Jedno od najkontraverznijih dela, delo koje i danas, 75 godina nakon objavljivanja izaziva velike polemike, Kamijev „Stranac“ zauzima visoko mesto u književnosti, ali i u filozofiji. Nastao je po pricipima filozofije apsurda, po kojima postoji nesklad između jedinke i društva, a sam naslov upućuje upravo na to.

Najvece priznanje dobio je 1957. godine, kada je dobio Nobelovu nagradu za književost, a ove godine obeležava se 60. godina od tog događaja, stoga cemo malo zaviriti u „Stranca“, kao u njegovo najznačajnije delo.
Glavni junak, Merso okarakterisan je kao hladnokrvni ubica, kao ravnodušna osoba koja ne mari ni za koga. Međutim, on je od onih likova koji su često pogrešno protumačeni. Vec prva rečenica u romanu privlači pažnju: „Mama mi je danas umrla. Ili juče. Ne znam“ Zaista, šta misliti o čoveku kojem je svejedno kada mu je majka umrla, i koji odmah nakon njene sahrane ide u bioskop. Međutim, sama reč „mama“ upućuje na dublje značenje od reči „majka“, na prisniji odnos. To je samo njegov način da pokaže emocije, a ujedno i jedini. Kada je dalje Mersoov odnos sa majkom u pitanju, još jedna činjenica koja privlači pažnju, i koja je još jedan izraz Kamijevog poetičkog načela, jeste to da Merso ne plače na sahrani svoje majke. On je time odstupio od društvenih normi, od okoline koja ima svoja nepisana pravila. Tako je on osuđen od okoline, ljudi, i uopšte sveta koji ga okružuje. Tu se jasno vidi filozofija apsurda, Kamijevo fundamentalno načelo – nesklad i nerazumevanje pojedinca sa mnoštvom. Merso nije plakao na sahrani svoje majke, jer je za njega to licemerno. Uopšteno, na većinu ljudi on gleda kao na licemernu paradu, jer se ne ponašaju u skladu sa svojom licnošću, vec onako kako okolina zahteva od njih. On ne iskazuje svoje emocije, osećanja, čuva ih za sebe jer smatra da je to nešto intimno, nešto što treba čuvati u sebi, i za njega je svako javno ispoljavanje emocija licemerno. Upravo iz tih razloga se on ponaša tako, izgleda hladnokrvno, nemoralno i bezdušno. Zato on postaje stranac svima. Postaje stranac jer je iskren. Sa druge strane i ti ljudi su stranci za njega. Sada to predstavlja začarani krug, krug u kojem vlada borba dobra i zla.                                                                      U odnosu sa Marijom, svojom devojkom, takođe se ogledaju Kamijevi poetički stavovi protkani apsurdom. Svejedno mu je da li će se oženiti njome. Ipak, on voli Mariju. Prija mu njeno društvo, oduševljen je njenim rukama i kosom. Kada se rastane sa njom, oseca nelagodu: „Tada sam se okrenuo u krevetu da bih osetio na jastuku miris soli koji je ostavila Marijina kosa i spavao sam do deset sati.“ Dakle, Merso voli Mariju, ali na svoj način. Nikome ne pokazuje emocije, pa ni njoj. Takođe, i Marije se seti svaki put kada mu je teško. Apsurd se ovde ogleda u njegovoj ravnodušnosti.
Merso je marioneta društva, okoline koja ga okružuje. Zato se on ponaša tako. Upravo se tu ogleda Kamijev apsurd, a jedna rečenica u romanu je ključna:
„Krojili su mi su mi sudbinu ne pitajući me za mišljenje. S vremena na vreme spopadala bi me želja da im svima upadnem u reč i doviknem: Pa ipak, ko je ovde optužen? Važno je biti optužen. Imam i ja nešto da kažem!“
Ona opisuje društvo koje ga okružuje, nesklad koji vlada među njima, a koji počiva na osnovnim tezama Kamijeve poetike, filozofije apsurda.
Nesklad izmedu društva i jedinke najbolje se vidi u Mersoovom odnosu sa porotom u sudnici i sveštenikom.

Možda jedan od kljucnih momenata u Mersoovom životu je ubistvo Arapina. Kada se postavi pitanje ovog zločina, otvaraju se i mnoga druga pitanja, kao što su: da li je ubistvo planirano ili je učinjeno iz afekta? Da je njegova ličnost cudna, dokazuje i to da je on ubio sunca. Izritiralo ga je sunce, tj. smetao mu je odsjaj koji se odbijao od noža. Ali, ako je ubistvo učinjeno iz afekta, zbog čega je ispalio četiri hica? „Bilo je to ono isto sunce kao onog dana kada sam sahranjivao mamu, i, kao i tada, bolelo me je čelo, a svi damari na njemu udarali su mi pod kožom u isti mah.“ Apsurd je ovde očigledan. Čovek ubija zbog sunca (?), i to mu je važije od ljudskog života. To je zapravo i načelo poetike apsurda. Međutim, ponovo treba obratiti pažnju na vanknjiževne činjenice. To je bilo ubistvo iz afekta, kao neka vrsta samoodbrane, odbranio se od takvog društva, a time je pokušao da uspostavi nesklad sa svetom. Merso je bio svestan šta okolina misli o njemu, svestan je da u svima izaziva gadenje, cudenje. To je u njemu izazvalo bunt i zato izvršava ubistvo. Inat je proradio, i samim tim što je znao šta njegova pojava izaziva u drugima, hteo je to i da dokaže. Zato on ubija. Ne želi da se ponaša onako kako drugi to zatevaju od njega, ne podnosi autoritet drugih ljudi. On je upravo iz tih razlog iskren. Iskren je jer se ponaša u skladu sa svojom licnošcu. Ali, sa druge strane, iz tih istih razloga je osuđivan od okoline. Oni u njemu vide hladnokrvnog ubicu, bezdušnu osobu koja ne voli svoju majku, osobu koja svojim ponašanjem izaziva žaljenje i još veći pad u tuđim očima. Još više izaziva čuđenje kada mirno prihvata smrtnu kaznu u zatvoru. On je tako postupio zato što je njegovo suđenje otišlo u skroz drugom smeru. Više mu se nije sudilo zbog ubistva, već zbog njegovog ophođenja prema majci. Merso shvata da nema svrhe više da se bori protiv takvog okruženja, i odustaje. Po njegovom mišljenju je život apsurdan, obesmišljen. Smisao sveta i egzistencije uopšte, ne postoji. Sva ta pravila koja mu društvo nameće su besmislena. Ona su besmislena, a ne svet. Društvo, ustvari u njemu budi sve te negativne osobine koje izazivaju loše i pogrešno mišljenje o njemu. Okolina u njemu budi bunt.

Alber Kami rođen je 7.11.1913. u Alžiru. Bio je filozof, novinar, pisac i jedan od utemeljitelja filozofije egzistencijalizma i apsurda, kojeg je na velika vrata uveo u književnost. Najznačajnija dela su mu: Mit o Sizifu, Srećna smrt, Stranac, Kuga, Pad..