Poslednjih godina među studentima u Srbiji, ali i širem regionu sve su popularniji takozvani “Work and Travel” programi, koji mladim Evropljanima pružaju jedinstvenu priliku da jedno leto provedu u Sjedinjenim Državama. Da sopstvenim radom nadoknade troškove puta, smeštaja i života u dalekoj Americi. Upoznaju američku kulturu, istoriju, usavrše znanje engleskog jezika i steknu nezaboravna i dragocena iskustva.
Od istorijskog otkrića Kolumba, neka čudna sila vukla je ljude sa istočne obale Atlantika u nepoznati, novi svet. U relativno kratkom istorijskom periodu, male kolonije će se osamostaliti, ujediniti i postati najveća svetska imperija. Nije ni potrebno diskutovati o ulozi i doprinosu razvoja te imperije, ali i čitavog čovečanstva ljudi poput Nikole Tesle i Mihajla Pupina. Ipak, postoje i veliki ljudi prema kojima je vreme bilo nemilosrdno. Ako bilo gde u Srbiji danas pomenemo ime Đorđa Šagića, retko kome će zvučati poznato. Čak bi i veliki broj srudenata koji čekaju pred ambasadom SAD najverovatnije ostao u čudu.
Đorđe Šagić prvi je poznati Srbin koji je stupio na tlo Amerike. Vratimo se zato na sam početak XIX veka, u Karađorđevu Srbiju, gde je ustanak upravo ugušen. Mladi Đorđe, tek je napustio karlovačku Bogosloviju, pridružio se ustanicima u želji da zajedno sa njima, posle viševekovnog ropstva Srbiji podari slobodu. Kako je sudbina imala nešto drugačije planove, on će se sa svojim prijateljima naći u prilično nezavidnoj poziciji. U pokorenoj Srbiji za njih više nije bilo mesta, a povratak na Bogosloviju posle krvavog ustanka bio je prilično nerealna opcija. Šagić tako odlučuje da sreću potraži daleko od svog doma. Ubrzo će se naći u Americi, gde započinje avanturu dostojmu najuzbudljivijih holivudskih filmova. U novom svetu Đorđe postaje Džordž, a prezime Fišer dobija po nadimku, Ribar.
Čini se da je Džordž zaista imao više sreće od Đorđa. On će po dolasku u Ameriku postati član masonske lože i pomagati ustanike u Grčkoj. Poznato je da je pisao pamflete kojima Američkoj javnosti skreće pažnju na važnu borbu za slobodu naroda na Balkanu. Oženio je prelepu Elizabetu Dejvis sa kojom će imati troje dece. Ipak, zbog službe i predanosti poslu, njegovi sinovi će odrastati bez oca. U sukobu centralista i federalista u Meksiku Fišer staje na stranu federalista i postaje veliki prijatelj predsednika Gerera. Dobija državljanstvo Meksika, a za svoje zasluge i zemlju u Teksasu. Smatra se takođe jednim od organizatora Teksaške revolucije.
Sloboda. Ne nikako nije slučajno što se baš ta reč toliko puta ponavlja kada se govori o Đorđu, ili Džordžu Fišeru. Tragajući za slobodom ostavljao je hiljade milja za sobom. U Americi je bio veliki protivnik robovlasničkog sistema. Takvi su ga stavovi prirodno postavili na stranu zemalja Unije u američkom građanskom ratu. Za vreme Zlatne groznice preseliće se u Kaliforniju gde će steći veliki ugled. Radio je kao advokat u San Francisku, a ovaj grad će mu dodeliti i titulu počasnog građanina. Pomagao je izgradnju prve pravoslavne crkve u Kaliforniji, a neko vreme radiće i kao američki konzul u Grčkoj. Konačno, Džordž Fišer je bio živi most koji i danas povezuje Srbiju i SAD. Nije usamljen. Pored već pomenutih naučnika, vezuju nas sportisti, studenti, a zašto ponosno ne pomenuti i zajedničku borbu u oba svetska rata.
