Prošle nedelje pisali smo o starim srpskim običajima u vezi sa rođenjem, a sada, kao što smo i obećali, navešcemo najzanimljivije običaje koji su pratili svadbu, drugi najznačajniji momenat u životu individue.

Svadba je podrazumevala određene rituale, u kojima su svi članovi porodice imali određenu ulogu. Najvažniju ulogu u ovom običaju ima nevesta, i ona je centar. Ona je ta koja može da stupi u kontakt sa „višim silama“, da ih umiri, ali i da preko magije komunicira sa drugim svetom. Najpre, u svadbenim ritualima postoje muška i ženska kuća. Ženska kuća je tama, tuga, jer ona gubi jednog člana. Za njenu kuću je bitna slike bašte i cveća. Bašta je prostor gde devojka provodi svoje devojačke dane. Negujući cveće, ona na taj način neguje i svoju sudbinu. Kada se uda, devojka se odvaja od bašte i vrta, ali ne i od cveća. Cveće ima posebnu ritualnu ulogu na svadbi, ali i posle nje, kada ona prede u muževljevu kuću. Sa sobom nosi cveće, koje po narodnom verovanju treba da joj pomogne pri ritualu prijema, i uklapanja u novu kuću i zajednicu. Kao i za rođenje, i za svadbu je bitan bosiljak, kao i ruzmarin. Sva ova bilja imaju apotropejsko dejstvo (zaštitničko dejstvo; deluje protiv uroka), i tako je devojka direktno vezana za kult bilja, a samim tim i za kult plodnosti. Devojku su u narodu često poredili i sa ružom. Ona je omeđena ovim granicama, i u trenutku kada ona zađe izvan njih, predstavlja potencijalnu opasnost po okolinu. Kuća je prostor za koji je devojka vezana, a kada izađe iz svoje kuće, ona prelazi u drugi svet, tačnije u mušku kucu. Muška kuća je suprotna od devojačke. Tu kuću simbolizuje kamen, metal i materijalno.

Kada se devojka uda, njena porodica je tada za nju više ne postoji. Ona sada ima drugog oca i drugu majku, i upravo zato je devojka morala da plače na svojoj svadbi. To je bio ritual koji se nije smeo preskočiti da bi ceo obred bio uspešno izveden. Kao i u obredu rođenja, i u svadbenom se mlada morala kupati. To se radi da bi se očistila od nečistih sila. U ovaj ritual uključen je i mladoženja, jer se kupa i on. Da bi mladoženja došao do mlade, mora da prođe kroz razne prepreke. On mora da se dokaže da je dostojan devojke, i da je zreo za ženidbu. Verovalo se da mlada mora da pogleda mladoženju kroz prsten kada on dolazi po nju, jer krug ima apotropejsko dejstvo. Kada devojka krene iz svoje kuće, ona sa sobom nosi sanduk, i to na neki način predstavlja malu kuću, njen život i utrobu.

U trenutku kada prelazi iz svoje kuće u muževljevu, nalazi se u liminalnoj fazi, i tu je najnebezbednija, jer ne pripada više ni svojoj, a ni drugoj kući. Svatovi treba da pređu preko gore i polja, kao htonskih prostora (prostor gde počivaju demonske sile, nečiste sile). Ako bi prešli ove htonske prostore smatralo se da je svadba uspešna. Polje je moguće savladati. To je mesto susreta dveju svadbe. Ako bi se svadbe susrele, mlade bi morale da daruju jedna drugu. Na polju se nalazi drvo narandže od kojih mlade prave darove. Gora je izrazito htonski prostor. Ovde počivaju vile i gradovi. Kada se prelazi preko gore mora vladati apsolutna tišina, kako se nečiste sile ne bi probudile. Goru je nemoguće ukrotiti, i to je mesto za isterivanje nečistih sila. Moguća je i smrt neveste u gori.

Nevestina majka takođe ima bitnu ulogu. Ona je ta koja treba kćerki da pruži blagoslov, kako bi čitav obred bio uspešan. Ako majka umesto blagoslova, kćerki uputi kletvu, smatra se da je svadba neuspešna, i tako je obredni ritual narušen. Tokom prelaska svatova, na čelu je barjaktar, i on je taj koji mora da zaštiti mladu. Kada se svatovi približe mladoženjinoj kuci, kum je taj koji ide ispred svatova kako bi mladoženjinoj majci najavio dolazak. Na taj način, buduca svekrva zna da je svadba uspešno obavljenja i da je htonski prostor bezbedno pređen. Međutim, krizni period, period prelaza ističe tek posle četrdeset dana. Mlada je morala da nosi kapu, Smiljevac. Za tih četrdeset dana nije smela da je skine, i morala je veoma da pazi da joj ne bi spala sa glave. Ako bi joj spala, značilo bi da nije dostojna te kuće.

U određenim situacijama, može se desiti da mlada ili mladoženja umru u periodu između veridbe i svadbe. Pošto se ciklus obreda ne sme ni u kom slučaju prekinuti, svadba, tačnije svi rituali oko svadbe, moraju se obaviti do kraja, bez obzira na smrtni slučaj. Tada se pokojnik sahranjuje u venčano odelo, a sahranu prati muzika i svadbene pesme. Na čelu povorke nosi se voćka, koja ima jako bitnu ulogu u „posmrtnoj svadbi“. Ta voćka je morala biti išcupana iz korena jer se verovalo da se duša posle smrti seli u drvo.

Običaji oko svadbe vremenom su iščezli, kako se civilizacija dalje razvijala, ali postoje i oni koji se i dalje čuvaju. Ako i vi znate neki zanimljiv običaj u vezi sa svadbom, napišite ga u komentaru.

