Od početka svog postojanja pa sve do danas, čovek je pretrpeo mnoge fizičke i duhovne promene, menjao je načine života i prošao kroz različite kulturne stilove. Ono što se zadržalo u čovečijoj prirodi tokom svih tih promena jeste ispoljavanje svojih misli i osećanja kroz umetnost. Svima je dobro poznata podela umetnosti na sedam grana: arhitektura, ples, vajarstvo, muzika, slikarstvo, književnost i film. Međutim, u 21. veku, lepim umetnostima dodaje se nova, osma grana – fotografija. Danas svako može da uslika neki trenutak koji deluje zanimljivo pomoću telefona ili aparata, ali to nije dovoljno da bi se takva fotografija nazvala umetnošću. Da bi se smatrala umetničkim delom, fotografija u posmatraču mora da pobudi različita osećanja i emocije. Ovo mišljenje, kao i ljubav prema umetničkoj fotografiji, dele i dva školska druga: Nikola Ribarov i Miloš Živković.

Nikola i Miloš su učenici četvrtog razreda prirodno-matematičkog smera u Gimnaziji. Njihovo prijateljstvo prevenstveno je zasnovano na istim interesovanjima i hobijima, ali se sa godinama učvrstilo i svakodnevno se dorađuje. Njih je veoma lako uočiti u masi ljudi, jer oko vrata uvek nose svoj zaštitni znak – fotoaparat.

Miloš je ljubav prema fotografiji nasledio od oca, koji se profesionalno bavi ovim poslom i koji ga je uvek vodio sa sobom na snimanja. Zavolevši fotografisanje, Miloš je počeo amaterski da se bavi ovim hobijem još pre deset godina, a profesionalno pre sedam godina. Sa druge strane, Nikolina ljubav prema fotografiji rascvetala se nakon što jepre šest godina dobio svoj prvi fotoaparat kao novogodišnji poklon. Bio je to prosečan fotoaparat, ni sličan onima koje koriste profesionalni fotografi, ali je on bio dovoljan da u Nikoli probudi strast za ovom umetnošću.

Za fotografiju se kaže da je ona „nema pesma“ i to je upravo ono što ih je obojicu privuklo ka ovom hobiju; mogućnost da ljudima prikažu svet onakvim kakvim ga oni vide bez ijedne jedine reči. Njihovo oštro oko i smisao za detalje nisu promakli ni ostalim znalcima fotografije, pa su tako obojica imali uspeha na različitim konkursima; Nikolina fotografija se našla na naslovnoj strani novina Vršačka kula, a Miloš je osvojio prvo mesto na konkursu “Vršac kroz moj objektiv”, koji je organizovala Unija studenata.

Predmet njihovog fotografisanja uglavnom je priroda. Fascinira ih njena spontanost, neukrotivost i lepota. Nikola posebno voli da fotografiše munje, svetlost i svetlosne efekte uopšte, dok Miloša očaravaju građevine, čija se gordost ne može opisati ničim drugim, do pravilnom igrom svetlosti i senke. Za Miloša je fotografija iz hobija prerasla u profesiju I on bi voleo da nastavi da se bavi njome u budućnosti, što profesionalno, što zbog svog ličnog zadovoljstva. Za razliku od njega, Nikola ne bi voleo profesionalno da se bavi ovim poslom. On smatra da su umetnost i stvaranje sastavni deo svakog čoveka i da ih ne treba mešati sa profesijom. Miloš svoje slobodno vreme uglavnom provodi sa prijateljima, dok se Nikola bavi I nekim drugim kreativnim stvarima, kao što su na primer: pisanje, slikanje, grafički dizajn, pravljenje raznih električnih naprava… Zato ima običaj da kaže kako je njegov hobi stvaranje.

Obojici je interesantno to kako neki sasvim običan predmet ili pojava mogu da postanu nesvakidašnji i očaravajući samo jednim pogledom kroz objektiv. Ta drugačija perspektiva navodi ljude da preispitaju svoj pogled na svet i način na koji razmišljaju o stvarima. Sadržaj fotografije reflektuje ono što leži u nama, jer ono što vidimo ukazuje na ono što mi zapravo jesmo. Široko je raširena zabluda da će fotografija biti bolja ili lepša ukoliko je foto-oprema skuplja, dok je u stvarnosti to sasvim suprotno: nedostatak opreme, a višak ljubavi i posvećenosti čine fotografa kreativnijim i fotografiju zanimljivijom. U ovom magičnom svetu ne postoje zakoni ni pravila. Postoje samo dobri fotografi.

Njihove fotografije možete pogledati ispod.