Piše: Petar Kražić
Za istoriju kažu da je učiteljica života, a kako izgleda studirati je u našoj zemlji? Do danas smo svedoci neprestanih napora za dokazivanjem i opovrgavanjem istorijskih činjenica, iznošenja različitih istorijskih teorija, ignorisanja očiglednih i nedvosmislenih dokaza. Kada pomislite da je sve to prošlost, ljudi koji izučavaju ovu oblast podsete nas da je istorija veoma bitan deo nas, bez koga ne bismo znali ni kako smo došli tu gde smo sada. Šta je ono što je naše današnje sagovornike nateralo da izgrade svoju karijeru učeći o prošlim vremenima, da li su zadovoljni svojim izborom i koliko je teško izučavati ovu oblast, reći će nam Zoran Živković, student master studija Istorije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i student osnovnih studija Istorije na beogradskom Univerzitetu Nikola Milutinović.
Zoran
Nikola
Zašto si se odlučio baš za studije istorije?
Za studije istorije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu odlučio sam se jer sam od najmlađih dana pokazivao interosovanje za ovaj predmet. Svakako, kao dečaku u ranim razredima osnovne škole najviše su me interesovali ratovi, bitke i osvajanja. Vremenom spektar mog interesovanja se širio i osim samog školskog gradiva dosta sam vremena provodio čitajući enciklopedije i gledajući dokumentarne istorijske emisije. To je na kraju kulminiralo mojim upisivanjem ovog studijskog programa.
Iskreno, do samog kraja nisam znao koji ću fakultet upisati i dok sam razmišljao, setio sam se da mi jedino istorija od svih predmeta u školi nije bila dosadna za učenje, pa sam se tako odlučio za taj smer na Filozofskom fakultetu.
Smatraš li da si napravio dobar izbor?
Moj izbor smatram ispravnim, jer sam upisao ono što volim, razumem, povezujem i ono što mi je na kraju krajeva išlo od ruke.
Gledajući sam smer, to još uvek ne mogu da znam, ali što se tiče društva i sportskog udruženja čiji sam član, definitivno sam napravio pravi izbor.
Koliko je teško gradivo koje se prati na tvom fakultetu?
Predavanja su prilagođena tako da studenti mogu da prate i kada imaju neko pitanje ili sugestiju slobodni su da pitaju predmetnog profesora. Potencira se uključivanje studenata u nastavu. Naravno, nekada se dešava da profesori ne uspeju da ispredaju celokupno gradivo studentima, ukoliko dođe do toga postoje termini za konuslutacije kada sve što nije bilo jasno ili pak što je propušteno može da se nadoknadi.
Težina gradiva opada u svakoj fakultetskoj godini, barem što se tiče mog smera. Prva godina je najteža dok je u četvrtoj najlakše gradivo.
Kada bi mogao, šta bi promenio na odseku sa Istoriju?
Kada sam završavao osnovne studije, poslednji semestar, imali smo predmet metodička praksa koji mi se veoma svideo. Držali predavanja po školama, a nedostatak je to trajalo svega nekoliko dana i neposredno posle toga usledio je ispitni čas. Studentima je potrebno više prakse kako bi se bolje uputili u posao za koji se školuju.
Teško pitanje. Verovatno bih promenio taj obim gradiva u prvoj godini, konkretno vezanog za istoriju Rima i Grčke, jer koga to toliko zanima, svakako će se opredeliti za taj modul u četvrtoj godini pa tada može da nauči sve što nije u prvoj godini. Takođe bih promenio to što za neke predmete ne postoji konkretan "udžbenik" već kolokvijumi i ispiti moraju da se spremaju ponekad i iz deset ili više različitih knjiga do kojih nije uvek tako lako doći.
Koliko je razvijena komunikacija na relaciji Profesor - Student?
Kao što sam ranije naveo postoje termini konsultacija u kojima su studenti mogu slobodno da pitaju ukoliko imaju nekih nedomuica, da se upute na literaturu, dopune nedostatke sa predavanja. Svi profesori koriste elektronsku poštu tako da su i na ovaj način dostupni studentima. Profesori znaju da cene kada se studenti angažuju i dolaze na konsultacije.
Mislim da je prilično razvijena. Retko idem na konsultacije, ali znam da svaki profesor minimum jednom nedeljno održava konsultacije u određenom terminu, a skoro svi profesori odgovaraju na mejlove u najkraćem mogucem roku.
