od njih su danas živi pobednici, a neki nisu izdržali. Zbog toga je i sama sumnja na to da mi preti jedna tako ozbiljna stvar u meni izazvala veliku pometnju, pa i strah. Rezultati su stizali tek za 24 sata i ja sam imao tačno toliko vremena da razmislim šta ću radtiti u slučaju da budu pozitivni. Nikada do tada nisam razmišljao o raku testisa kao pretnji muškoj populaciji, u mojoj glavi se nekako podrazumevalo da on poput raka prostate počinje da preti tek nakon pedesete godine. Bio sam iznenađujuće neinformisan, a što je bilo najgore, nisam bio jedini.
Čitajući i gledajući intervjue nekoliko lekara (urologa) došao sam do podatka da veći broj muškaraca često izbegava preventivne preglede i ne odlazi kod urologa zbog eventualno neprijatnog pregleda. Tako neodgovornim ponašanjem i neosnovanim strahovima oni ugrožavaju svoje zdravlje, a u nekim situacijama čak i život. Iako su simptomi koji prate rak testisa često slični brojnim drugim zdravstvenim problemima (npr. upali mokraćne bešike), nijedan simptom ne treba ignorisati. Obraćanje lekaru je jedini pravi korak koji treba da napravite kada osetite bilo kakvu zdravstvenu promenu.
U mom daljem istraživanju naišao sam na činjenicu da od raka testisa najčešće oboljevaju muškarci u periodu od 20 do 39 godine života, a mi smo često ubeđeni da nam bolest dolazi gratis uz starost. Mislimo da nam mladost pruža neprobojni oklop od svega što može da nas ugrozi. Gledajući neke snimke pronalazim i jutjubera, Opasnog Pita. Tridesetogodišnjeg bodibildera kojem je u 28 godini dijagnostikovan rak testisa. Kroz niz snimaka Pit je putem Jutjuba ljude iz dana u dan izveštavao o svom zdravlju, operaciji kojoj se podvrgao i hemoterapijama. Uprkos neizvesnosti na početku, Pit je iz najvažnije životne borbe izašao kao pobednik. Nažalost, bolest se ponovo vratila nekoliko meseci kasnije, što i nije tako redak slučaj. Zahvaljujući pozitivnoj statistici, Pit je bolest pobedio još jednom. Rak testisa je zapravo jedna od najizlečivijih vrsta raka, ali samo ukoliko se otkrije na vreme.
Ubrzo je isteklo i mojih 24 sata straha, nakon noći tokom koje sam jedva sklopio oči razmišljajući o eventualnim ishodima. Ujutru sam bio spreman na sve, bilo dobro ili loše. Osmeh moje majke koja je u rukama držala rezultate govorio mi je da sam se izvukao. Nakon dvadeset dana od prvih simptoma ja sam se osećao sasvim dobro. Antibiotici su uradili svoje, a ja sam naučio jednu važnu lekciju.
Nadam se da ste čitajući ovaj tekst, bilo da ste muško ili žensko, pokušali da se setite kada ste poslednji put bili na nekom preventivnom pregledu. U slučaju da ne možete da se setite, očekuje vas poprilično nepredvidiva budućnost. Svoj život možete produžiti samo provođenjem i po nekoliko sati u bolnici. Samo tako možete pobeći od mogućnosti da umesto nekoliko sati izgubite nekoliko godina života...
