Još od malih nogu odrastao sam uz veru u Boga i ubeđene da nam se sve u životu dešava sa razlogom. Da po rođenju dobijamo kompas koji nas vodi putem koji moramo proći kako bi u životu stekli iskustvo i zaslužili sreću. Taj kompas predstavlja glavnu putanju naših života, a na nama je da, donoseći neke sitne odluke u međuvremenu, sa tog puta ne skrenemo. Kada sam nakon osnovne škole ne razmišljajući dovoljno na brzinu doneo odluku o tome koju ću školu upisati, našao sam se izgubljen u ogromnoj školi sa preko 700 đaka. Tada sam prvi put shvatio da fizičke barijere koje sami sebi postavimo nisu ništa u odnosu na one psihičke koje se mnogo teže prevazilaze.

Bilo je teško od samog početka. U velikoj gomili đaka teško sam uspevao da pronađem one koji su išli sa mnom u razred, ali su zato oni pronalazili mene. Svakoga dana nosili su me preko stepenica do učionice zajedno sa invalidskim kolicima u koja sam prešao kako bi boravak u tako velikoj školi uopšte bio izvodljiv. Jedna od najčešćih reči koje sam tada izgovarao bila je „Hvala!“. Iz nekog razloga je samo to uspevalo da izađe iz mojih usta. Malo je reći da sam se tada osećao uplašeno, bio sam prestrašen, a danas ni sam ne znam tačno zbog čega. Na pitanja drugara iz razreda odgovarao sam kratko i jasno, u dublje razgovore nisam ulazio. Iz društvene osobe koja je bila najglasnija u društvu transofrmisao sam se u nekoga ko je tokom sedam sati provedenih u školi najčešće ćutao.

Iako se moja majka trudila da mi objasni koliko je važno da se opustim i poradim na svom ponašanju, njene reči nisu dopirale do mene. Najveći deo vremena provodio sam u tišini, osim kada je trebalo da odgovaram na pitanja profesora. Za sve ostale teme bio sam nedostupan.

S vremenom koje je usledilo shvatio sam da me ni smer koji sam upisao ne zanima onoliko koliko sam mislio, ali i to da je previše kasno da se prebacim na neki drugi. To je u velikoj meri dodatno uticalo na moje razočarenje u život. Bio sam zarobljen u školi u kojoj nisam želeo da budem, okružen ljudima koji su hodali, a ja često nisam mogao da ih sustignem. Tako sam tada gledao na ono što mi se dešavalo. Dve godine proveo sam u „školskoj tišini“, a onda sam bežeči od sopstvene nemoći da se pokrenem spas potražio u fružideru. Bila je to još jedna greška u nizu.

Jeo sam obilne obroke, najčešće noću kada ostanem sam i počnem da razmišljam o stvarima koje me muče. To mi je jako brzo prešlo u navku zbog čega više nisam mogao da se zaustavim. Nekoliko parčeta hleba, fast fud i dve litre najpopularnijeg gaziranog pića dnevno postali su moja svakodnevnica. Odeća je veoma brzo počela da se smanjuje, a ja sam postajao sve veći. Brzinom svetlosti sam iz jednog konfekcijskog broja prelazio u drugi i tako veoma brzo od M stigao do 2XL. Za to vreme sam vešto zaobilazio ogledala u kući kako bi izbegao suočavanje sa stanjem koje se otelo kontroli. Na ukazivanje mojih najbližih na to da imam problem gledao sam kao na optužbe, pa sam zbog toga ponekad jeo i više.

Ubrzo sam počeo da sve teže dišem, bio sam mnogo nervozniji i moje samopouzdanje je bilo ozbiljno narušeno. Kupovina garderobe bila je prava misija zato što u prodavnicama nisam mogao da pronađem odgovarajuću veličinu – za malo više od godinu dana ugojio sam se 40 kilograma. Hranom sam lečio svoje nezadovoljstvo.