Da li ste zadovoljni odnosom stručne katedre na fakultetu?
Svoje profesore izuzentno cenim, među njima ima vrhunskih stručnjaka u svojim oblastima i odnose se prema poslu veoma odgovorno.Naravno, pojedini profesori se ističu svojim didaktičkim umećem i meni su dolasci na njihova predavanja u većoj meri pomogli prilikom polaganje ispita. Stručnost zaista niko ne može da im ospori.
Mislim da sam zadovoljan. Svi profesori su među najcenjenijim stručnjacima u zemlji, neki čak i u svetu.
Da li je teško biti istoričar u našoj zemlji?
Srpsko društvo danas nema mnogo razumevanja za istoriju i istoričare. Ovde se čini na su svi stručnjaci za Srednji vek, ustanke, drugi svetski rat i istoriju Jugoslavije pogotovo. Dešava se često da mi ljudi postavljaju pitanja poput :'' Da li su Srbi najstariji narod?'' ''Je l istina da je Hitler preživeo?'' ''Ko je ustvari bio Josip Broz Tito?''. LJude zanimaju teorije zavare a mi se time na svu sreću ne bavimo.
Smatram da jeste tesko biti istoričar u našoj zemlji, ne samo u našoj nego na Balkanu uopšte, jer nisam siguran u objektivnost onih koji su pisali o našoj istoriji, ili onih koji će tek da pišu o tome.
Kakve su mogućnosti za zaposlenje i postdiplomske studije?
Naša zemlja ne pruža puno šanse za mlade istoričare. Ukoliko pokažu interesovanje za rad u muzeju prvo je potrebno da volontiraju a posle toga pitanje da li je dobiti posao. Samo volontiranje može da traje veoma dugo i do nekoliko godina. Sa druge strane posao u obrazovnim institucijama je još teže naći. Moje iskustvo govori da su ljudi mahom koji danas predaju istoriju, ograđujem se na Novi Sad, uglavnom su srednjih ili već poznih godina. Smatraju nas mlade za konkureciju jer smo daleko ambiciozniji, sposobniji imamo savremen pristup nastavi. Na birou prednost imaju nastavnici koji nemaju pun fond časova a mladima se ne pruža nikakva šansa. Svi studenti koji ostvare zadovoljavajući prosek mogu da se upišu na postdiplomske studije, tu će se više usmeravati za oblast koju su odabrali. Takođe se više podstiče samostalni rad studenta.
Šta biste poručili budućim studentima koji žele da upišu istoriju?
- Budućim generacijama bih poručio da dobro razmisle i prouče studijski program, mogućnosti za zaposlenje. Moj savet je da budu istrajni, nema odustajanja i redovan odlazak na predavanja i po potrebi konsultacija kod predmetnog profesora.
Prošle nedelje pisali smo o starim srpskim običajima u vezi sa rođenjem, a sada, kao što smo i obećali, navešcemo najzanimljivije običaje koji su pratili svadbu, drugi najznačajniji momenat u životu individue.
Svadba je podrazumevala određene rituale, u kojima su svi članovi porodice imali određenu ulogu. Najvažniju ulogu u ovom običaju ima nevesta, i ona je centar. Ona je ta koja može da stupi u kontakt sa „višim silama“, da ih umiri, ali i da preko magije komunicira sa drugim svetom. Najpre, u svadbenim ritualima postoje muška i ženska kuća. Ženska kuća je tama, tuga, jer ona gubi jednog člana. Za njenu kuću je bitna slike bašte i cveća. Bašta je prostor gde devojka provodi svoje devojačke dane. Negujući cveće, ona na taj način neguje i svoju sudbinu. Kada se uda, devojka se odvaja od bašte i vrta, ali ne i od cveća. Cveće ima posebnu ritualnu ulogu na svadbi, ali i posle nje, kada ona prede u muževljevu kuću. Sa sobom nosi cveće, koje po narodnom verovanju treba da joj pomogne pri ritualu prijema, i uklapanja u novu kuću i zajednicu. Kao i za rođenje, i za svadbu je bitan bosiljak, kao i ruzmarin. Sva ova bilja imaju apotropejsko dejstvo (zaštitničko dejstvo; deluje protiv uroka), i tako je devojka direktno vezana za kult bilja, a samim tim i za kult plodnosti. Devojku su u narodu često poredili i sa ružom. Ona je omeđena ovim granicama, i u trenutku kada ona zađe izvan njih, predstavlja potencijalnu opasnost po okolinu. Kuća je prostor za koji je devojka vezana, a kada izađe iz svoje kuće, ona prelazi u drugi svet, tačnije u mušku kucu. Muška kuća je suprotna od devojačke. Tu kuću simbolizuje kamen, metal i materijalno.
