U gradu gde su rođeni i odrastali pisci poput Jovana Sterije Popovića i Vaska Pope, postavlja se pitanje da li je talenat za ovom umetnošću utkan u vršački vetar ili su ipak Vrščani nekom drugom silom prirodno nadareni da svoje misli pretoče na papir.

Još jedan dokaz da ovo ne može biti puka slučajnost dolazi nam od mladog vršačkog pisca – Stefan Kirilov je nakon tri zbirke pesama (intervju sa njim o njima iz prošle godine možete pročitati na našem sajtu), odlučio da svoje odrastanje pretvori u knjigu i da nas tokom ove čudne godine počasti romanom Napuštajući Vetrograd.

Nakon godina bavljenja poezijom, odlučio si se da kreneš i u pravcu proze. Kako je izgledala ta promena?

U osnovi nema prevelike razlike: kao što i u recenziji možete da pročitate, ova proza je veoma poetična, tako da nisam mnogo zazirao od suštine, pa mi taj prelaz nije bio dramatičan. Razlika postoji u vremenu – proza se piše gradacijski, bilo mi je potrebno oko 3 meseca da napišem ovo delo. Najviše sam uspeo da se fokusiram na to u martu, dok je u januaru i februaru nastalo četiri, pet glava, kao osnova ili skica. Sa druge strane, poezija je „u trenutku“, kada krenem, tada je i završavam. Kada je u pitanju inspiracija da se nastavi roman, obično je i to išlo gradacijski. Kada završim jednu glavu, ostane mi u mislima šta želim da kažem u sledećoj i onda obično zapišem jednu rečenicu kako bih imao osnovu za dalje. Ceo mart sam bio inspirisan, zato što sam prestao da radim i pisanje ove proze mi je bio način da očistim glavu od nekih stvari koje sam zaboravio ili potisnuo.

Tvoja proza je kao i tvoja poezija dosta lična, gde bi rekao da ti je lakše da iskažeš sebe?

Pišući prozu mi je bilo mnogo teže da se iskažem nego kroz poeziju, jer je bilo dosta ličnije, ali se osećam i mnogo lakše nakon toga. U poeziji mogu da poludim u trenutku na neku stvar i onda da se istresem i da mi bude lakše, dok je pisanje proze bio ceo proces. Nije to bio mukotrpan proces, ali je uticao dosta na mene. U početku sam se, naravno, plašio samog sebe, ali na kraju sam razrešio samog sebe raznoraznih frustracija i boli. Bilo je poprilično interesantno , posebno s obzirom na to da se to sve dešavalo tokom marta, dakle u periodu izolacije. Bio sam sam sa sobom mesec dana okružen tišinom i maksimalno fokusiran na suočavanje.

Opet uzimajući u obzir to da kada pišeš ostavljaš ogromni deo sebe, kako izgleda deliti sa svetom ogromni deo onoga što si?

Najveći izazov je bio opet svakako suočiti se – deljenje sa svetom dolazi kada je to već neka uobličena celina, koja mi više ne predstavlja problem. Problem je konkretno stvaranje i oslobođenje. Suočavanje sa samim sobom je ono što je zapravo problem, deljenje sa drugima dolazi prirodno nakon toga.

Za koga bi rekao da je onda namenjena ova knjiga?

Prvenstveno bih rekao da je namenjena ljudima iz provincije, iz malih mesta, pa ko od njih hoće – neka se poistoveti. U suštini i sam naslov Napuštajući Vetrograd može da deluje kao da sam ja sad neki nabeđeni, idem iz malog grada (smeh), ali je zapravo o tome kako treba napustiti prošlost bila ona lepa ili ružna. Prošlost je tu da se nje oslobodiš i da je prihvatiš, kao što sam ja morao da prihvatim da grad kao grad neće više biti takav kakav je bio i to je bio neki moj način da to uradim. Ovaj roman je za mene u tom smislu bio oslobađajući da se oprostim od tog dela života, najviše upravo zbog facijalisa, zbog koga sam taj deo potisnuo godinama i pustio da se usled novih problema uvek oni stari ne rešavaju. To se onda tako nastavlja dok se sve to ne gomila, dok na kraju ne skupiš muda i ne rešiš da jednom zauvek raskrstiš sa tim.

Sada kad smo prešli taj deo stvaranja, kako izgleda prepravljati naknadno nešto što si stvorio?

Pre nego što sam poslao celokupan rukopis na korekturu i lekturu, ja sam sam ispravljao delove. Uglavnom bih menjao tamo gde sam video da je rečenica kratka ili duga, ali suština i srž su ostali isti. Prvi put sam radio nešto ovako, pa nisam smatrao da je trebalo preterano menjati. Ljudi kad rade duže nekad uđu u šemu po kojoj rade, a s obzirom na to da je ovo radim prvi put, želeo sam da bude tako kako jeste. Dobijao sam možda par puta savete da promenim neke od malo drastičnijih delova knjige, ali bih onda morao da izmišljam blaže oblike i onda to ne bi ni imalo konotaciju koju ima. Pokušavao sam da nekad promenim neke od tih delova, ali sam shvatio da to jednostavno ne bi onda bilo to.

Kada bi jednom rečenicom trebalo da opišeš svoju knjigu, kako bi to uradio?

