Kristina Kovač je jedna od naših najtalentovanijih pop muzičara. U svojoj raznolikoj karijeri prošla je mnogo, menjala je sebe, a samim tim i žanrove u kojima je stvarala. Ipak, uvek je ostala odana umetnosti, a ovog puta sa njom smo pričali o njoj kao spisateljici i njenom prvencu "Drvo života".
Odakle je došla inspiracija za Drvo života i kako je sve to počelo?
Pa, znaš kako, pre inspiracije je morala da dođe volja (smeh), jer ja nisam pisac i trebalo je prvo da se javi ideja da se to uopšte uradi, da se uputim u tako veliku avanturu i za mene veoma važnu promenu. Tako da, prvo što je došla je bila ideja da to uradim. Ceo život volim da piskaram i od bukvalno mladih dana sam vodila dnevnike koje čuvam i ne smem da ih pročitam uopšte, jer su strašno smešni. Shodno tome, pisana reč je meni u tom smislu strašno bliska, a kroz autorstvo u muzici i pisanje tekstova mi je još bliža postala.
Kako biste uporedili pisanje tekstova za muziku i pisanje romana i da li je uopšte moguće ta dva uporediti?
To su dve potpuno različite stvari, ali zapanjujuće, meni lakše pada da pišem knjigu, najviše zato što nema ograničenja. Ti u pesmi imaš 3 minuta da kažeš priču. Ja sam inače perfekcionista i, nažalost, obično prvo napravim melodiju, pa tek onda tekst, što je mnogo teže. Kada se ovako radi, reči moraju da se ubace u već postojeći ritam i metriku i to je još teže. Tako da je meni uvek jako teško da pišem tekstove za muziku, dok je knjigu mnogo lakše pisati, jer nema ograničenja. Sedneš i pustiš da iz tebe izađe to šta god ima da izađe.
Da li ste imali neke teškoće u procesu pisanja i kako je to izgledalo?
U principu, jedine bitnije teškoće koje sam imala su bile u periodu nakon završenog pisanja, kada je trebalo skratiti i srediti knjigu, pogotovo zato što sam napisala dosta dužu knjigu nego što je trebalo. Laguna mi je dala minimum karaktera, a ne maksimum, pa sam se ja raspisala, (smeh). Knjiga jeste dugačka, ali, barem po reakciji čitalaca nije problematično dugačka i dosadna, što je najvažnije.
Da li postoji ta neka paralela između Kristine i Katarine, Vaše glavne junakinje?
Često me pitaju da li je knjiga autobiografska i ja odgovaram da nije, ali strašno puno mene ima u njoj, mojih mišljenja, osećanja i stavova, pa i iskustava. Postoji taj utisak da je to sve moj život i ja volim da puustim ljude da tu sami odluče. Ipak, mislim da su čitaoci na kraju shvatili da to suštinski nije ni važno. Mnogo je bitniji osećaj koji se ima kad se knjiga pročita i likovi koji ostanu u glavama i srcima ljudi pa se oni vrate toj knjizi.
Kakav je Vaš lični utisak i mišljenje o knjizi?
Posebno u tom periodu skraćivanja, tokom ta tri meseca, knjiga mi je strašno dosadila, jer sam je pročitala milion puta. Izgubila sam na objektivnosti i bila sam strašno zabrinuta da li je zapravo užasno dosadna. Ta misao me je morila dok knjiga nije izašla i dok nisu stigle prve reakcije. Pre toga sam tešila sebe mišlju da sam napisala knjigu koja treba da se piše sporo, pa kad je ljudi budu sporo čitali, neće da ih udavi. Međutim, onda su počela da stižu pisma čitalaca i obično su počinjala sa rečenicom: "Pročitala sam tvoju knjigu u dahu!" što bi mene preseklo, ali je nastavak uvek bio divan.
Da li razmišljate o nastavku knjige ili možda o nekom novom romanu?
Ono glavno otkriće koje sam napravila jeste da mi užasno prija da pišem i da je to prosto nešto što volim da radim, ali nemam planove za dalje pisanje, barem ne za sad. Ne isključujem da ću jednog dana hteti i želeti, ali negde s obzirom na to koliko sam svojih stavova i razmišljanja unela u ovaj roman, mislim da je ovo ta neka gomila stvari koju sam htela da kažem i da sam je rekla i sad je to to. Tako će ostati dok se nakupi životne mudrosti, iskustva i emocija.
A o ekranizaciji romana?
Pominjali su mi neki čitaoci ovo pitanje. Jedno vreme se to pojavljivalo kao tema, međutim, kako knjiga živi svoj život, ja sam sve sigurnija da ja ne bih volela da se ona ekranizuje. Na svu sreću, imam iskustva, radeći muziku za razne serije i pozorišta, tako da znam kako izgleda proces svega toga. To je jedna kombinacija tuđih kreativnih snaga, a mislim da je ova knjiga suviše intimna i neposredna, da bih pustila drugim talentovanim ljudima da na nju dodaju nešto svoje. Ja bih se radije zadržala na tome da je to jedna knjiga koja ima svoj neki stabilan i dugačak život. Nije mi bilo bitno da li će ona biti na prvom mestu šesnaest nedelja, već da se ljudi koji je čitaju zaljube u nju i da je čitaju po nekoliko puta.
Na jutjubu postoje audio snimci odsečaka iz knjige, kako je to nastalo i da li postoji šansa da to postane audio knjiga?
Prvobitni plan je bio da se snimi video trejler, međutim to se nije ostvarilo, te sam ja odlučila da uzmem taj audio deo i mislim da on donekle govori sam za sebe i da je jako lepo urađen. Dobila sam čak i kompliment od jedne gospođe na književnoj večeri da jako lepo čitam, tako da, ko zna, možda jednog dana (smeh). Posebno zato što kod nas ne rade knjige za slepe, audio knjiga bi bila odlična za tu upotrebu.
Šta biste poručili mladim ljudima koji žele da se bave umetnošću u Srbiji?
Ukoliko je umetnost ono što vole i čime žele da se bave, ukoliko negde imaju osećaj da će godinama izgraditi neki svoj integritet u toj umetnosti kojom žele da se bave, nažalost, to je ovde teško. Svi bismo mi najviše voleli da u svojoj zemlji nižemo uspehe i bavimo se umetnošću i budemo adekvatno plaćeni za to. Ja konkretno verovatno nikad i ne bih došla do pisanja knjige, da muzička scena nije u situaciji u kojoj je, gde sam se ja posle 20 godina konstantnog rada, osvrnula i shvatila da pop scena u Srbiji maltene ne postoji. S obzirom na to da bih ja najviše želela da se bavim mladim ljudima, sada shvatam da to nemam gde da radim, jer ima mnogo mladih talenata sa kojima bih ja vrlo rado radila. Marko Balabanović je jedan od njih, ali su mediji toliko zatvoreni za bilo šta. Zato sam veoma potištena i veoma mi je teško da nađem motivaciju, pa i pored inspiracije koja mi je tu, već u krvi.
