"Mislim da ples sam po sebi nema granice, pogotovo savremena igra.To je jedan stil, jedna forma koja je bezgranična, gde je u svakom trenutku sve dozvoljeno. U većini poslova ti si zarobljen za stolom, kompjuterom, sa olovkom i knjigom, a ovo je nešto sasvim drugo. Ples je nešto baš posebno!"
 
Miloš Isailović je danas poznato ime u svetu savremenog baleta. Mlad, energičan i veoma talentovan, ovaj Lozničanin izgradio je evropsku karijeru. Iako je svaki njegov rad propraćen veoma pozitivnim kritikama, ostao je skroman. Mnogo je proputovao, ali kaže da Beograd ipak zauzima posebno mesto u njegovom srcu. 
 
Nalazimo se u „Grape bar-u“ u Dositejevoj ulici, njegovom omiljenom kafiću. Na zidu je polica od gore do dole ispunjena flašama vina iz svih krajeva sveta. Dok galantno sedi u beloj kožnoj stolici, u sivom sakou, košulji i farmerkama, naručuje čašu vina, sovinjon blan. „Mislim da bih mogao da zamislim život bez svega, ali bez sira i belog vina nema šanse. A  volim ovo mesto jer je malo, nije toliko prometno, a opet je uređeno u stilu kao da ovde dolaze najveće zvezde, tako da se osećam prijatno.“   
 
Bio je to dan kada je preminula Mirjana Nešić, profesorka baletske škole „Lujo Davičo“, koja ga je nakon prvog susreta prozvala čudom oddeteta.  Imala je ogroman uticaj na mene, jer sam ja došao u Beograd sa svojih nepunih 12 godina. Ona je bila tu i kad sam hteo da se  bavim baletom i kad nisam, i kad sam varao i kad sam lagao i kad sam svakakv bio. Kada su me isterali iz internata, živeo sam kod nje. Bila mi je druga majka“, kaže Miloš setno. 
 
Zamišljeno pijuckajući vino, priseća se školskih dana. „Jedne godine sam na ispitu iz klasičnog baleta bio jako nemiran i konstantno pričao. U jednom trenutku, profesorka Mira Nešić je ustala iz svoje stolice i nasred ispita mi je pred komisijom zalepila usta selotejpom, tako da sam ceo ispit radio zalepljenih usta“, priča kroz smeh.
 
DVA PUTA SAM ODUSTAO OD IGRE
 
Iako danas ima zavidnu karijeru, njegov put je bio pun uspona i padova. Prvi put je odustao od baleta zbog nesuglasica sa direktorkom baletske škole, ali je zahvaljujući profesorski Nešić i to prevazišao. Međutim, u jednom trenutku, kako kaže, nije više želeo ni da čuje za balet. „Nakon srednje škole sam prestao skroz time da se bavim i čak sa upisao defektologiju, fakultet koji nema veze sa tim. Ali to nije trajalo, ne znam čak ni da li sam otvorio indeks jedanput, ne znam ni da li imam sliku u njemu! Odmah potom sam primljen u Narodno pozorište.“ 
 
Igrao je u svim predstavama na repertoaru, od klasičnih do modernih i neoklasičnih. Odatle je poneo puno uspomena i dobru bazu, jer kako kaže, svaki savremeni igrač mora da ima osnovu u klasičnom baletu. Danas je isključivo igrač savremene scene, a najveći deo tog opusa ostvario je u Bitef teatru. „Mislim da je prednost nas koji smo radili u Bitef dens kompaniji bila ta što smo u nepunih šest godina radili sa vše od  12 različitih koreografa. To je isto kao da učiš 12 jezika u isto vreme. Ti se obogatiš, tako da u koju god zemlju da odeš, znaš jezik. Isto je i ovde. Gde god da odeš, možeš da pokažeš nešto što je tvoje telo upamtilo od nekog koreografa“. Najveći uticaj na njega imali su poznati savremeni koreografi Leo Mujić, Jasmin Vardimon, Maša Kolar i naravno, Edvard Klug, u čijoj predstavi „Per Gint“ tumači glavnu ulogu. Međutim, on tvrdi da nije dovoljno razvijati se samo kao igrač, već i duhovno i intelektualno. “ Posećujem i izložbe, opere, drame, tako da sam se tu edukovao intelektualno, a kroz telo sprovodim ono što je već nekako u meni upečaćeno“.
 
