Prošle nedelje pisali smo o starim srpskim običajima u vezi sa rođenjem, a sada, kao što smo i obećali, navešcemo najzanimljivije običaje koji su pratili svadbu, drugi najznačajniji momenat u životu individue.

Svadba je podrazumevala određene rituale, u kojima su svi članovi porodice imali određenu ulogu. Najvažniju ulogu u ovom običaju ima nevesta, i ona je centar. Ona je ta koja može da stupi u kontakt sa „višim silama“, da ih umiri, ali i da preko magije komunicira sa drugim svetom. Najpre, u svadbenim ritualima postoje muška i ženska kuća. Ženska kuća je tama, tuga, jer ona gubi jednog člana. Za njenu kuću je bitna slike bašte i cveća. Bašta je prostor gde devojka provodi svoje devojačke dane. Negujući cveće, ona na taj način neguje i svoju sudbinu. Kada se uda, devojka se odvaja od bašte i vrta, ali ne i od cveća. Cveće ima posebnu ritualnu ulogu na svadbi, ali i posle nje, kada ona prede u muževljevu kuću. Sa sobom nosi cveće, koje po narodnom verovanju treba da joj pomogne pri ritualu prijema, i uklapanja u novu kuću i zajednicu. Kao i za rođenje, i za svadbu je bitan bosiljak, kao i ruzmarin. Sva ova bilja imaju apotropejsko dejstvo (zaštitničko dejstvo; deluje protiv uroka), i tako je devojka direktno vezana za kult bilja, a samim tim i za kult plodnosti. Devojku su u narodu često poredili i sa ružom. Ona je omeđena ovim granicama, i u trenutku kada ona zađe izvan njih, predstavlja potencijalnu opasnost po okolinu. Kuća je prostor za koji je devojka vezana, a kada izađe iz svoje kuće, ona prelazi u drugi svet, tačnije u mušku kucu. Muška kuća je suprotna od devojačke. Tu kuću simbolizuje kamen, metal i materijalno.

Kada se devojka uda, njena porodica je tada za nju više ne postoji. Ona sada ima drugog oca i drugu majku, i upravo zato je devojka morala da plače na svojoj svadbi. To je bio ritual koji se nije smeo preskočiti da bi ceo obred bio uspešno izveden. Kao i u obredu rođenja, i u svadbenom se mlada morala kupati. To se radi da bi se očistila od nečistih sila. U ovaj ritual uključen je i mladoženja, jer se kupa i on. Da bi mladoženja došao do mlade, mora da prođe kroz razne prepreke. On mora da se dokaže da je dostojan devojke, i da je zreo za ženidbu. Verovalo se da mlada mora da pogleda mladoženju kroz prsten kada on dolazi po nju, jer krug ima apotropejsko dejstvo. Kada devojka krene iz svoje kuće, ona sa sobom nosi sanduk, i to na neki način predstavlja malu kuću, njen život i utrobu.

U trenutku kada prelazi iz svoje kuće u muževljevu, nalazi se u liminalnoj fazi, i tu je najnebezbednija, jer ne pripada više ni svojoj, a ni drugoj kući. Svatovi treba da pređu preko gore i polja, kao htonskih prostora (prostor gde počivaju demonske sile, nečiste sile). Ako bi prešli ove htonske prostore smatralo se da je svadba uspešna. Polje je moguće savladati. To je mesto susreta dveju svadbe. Ako bi se svadbe susrele, mlade bi morale da daruju jedna drugu. Na polju se nalazi drvo narandže od kojih mlade prave darove. Gora je izrazito htonski prostor. Ovde počivaju vile i gradovi. Kada se prelazi preko gore mora vladati apsolutna tišina, kako se nečiste sile ne bi probudile. Goru je nemoguće ukrotiti, i to je mesto za isterivanje nečistih sila. Moguća je i smrt neveste u gori.

Nevestina majka takođe ima bitnu ulogu. Ona je ta koja treba kćerki da pruži blagoslov, kako bi čitav obred bio uspešan. Ako majka umesto blagoslova, kćerki uputi kletvu, smatra se da je svadba neuspešna, i tako je obredni ritual narušen. Tokom prelaska svatova, na čelu je barjaktar, i on je taj koji mora da zaštiti mladu. Kada se svatovi približe mladoženjinoj kuci, kum je taj koji ide ispred svatova kako bi mladoženjinoj majci najavio dolazak. Na taj način, buduca svekrva zna da je svadba uspešno obavljenja i da je htonski prostor bezbedno pređen. Međutim, krizni period, period prelaza ističe tek posle četrdeset dana. Mlada je morala da nosi kapu, Smiljevac. Za tih četrdeset dana nije smela da je skine, i morala je veoma da pazi da joj ne bi spala sa glave. Ako bi joj spala, značilo bi da nije dostojna te kuće.

U određenim situacijama, može se desiti da mlada ili mladoženja umru u periodu između veridbe i svadbe. Pošto se ciklus obreda ne sme ni u kom slučaju prekinuti, svadba, tačnije svi rituali oko svadbe, moraju se obaviti do kraja, bez obzira na smrtni slučaj. Tada se pokojnik sahranjuje u venčano odelo, a sahranu prati muzika i svadbene pesme. Na čelu povorke nosi se voćka, koja ima jako bitnu ulogu u „posmrtnoj svadbi“. Ta voćka je morala biti išcupana iz korena jer se verovalo da se duša posle smrti seli u drvo.

Običaji oko svadbe vremenom su iščezli, kako se civilizacija dalje razvijala, ali postoje i oni koji se i dalje čuvaju. Ako i vi znate neki zanimljiv običaj u vezi sa svadbom, napišite ga u komentaru.