Ovaj monolog o umetnosti želim da započnem zamisli da umetnost ne postoji. Kako bi svet izgledao da umetnosti nema? Odgovor nije ni malo jednostavan (uz malo sreće trebaće mi oko 300 reči da odgovorim). Odgovor mnogo zavisi od toga na šta pomislite kada kažete “umetnost”.

Ako mene pitate, da nema umetnosti, svet ne bi ni izgledao. Ne bismo postojali ti i ja ovakvi kakvim se znamo. Jer umetnost, to nije slika na zidu muzeja, to nije pesma koju je komponovalo ovo, ili ono ime. Ne. Umetnost je ideja. Umetnost je stvaranje. Umetnost je veza između ideje i stvaranja. Umetnost je osećaj i doživljaj. Umetnost je trenutak koji je uspeo da traje večno.

Mnogo puta našla sam se pred umetničkim delom koje nisam razumela, delo koje nisam smatrala kvalitetnim. Čak se usudila da ga nazovem besmislenim. A onda bih čula cenu istog i zaprepastila se. Pitala sam zašto bi neko za boju na hartiji, koja meni ništa ne znači, dao toliko novca. I bilo je potrebno da iskusim tu želju na sopstvenoj koži, kako bih razumela. Potrebno je pronaći sebe u umetničkom delu kako bi se shvatilo da se plaća cena, ali ceni se vrednost. Ljudsko iskustvo je subjektivno, s toga i umetnost mora biti subjektivna.

Rekla sam već da bi svet izgledao drugačije bez umetnosti, ali ne zato što je umetnost uticala na sve što nas okružuje, i planeta ne bi bila lepa bez pesme, i druge hiperbole. Naprotiv, umetnost ne može promeniti svet sa svim ljudima u njemu, ali može promeniti svet unutar čoveka. I upravo to pravi razliku. Kreativnost i umetnost se smatraju privilegijom, dodatkom života, ali to nisu. Umetnost je suština bića. I ne znam da li u svakome od nas čuči umetnik, ali znam da svako ko živi i oseća može da razume umetnost.