Zamislite kutiju.

Možda ste je zamislili kao braon kutiju koja možda sa neke strane ima natpis crnim slovima FRAGILE pored crteža vinske čaše. Obična kutija, ništa posebno.
Možda ste je zamislili kao najlepšu ukrasnu kutiju, šarenu, sa raznim oblicima. Umetničko delo.

A šta je sa kutijom u kojoj ste vi?
Stereotipi i predrasude nisu novost. Od omiljene „ženske“ razonode do potpuno normalne stvari. Svi imaju savet o tome kako drugi treba da vode život. Kao da nikome ne možete ugoditi ovih dana...
Debela si, treba ti dijeta da bi smršala jer su samo mršave devojke lepe.
Previše si mršava, da li jedeš ti nešto? Izgledaš anoreksično, to nije lepo.
Ti si devojka, moraš da budeš lepa.
Prati ovaj trend, onaj trend, jer ćeš samo tako biti lepa.
Ali, što stavljaš toliko šminke? Izgledaš izveštačeno, to nije lepo.
Fuj, bubuljice, sakrij to.
Nemoj da oblačiš tako kratke suknje, privlačiš pažnju na pogrešan način.
Pogledaj kako se ova obukla, kao neka usamljena bibliotekarka... mlada je, što ne obuče nešto kraće?
Uči, budi pametna, samo tako će se tvoj glas čuti.
Ćuti, štreberu, nikoga ne interesuje tvoje kreativno mišljenje o univerzumu.
Što si tako stidljiva, opusti se malo, treba ti samopouzdanja...
Jao, vidi ovu, kako je nafurana, kao da je ceo svet njen!
Ha. Ha. Ha.

  S stanovišta jedne devojke, koja je imala najmanje muka u životu (thank you to the best parents and brother a girl can have), gledam ovakve stvari svakodnevno, a znam da nisam jedina. I doživela sam i sama da je očekivano od mene da čekam da neko drugi definiše ono što sam ja, jer devojka ne zna šta želi i ko je ona u stvari.

   Znači, svet je crno-beo i svi to treba da prihvatimo.
Samo... Crno i belo nisu boje. Crno je nedostatak boja, a belo sve boje skupljene u jednu. Šta je sa spektrom boja koje se otkriju kada svetlost prođe kroz prizmu? Šta je sa onim bojama koje ne možemo da vidimo golim okom, a tu su (mislim na infracrvenu i ultraljubičastu svetlost, jelte).
Ako primenimo ovaj princip i na ljude, onda je jasno da neki deo ljudi možemo da vidimo, onaj koji nam sami prikažu, a postoji i onaj latentni, koje treba da vidimo samo ako se potrudimo (za infracrvenu probajte da onu lampicu na daljinskom upravljaču pogledate kroz kameru telefona, za ljude probajte iskren razgovor).

   I, onda, zašto sam ja zaljubljena u univerzum? Nije toliko teško. Gledajući u noćno nebo, možete videti spoj prošlosti i sadašnjosti, videti naizgled beznačajne svetleće tačkice koje kriju misteriju kako je svet nastao, kako smo mi nastali i ko je tu još, pored nas. Čak i kada stojimo u mestu, mi se krećemo, zajedno sa Zemljom, zajedno sa Suncem, zajedno sa našom galaksijom. Verovatno ima više zvezda u univerzumu nego što ima čestica peska na Zemlji. Zamislite da svaka ta zvezda ima planetu sa uslovima za život, koliko je to života u univerzumu... Gledajući u teorije postanka, može se reći da smo mi postali od zvezda, tako da holivudske zvezde, koliko god se činilo suprotno, imaju isto toliko zvezdanog materijala kao i mi „obični smrtnici“, svi smo od istih molekula napravljeni. Zemlja postoji milijardama godina, tako da ovo malo, što se nama čini mnogo, nije ni delić onoga što je Zemlja proživela, a što je tek čeka. Toliko o poštovanju starijih...

Zaljubljena sam u univerzum, jer od toliko doba i era ljudskog postojanja, ja sam sada ovde, imam mogućnost da znam sve ovo, da slobodno podelim svoje teorije s vama i da sama odlučim ko ću i šta biti. Sama.
Pored sve ove beskonačne veličine koju mogu da gledam, zašto bih izabrala kutiju u koju me stavljaju? Zašto biste vi?