Ako toplo avgustovsko popodne iskoristite da prošetate do Beogradske tvrđave, pa sa Kalemegdana bacite pogled na sunce koje nestaje iza krovova novobeogradskih blokova, teško da ćete stvarno moći da osetite, u najmanju ruku surovu istoriju ovog grada. Reke pod vama će spokojno teći, dok daleka svetla trepere poput šume svitaca. Zaljubljeni parovi lakim će koracima šetati po zidovima stare tvrđave. Ipak, idilična slika umivene metropole i ljudi koji uživaju u dragocenim momentima zadovoljstva, nije nešto na šta su Beograđani navikli. 

Beograd svakako nije jedan od onih, neosvojivih gradova. Zbog izuzetnog geografskog položaja, od nastanka do danas, za njega su se borile gotovo sve najmoćnije imperije. Pošto je potpuno razrušen i iz sopstvenog pepela podignut više od četrdeset puta, verovatno samo još veliki Dunav pamti Kelte, Rimljane i Vizantijce. Uticaj Ugara, Austrijanaca i Osmanlija mnogo je lakše primetiti i osetiti na svakom uglu grada koji je u srednjem veku bio kapija Srednje Evrope, ili pak Balkana. Nakon ulaska Osmanlija u Konstantinopolj 1453. godine, osvajači sa Bliskog Istoka motivisani i svesni svoje moći, poželeli su da prodru dublje u Evropu. Kako je veliki deo Balkana već bio pokoren, beli grad na obali Save i Dunava stajao je ponosno kao jedini bedem između hrišćanske Evrope i sna sultana Mehmeda II. Ovo je priča o velikoj pobedi Beograda, koju (svesno ili nesvesno) i danas slavi čitav hrišćanski svet!

Tu burnu 1456. godinu Beograd je zvanično dočekao kao Nandorfehervar, jedan od najjužnijih i svakako strateški najbitnijih gradova Kraljevine Ugarske, sa Janošem Hunjadijem na čelu. Hunjadi je bio svestan da je pitanje vremena kada će se moćni neprijatelj pojaviti pred vratima njegove varoši, pa je užurbano spremao odbranu. Međutim, tek kada se sultan Mehmed II Osvajač približio Beogradu, postalo je jasno da će uz veliko stradanje, beogradskim braniocima biti potrebno i puno sreće da bi porazili Turke.

Osmanlije su 4. jula započeli opsadu Beograda. Mada su im brodovi na Dunavu brzo potopljeni, na kopnu su dobro napredovali. Bedemi vremenom bivaju ozbiljno oštećeni, a branioci, među kojima su bili i krstaši, do tada vođeni rečima Jovana Kapistrana, sada polako gube nadu. Pa ipak, za hrišćansku vojsku, koju je pored već pomenutih krstaša iz Srednje Evrope činilo i lokalno stanovništvo, borba je tek predstojala. U konačnom napadu deo Turske vojske je uspeo da uđe u grad, a sa tvrđave je leteo nameštaj, odeća i sve što je moglo da gori. Beograđani su iz očaja bacali u vatru sve što su imali. Ovo za njih nije bila samo borba za grad, bio je to sudar civilizacija. Moglo bi se reći da je vapaj građana bio toliko jak da poremeti planove univerzuma. Možda je ono što će uslediti samo spret čudnih okolnosti, a opet možda je kombinacija jednog i drugog. Uglavnom, vatra koja je gorela ispred kapija grada, samo ometajući Osmanlije da brže napreduju, pretvoriće se u veliki požar.

Jedan od najupečatljivijih, a po nekima i ključni momenat ove bitke, dogodio se kada se turski vojnik ušunjao kroz porušene zidine i popeo na jednu od kula noseći zastavu svog sultana. Prolazivši pored mrtvih hrišćana, uzbuđeni barjaktar, verovatno nije ni primetio ranjenog Titusa Dugovića. U trenutku kada je ovaj podigao zastavu sa željom da saborcima pokaže da pobeda nije daleko i dodatno ih ohrabri, Dugović je skočio na njega i zajedno sa zastavom obojica su sa visoke kule pali u sigurnu smrt. Ovaj skok u istoriju hrabrog Titusa Dugovića, motivisaće hrišćane i ojačati im poljujanu veru u uspeh. Tako će Hunjadi, Silađi i Kapistran povesti svoje vojnike u Pirovu pobedu. Epilog, ogromni gubici sa obe strane, uništen grad Janoša Hunjadija, i povlačenje Mehmeda II. Hrišćani ne bi prošli tako loše da ih nakon Turaka nije napala i epidemija kuge, od koje će oboleti a nedugo zatim preminuti Hunjadi i Kapistran. Jovan Kapistran biće kanonizovan i proglašen za katoličkog zaštitnika Beograda. Janoš Hunjadi do danas je ostao beogradski heroj, u Srba poznatiji kao vojvoda Janko Hunjadi i Sibinjanin Janko. Njegov sin će nakon očeve smrti postati ugarski kralj.

Vest o velikoj pobedi brzo se proširila Evropom. Oduševljeni papa Kalist III naložio je da se u podne, u svim crkvama oglašavaju molitvena zvona za povređene i obolele Beograđane, ali i u čast grada heroja i istorijske pobede hrišćana. Ovu njegovu odluku niko nikada nije povukao, pa ćete ta “Beogradska zvona” čuti i danas tačno u podne, gde god u Evropi da se nalazite.

Autor: Petar Kražić