Mirko Kaldaraš, rođeni Vrščanin, jedan je od najboljih studenata hemije u Novom Sadu. Iza tog uspeha krije se veoma inspirativna priča o mladom čoveku kome je nedostatak osnovnih uslova za život zapravo bio pokretač za neumorno učenje, koje je rezultiralo u potpuno preokretanje situacije u njegovom životu. Pročitajte kojim je izazovima odgovorio, gde je pronašao snagu za to i šta poručuje drugim mladim ljudima.

1. Biti među najboljima je samo po sebi veliki podvig, pritom tvoj uspeh dobija dodatnu težinu kada u obzir uzmemo odakle si počeo i koliki si put zapravo prošao. Reci nam nešto više o uslovima u kojima si živeo i gde si pronašao snagu da istraješ.

Rođen sam, odnosno nakon rođenja, prvih nekoliko meseci, živeli smo (otac, majka i ja) u romskom naselju „Ciglana“ (između nove autobuske stanice i OMV-a). Nakon toga smo od Opštine dobili na korišćenje vrlo neuslovnu kuću u Abraševićevoj ulici. Kuća je bila bez struje, vode, vrata, prozora, urušavala se… Tako je 1995. godine oluja srušila plafon sobe u kojoj sam spavao, nakon čega smo dobili na korišćenje stan u Radničkoj ulici, koji je, osim što se nije urušavao, bio jednako neuslovan kao i kuća u Abraševićevoj. Ipak „prilagodili smo se“ i živeli tu 14 godina (do 2009). Struju nismo imali sve vreme, a vodu smo uveli 2005. godine, ako se dobro sećam. Život u takvim uslovima donosi mnoštvo problema i odricanja, i upravo je to jedan od glavnih izvora moje snage. Želim da to promenim.

2. Kada si primetio da te zanima hemija? A kada si shvatio da treba upravo to da ti bude profesija? Da li si ikada posumnjao da si napravio pogrešan izbor?

Kao osnovac zamišljao sam sebe kao vozača šlepera ili autobusa. Bio sam fasciniran snagom i veličinom tih vozila, tako da sam odlučio da nakon osnovne škole upišem smer vozač-mehaničar motornih vozila. Međitim kada sam završio osnovnu školu u Vršcu se taj smer nije mogao upisati (postojao je smer u Tesli na svake dve godine, te godine kada sam ja završo osnovnu nije se mogao upisati, sledeće je moglo). Kako nisam želeo da srednju završavam van Vršca, razmišljao sam šta bih drugo mogao upisati i pomislio da bi hemijska škola možda mogla da bude sasvim dobra solucija s obzirom na to da nisam imao problema sa hemijom u osnovnoj školi, čak mi je bila i zanimljiva. Već u prvoj godini srednje škole shvatio sam da je to ono što me zanima i da bih mogao studirati hemiju. Tome su mnogo doprineli, i ja sam im neizmerno zahvalan, prvenstveno moji profesori, direktor škole i naravno istraživačka stanica Petnica (Ljubica Perić-Buba I Nina Jevtić). Danas sam siguran da sam doneo pravu odluku i ni jednoga trenutka nisam posumnjao u svoju odluku.

3. Nažalost, moramo priznati da neretko ljudi imaju lošu predstavu o Romima, zaboravljajući one pozitivne primere, kao što je tvoj. Kako ovakva situacija izgleda iz ugla jednog Roma?