Kada se devojka uda, njena porodica je tada za nju više ne postoji. Ona sada ima drugog oca i drugu majku, i upravo zato je devojka morala da plače na svojoj svadbi. To je bio ritual koji se nije smeo preskočiti da bi ceo obred bio uspešno izveden. Kao i u obredu rođenja, i u svadbenom se mlada morala kupati. To se radi da bi se očistila od nečistih sila. U ovaj ritual uključen je i mladoženja, jer se kupa i on. Da bi mladoženja došao do mlade, mora da prođe kroz razne prepreke. On mora da se dokaže da je dostojan devojke, i da je zreo za ženidbu. Verovalo se da mlada mora da pogleda mladoženju kroz prsten kada on dolazi po nju, jer krug ima apotropejsko dejstvo. Kada devojka krene iz svoje kuće, ona sa sobom nosi sanduk, i to na neki način predstavlja malu kuću, njen život i utrobu.
U trenutku kada prelazi iz svoje kuće u muževljevu, nalazi se u liminalnoj fazi, i tu je najnebezbednija, jer ne pripada više ni svojoj, a ni drugoj kući. Svatovi treba da pređu preko gore i polja, kao htonskih prostora (prostor gde počivaju demonske sile, nečiste sile). Ako bi prešli ove htonske prostore smatralo se da je svadba uspešna. Polje je moguće savladati. To je mesto susreta dveju svadbe. Ako bi se svadbe susrele, mlade bi morale da daruju jedna drugu. Na polju se nalazi drvo narandže od kojih mlade prave darove. Gora je izrazito htonski prostor. Ovde počivaju vile i gradovi. Kada se prelazi preko gore mora vladati apsolutna tišina, kako se nečiste sile ne bi probudile. Goru je nemoguće ukrotiti, i to je mesto za isterivanje nečistih sila. Moguća je i smrt neveste u gori.
Nevestina majka takođe ima bitnu ulogu. Ona je ta koja treba kćerki da pruži blagoslov, kako bi čitav obred bio uspešan. Ako majka umesto blagoslova, kćerki uputi kletvu, smatra se da je svadba neuspešna, i tako je obredni ritual narušen. Tokom prelaska svatova, na čelu je barjaktar, i on je taj koji mora da zaštiti mladu. Kada se svatovi približe mladoženjinoj kuci, kum je taj koji ide ispred svatova kako bi mladoženjinoj majci najavio dolazak. Na taj način, buduca svekrva zna da je svadba uspešno obavljenja i da je htonski prostor bezbedno pređen. Međutim, krizni period, period prelaza ističe tek posle četrdeset dana. Mlada je morala da nosi kapu, Smiljevac. Za tih četrdeset dana nije smela da je skine, i morala je veoma da pazi da joj ne bi spala sa glave. Ako bi joj spala, značilo bi da nije dostojna te kuće.
U određenim situacijama, može se desiti da mlada ili mladoženja umru u periodu između veridbe i svadbe. Pošto se ciklus obreda ne sme ni u kom slučaju prekinuti, svadba, tačnije svi rituali oko svadbe, moraju se obaviti do kraja, bez obzira na smrtni slučaj. Tada se pokojnik sahranjuje u venčano odelo, a sahranu prati muzika i svadbene pesme. Na čelu povorke nosi se voćka, koja ima jako bitnu ulogu u „posmrtnoj svadbi“. Ta voćka je morala biti išcupana iz korena jer se verovalo da se duša posle smrti seli u drvo.