Nakon predavanja Nika Vujičića kojem sam prisustvovao 2012. godine u Beogradu počeo sam da malo drugačije posmatram situaciju u kojoj sam se nalazio. Zbog svoje različitosti, Nik je u školi trpeo vršnjačko nasilje koje je iskoristio kao podstrek da u životu bude još uspešniji. Sa druga strane, ja sam zbog straha koji me je obuzeo u srednjoj školi zlostavljao sebe i to nukuda nije vodilo. Prolazeći jedne večeri pored ogledala, u odrazu sam video osobu koju nisam mogao da prepoznam, to više nisam bio ja. Sutradan sam iz svoje ishrane izbacio namirnice u čijoj sam konzumaciji preterivao, fast fud, šećer, masnu hranu... Korak po korak, kilogrami su nestajali još brže nego što su dolazili, a moje samopouzdanje je raslo iz dana u dan. Prvi rezultati borbe koju sam vodio protiv sebe postali su vidljivi već nakon nekoliko meseci.

Možda vam priča o nekome koje usled nezadovoljstva i straha od života utehu potražio u hrani na prvi pogled i ne zvuči tako zanimljivo, ali činjenica je da bežeći od problema svako od nas može postati zavisnik od nečega – često i mnogo opasnijih stvari od hrane. Najvažnije je da sebi na vreme priznate da imate ozbiljan problem, jer, samo tako iz borbe možete izaći kao ponosan pobednik sa dragocenim iskustvom.

Za osnovnu školu bio sam spreman i pre nego što je počela – uveliko sam uživao čitajući Mikijev zabavnik, znao sam da pišem ćirilicu i latinicu, upijao sam televizijske emisije i već po malo prevodio serije sa engleskog i španskog jezika ne gledajući u TV ekran. Bio sam ubeđen da sam sve što mi je potrebno već naučio, i onako prijateljski nastrojen, jedva sam čekao da avantura počne. I počela je, samo što ja baš i nisam bio spreman, a još manje svestan da ću i pored brojnih predmeta, u toj zgradi najviše naučiti o sebi.

Prva dva razreda pamtim kao najteža, za moju majku, ne za mene. Svakoga dana, tokom cele školske godine, u naručju me je nosila na drugi sprat na kojem se nalazila moja učionica. Tamo su me svakoga dana čekali najbolji učitelj i tada jako dragi ljudi. Moj školski život u tom periodu mogao bi se opisati kao život pod staklenim zvonom – odlazio sam u učionicu, a onda posle nekoliko časova nazad do auta. Malo je ljudi i dece sa kojima sam tada dolazio u kontakt, osim mog razreda i učitelja. U školu sam krenuo godinu dana kasnije od predviđenog, pa sam tako u razred išao sa generacijom koja je bila godinu dana mlađa od mene.

Bilo je to dvadesetak malih ljudi koji su me uprkos mojim tadašnjim strahovima prihvatili bolje nego što sam mogao da zamislim, prihvatajući s vremenom moje stanje i upoznajući se sa onim što takvo stanje sa sobom nosi. Moj učitelj Cvetko Baković imao je poseban pristup kada sam ja u pitanju, zbog čega sam vrlo često i sam zaboravljao na svoje zdravstveno stanje. Tretirajući me kao i ostale đake, naučio me je mnogim stvarima, ali je možda najbitnija od svih to da se nikada u životu ne usudim da nešto dobijem zbog svog invaliditeta, da zbog njega prođem nekim lakšim putevima, već da se baš zbog njega borim jače i dokažem da moj invaliditet nema nikakve veze sa onim što ja predstavljam kao osoba.

Negde krajem drugog razreda, uz veliku podršku majke, učitelja i drugara iz razreda, napravio sam prve „školske“ korake. Smešno mi je kada se toga prisećam. Jedna drugarica me je držala za jednu ruku, druga za drugu, a treća nosila torbu. Na početku sam bio toliko nestabilan da je bilo pitanje ko će na koga pasti i koliko ćemo izdržati dok se ne srušimo svi zajedno. Ali to je funkcionisalo pa smo zbog toga nastavili u istom ritmu. Nedugo posle toga od nemog posmatrača u sali za fizičko postao sam aktivan učesnik koji je sa ostalima radio sve vežbe, pa i nešto što je ličilo na trčanje. Na časovima fizičkog u dvorištu na samom fudbalskom golu stajala je stolica na kojoj sam sedeo ja, bio sam golman, sasvim solidan. Sledeća prepreka je bila odlazak pešice od škole do Gradskog jezera, ali uz tešku muku, i ona je savladana, postala je rutina.

