Volim zgrade.

U njima se mogu upoznati različiti tipovi ličnosti, svaki je interesantan na svoj način. Nebitno u kom delu grada se nalaze, oni uvek imaju komšije sličnog karaktera, kao i u vašoj zgradi. Sigurno imate osobu koja se ni sa kim ne druži, iz nepoznatog razloga. Domaćicu, koja je uvek rada da nahrani svako dete, koje joj se javi kod lifta. Bračni par, koji glumi da je srećan, a ustvari se zna da se gospodin često viđa s neudatom komšinicom, koja je dva sprata iznad njih. Večito namrštenu ženu i alkoholičara. Svako od njih različito reaguje kada čuje da je komšija, koji ima problem s alkoholom, prebio svoju suprugu, čiji se jauci čuju iz stana 23.

Domaćica meša paprikaš i priča sestri iz Novog Sada o tome šta se dešava, ali pošto ne znaju šta je uzrok tome, sledi nagađanje.

Namrštena žena gleda Parove i mršti se, jer zbog „ Nemoj samo pikavce da mi gasiš po telu, molim te!“, nije čula šta je Vendi želela da poruči mladima.

Bračni par: Muškarac maše sa terase neudatoj komšinici, a žena je posumnjala da je nešto čudno, jer joj  muž menja čarape svakog dana, što do tada nije bio slučaj, pa pokušava da mu pronađe telefon, dok je on na terasi.

Osoba koja se ne druži ni sa kim spava.

U tom različitom reagovanju, nailazimo na sličnost.

Oni NE REAGUJU.

 

Sećate li kako su znali da reaguju kada ste se kao mali igrali loptom u stanu?

Tada je komšija alkoholičar morao da pije više nego inače, jer ta buka nije mogla da se podnese, a onda psuje, dok vašim mamama ne bude neprijatno, pa vas posalju u ćošak. Domaćica vam je lupala oklagiom po radijatoru, kako biste shvatili da treba da budete tiši. Bračni par je svakog dana zvao vaše roditelje na kafu, kako bi im na fin način objasnio da se rukomet ne igra u stanu. Namrštena žena je vikala na vas sa terase, a ona nedruželjubiva osoba- zvala policiju.

Sličnost: Reaguju loše na igru, smeh, muziku.

 

Često razmišljam o tome da li bi zaista tako bilo da je u pitanju neko ko im je blizak?

Da li bi komšinica mešala paprikaš da zna da njenu ćerku neko tuče?

Da li bi namrštena žena bila tužna što nije čula Vendin komentar, kada bi po njenom sinu neko gasio pikavce?

Da li bi onda osoba, koja se ne druži, shvatila da treba da pozove policiju, ne samo kada njoj nešto ne odgovara? Hm, kako joj odgovara to što sluša plač i vrisak, na kraju krajeva?

Kako je moguće da ne postoji alarm protiv nasilja koji bi nas probudio?

Ono što me najviše zaboli jeste kada čujem da su deca žrtve našeg dubokog sna, koji samim tim što ne reagujemo, daje podršku nasilnicima. Zar silovanje maloletnica, klanje po ulicama, svakodnevno ponižavanje, ucene, izvršena samoubistva, nisu dovoljno glasna, zastrašujuća pesma za buđenje?

U istoj toj zgradi može se čuti i verbalno nasilje. Ne, to nisu uvrede, to je NASILJE.

 

-„ Ako planiraš da me ostaviš, decu nećeš videti. Idi u kuhinju, tamo ti je i mesto. Zabij nos u šerpu, u našim pričama ti nije mesto.“

Takve reči često jače zabole od šamara. Često ponižavanje bi moglo biti ruka za samoubistvo. Ali, uvek je lakše nekome drugom reći da u nečemu nije dobar, nego pogledati sebe i udariti ili opsovati svoj odraz u ogledalu. Retko bismo menjali sebe, dok bi svakoga koga poznajemo promenili bar tri puta, samo da bi nama odgovarali.

Koja god da je vrsta nasilja u pitanju, zašto se o tome govori tek pošto zakon dobije ime nekog deteta?

Zar roditelji uče decu da se oružjem i noževima igra?

Zar prosvetari podržavaju ponižavanja i tuče?

Zar školski psiholozi podržavaju nastavnike, za koje znaju da ne rade ništa da zaštite dete?

I zar nije tužno to što postoji 1001 način da se povredi osoba, ali se teško nađe jedno rešenje za pomoć žrtvama?

 

Na koncu konca, kako to da zakon ne može ništa?

Ja često ponašanje nasilnika povezujem s socijalizacijom deteta u porodici. Samo se prisetite kako je izgledala igra jedne devojčice iz prosečne srpske porodice, koja se u igri igra majke, koja brine o svojoj bebi. Imate bar jednu takvu malu komšinicu u svojoj zgradi. Daće bebi da jede, pevaće joj uspavanku, ali ako u igri lutka zaplače, devojčica će histerično početi da viče na svoje „ dete“, a njena mama će se smejati tome iz kuhinje, jer primećuje da pokušava da je izimitira. Otac viče na mamu, mama na dete, a dete na lutku i tako u krug. Vremenom shvati da je biti nervozan, agresivan potpuno u redu i pri prvoj raspravi u školici, devojčica oponaša svoje nezadovoljne roditelje i burno reaguje. Na to se ne obraća pažnja dokle god dete ne povredi drugo dete. Ali, dokle god ljudi ne osete to na nekom svom, vlada tajac i nebriga o problemima, kojih je sve više.

 

Znate li da je vaša sugrađanka zaključana u svojoj kući već godinama, zbog nasilnog muža?

Da nekolicina dece provede dan u podrumu, ako su neposlušni?

Da se vršnjaci ubijaju na ulicama?

Da dečaci iz sedmog razreda ucenjuju drugaricu da će njenu tajnu proširiti svima, ako im ne dopusti da rade s njom šta god požele?

Da je jedna devojčica pokušala da izvrši samoubistvo, jer je u razredu ponižavaju?

Da učiteljica maltretira svoju učenicu zajedno s psihologom i ostalim đacima?

Da se deca u pubertetu seku, jer su neprihvaćena?

Ne znate, ili se trudite da ne znate.

A, znate li da komšija sa trećeg sprata vara suprugu sa komšinicom sa petog?

Znate, naravno.

 

Sada zvanično mogu da vam kažem, kada sam sigurna da znate šta se dešava s žrtvama u Vršcu:

Dobro mi došli u zgradu u kojoj je čovek meta!

Meta za trač, za prevaru, podsmeh i nasilje.

Ta zgrada je vaša svest, koja je i dalje neprobuđena i i dalje nereagovanjem podržava nasilje.

Kad nestane struje, pošto ljudi uglavnom tada ne znaju šta će sa sobom, ako se već ranije ne setite, pozovite komšinicu iz susedne zgrade:

Ona se zove Ljubav. Ima stanove na svakom kraju Vršca i toliko slobodnog vremena da može da provodi vreme sa svakim od naših sugrađana. Pozovite je, upoznajte se, sigurna sam da će vam onda žena biti bitna, koja trpi nasilje u stanu 23., a da će nasilnika biti sve manje.

U društvu drugarice Ljubav svi su bolji!