Običaji oko svadbe vremenom su iščezli, kako se civilizacija dalje razvijala, ali postoje i oni koji se i dalje čuvaju. Ako i vi znate neki zanimljiv običaj u vezi sa svadbom, napišite ga u komentaru.
Srpski narod poznat je po veoma bogatoj kulturno – obrednoj praksi, po raznim običajima koji se prenose kroz generacije, koji se poštuju i predstavljaju našu kulturu. U svakoj epohi postoje određeni običaji, obredi, koji su vremenom evoluirali, ali su u svojoj biti zadržali prvobitno značenje. Kao najvažniji običaji mogu se okarakterisati običaji u vezi sa tri presudna momenta života za svaku jedinku – rođenje, svadba i smrt.
Istraživali smo naše stare običaje, stoga ćemo napraviti pregled najzanimljivijih koje ćemo objavljivati svake nedelje u delovima.
Kada je u pitanju rođenje, kao jedan od najvažnijih trenutaka života, to podrazumeva da se osoba odvaja od jednog sveta i prelazi u drugi. U tradicionalnoj kulturi Srba ovaj događaj je iziskivao i određene rituale koji su bili strogo poštovani. Bitno je da se žena porađa van kuće, daleko od ostalih ukućana. Čak iako se porađa u kući, mora biti u nekom izolovanom delu. Posebno muškarci nisu smeli da budu prisutni, jer se verovalo da donose lošu sreću. Takođe, žena nije smela da pusti glas na porođaju, jer je to, po srpskom narodnom verovanju loše uticalo na muškarce. Uz ženu je morala da bude prisutna druga žena koja je već prošla kroz sve to, i ona je predstavljala ritualnog vodiča. U vodu, u kojoj se kupa beba stavlja se bosiljak da bi se očistila od nečistih sila, bob da se rodi muško dete, a luk da dete bude zdravo. Status novorođenčeta je nedefinisan, on prelazi iz htonskog u ovozemaljski svet. Odmah potom, babica ga oblači u očevu košulju, i u njoj bi ostajao tri dana. Ako je dete žensko, onda se oblači u majčinu košulju koju je majka nosila i na venčanju i na porođaju. To je, tzv. „darovna košulja“. Ona je imala veoma važnu ulogu u obredu oko rođenja deteta, prvenstveno zbog svog apotropejskog dejstva (Zaštitničko delovanje, štiti od uroka). Verovalo se da muško dete treba poviti u očevu košulju da bi nasledilo njegovu slavu, a žensko u majčinu da bude poslušna i pokorna. Prvih četrdeset dana je krizni period. Čim se žena porodi, u kuću dolazi druga žena i donosi joj povojnicu ili mali kravaj. Ta žena mora da ima decu i da bude u srodstvu sa porodiljom. Nakon što se žena porodi pevaju se pesme u krugu porodice. To su pesme na babinama i uspavanke, koje se razlikuju samo po vremenu u kojem se izvode.
Babine su period do četrdeset dana po rođenju deteta, i tada su po narodnom verovanju delovale babice – demoni. To su tri ili sedam ružnih žena odevene u crno. One su nevidljive, dolaze noću i pokušavaju da naškode detetu.
Za razliku od njih, suđenice du dobre. One se zamišljaju kao tri žene, lepe, mlade. One dolaze prve tri noći, a treća noć je najbitnija. Tada najmlađa suđenica donosi konaču odluku. Dete su tada oblačili u očevu košulju, tačno u ponoć. Ta noć je bitna jer se u toku nje beba vezivala za rod i duhove predaka.
U uspavankama se peva o smrti majke ili pomajke, žene koja je prva dojila dete, a vreme kada se izvode je od rođenja deteta do treće godine njegovog života. U uspavankama se eksplicitno govori o osobi koja peva. One imaju pripev „buji, paji, nini, nuni, nuna“. U nekim verovanjima, majka oblači detetu košulju zbog uroka. Pljuvačka je nečista, i pre se u tradicionanoj kulturi Srba verovalo da majka, kada izvodi dete u spoljni svet, namaže ga pljuvačkom po „kriznim delovima“, kao što su zglobovi, vrat, lice, da bi ga nečiste sile shvatile kao nekoga svog.
