Svi ste sigurno imali prliku da nakon putovanja poželite da se vratite na to mesto ponovo i ponovo. Želite da ponovo vidite iste predele, slušate istu muziku i družite se sa ljudima koje ste tamo upoznali. Ponekad poželite i više pesama, više novih ljudi i avantura, nego što ih je bilo. U tim trenucima sve nas zapljusne talas realnosti, i shvatamo da je to samo jedna prelepa uspomena koja treba zauvek ostati urezana u sećanju.

Talas realnosti mene je zapljusnuo već danas. Ponedeljak. Kišovito vreme. Nakon što sam se napokon naspavala pomislila sam kako kasnim na doručak, ali onda sam se spotakla o svoj rokovnik. Ne, ja nisam bila u hotelu i nisam probijala agendu, bila sam kod kuće. Ponovni susret sa obavezama i ružno vreme naveli su me da poželim da se ponovo vratim na planinu.

Proteklog vikenda, na Divčibarama, održano je otvaranje projekta Organizacije srpskih studenata u inostranstvu „Svetionik znanja“. Projekat predstavlja takmičenje 60 srednjoškolaca iz 15 gradova Srbije: Beograd, Valjevo, Varvarin, , Kikinda, Kraljevo, Leskovac, Majdanpek, Niš, Novi Pazar, Novi Sad, Pirot, Ub, Čačak i Šabac. Predviđeno je da timovi uz stručno vođenje koordinatora iz partnerske organizacije, mentora iz inostranstva i alumnih mentora osmišljavaju projekte iz jedne od pet oblasti: Kultura i umetnost, turizam, društvena odgovornost i , sportska kultura i ekologija.

Sada se verovatno pitate kakve veze imaju moj talas realnosti i „Svetionik znanja“. Pre nekoliko nedelja naišla sam na objavu o projektu koja me je istog trenutka zainteresovala. Unapređenje životne sredine, šezdeset h ljudi na jednom mestu, da li može bolje? Nije bilo drugog rešenja već da objavu kao i obično prosledim najboljem drugu, a onda i sama popunim formular za prijavu. Iako nisam znala o čemu se tačno radi bila sam odlučna i danima iščekivala odgovor.

Jednog jutra, probudila me je poruka: „Idemo na Divčibare?“, Filip je ponovo bio ažurniji od mene. Tog dana kafa mi nije bila potrebna. Bila sam presrećna, ali i radoznala. Ko su ostali članovi našeg tima, šta ćemo raditi, da li će sve proći kako treba, i još mnogo pitanja vrzmalo se po mojoj glavi. Preostalo mi je samo da čekam, završim sve svoje obaveze i pripremim se za put. Zahvaljujući svim obavezama, obzirom da sam maturant, vreme je brzo prošlo i već smo pakovali kofere.

Članovi organizacionog tima dostavili su nam sve infomacije o agendi, a naša prva destinacija bila je Valjevo. Nakon što smo stigli i upoznali se sa organizatorima, pa čak i nekim učesnicima, krenuli smo u obilazak grada. Posetili smo Narodni muzej koji me je oduševio. Obzirom da nikada pre nisam bila u Valjevu svidelo mi se i to što smo videli neke delove grada. Dalje smo se uputili ka Divčibarama. Put je bio veoma zanimljiv jer su svi u autobusu veselo pevušili i upoznavali se.

Stigavši u hotel, smestili smo se i dalje pratili agendu. Usledilo je otvaranje, a kasnije i upoznavanje i druženje sa drugim timovima. Narednog dana imali smo sesije koje su sadržale predavanja i radionice u kojima smo upoznavali ostale učesnike. Sve nas je začudilo koliko nam je u stvari ljudi poznato sa nekih drugih neformalnih, edukativnih aktivnosti. Osim da prisustvujemo sesijama, imali smo priliku i da nas drugari iz Valjeva odvedu do poznatog vidikovca. Pogled je bio prelep, a priroda planine zaista nestvarna.

Poslednjeg dana provodili smo vreme zajedno sve do trenutka kada smo morali da se rastanemo. Svaki tim krenuo je put svog grada iako je poželeo da ostane barem jos nekoliko dana. Za sve nas druga polovina dana bila je prepuna utisaka, prepričavanja dozivljaja ali i tužnih izraza lica jer se vraćamo svojim kućama. Ali pored svega znali smo da smo bogatiji za jedno iskustvo i mnogo dragih ljudi koje smo upoznali.

Talas realnosti koji me je danas zapljusnuo naterao me je da razmislim o tome koliko je zapravo more bilo uzburkano ovog vikenda, ali to nisam osetila. Bilo je tu radosti, smeha, novih saznanja, pa čak i umora. Ali ovakvo iskustvo može se opisati samo kao uzburkano more u kojem je svetionik svetleo znanjem i pozitivnom energijom.

Srećna sam i ispunjena jer sam bila deo projekta, saznala nove stvari i upoznala mnogo dragih ljudi. Radujem se drugom delu projekta i sledećem susretu sa učesnicima, druge po redu generacije projekta „Svetionik znanja“. A sada mi jedino preostaje da zalepim jos jedan stiker u svoj notes, zabeležim još jedan bitan datum i prepustim se svojim obavezama, čekajući ponovno pakovanje kofera.

Autor: Milica Đolić