Prvi deo problema je neinformisanost ljudi o tim pozitivnim primerima. Navešću primer srpskog pesnika, publiciste i esejiste, romskog porekla, prof dr. Rajko Đurić, koji je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost. Prof. dr Đurić je inače od 1967.-1971. Studirao filozofiju, teologiju i fizičku hemiju na beogradskom Univerzitetu, gde je doktorirao sociologiju i filozofiju. Osnovao je katedre za romologiju na Univerzitetima u Parizu, Bukureštu, Pragu i Trstu, autor je tridesetak knjiga koje su prevedene na osam svetskih jezika i dr.
Drugi veći deo problema je otpor kroz koji je prolazio prof. dr Đurić i kroz koji prolaze svi Romi koji pokušaju da budu „drugačiji“, zbog određene slike koju ljudi imaju o njima zasnovanu na nekim ličnim iskustvima i pričama, a koju teško menjaju.U prilog tome govore dve interesantne priče:
Prva situacija koju ću spomenuti odigrala se u istraživačkoj stanici Petnica, gde sam gostovao kao saradnik. Nakon predavanja prišao mi je kolega, kome je trebalo neko vreme da prestane da se smeje, da bi mi na kraju rekao da ga je jedna od devojaka, koja je odslušala moje predavanje, pitala da li sam iz Afrike. Rekao joj je da sam Romi iz Srbije, a ona mu nije poverovala, sutradan je pitala isto to i mene. Začudio sam se činjenicom da joj je prihvatljivije da neko iz Afrike zna srpski poput mene, ali ne i da jedan Rom zna hemiju.
U drugoj situaciji je jedan drug nakon nekih mesec dana druženja oduševljeno pričao sa roditeljima o meni. Roditelji su mu inače obrazovani ljudi, otac je magistar medicine. Nakon što je drug rekao da sam uspešan student i sve to, otac ga je upitao „A je li prosi?“. Drugar je počeo da se smeje i upitao „A što bi to radio?“, otac je odgovorio „Pa, šta ja znam, Ciganima je to u krvi.”
Dakle, ljudi su o Romima na osnovu raznoraznih stvari stvorili neke slike i mislim da je na Romima veliki teret rušenja tih predrasuda.

4. Osim teškog početka, koji bi momenat izdvojio kao najteži? Gde si pronašao snagu da se izboriš sa tim?

Imao sam, kao i svi mi, dosta teških trenutaka i zaista mislim da ne bih mogao izdvojiti jedan, ali očeva smrt bi svakako predstavljao jedan od težih trenutaka. A što se snage tiče, svi je imamo, u nama je, samo je moramo angažovati, pokrenuti. Svaki put kad pokleknem setim se šta želim i to je ono što me pokreće.

5. Pored toga, šta bi izdvojio kao najveći pojedinačni uspeh i zašto?

S obzirom na okolnosti u kojima sam odrastao, stepen obrazovanja roditelja i druge pojedinosti, mislim da mi je najveći uspeh zapravo to što sam uspeo da shvatim značaj obrazovanja u društvu i što sam uspeo da na vreme iskristališem svoje želje.

6. Da li si razmišljao o nastavku studija u inostranstvu? Koji su ti planovi za budućnost?

Za sada sam na master studijama hemije na PMF-u u Novom Sadu, videću šta će se dešavati u međuvremenu. Upisaću doktorske studije svakako, možda u Srbiji možda u inostranstvu, ne znam još uvek. Što se planova za budućnost tiče kao što rekoh doktorske studije, voleo bih da pored toga nađem neki posao, a onda će već i polako doći vreme za porodicu i sve ostalo.

7. U svom govoru na LeadUp događaju u Vršcu poručio si da nas ne treba biti strah od velikih ciljeva, ako smo spremni da se potrudimo kako bismo ih ostvarili. Budući da se može reći da si i ti postigao veoma veliki cilj uzevši u obzir to odakle si počeo, šta bi poručio mladima kao neko ko zaista može reći da se snovi ostvaruju?

Kada nešto želite trebate dobro da analizirate želju, naročito ako je potrebno duže vreme za njenu realizaciju, da vidite šta dobijate, a čega ćete se morati odreći. Treba razgovarati sa ljudima, čuti razna mišljenja i doneti odluku. Međutim ako vi želite da budete astronaut (što je i spomenuto na LeadUp-u) to što u Srbiji ne postoji fakultet za astronauta nije razlog da odustanete od te želje. Ukratko, želim da kažem da kad čovek nešto označi kao bitno, kao prioritetno onda će se on zaista i zalagati za to, treba samo sesti sa samim sobom i videti šta je to što želimo.

8. Dobro bi nam došla tvoja sugestija za kraj. Kako vidiš rad Unije? Na šta bismo mogli da obratimo pažnju u daljem radu?

Generalno, drago mi je da postoji organizacija kakva je Unija, i stvarno sam bio srećan kada sam čuo da će se osnovati jedna takva organizacija, jer je to jedini način da vršački studenti skrenu pažnju na svoje probleme i potrebe. Moja sugestija je da biste možda mogli u neke projekte da uključite i srednjoškolce i studente, to jest da mozda studenti kroz neke radionice pomazu i pokrecu srednjoškolce.