Sledeći običaji vezani za rođenje deteta su krštenje i strižba. Krštenje je davanje imena detetu, i tada dete postaje individua, osoba za sebe. Krštenje se vrši osam dana po rođenju deteta ili druge nedelje života. Sve dok dete nije kršteno, ne sme se ljubiti, jer se smatra nečistim. Krštenje zapravo i jeste „isterivanje“ zlih sila. Najveću ulogu ovde ima kum. On sa sobom nosi sveću voštanicu, struk bosiljka i platno za košulju. Platno koje se koristi na krštenju naziva se kumovska košulja. Posle krštenja, kum daruje dete, a detetova majka daruje kuma i njegovu porodicu. Kum se smatra da je veza između Boga i deteta. On je ritualni vodič i njegova reč je glavna, kao i blagoslov, da bi se dete u potpunosti vezalo za ovaj svet.
Strižba se izvodi se na pragu, kao htonskom prostoru, koji predstavlja granica između dva sveta. Uglavnom se izvodi oko prve godine detetovog života, ili u neparnim godinama, jer je neparnost pozitivna. Morao je biti ponedeljak, sreda ili nedelja. Strižbu vrši kum, on je u tradicionanoj kulturi Srba naziva i „šišani kum“. Dete je tokom ovog rituala moralo da plače, da bi se vezalo za ovaj svet. Kum detetu daruje kapu, koja ima apotropejsko dejstvo. Kosa se nikada ne šiša pre ovog rituala, jer se smatralo da je strižba zapravo prinošenje žrtve. Ovaj obred je arhaičan. Tek posle krštenja i strižbe smatralo se da je dete prešlo kriznu fazu, i da je potpuno vezano za ovaj svet.
Ovi običaji predstavljaju kult našeg naroda, a neki od njih se i dalje mogu sresti u određenim delovima Srbije. Ako i vi znate neki zanimljiv običaj, ostavite u komentaru.
Izbor fakulteta je sam po sebi velika I teška odluka, a kada nosi I pitanje o odlasku ili ostajanju u svojoj zemlji, onda je još teža. Danas se mladi često odlučuju za odlazak u inostranstvo u potrazi za boljim uslovima I drugačijim fakultetima.
Naš dvougao je ovog puta ugostio studente iz dve zemlje – Srbije I Mađarske. Ono što njih spaja je ljubav prema muzici, a posebno prema klaviru. Anđela Bolesnikov I Ivan Bašić su studenti Muzičke akademije, a o svojoj strasti, svojim obavezama I dosadašnjem putu, pričali su nam u ovomesečnom dvouglu.
Anđela
Ivan
Kako ste se i zašto opredelili baš za Muzičku akademiju?
Sviram od svoje sedme godine i još u osnovnoj skoli a pogotovo za vreme srednje sam osetila da je to jedino čime bih želela da se bavim i u budućnosti i tada je Muzička akademija u Budimpešti postala moj cilj.
Muzička akademija je bila jasan nastavak školovanja za pijanistu. U srednjoj školi sam se opredelio da je muzika ono čime bih želeo da se bavim, te nije bilo mnogo razmišljanja oko vrste fakulteta.
Koliko dugo već svirate i kako je izgledao Vaš dosadašnji put?
Ovo mi je deseta godina kako sviram, sve je započelo u Muzickoj skoli Josif Marinković u Vršcu, a kasnije kada sam upisala srpsku gimnaziju u Budimpešti nastavila sam i klavir u srednjoj muzičkoj skoli Tóth Aladár, a sada planiram da studije nastavim na akademiji.
Sviram već trinaest godina, od svoje sedme, i ne mogu da kažem da sam oduvek znao da ću se ovime baviti - naročito kada sam počinjao. U vreme srednje škole mislim da sam "uronio" u materiju i najviše se otisnuo put muzike kao profesije.
Zašto ste se odlučili da studije nastavite u Mađarskoj/Srbiji?
Pošto sam i srednju završila u Mađarskoj već sam upoznata sa njihovim metodama rada i od ove godine sam kod veoma dobrog pedagoga i poznatog profesora Eckhardt Gábor-a, kod koga ću nastaviti i rad na akademiji i sa kojim verujem da mogu mnogo napredovati.
