“Glas nisu reči, glas je onomatopeja reči. Pravi govor se ne čuje, on se izriče iznutra“, govori David Albahari. Jedan od najpoznatijih pisaca današnjice, rođen je 1948. godine u Peći. Već nakon nekoliko meseci seli se u Ćupriju. Uprkos tome, u njegovom životu se posebno ističe grad Zemun. Dobitnik je mnogih značajnih nagrada, uključujući i nagradu “Ivo Andrić”, za roman “Opis smrti” 1973. godine, kao I NIN-ovu nagradu 1996. godine za roman “Mamac”. Albahari je srpski pisac jevrejskog porekla, koji kaže da nekad sebe vidi kao rokera, a nekad kao Jevreja. Svoj život, razmišljanja i dela David Albahari podelio je sa publikom tokom književne večeri.

Književno veče – Susret sa Davidom Albaharijem, održano je ove srede u Tački susretanja.

Veče su otvorili učenici muzičke škole "Josif Marinković", koji su izveli numeru "Perfect day" na klasičnim instrumentima. Pored njih, priliku da učestvuje u otvaranju je imao i mladi glumac Luka Brković, koji je prisutnima pročitao jedno Albaharijevo delo. Nakon toga je usledio razgovor sa Davidom Albaharijem. Pisac je svojim interesantnim pričama držao pažnju publike skoro dva sata. Mnogobrojni Vrščani su se pojavili i bili očarani pričom koju je on pripovedao.

Da li ste do sad bili u Vršcu i kako vam se dopada ovde?

Do sada sam nekoliko puta bio u Vršcu, pri čemu mi je Književna opština Vršac čak objavila jedno delo. U pitanju je knjiga eseja "Prepisivanje sveta". Jednostavno, osećam se da kao autor pripadam ovde. Stvarno sam srećan što sam došao i što je celo veče proteklo ovako.

U mnogim Vašim knjigama se spominje Zemun. Zbog čega je on tako poseban za Vas?

Rođen sam u Peći i tu sam proveo prva 3 meseca svog života. Nažalost, tad nisam umeo da pišem, pa o ovom gradu nisam ni pisao. Nakon toga smo se preselili u Ćupriju, koja se takođe spominje u mojim delima kao tajanstveno mesto Ć. Ipak, Zemun je moj grad. Prihvatili su me kao da sam rođen tamo i za mene je on grad nad gradovima. Tu sam doživeo svoju prvu ljubav, prvu patnju, prvu mržnju, sve prvo... Jedina stvar koja mi se desila u Ćupriji, a nije u Zemunu je da posečem nogu.

Jedna od stvari koje su karakteristične za Vaše stvaralaštvo su i kratke priče. Po čemu se one razlikuju od običnih priča i kako ste počeli da ih pišete?

Kratke priče nisu tu da daju odgovor, već da čitalac ostane dodatno zapitan. Počeo sam da ih pišem sedamdesetih godina prošlog veka. Po meni, pisanje se, kao i ostale umetnosti, vežba tako što se kopiraju druga dela. Kao što su pesnici nekad učili da pišu pesme imitirajući tuđe, tako sam i ja pisao kratke priče. Na mene je posebno uticalo proučavanje Zen budizma i Koana. Tako je i nastala moja
najkraća priča, Koan, od priče koja glasi „Ako podignem ruku, reče on, kuda će moja ruka otići?“. Jedna gospođa je napisala 15 strana objašnjenja, pokušavajući da objasni ovu jednostavnu priču i moram priznati da mislim da nije uspela u tome.

Sa Žarkom Radakovićem ste pisali "Knjigu o muzici". Kako vam se dopao rad u četiri ruke i da li biste to ponovili?

Sa Žarkom već radim na novoj knjizi koja će se zvati "Knjiga o fotografiji". Radimo na isti način kao što smo radili kada smo pisali prethodnu knjigu, ja njemu pošaljem jednu sliku i priču o njoj, pa on meni pošalje svoju sliku i priču i to ponovimo par puta, pa se onda vraćamo i pišemo o fotografijama koje je onaj drugi odabrao.

Osvojili ste mnogobrojne nagrade. Samo za "Životinjsko carstvo" ste dobili nagrade "Isidora Sekulić" i "Dušan Vasiljev". Da li postoji neka vaša omiljena nagrada, koja se ističe od drugih?

Pisac sa nagradama ima čudan odnos. On ih i priželjkuje i ne priželjkuje, zato što ga nagrada ipak dovodi u žižu interesovanja javnosti i stvara mu novu publiku. To opet ima i lošu stranu, a ona zavisi od čoveka do čoveka. Nekim ljudima to smeta, jednostavno ne voli preveliku popularnost. Najveća ili bar najznačajnija nagrada je NIN-ova nagrada, davne 1996. godine. Tu je, takođe, nagrada "Most-Berlin" koja mi je dodeljena u isto vreme kao piscu i kao prevodiocu.

Prevodili ste na mnoga dela i pisce. U Vašem širokom opusu nasla su se dela izraelskih, kanadskih, američkih, engleskih, australijanskih autora. Da li je prevođenje drugih dela uticalo na Vaša autorska? Da li ste nalazili inspiraciju u tome?

Dobijao sam inspiraciju iz tekstova koje sam prevodio. Čovek bira sam tekstove, pa shodno tome, bira ono što mu najviše znači. Neki romani koje sam prevodio, Nabokov, Pinčon, Apdajk, znatno su uticali na mene, pa i na moje pisanje.

Za sve ove godine, napisali ste puno dela, priča i romana i niste ostali bez inspiracije. Danas ima mladih koji su spremni da se upuste u te vode, ali nekako brzo odustaju od te strasti. Koji je Vaš savet mladim piscima?

Ja lično, ne volim da pišem kada je tu neko drugi. Jedini svedok mog pisanja je moja mačka, koja određuje kada ću da pišem.
Nema drugog saveta kad je reč o pisanju, osim da treba konstantno pisati. Ja pišem svakodnevno, pišem po jednu ili dve stranice, pesama, priča, eseja. Ako budete tako pisali, kada pogledate posle nekog vremena, prikupiće vam se dosta materijala. I naravno, ako nisi uspeo, pokušaj ponovo, možda nećeš ni ponovo uspeti, ali uvek vredi pokušavati. Tako se postaje bolji.

Pisale: Jelena Njegomir i Miljana Nikolić