Prethodni gosti naše rubrike bili su Olga Petrov Radišić i Đorđe Arsenijević Emanuel. Ovog puta smo odlučili da izađemo iz „ratne faze“ i posetimo slikarski atelje Ivana Radovića, jednog od najznačajnijih jugoslovenskih slikara XX veka.
Ivan Radović je rođen 14.6.1894. u Vršcu u svešteničkoj porodici. Rano ostaje bez oca, što je izazvalo egzistencijalne probleme koji će ga pratiti tokom celog života. Osnovnu školu je završio u Vršcu, međutim, materijalni problemi su bili sve veći. Kako bi svojim sinovima Miloradu i Ivanu obezbedila pristojnije životne uslove, majka Marija je odlučila da se porodica Radović preseli u Sombor. Tamo je Ivan završio Gimnaziju i upisao Preparandiju, tj. učiteljsku školu. Učiteljski poziv ga nije naročito zanimao, bio je osrednji đak, ali se isticao u muzičkom obrazovanju, sportu i crtanju.
Milan Korać je, pišući o Ivanu, rekao da je bio vrlo skroman, blagog temperamenta i da je zbog svojih vrlina lako sticao prijatelje iz bogatijih kuća. Tako je i počelo prijateljstvo sa Milanom Konjovićem, takođe čuvenim slikarom. Vjekoslav Ćetković tvrdi da je Radović bio daleko veštiji u crtanju od svog mlađeg prijatelja, te da mu je davao brojne savete i pouke. Pored slikarskog, Ivna Radovića krasio je i talenat za muziku i sport- svirao je violinu i klavir i igrao tenis. Bio je prvak Jugoslavije 1929. i nastupao za reprezentaciju u Dejvis kupu protiv Grčke.
1913. godine je završio Učiteljsku školu i počeo da se bavi pedagoškim radom. Učiteljski rad ga nije ispunjavao, ali mu je omogućio da uštedi dovoljno novca i da upiše Umetničku akademiju u Budimpešti, o čemu je čeznuo dugo godina. Ubrzo nakon toga počinje Prvi svetski rat, koji ga odvaja od prijatelja Milana Konjovića, jer je Milan otišao na front, dok je Ivan bio pošteđen vojske jer je zbog loše materijalne situacije često gladovao, pa je bio previše mršav i neuhranjen.
Po završetku školovanja usledila su studijska putovanja u Prag, Beč, Pariz, Veneciju i Minhen. 1928. dolazi u Beograd, gde je jedno vreme predavao u Umetničkoj školi, a potom i na Arhitektonskom fakultetu. Iako su njegovi radovi bili cenjeni u slikarskim krugovima, uglavnom ih je poklanjao ili prodavao jeftino, govoreći:
„Ja ne slikam za sebe, već za narod. Samo na taj način slikar produžava samog sebe.“
Tokom svog stvaralaštva, prošao je kroz mnoge faze, počev od akademizma i naturalizma, preko impresionizma do ekspresionizma i kubizma. Likovni kritičati smatraju da je upravo u tome i značaj ovog slikara. Najviše je slikao vojvođanske pejzaže. Svoje radove je prvi put izlagao 1922. na Petoj jugoslovenskoj izložbi u okviru grupe „Slobodni“, kojoj su pored Ivana pripadali i Savo Šumanović, Jovan Bijelić, Dušan Janković, Živorad Nastasijević i Veljko Stanojević. Potom su usledile samostalne izložbe 1925, 1928, 1929, 1932, 1933, 1952, 1960, 1963. 1964. izlagao je Gradskoj muzeju u Vršcu, 1966. u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu, a 1971. u Galeriji SANU. Te godine je postao i njen dopisni član.
Za svoj rad dobio je mnoga priznanja, od kojih su najznačajnija nagrada za slikarstvo u Filadelfiji 1925, Orden Svetog Save 1930, Orden belgijskog kralja 1932, srebrna medalja na Međunarodnoj izložbi umetnosti i tehnike u Parizu 1937, Zlatna paleta Udruženje likovnih umetnika Srbije 1962, nagrada „Vladislav Ribnikar“ i Sedmojulska nagrada SR Srbije 1967, i nagrada AVNOJ-a 1971.
Ivan Radović umro je 13.8.1973. u Beogradu. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom Groblju.
U galeriji ispod teksta možete videti neke od njegovih radova.
