Budući da pozorišni život u Vršcu postoji oko dva i po veka može se reći da je pozorište važno Vrščanima i da predstavlja jedan od stubova kulture u gradu. Ovu znamenitu ustanovu su negovale generacije Vrščana, te su ostavile u nasledstvo sadašnjim generacijama pozorišni duh koji i dalje živi. Retkost u Srbiji, i radost u Vršcu, bio je Veliki srpski magistrat osnovan davne 1761. koji je čitav vek služio kao stalna pozorišna zgrada. Iako je do osnivanja pozorišta „Sterija“ došlo tek 1945. i pre toga su se igrale predstave i to na raznim mestima, najviše u hotelima "Konkordija", "Kod engleske kraljice", "Tigar", u Gradskom parku u "Areni" i u nekim  kafanama. Savremeno pozorište je institucionalizovano i smešteno između Ruskog parka i Dvorske ulice, zaštićeno od buke i saobraćaja, oukvireno malim trgom na kom se nalazi simbolična statua Jovana Sterije Popovića. 

 

 

 

 

Iza crvenih vrata sporednog ulaza su stepenice koje vode u prostrani hodnik. U unutrašnjosti pozorišta je mirno, kao da nema nikoga. A zidovi hodnika su bež boje, kao platno po kom načičkani uramljeni plakati, fotografije sa najpoznatijih predstava, probne skice kostima i slike glumaca. Kroz tišinu se na trenutke probijaju prigušeni glasovi koji dopiru iz dna hodnika i kao navigacija me upućuju tamo. Prolazim pored zida na kom su okačene samo slike Tomislava Pejčića, jednog od najpoznatijih glumaca vršačkog pozišta i ulazim u prazan foaje, u kom se glumci i gledaoci osvežavaju u pauzama između činova. U njemu se nalaze starinske fotelje i stolovi, masivna ogledala u ramovima bronzane boje i umetnička dela slikara koji su bili zaposleni u pozorištu kao scenografi. Buka se pretvara u sve jasnije glasove kako se krećem ka mračnom izlazu koji vodi na balkon. Za čas stojim na balkonu sa kog se vidi bina i scenografija kuhinje u kojoj tri glumca (Ivan Bekjarev, Dragan Džankić i Srđan Radivojević) ruše stolice i stolove kroz žučnu raspravu. U toku je proba za premijeru “Balkanskog špijuna”. Mir kojim je pozorište okruženo ne sluti ovaj drugi svet i magiju koja vlada u potpuno praznoj velikoj sali. Iskradam se sa balkona i odlučujem potražim ljude sa kojima ću razgovarati o pozorištu. Istim hodnikom odlazim na drugi kraj i nailazim na klub, odnosno pozoriišni bife, u kome ovog popodneva sede tri čoveka i piju rakiju. Pozitivno reaguju na novo lice rumeni od rakije i vrućine koja se širi po prostoriji zajedno sa žutom svetlosti koja dopre spolja. Ne zadržavam se u bifeu iako slutim ta je ta prostorija veoma važna u pozorišnom svetu. Upućujem se ka marketing službi gde rade ljudi koji su više nego raspoloženi da razgovaraju o pozorištu i da mi pokažu ovu prostarnu zgradu od 2000 kvadrata. Kucam na vrata tražeći Dobu, čoveka sa kojim ću provesti narednih sat vremena u priči i oblasku pozorišta… Doba ustaje i pruža ruku, visok je i nosi svetlo plavu košulju koja pristaje uz njegove umerene pokrete i prijatan izraz lica. 

 

 

 

 

