Ako posvećujete svoje vreme čitanju, onda sigurno znate za osećaj kada dobijete onaj, najbesmisleniji komentar svih vremena: „Čitanje je gubljenje vremena“.

Tačno je, knjiga će vam oduzeti nekoliko dana vašeg vremena, dok film traje samo dva sata. Ali za mene lepota čitanja leži upravo u tome. Toj knjizi sam posvetila vreme, proces uživanja je duže trajao i mogla sam istinski da se posvetim liku ili radnji. Dok gledam film, moj mozak odluta ko zna gde. Dok čitam knjigu, fokusirana sam samo na reči i rečenice koje se nižu, moj mozak zna samo papir koji mi šuška pod prstima i nemam vremena, a ni razloga da razmišljam o bilo čemu drugom.

Istina je, knjigu možda nećete dobiti besplatno, a film besplatno skinete za svega par minuta. Ali taj novac se ne može porediti sa radošću koju osećam kada osetim miris nove knjige. Kada po prvi put raširim hrbat, vrlo pažljivo, tek da bi ona bila kao nova što duže.

Još jedna radost je kada posle toliko traganja konačno pronađete knjigu koju ste silno želeli. Ljudi koji biraju filmove umesto knjiga ovakvu vrstu sreće ne mogu da spoznaju. Film je uvek na jedan klik od svih nas. Na knjigu se ponekad mora čekati.

Zatim, čitajući knjigu, prolazim kroz fantastične opise ljudi, predela, najjednostavnijih sitnica. Toliko detalja je napisano, detalja koje kamera nikada neće moći da snimi. Čak i da nije sve baš toliko savršeno opisano, imam prostora da zamislim sve ono čega nema i to je neponovljiv osećaj. S druge strane, dok gledam film, nemam šta da stvaram u svojoj glavi. Vidim glumce, vidim predele, vidim sve one sitnice koje bih čitajući knjigu morala sama da zamislim. Zato čitanje predstavlja veći doživljaj

Mislim da zapravo ni ne postoje konkretni tazlozi zašto biram knjige pre filmova. Mogla bih da objašnjavam ovo još satima, ali ko zna ko bi me razumeo. Ako još uvek mislite da je čitanje gubljenje vremena, neka. Onda je ovo najlepši način na koji ikada mogu da izgubim vreme.

    Kada je izašla, kao debitantsko delo britanske spisateljice Pole Hokins, knjiga „Devojka iz voza“ za vrlo kratak period postala je jedno od najprodavanijih dela u 2015. godini.  Ovaj triler u mnogima je probudio adrenalin, a ljubitelji ovog žanra uživali su u fragmentima neizvesnosti, u preplitanju vremena, u neprestanoj dinamici radnje i u efektnim opisima kroz čestu introspekciju. Ovog oktobra, knjiga koja je do sada prodata u više od dva miliona primeraka, dobila je  filmsku adaptaciju u režiji Tejta Tejlora, i prema ocenama kritičara, film se visoko kotirao. Ujedno, transportovanje ove knjige na filmsko platno postala je aktuelna tema ovih dana, stoga valja napraviti paralelu između knjige i filma.

    Najpre, ova književnica rođena je u Zimbabveu, a od 1989. živi u Londonu. Pre pisanja, bavila se novinarstvom i istraživanjem različitih tema. Unatoč tome što je „Devojka iz voza“ njen prvenac, vrlo brzo postala je bestseler. Ovolika pompa dovela je do toga da Filmski studio „Drimvorks“ otkupi prava za filmsku adaptaciju.  Zanimljiva je činjenica da je navedeni filmski studio ekranizovao i knjigu „Iščezla“ Džilijena Flina, po žanru sličnu trileru Pole Hokins, te doživeo veliku popularnost. Pretpostavlja se da su, podstaknuti uspehom prethodnog blokbastera, rešili da i „Devojku iz voza“ prenesu na filmsko platno.
    Sa pomalo jezivim hičkokovskim početkom, koji u sebe utapa voajerizam, opsesiju, pritajenu misteriju, radnja teče dinamično, a kasnije se fokus pomera. Knjiga je napisana u prvom licu iz tri perspektive, u vrlo spretnom preplitanju vremena. Tri glasa su, na prvi pogled „priča za sebe“. Rejčel, protagonistkinja radnje je alkoholičarka, koja redovno putuje vozom za London, i svakodnevno posmatra kuću bračnog para, koju je izmaštala do te mere da im je dala čak i fiktivna imena, Džes i Džejson. Drugi glas je Megan, svojeglava bebisterka, neurotična, ali i duboka nesrećna devojka, a treći je Ana, žena Rejčelinog bivšeg muža Toma Votsona, prizmena, realna, proračunata. Sva tri glasa predstavljaju naratora koji je važan za akciju. Tri potpuno različita života... Ono što je zanimljivo u knjizi jeste poigravanje svesti protagonistkinje Rejčel. Ona zbog svog nekontrolisanog ponašanja i čestih kriza svesti, izazvane alkololisanjem, postaje nepouzdani pripovedač. Tako knjiga navodi čitaoca da se zamisli nad radnjom trilera. Još jedna zanimljivost jeste da je autorka možda namerno i svesno svoj prvenac napisala u prvom licu, da bi se čitaoc identifikovao sa pojedinim likovima.  Sa druge strane, radnja ove knjige preneta na filmsko platno dobija drugačiji značaj. Suština je zadržana, ali je priči priđeno sa drugačijih gledišta. Tejt Tejlor u filmu je izostavio bitne fragmente koji se nalaze u knjizi, ali to je vešto kompenzovao uvrštavanjem odgovarajućih scena same pruge i voza, kao i time što je nekim sporednim likovima dao malo više slobode. Takođe, sjajna gluma Emili Blant dočarala je usamljenički, depresivni i, naizgled beznadažan život notorne alkoholičarke Rejčel Votson. Ona je i na savršen način prikazala kako kriza svesti utiče na dalji tok života: Da li se zločin, koji se dogodio u njenoj neposrednoj blizini zbio, ili je to samo plod njene depresije? Knjiga obiluje detaljima koji su značajni za samo razrešenje zločina, ali ipak, po mom skromnom mišljenju nedostaje malo više psihološke analize samih junaka, kao i neophodnih unutrašnjih monologa. Sa filmom je slična situacija, s tim što je režiser Tejti junaku knjige, psihijatru Abdiku, dao vrlo malo prostora. On jeste sporedni junak, ali je i te kako važan za samu radnju. Ista situacija je i sa misterioznim čovekom iz tunela. Preplitanje vremena, kao i razni hronotopi iz knjige se prenose i u film, i tako se čitaocima ovog krimića otvaraju nove perspektive. Filmsko delo sadrži mnogo tehnike, tehnologije, poput „ajfona“, često ponovljenu reč „fejsbuk“, što je proizvod 21. veka. Režiser je ciljano pružio mesto tehnologiji, svestan da će tako radnju filma približiti današnjici, i savremenom čoveku, što korespondira sa Polinim načinom pripovedanja u prvom licu, iz istog razloga.