AMERIČKI SAN
 
Krajem 2014. godine Isailović je dobio posao u Njujorku. Bio je oduševljen, jer „Veliku jabuku“ smatra svetskim čudom, a sama pomisao na odlazak, kako kaže, budila je u njemu uzbuđenje. Međutim, kada je otišao tamo, uvideo je da stvari nisu tako sjajne kako se čine. „Otišao sam, video kako tamo stvari funkcionišu i nije mi se svidelo. Znaš, američki san ne bi bio američki san kad ne bi bilo TV-a. Odeš tamo i vidiš sve one zgrade, pa žuti taksi i pomisliš da si na filmu. Kao turisti bih preporučio svakome da ode, ali da skupi veliku sumu novca, a kao igraču...pa sve zavisi šta te zanima u poslovnom smislu. Mene zanima savremena igra, koja je na najvišem nivou u Evropi. Naravno, i tamo je ima, ali je to nešto potpuno drugačije, drugačija kultura, ljudi, pogledi, vazduh, maniri, humor. Mislim da mnogo vredi Evropa, jer je ona jedno mesto sa svim i svačim, sa Francuzima, Špancima, Nemcima, Skandinavcima i nama i Rusima, a tamo je sve jedno te isto. Međutim, mnogi odu tamo pa rade „na crno“, bez ugovora, osiguranja. Ja to nisam želeo. Većina Srba koji pokušaju da žive američki san...pa crno im se piše“, kaže kroz smeh i nazdravlja.
 
STRAH OD LETENJA
 
Osim što igra na scenama širom Evrope, Miloš drži i plesne seminare po čitavoj teritoriji bivše Jugoslavije. Naporno je, kaže. „Plašim se aviona pa putujem autobusima i vozovima, koji nisu baš udobni. Ponekad bukvalno spavam na koferima“. Ali ipak o tome priča pun oduševljenja, radosti i nekog dečačkog poleta. „Najbitnije u pedagoškom radu mi je što nailazim na hrpu talenata koji mi daju ogroman“ feedback“ i u meni bude put za dalji razvitak mog sopstvenog stila jer su to mlade duše koje su zaista veoma talentovane. Pedagoški rad je fantastičan ako imaš šta da daš, ali mislim da sam našao neku žicu koja nije došla isforsirano, čak vrlo prirodno i mislim da mogu i da te nasmejem i da ti budem autoritet u isto vreme“.
 
DUNJALUK
 
Ovog januara, Miloš Isailović je imao i premijeru svog koreografskog prvenca. „Dunjaluk“, na arapskom jeziku „ovaj svet“, govori o ulozi svakog od nas u svakodnevnom životu. „Sada kada je prošlo dovoljno vremena da stvari sagledam racionalno i objektivno, veoma sam zadovoljan. Uprkos činjenici da smo predstavu spremali svega dve ndelje, a obično se predstave spremaju najmanje dva meseca, kritike javnosti bile su veoma pozitivne. Predstavu sam napravio sa šest igračica, koje tumače šest muškaraca. Imali smo jako malo vremena za spremanje predstave, a pritom finansijska podloga nije bila baš jaka, kao ni u drugim delovima kulture. Ali mislim da sam ostavio plesni pečat koji je sasvim nov  na Balkanu. Mislim da je to jedno plesno osveženje, u poređenju sa tim da mi savremenih koreografa gotovo da i nemamo, u Srbiji su trenutno aktivna samo dva. Uvek je dobro da dođe mlada snaga, mlad talas, neko pun novih ideja i prihvaćen sam jako dobro“. 
 
Uspeh „Dunjaluka“ dao mu je podstrek da razmišlja o novoj predstavi, koja će premijerno biti izvedena za četiri meseca. Mlad, ambiciozan i vredan, ovaj  koreograf biće jedini u Srbiji koji će imati dve premijere u istoj godini. „Nova predstava će biti Kamijev „Stranac“. To mi je omiljena knjiga. Vrlo je tanka, kao Politikin zabavnik, ali je brilijantno napisana. Bez ikakve filozofije, vrlo prosto“.
 
Uzimajući poslednji gutljaj vina, zamišljenog pogleda razmišlja o budućnosti. 
 
Gde vidim sebe za pet godina? U Španiji! U Španiji zato što imaju divna vina, sirevi su im fantastični, a osim toga, volim špansku muziku, njihov mentalitet, jezik, a pogotovo kinematrografiju. Toliko su prosti i otvoreni kao mi, a opet nisu toliko nesrećni kao mi, vrlo su nasmejani. Mislim da bih tamo mogao da ostanem, mislim da imam senzibilitet koji tamo pliva. Vidim da imam svoju kompaniju sa najviše sedam igrača, koje ću da gajim. Da ih uzmem od nekih 19 godina i da  do 25 budu moji igrače koji će da gaze svet. 
 
Objavljeno u Kultura
  • 1
  • 2
  • 3

KulturniCentarVrsac

iserbia

ArchLAB

TOV

VrsacMOJKraj

ClickMan

PricajmoOTome

eVrsac

Cefix

parakvadvs

VAK

OklagijaRS

OpstinaVrsac

edukacija

VrsacPlus