„Ovo je roman o sasvim običnom odrastanju“.
Svi koji budu pročitali knjigu, imaće priliku da se upoznaju sa dosta likova u njoj. Ko od njih bi rekao da ima najveći uticaj tokom tok perioda na tebe i kako bi neko ko sada čita knjigu mogao da se poistoveti i sa tim likovima i sa tobom?
Ivan i Vasa, odnosno, ljudi koji stoje iza tih imena su definitivno imali najvećeg uticaja. Roman sam stvorio kao celinu, tako da nisam do sada preterano razmišljao o tome da li bi se klinci iz gimnazije poistovetili sa nama. Voleo bih i da vidim šta neko ko sada ima toliko godina misli o svemu tome, iako se generacije kao takve razlikuju mnogo.

Da li možemo da očekujemo nastavak ove knjige?

Mislim da nastavak u odnosu na ovu celinu neće moći da se desi, pošto je sasvim zaokružena. Za deset godina, možda, ali trenutno ne razmišljam na tu stranu, zato što, iako se može učiniti nekome da na primer ima premalo strana, ovo je ta priča o tom periodu života. Zato priča i počinje tek na kraju treće godine - u prve tri godine se ništa zapravo značajno i nije desilo, pravili su se klanovi, grupice i tek tada je zapravo krenula socijalizacija.

Kada bi imao čarobni štapić, da li bi išta od tog perioda promenio?

Jedino što bih promenio jeste to da bih se definitivno manje nervirao. Kada se sad sabiram i gledam u nazad, to je bilo nerviranje oko gluposti kojih će neminovno uvek biti. Tada sam mogao da se iznerviram oko stvarno banalnih stvari.

Šta bi mogao da za kraj kažeš nekome, zašto bi trebalo da pročita ovu knjigu?

Razmišljao sam o tome kako bih mogao da na ovo odgovorim i zapravo nemam odgovor. Prvi put sam stvorio ovako nešto, tako da je ovo neki temelj moje proze. Verujem da, ako nešto može da pomogne, to je recenzija:

Ako ste mislili da se iza jednog autobiografskog romana koji govori o patnjama i problemima običnog mladog čoveka buntovnog duha, simpatičnog gubitnika i osobenjaka koji teži samoći i delirijumu kao stanjima u kojima ga najdublje prožima svet, nalazi delo Čarlsa Bukovskog, prevarili ste se. Ali da se i danas, na ovoj našoj književnoj sceni mogu naći odjeci bitničke generacije i andergraund proza dokaz je Stefan Kirilov, mladi pesnik čiji prvi roman Napuštajući Vetrograd može da stane rame uz rame sa svetski poznatim književnim uzorima, roman koji odiše pobunom, autentičnošću i porukom da je čovek osuđen da bude slobodan, a najviše onda kada sam sebi postavlja vrednosti. Među stranice dela sabralo se šest godina života mladog autora, od dana kada ga je život počastio facijalisom pa sve do trenutka iz koga evocira svoje uspomene na poslednje tinejdžerske dane koji bi trebalo da odišu bezbrižnošću i lakoćom postojanja. Međutim, iz prizme mladog čoveka, tek kročilog na prag zrelosti za koji je od detinjstva pripreman „očima punim snova sa iskrama spremnim da zapale svet”, otkriće da nikada ne možeš biti pripremljen za sivilo naše stvarnosti „potrošenih, bednih i napaćenih ljudi, na korak od samouništenja” i započeti sopstvenu borbu za bekstvo iz tamnih dubina dna ka kome vuče njegov košavom raznošenrodni Vetrograd, pišući svedočanstvo o „pogrešnom srastanju” mladih naraštaja zemlje Srbije... - Jelena Dilber. 

Za kraj, bitno je da vam naglasimo da se Stefan osim pisanjem, bavi i muzikom. Ovo je značajno zato što ćete o ovom motivu imati dosta prilike da čujete u romanu Napuštajući Vetrograd, a uzevši to u obzir, odlučili smo da vam zajedno sa njim napravimo jednu plejlistu: uz svaku od glava iz knjige, ovde imate po jednu pesmu/album za koju autor tvrdi da je najadekvatnija da je slušate dok ovaj deo knjige čitate:
Glava 1: Iggy Pop – Lust for life
Glava 2: Majke – Lutak iskrivljenog lica
Glava 3: Ritam Nereda – Crno je sve
Glava 4: Orthodox Celts – Drinking song
Glava 5: Chris Stapleton – Drink a beer
Glava 6: Alice Cooper – School’s out
Glava 7: Psihomodo Pop – Kad sam imao šesnaest
Glava 8: Nemamo Nedostupna polja - block out
Glava 9: Prti Bee Gee – Rajski grad
Glava 10: Pink Floyd – Welcome to the machine
Glava 11: Haustor – Šejn
Glava 12: Bobby McFerrin – Don’t worry be happy
Glava 13: Mortal Kombat – Pozer
Glava 14: Goblini – Pečenja i rakije
Glava 15: Bijesovi – Ime
Glava 16: Gužva u 16-ercu – McDonalds
Glava 17: Nemamo I aint drunk - whitey morgan
Glava 18: Nemamo Prele - majko sad vidiš na šta liči tvoj sin
Glava 19: George Thorogood – If you don’t start drinkin’
Glava 20: U Škripcu – Nove godine
Glava 21: Kandža, Kodža i Nebojša – Kafane i rokenrol
Glava 22: Goribor – St. Bluz
Glava 23: Majke – Vrijeme da se krene