Srpski narod poznat je po veoma bogatoj kulturno – obrednoj praksi, po raznim običajima koji se prenose kroz generacije, koji se poštuju i predstavljaju našu kulturu. U svakoj epohi postoje određeni običaji, obredi, koji su vremenom evoluirali, ali su u svojoj biti zadržali prvobitno značenje. Kao najvažniji običaji mogu se okarakterisati običaji u vezi sa tri presudna momenta života za svaku jedinku – rođenje, svadba i smrt.
Istraživali smo naše stare običaje, stoga ćemo napraviti pregled najzanimljivijih koje ćemo objavljivati svake nedelje u delovima.

Kada je u pitanju rođenje, kao jedan od najvažnijih trenutaka života, to podrazumeva da se osoba odvaja od jednog sveta i prelazi u drugi. U tradicionalnoj kulturi Srba ovaj događaj je iziskivao i određene rituale koji su bili strogo poštovani. Bitno je da se žena porađa van kuće, daleko od ostalih ukućana. Čak iako se porađa u kući, mora biti u nekom izolovanom delu. Posebno muškarci nisu smeli da budu prisutni, jer se verovalo da donose lošu sreću. Takođe, žena nije smela da pusti glas na porođaju, jer je to, po srpskom narodnom verovanju loše uticalo na muškarce. Uz ženu je morala da bude prisutna druga žena koja je već prošla kroz sve to, i ona je predstavljala ritualnog vodiča. U vodu, u kojoj se kupa beba stavlja se bosiljak da bi se očistila od nečistih sila, bob da se rodi muško dete, a luk da dete bude zdravo. Status novorođenčeta je nedefinisan, on prelazi iz htonskog u ovozemaljski svet. Odmah potom, babica ga oblači u očevu košulju, i u njoj bi ostajao tri dana. Ako je dete žensko, onda se oblači u majčinu košulju koju je majka nosila i na venčanju i na porođaju. To je, tzv. „darovna košulja“. Ona je imala veoma važnu ulogu u obredu oko rođenja deteta, prvenstveno zbog svog apotropejskog dejstva (Zaštitničko delovanje, štiti od uroka). Verovalo se da muško dete treba poviti u očevu košulju da bi nasledilo njegovu slavu, a žensko u majčinu da bude poslušna i pokorna. Prvih četrdeset dana je krizni period. Čim se žena porodi, u kuću dolazi druga žena i donosi joj povojnicu ili mali kravaj. Ta žena mora da ima decu i da bude u srodstvu sa porodiljom. Nakon što se žena porodi pevaju se pesme u krugu porodice. To su pesme na babinama i uspavanke, koje se razlikuju samo po vremenu u kojem se izvode.

Babine su period do četrdeset dana po rođenju deteta, i tada su po narodnom verovanju delovale babice – demoni. To su tri ili sedam ružnih žena odevene u crno. One su nevidljive, dolaze noću i pokušavaju da naškode detetu.
Za razliku od njih, suđenice du dobre. One se zamišljaju kao tri žene, lepe, mlade. One dolaze prve tri noći, a treća noć je najbitnija. Tada najmlađa suđenica donosi konaču odluku. Dete su tada oblačili u očevu košulju, tačno u ponoć. Ta noć je bitna jer se u toku nje beba vezivala za rod i duhove predaka.

U uspavankama se peva o smrti majke ili pomajke, žene koja je prva dojila dete, a vreme kada se izvode je od rođenja deteta do treće godine njegovog života. U uspavankama se eksplicitno govori o osobi koja peva. One imaju pripev „buji, paji, nini, nuni, nuna“. U nekim verovanjima, majka oblači detetu košulju zbog uroka. Pljuvačka je nečista, i pre se u tradicionanoj kulturi Srba verovalo da majka, kada izvodi dete u spoljni svet, namaže ga pljuvačkom po „kriznim delovima“, kao što su zglobovi, vrat, lice, da bi ga nečiste sile shvatile kao nekoga svog.

Sledeći običaji vezani za rođenje deteta su krštenje i strižba. Krštenje je davanje imena detetu, i tada dete postaje individua, osoba za sebe. Krštenje se vrši osam dana po rođenju deteta ili druge nedelje života. Sve dok dete nije kršteno, ne sme se ljubiti, jer se smatra nečistim. Krštenje zapravo i jeste „isterivanje“ zlih sila. Najveću ulogu ovde ima kum. On sa sobom nosi sveću voštanicu, struk bosiljka i platno za košulju. Platno koje se koristi na krštenju naziva se kumovska košulja. Posle krštenja, kum daruje dete, a detetova majka daruje kuma i njegovu porodicu. Kum se smatra da je veza između Boga i deteta. On je ritualni vodič i njegova reč je glavna, kao i blagoslov, da bi se dete u potpunosti vezalo za ovaj svet.

Strižba se izvodi se na pragu, kao htonskom prostoru, koji predstavlja granica između dva sveta. Uglavnom se izvodi oko prve godine detetovog života, ili u neparnim godinama, jer je neparnost pozitivna. Morao je biti ponedeljak, sreda ili nedelja. Strižbu vrši kum, on je u tradicionanoj kulturi Srba naziva i „šišani kum“. Dete je tokom ovog rituala moralo da plače, da bi se vezalo za ovaj svet. Kum detetu daruje kapu, koja ima apotropejsko dejstvo. Kosa se nikada ne šiša pre ovog rituala, jer se smatralo da je strižba zapravo prinošenje žrtve. Ovaj obred je arhaičan. Tek posle krštenja i strižbe smatralo se da je dete prešlo kriznu fazu, i da je potpuno vezano za ovaj svet.

Ovi običaji predstavljaju kult našeg naroda, a neki od njih se i dalje mogu sresti u određenim delovima Srbije. Ako i vi znate neki zanimljiv običaj, ostavite u komentaru.