Za to vreme, u samoj školi, preda mnom su se pojavljivali izazovi mnogo veći od onih fizičke prirode. Deca, najčešće dečaci, umeli su da prokomentarišu moju pojavu. Ponekad ih nije mrzelo ni da odglume moje hodanje koje im je verovatno delovalo čudno. Komentarisali su, pitali, ubeđeni da sam teško bolestan, da sam najverovatnije imao saobraćajnu nesreću, da nažalost nikada neću postati otac, imati devojku... U početku sam se branio rečima, zaobilazeći stručne termine pokušavao sam da im kroz šalu objasnim da sam preživeo tornado, napad ajkule, sve što je moglo da mi padne na pamet i zazvuči zanimljivo. Vremenom sam naučio kako da se zaštitim od takvih komentara i situacija, naučio sam kako da ih ignorišem, kako da me ne zabole, zašto nema potrebe da se pravdam. U životu su važni samo komentari osoba koje vas vole, jer samo one znaju ko ste zapravo vi. Ostali samo igraju igru pogađanja i očajno su loši igrači.

Sa nastavnicima sam uvek imao odličan odnos, osim jednom prilikom, kada je moj invaliditet određivao visinu ocene prilikom odgovaranja. Ako se dobro sećam, bio je to peti razred, nisam se spremio za odgovaranje i nisam očekivao pozitivnu ocenu. Kada je, nakon mnogo pokušaja da iz mene izvuče odgovore koje nisam znao, shvatila da se za odgovaranje zaista nisam spremao, nastavnica mi je u dnevnik upisala trojku. Kada sam je pitao zašto sam uprkos neznanju dobio tako visoku ocenu, odgovorila mi je da je to zbog moje situacije. Već sutradan mi je nakon razgovora moje majke sa velikodušnom nastavnicom upisana jedinica. Ona zaslužena.

Sve ono što se dešavalo u međuvremenu pamtim kao veoma lepa i produktivna iskustva.

Ubeđen sam da ne postoji dete na ovom svetu za koju period osnovne škole barem u nekom trenutku nije bio težak. Deci, koja sa sobom nose neki problem ili su po nečemu drugačija od svojih vršnjaka, taj period često može da bude mnogo teži nego ostalima. To je period u kojem se na razlike gleda kao na bunt koji se retko prašta. Period upiranja prstiju, ružnih komentara, pogrešnih ubeđenja i pravdanja.

Iako sam ja iz onoga što mi se desilo tokom osnovne škole izvukao samo ono najbolje, koristeći loše komentare kao gorivo zahvaljujući kojem sam postigao mnoge važne stvari, bio sam svedok i onih koji to nisu uspeli. Pod pritiskom diskriminacije u osnovnoj školi, nenamerne ili namerne, ubedili su sebe da ne vrede dovoljno zato što nose naočare, zato što roditelji nemaju novca da im kupe markiranu odeću, zato što su Romi, zato što žive u dvosobnom stanu, a ne kući na sprat, zato što gradivo savladavaju teže od ostalih. Pristali su da budu ono što su im drugi rekli da jesu.

Baš zbog toga vas ohrabrujem, vas, učenike, roditelje, starije, mlade. Ohrabrujem vas da, uprkos problemima sa kojima se suočavate ne dozvolite da neko tako olako po vama lepi etikete kao da ste komad odeće, a ne ljudsko biće. Isto tako vas ohrabrujem da budete oprezni i dobro razmislite pre nego što odlučite da nekome prilepite neki nadimak, epitet ili etiketu sa željom da istaknete njegove mane. Jer, neke etikete umeju da se pretvore u duhove. Sakriju se pod krevet i strpljivo čekaju...