Za studije u Srbiji, u Beogradu, sam se opredelio jer sam smatrao da tu najbolje mogu da napredujem. Fakultet muzičke umetnosti sam upisao sa sedamnaest godina, i u tom uzrastu mislim da je najbolje razvijati se u poznatoj sredini. Uz to, kod nas postoji dosta kvalitetnih profesora od kojih se može puno naučiti, a pošto je rad na Akademiji specifičan zbog odnosa "jedan na jedan", to je i najvažnije.
Kako je izgledao Vaš prijemni i koliko dugo ste se spremali za njega?
Prijemni se sastoji od repertoara za klavir koji učenici sami (uz pomoc profesora) biraju ali koji mora posedovati dela iz određenih muzičkih epoha (barok, klasicizam, romantizam i plus kompozicija iz 20. veka po želji) i usmenog i pismenog dela iz solfeđa. A sumiranje gradiva i spremanje traje cele godine.
Za prijemni sam se spremao više meseci. Na Muzičkoj akademiji se na prijemnom ispitu svira deo pripremljenog programa, audicije su otvorenog tipa i po pravilu su veoma posećene. U Beogradu komisiju čine skoro svi profesori klavirskog odseka. Sećam se da sam svirao prvog dana ispita pred punom salom, i da je sve prošlo dosta brzo.
Koji su uslovi za upis na Akademiju i kakva je konkurencija?
Konkurencija za Muzičku akademiju u Budimpešti je izuzetno velika jer je to jedina akademija te vrste u celoj Mađarskoj i zato postoji Konzervatorijum, na kom sam i ja sada, koji sadrži sve muzičke predmete i priprema studente za prijemne na akademiji, a uslov za upis je jedino uspešno položen prijemni!
Za Muzičku akademiju uslov je završena srednja muzička škola, i prelazna ocena na prijemnom ispitu. Nakon toga, kandidati se rangiraju prema bodovima, i prima se određeni broj, na klavirskom odseku u Beogradu uglavnom dvadeset. To jeste veliki broj, ali pošto se obično prijavi oko pedeset ljudi, konkurencija nije baš mala.
Kako izgleda jedan Vaš prosečan dan?
Pošto sam pohađala i gimnaziju i muzičku svaki moj prosečan dan je bio prilicno prebukiran, ali pored par sati vežbanja dnevno, koncerata i muzičkih programa koje posećujem, trudim se da uvek nađem vremena za neku šetnju ili kaficu sa društvom.
Dosta vremena sam na fakultetu, jer tamo najviše i vežbam, pored toga sto su tamo predavanja. Pravim pauze, kako ne bih poludeo: obično odem na kafu sa drugim vežbačima ili prošetam, i trudim se da baš ne zapostavim društveni život - uvek bude vremena za prijatelje.
Šta Vam je najdraže, a šta Vam najteže pada u okviru Vaših studija?
Najdraže mi je svakako to što imam priliku da studiram i radim ono sto najviše volim i što me ispunjava, i pritom idem na koncerte, razne kurseve i usavršavam to u čemu sam dobra. Ne i najteži ali svakako teži deo studija jeste vreme prilikom vežbanja i razna odricanja koja su potrebna ali se svakako to uvek isplati.
Šta planirate nakon fakulteta?
Još je rano da razmisljam o tome, ali bih svakako volela da krenem na neku turu oko sveta, sviram po poznatim koncertnim dvoranama, usavršavam se neprekidno i prenosim ono što ja osećam dok sviram ljudima gde god se nalazila!
Šta biste želeli da poručite nekome ko je zainteresovan za Muzičku akademiju?
Da vredno radi, veruje u sebe i u to da se svaki trud i svako odricanje isplati. Da prati svoje snove sve u svemu, to je prvi korak do uspeha!
Nakon završetka srednje škole svako od nas se nađe na jednoj velikoj životnoj raskrsnici. Koji fakultet upisati, šta je ono u čemu smo dobri i koja oblast je najprespektivnija za nas?
