Aleksandar Bojić, student diplomatije na Fakultetu političkih nauka i učesnik regionalne kampanje „I can”, koja je ove godine dobila Nobelovu nagradu za mir zbog svog rada na potpunoj primeni ugovora o zabrani nuklearnog oružja, ne krije iznenađenje zbog činjenice da veliki broj studenata Univerziteta u Beogradu i dalje veruje da nuklearno oružje služi da bi se obezbedio – mir u svetu.

 

– Istraživanje koje smo radili na reprezentativnom uzorku studenata beogradskog univerziteta pokazalo je da je znanje akademaca o atomskom oružju na zavidnom nivou, ali je obeshrabrujuće što mladi veruju da je nuklearno ’dugme’ najbolji pregovarač. Istina je da nas atomsko oružje ne štiti ni od terorista, bede ili klimatskih promena, a jedan od najvećih mitova glasi da je nuklearno oružje samo jednom iskorišćeno, kada je bačena bomba na Hirošimu i Nagasaki. Naime, nuklearna testiranja dešavaju se stalno, a te probe imaju katastrofalne posledice po zdravlje ljudi i životnu sredinu – objašnjava Aleksandar Bojić.

 

Ovaj mladi student diplomatije učestvovao je u regionalnoj kampanji „I can”, čiji je cilj bio da se podigne svest o potrebi da naše države potpišu ugovor o nuklearnom razoružanju, primećuje da je najviše otpora kampanji bilo u Srbiji, a potom u Bugarskoj i Rumuniji, koje su deo NATO ’kišobrana’. Od svih zemalja u regionu, samo je Makedonija podržala ovu kampanju za nuklearno razoružanje.

 

Aleksandar je bio i jedan od inicijatora prve međunarodne konferencije studenata diplomatije, pod nazivom „Ja mogu da generišem promene”, za podršku pregovorima o zaključivanju ugovora o zabrani nuklearnog oružja, koja je održana na Fakultetu političkih nauka.

 

– Jula ove godine 122 države sveta potpisale su sporazum Ujedinjenih nacija o zabrani nuklearnog oružja. Da bi on stupio na snagu potrebno je da barem pedeset država ratifikuje ovaj ugovor, a 20. septembra počelo je potpisivanje ugovora od strane šefova država. U međuvremenu, organizacija „I can” dobila je Nobelovu nagradu za mir i verujemo da je to veoma snažan impuls za uveravanje javnosti o potrebi atomskog razoružanja – ističe Aleksandar Bojić.

 

On podseća da je kampanja „I can” pokrenuta 2007. godine, danas je realizuje 468 partnerskih organizacija u 101 državi sveta, a u našoj zemlji postoje tri nevladine organizacije koje su deo ove regionalne kampanje. U Srbiji su petnaest mladih ljudi bili aktivni nosioci kampanje, a kroz tribine i predavanja prošlo je oko hiljadu ljudi.

 

Aleksandrov kolega i student diplomatije Đorđe Stijović, kaže da je sa prve međunarodne konferencije studenata diplomatije poslat apel političarima i civilnom društvu da Srbija krene u pravcu nuklearnog razoružanja.

 

– Smatram da je veoma važno što je ova inicijativa krenula sa Fakulteta političkih nauka, na kome se obrazuju budući političari i lideri zemlje. Ovo je jedinstven poziv čovečanstvu da izabere drugačiju budućnost i da se nuklearno oružje izbriše sa lica zemlje. Važno je reći da pokret za nuklearno razoružanje danas predvode fizičari koji su učestvovali u kreiranju atomske bombe. Nažalost, istraživanja pokazuju da su stavovi mladih u Evropskoj uniji u vezi sa nuklearnim razoružanjem veoma različiti – u zemljama NATO-a manje je mladih koji su zagovornici razoružanja, a najveći borci protiv atomskih bombi su mladi u Francuskoj, Velikoj Britaniji, Australiji, Novom Zelandu, Holandiji i Skandinaviji. U tim zemljama i ranije su vođene antiratne kampanje – naglašava Đorđe Stijović.

 

Dr Jelica Stefanović Štambuk, profesorka diplomatije na Fakultetu političkih nauka, ističe da čovečanstvo duže od 60 godina živi u iluziji da je nuklearno oružje u službi održavanja mira i ravnoteže moći i veruje da se zastrašivanjem obezbeđuje – mir. Ni NATO se nikada nije odrekao mogućnosti da u slučaju pretnje nekoj zemlji članici upotrebi nuklearno oružje.

 

– Mislim da Srbija ne procenjuje dobro da je njena najveća bezbednost – nuklearno razoružanje. Osim toga, mi smo jedina zemlja u regionu koja je bila zasuta osiromašenim uranijumom. Ako to nije argument za nuklearno razoružanje, ja ne znam šta je – zaključuje naša sagovornica.

 

Izvor: Politika