Dok šetamo kroz pozorište srećemo glumce sa flašama i čašama, scenografe sa farbom u rukama i zasposlene u administraciji koji protrčavaju pored nas dok razgovaraju o premijieri. Dolazimo do velike sale iz prizemlja, prilazimo crnim zavesama sa zadnje strane i ulazimo na scenu kuhinje gde je maločas bila proba. Okolo su pobacane stolice i prevrnut je sto, poređani su kuhinjski elementi sa pravim šporetom i “kaobajagi” pilulama, pravim nožem i “kaobajagi” prozorima. U pozorišnom rečniku ove zavese se zovu zadnji rikvan, dok su uske pokretne zavese pantalone ili nogavice. One dele scenu i interscenu, a interscena je mesto gde se čuvaju cele scenske postave preko veštačkog drveća i kućnih zidova od vrata i kreveta do ostalih scenskih gromada. Dok stojimo na bini Doba priča o istoriji sale koju razgledamo. Zgrada postoji šezdeset godina u ovom izadnju u kom je danas Vrščani znaju, a velika sala ima sopstvenu istoriju i ona postoji pre samog pozorišta. Izgrađena je 1896. godine u sklopu hotela "Aleksandrović" kao pozorišna sala i dvorana za balove. Početkom dvadestog veka, tačnije 1921. godine je osnovano profesionalno pozorište na zahtev ministra kulture Branislava Nušića, ali je opstalo samo tri godine. Zato se 10. februar 1945. označava kao datum osnivanja pozorišta "Sterija" jer je tada igrana prva predstava "Kir Janja" što je ozvaničilo preuređenje sale i nadogradnju u ustanovu koja konačno može da ostavari sve funkcije pozorišta. 

 

 

 

 

Prilazimo drugom delu zgrade u kom su zanatske radionice. U hodnicima su stalci sa kostimima, lutke i poneki rekvizit. Prvo ulazimo u krojačku radionicu gde se nalaze mašine za šivenje i razni materijali, sasvim obasjanu suncem zbog velikih prozora. Zatim ulazimo u garderobu, šarenu i pretrpanu prostoriju gde su kostimi sortirani po predstavama... Na stalku u garderobi se nalaze dugačke elegantne haljine i odela za predstavu "Leteća trupa", ali i pocepana crnina ukrašena pur penom za "Ožalošćenu porodicu". Ovde se obavlja posao pre predstava i iza scene. Tu je i slikarska radionica u kojoj se izrađuje scenografija i nastaju autentična dela, zatim bravarska radionica, električarska i druge. Sva ta vrata se otvaraju i jedna po jedna otkrivaju tajnu o magiji koja se pojavljuje u finalnom izdanju, na sceni. Tajna te magije su svi ovi ljudi koji prilažu trud kao da sklapaju puzle, od stolara do krojačice, preko tehničara do šminkera da bi na kraju sve izgledalo savršeno.

 

 

 

 

Pre nego što napravimo pun krug i izađemo na crvena vrata posećujemo i malu scenu. U njoj se igraju monodrame i duodrame jer ima mesta za najviše 50, 60 ljudi, a glumci i publika su blizu i na istoj ravni. Kao u velikoj sali visoki i uski crno obojeni stubovi od gipsa su poredjani paralelno jedan iza drugog sa razmakom gde stoji sufler i došaptava tekst glumcima. Ova scena nosi ime Tomislava Pejčića i otvorena je na na dan pozorišta 2002. godine. Dan pozorišta je zimi kada je pozorište osnovano, ali najveći “praznik” je svakako u dugom godišnjem dobu. To je “Vršačka pozoriišna jesen” koja se organizuje u kontinuitetu od 1993. godine  kada je obeležena dvestogodišnjica od prve igrane predstave u Vršcu. U okviru Festivala pored predstava iz zemlje i inostranstva, organizuju se i razne tribine, promocije knjiga, izložbe... Sve to čini ovu manifestaciju jednom od značajnijih u regionu. Cilj ovog festivala je i da se Vršac promoviše kao grad koji neguje kulturu i prednjači u tome u odnosu na druge gradove u provinciji. 

 

 

 

 

Iako možda pozorište više ne igra podjednako važnu ulogu u kulturnom životu Vrščana kao nekada ( ili kultura ne igra važnu ulogu u društvenom životu ), ono je i danas otvoreno i svi su dobrodošli. Građani mogu pogledati predstave za odrasle za 300 ili 400 dinara, dok su predstave za decu 150 dinara. Osim ovih cena postoje specijalne za studente i penzionere, a to znači da ulaznica za svaku predstavu, ukoliko se ne radi o premijri košta 200 dinara. Repertoar se kači na sajt pozorišta svakog meseca i broji između 10 i 15 predstava, tako da je pred Vršanima kvalitetatan i obiman izbor pozorišnih klasika i modernih predstava.