Teško je pronaći ono što je samo po sebi obećavajuće i ono što će nam garantovati da ćemo pronaći posao posle studija, ali složićete se da je poljoprivreda u Srbiji grana za koju možemo reći da je neprevaziđena. Podatak da je 70 odsto zemljišta u Srbiji poljoprivredno, kao i to da umereno kontinentalna klima pospešuje razvoj ove oblasti, govori nam dovoljno da ovaj fakultet ne može biti greška. Naravno, sve zavisi od vaših interesovanja, ali mi smo tu da vam predstavimo mogućnosti koje naš obrazovni sistem nudi.
U oblasti agroekonomije obrazovna delatnost počiva na sadržajima ekonomike poljoprivrede i prehrambene industrije, planiranja razvoja poljoprivrede, organizacije i razvoja zadrugarstva, informacionih sistema, tržišta, prometa i marketinga poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda itd.
U današnjem dvouglu ugostili smo studente Agroekonomije, jedne od najrazvijenijih grana poljoprivrede. Zorana Kovačević studira Poljoprivredni fakultet u Beogradu, dok se Nikola Dimitrić odlučio za isti pravac, ali u Novom Sadu. Od njih smo saznali šta je ono po čemu je ovaj smer poseban i zašto su se baš za njega odlučili.
Zorana
Nikola
Zašto si se opredelila/o za Poljoprivredni fakultet, zašto baš smer Agroekonomija?
Ovaj smer je mnogo zanimljiv, osim toga veoma je tražen i perspektivan. Kada sve to saberemo mislim da sam napravila dobar izbor.
Zato što je perspektivan fakultet, u smislu toga da je Vojvodina kao pokrajina veoma povoljna za bavljenje poljoprivredom, a taj smer sam odabrao zato što smatram da mogu da doprinesem razvoju i unapređenju poljoprivrede u ekonomskom smislu (izvoz, promocija, poboljšanje tehnike, tehnologije,...).
Koliko si se dugo pripremala/o za prijemni i da li je bila velika konkurencija?
Prijemni sam spremala veoma kratko, konkurencija nije bila velika, ali sve zavisi koliko bodova se ponese iz srednje škole.
Prijemni u suštini nije težak i ne zahteva puno vremena za pripremu, zbog njegovog oblika. Dovoljno je 5-10 dana redovnog učenja da bi se na prijemnom ostvario maksimalan broj bodova.
Da li postoji neki predmet koji je težak i sa kojim si imala/o problema?
Mehanizacija poljoprivrede je stvarno težak predmet na prvoj godini, druga godina je dosta teža u odnosu na prvu.
Fakultet kao institucija nije nešto što se može bez učenja završiti. Potrebno je izdvojiti neko vreme da bi se ispit kvalitetno spremio i da bi se dobila ocena koju priželjkujemo. Ima profesora koji su dosta sujetni i to ne ide bas na ruku studenata, ali u suštini teži predmeti se mogu spremiti za 1-2 nedelje.
Kako izgleda običan dan na tvom fakultetu?
Običan dan na fakultetu je odlazak na vežbe, predavanja, koja su obavezna, ima predmeta gde dolazak nije obavezan, ali uglavnom jeste, tako da sam veći deo dana na fakultetu.Običan dan na fakultetu je odlazak na vežbe, predavanja, koja su obavezna, ima predmeta gde dolazak nije obavezan, ali uglavnom jeste, tako da sam veći deo dana na fakultetu.
Kao i na svakom drugom, predavanja, ponekad neka pauza od 2h između predavanja i to je to otprilike.
Šta sve i gde možeš da radiš nakon završenog fakulteta?
Ima dosta opcija za posao posle završenog fakulteta, što se meni dosta sviđa, može da se radi i u banci, i u poljoprivrednim organizacijama, firmama...
U bilo kojoj agro banci, poljoprivrednoj zadruzi, odnosno svakom finansijskom kao i poljoprivrednom preduzeću.
Da li bi upisala/o isti fakultet da opet možes da biraš?
Da, definitivno.
Upisao bih opet jer to je fakultet koji ima perspektivu sigurno, jer sve što se na svetu proizvodi ima neke veze sa poljoprivredom.
Šta bi preporučila budućim studentima koji se još nisu opredelili šta bi da upišu?
Da dobro razmisle šta bi voleli da rade u životu jer je mnogo lakše kada radite nešto što volite, da se posvete tome i da rade na stranim jezicima.