    Prikaz radnje i Pole Hokins i Tejtija Tejlora je svojstven, i koliko je taj prikaz isti, toliko je i drugačiji. Na primer, na početku knjige postoji moto koji je važan za tok radnje, i uvođenje istog je motivisano. Taj moto u filmu ne postoji, ali postoji njegov „rasplet“. Takođe, posle motoa nalazi se početak tradicionalne engleske dečje nabrajalice o svrakama, koja je, isto kao i moto, važna za dalju radnju, ali ipak izostaje iz filma. Sa jedne strane, možda režiser nije obraćao pažnju na te sitne detalje, a sa druge strane, treba uzeti u obzir činjenicu da je film ograničen vremenom.
    Knjiga nam otvara mnoga pitanja: Da li smo i mi deo nečijeg života, a da toga nismo ni svesni? Da li neko koga ne poznajemo zna sve o našem životu? Da li tako nešto može da uzrokuje neku tragediju? Ovakva pitanja ostavljaju nam mogućnost da se postavimo na mesto glavnih junaka.

    Ekranizovanje „Devojke iz voza“ dovelo je do  ponovne fame. Sada se knjiga štampa u drugačijem, novom izdanju, i ponovo zauzima „centralno“ mesto u mnogim knjižarama. Film je knjizi dao doprinos na auditivnom planu, jer odgovarajuća, različita muzika prati određene scene. Uopšte, prenošenje književnog dela na filmsko platno je mač sa dve oštrice: Književni predložak se popularizuje, kreira se drugačija slika, ali isto tako smanjuje se interesovanje za čitanje. Film ne može da prenese delo u punoj snazi, jer se svi oni detalji, koji su naizgled nebitni, izostave. Dok knjiga može da prenese i najtananije slojeve koje sadrži u svojim atomima.

Promocija knjige “Mašina za rasipanje para" autora prof. dr Dušana Pavlovića održaće se danas u „Galerijani“, sa početkom u 19h.

Knjiga „Mašina za rasipanje para“ prof. dr Dušana Pavlovića  temelji se na iskustvu stečenom tokom pet meseci rada u Ministarstvu privrede. Knjiga je dokumentarnog karaktera, potkrepljena činjenicama i pruža uvid čitaocu u funkcionisanje pojedinih državnih institucija na pristupačan i lako razumljiv način. Istovremeno, kritikujući postojeći sistem funkcionisanja, dr Pavlović predlaže moguća rešenja.

Kako je ocenio ekonomista Mijat Lakićević, zamenik glavnog i odgovornog urednika “Novi Magazin”, novinar-analitičar sa 39  godina isksustva, knjiga predstavlja uvid u "neodgovornost i bahatost u trošenju budžetskih sredstava".

"U pitanju je dramatična, višestruko poučna knjiga koja zaslužuje da bude pročitana i proučavana. Prvi element knjige je dokumentarni i odnosi se na rad vlade, a drugi je teorijski i odnosi se na koncept reformi. Ovo je važno svedočanstvo koje pokazuje partijsku državu nenaviknutu na kontrolu", dodao je Lakićević.

Dr Dušan Pavlović je rođen 1969. godine u Zagrebu. Diplomirao na Fakultetu političkih nauka 1994. godine, smer-međunarodni odnosi. Magistarsku i doktorsku tezu je odbranio na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti. U perodu od 2005-2010. je docent na Fakultetu političkih nauka, a od 2010. je vanredni profesor na predmetu Savremena politička ekonomija. Mnogima je poznat kao ''Lude'', gitarista nekada popularnih ''Vampira''.