Nije svakidašnjost današnjice videti da uzor mladih bude (budući) profesor srpskog jezika, inteligentna, duhovita osoba jasnih stavova i kritičkog razmišljanja, "štreber" u svakom značenju te reči, ali baš ti epiteti mogu opisati mladog Marka Šelića, javnosti poznatijeg po svom rep pseudonimu Marčelo. Imali smo priliku da razgovaramo sa Markom na promociji rimejka njegovog romana Malterego, koji je u svom prvom izdanju osvojio srca i pozitivne kritike publike svojim intrigantnim, pomalo crnohumornim prikazivanjem mračne strane ljudske prirode. Drugo izdanje, Malterego: Rubikova stolica, drugačije je od prvog u samom stilu pisanja - pretežno dramski tekst, odnosno dijalozi, zamenjeni su prozom, ali prvobitna ideja priče, kao i likovi, ostala je ista.
1. Ti si inspiracija mnogih mladih ljudi. Koji autori trebe inspirišu?
Ja mislim da bi to bili svi autori koji su mi se ikada svideli. Čini mi se da bih obespravio nekog time što bih naveo nekog drugog. Trenutno me najviše inspirišu kompozitori, zato što, budući da su mi reči posao, jako teško uspevam da pratim bilo koju muziku sa rečima dok pišem, jer mi skreće pažnju. Ljudi poput Đalardija ili poput Rihtera ili recimo mog drugara Radeta Slobića Rejda, kolege iz benda koji ima sjajan album prvenac - to su stvari koje jako volim. Oni deluju kao inspiratori i pojačivači emocija tokom pisanja. Sa druge strane, to može biti bilo šta, ne mora biti čak ni autor. Postoji stvar na jutjubu koja se zove "10 sati kiše" i ako pišem scenu u kojoj je prisutna kiša, pustiću kišu i slušaću kišu.
2. Da li imaš dnevnu rutinu u pisanju?
Trudim se, ali se vrlo često desi da ispadnem iz te dnevne rutine koja jeste potrebna. U razgovoru sa daleko iskusnijim kolegama piscima, saznao sam da oni tu vrstu pripremnog kondicionog treninga upražnjavaju. Ne znači to da sve što im je palo na pamet ulazi u knjigu, ali se može desiti da među 3 napisane strane za koje smatrate da su loše, postoji jedna dobra rečenica koja je vredna svega toga. To treba činiti, mada nas obaveze nekad nateraju na drugu stranu. Kad god se uhvatim tog ritma, osećam izvesno olakšanje posle nekoliko dana.
3. Kada si počeo da pišeš?
Ako računamo sve, počeo sam sa pisanjem u osnovnoj školi. Naravno, ovo je tačno ako računamo te prvobitne pokušaje pisanja.
4. Šta te inspirisalo u studentskim danima?
Uglavnom me je inspirisala sirotinjska studentska čorba. To se pravi tako što kupite supu iz kesice i kupite smrznuto povrće, koje stavite u supu iz kesice, pa bude i supa, a i čorba, mada nije ni jedno ni drugo. Šalu na stranu, ono što će vas najviše inspirisati je vaša vera da sve to ima smisla.
5. Da li čitaš tradicionalne knjige ili te možda privlače nove tehnologije e-knjiga?
Apslutno biram papir. Na veliku žalost mojih prijatelja, poslednji put kada sam se selio najbolji drug me je psovao sve do četvrtog sprata noseći kutije knjiga i stripova i govoreći: "Proklet bio! 5 gigabajta, sve ovo ti je 5 gigabajta!" Ipak, baš moj drug Pavle Zelić je jednom prilikom kazao: "Kad vas neko optuži da skupljate knjige, stripove, da tako opsesivno skupljate papir i gomilate papire, vi mu recite da skupljate priče. Trudim da držim sve sortirano, kako se ne bi sve pretvorilo u magacin, mada u suštini to i jeste magacin knjiga i stripova (smeh).
6. Da li je popularnost uticala na tvoj kreativni život?
Kreativno to nije uticalo na mene. To su stvari koje te presavijaju privatno. Sa druge strane, svakako se dešavaju i neke promene. Ja sam uvek to gledao kao posledicu. Sada živimo u vremenu da ljudi misle da je to svrha, a ne posledica; da je to zanimanje, a ne nusprodukt nečega čime se bave. Tako imamo javne ličnosti koje se ne bave ničim sem time što su javne ličnosti. Dakle, kreativno popularnost ne utiče na mene, ali sama situacija u kojoj ste upućeni na veći broj ljudi koji imaju neku predstavu o vašem radu, a često misle da imaju i o vama... treba se sa svim tim nositi. To nije uvek lako, nekad zna da izgleda kao serija The walking dead, osećaš kao da imaš neverovatan broj ruku na sebi koje nešto žele i vuku te na svoju stranu. Generalno, ono što meni najviše smeta oko ovog dela jeste što su ljudi mnogo dostupniji jednim drugima, a što nisu zbog toga i bliskiji jedni sa drugima. Vrlo se često desi da ljudi svoje omiljene autore tretiraju gore nego bankomat. Pošto uvek postoji ta priča da je svako ko se bavi javnim poslom uobražen i nadmen... da ja imam privatni profil na fejsbuku, ja bih otvorio stranicu: Svi mi koji smo ovog meseca bili ljudi prema svom omiljenom autoru. To znači da nismo bili kao: "Hej vidi, treba da čestitam mojoj zaovi rođendan, ali molim te da to uradiš tako što žongliraš pomoću pet mandarina, jer ovo ne sme biti kao i svaki drugi, a možemo to da uradimo i u tvojoj ulici, gde živiš?" Ima ljudi koji nemaju notornu meru diskretnosti i to ume da bude teško. Ipak, kada sa godinama stekneš svoju profilisanu publiku, mnogo češće nailaziš na pozitivnost. To su ljudi koje to zanima i osecam uzajamnu bliskost i zahvalnost i to bude krajnje prijatno. Mislim da svi izadjemo iz tih druženja bar malo bogatiji.
7. Šta bi rekao mladima koji žele da napišu roman, ali se plaše?
Kod nas uglavnom ništa što predstavlja plemenito nastajanje nije dobro prihvaćeno. Ja mislim da je to dobar eliminacioni faktor: svako mora da zna da je to prva prepreka i ako nekog to obeshrabruje, ako tu već padneš i ne možeš da izdržiš, onda ne treba da se baviš time, jer će toga uvek biti. Šta god da radite, onog trenutka kada postane javno, javlja se neko osporavanje. Dobro je kada uz to dođe i neko priznanje. Sjajno je kada osporavanja ne budu istovremeno i usporavanja, da vas to ne uspori, već natera da pokupite od svega toga sve kritike koje su pametne i konstruktivne, a ne primite k srcu sve ono što je nekonstruktivno ili čak i pakosno. Mislim da je u svakom slučaju najbolji savet koji se može dati ljudima koji imaju želju da se bave pisanjem jeste da se bave čitanjem, i to što više mogu. To je neka vrsta goriva, to vam je input da biste mogli da date i neki output..
Napisale: Miljana Kresojević, Miljana Nikolić, Alena Delkić
