Prikazivanje članaka po tagu nobelova nagrada

subota, 21 oktobar 2017 12:26

I srpski studenti „dobili” Nobela za mir

Studenti Fakulteta političkih nauka bili deo regionalne kampanje „I can”, koja je ove godine dobila Nobelovu nagradu za mir.

Aleksandar Bojić, student diplomatije na Fakultetu političkih nauka i učesnik regionalne kampanje „I can”, koja je ove godine dobila Nobelovu nagradu za mir zbog svog rada na potpunoj primeni ugovora o zabrani nuklearnog oružja, ne krije iznenađenje zbog činjenice da veliki broj studenata Univerziteta u Beogradu i dalje veruje da nuklearno oružje služi da bi se obezbedio – mir u svetu.

– Istraživanje koje smo radili na reprezentativnom uzorku studenata beogradskog univerziteta pokazalo je da je znanje akademaca o atomskom oružju na zavidnom nivou, ali je obeshrabrujuće što mladi veruju da je nuklearno ’dugme’ najbolji pregovarač. Istina je da nas atomsko oružje ne štiti ni od terorista, bede ili klimatskih promena, a jedan od najvećih mitova glasi da je nuklearno oružje samo jednom iskorišćeno, kada je bačena bomba na Hirošimu i Nagasaki. Naime, nuklearna testiranja dešavaju se stalno, a te probe imaju katastrofalne posledice po zdravlje ljudi i životnu sredinu – objašnjava Aleksandar Bojić.

Ovaj mladi student diplomatije učestvovao je u regionalnoj kampanji „I can”, čiji je cilj bio da se podigne svest o potrebi da naše države potpišu ugovor o nuklearnom razoružanju, primećuje da je najviše otpora kampanji bilo u Srbiji, a potom u Bugarskoj i Rumuniji, koje su deo NATO ’kišobrana’. Od svih zemalja u regionu, samo je Makedonija podržala ovu kampanju za nuklearno razoružanje.

Aleksandar je bio i jedan od inicijatora prve međunarodne konferencije studenata diplomatije, pod nazivom „Ja mogu da generišem promene”, za podršku pregovorima o zaključivanju ugovora o zabrani nuklearnog oružja, koja je održana na Fakultetu političkih nauka.

– Jula ove godine 122 države sveta potpisale su sporazum Ujedinjenih nacija o zabrani nuklearnog oružja. Da bi on stupio na snagu potrebno je da barem pedeset država ratifikuje ovaj ugovor, a 20. septembra počelo je potpisivanje ugovora od strane šefova država. U međuvremenu, organizacija „I can” dobila je Nobelovu nagradu za mir i verujemo da je to veoma snažan impuls za uveravanje javnosti o potrebi atomskog razoružanja – ističe Aleksandar Bojić.

On podseća da je kampanja „I can” pokrenuta 2007. godine, danas je realizuje 468 partnerskih organizacija u 101 državi sveta, a u našoj zemlji postoje tri nevladine organizacije koje su deo ove regionalne kampanje. U Srbiji su petnaest mladih ljudi bili aktivni nosioci kampanje, a kroz tribine i predavanja prošlo je oko hiljadu ljudi.

Aleksandrov kolega i student diplomatije Đorđe Stijović, kaže da je sa prve međunarodne konferencije studenata diplomatije poslat apel političarima i civilnom društvu da Srbija krene u pravcu nuklearnog razoružanja.

– Smatram da je veoma važno što je ova inicijativa krenula sa Fakulteta političkih nauka, na kome se obrazuju budući političari i lideri zemlje. Ovo je jedinstven poziv čovečanstvu da izabere drugačiju budućnost i da se nuklearno oružje izbriše sa lica zemlje. Važno je reći da pokret za nuklearno razoružanje danas predvode fizičari koji su učestvovali u kreiranju atomske bombe. Nažalost, istraživanja pokazuju da su stavovi mladih u Evropskoj uniji u vezi sa nuklearnim razoružanjem veoma različiti – u zemljama NATO-a manje je mladih koji su zagovornici razoružanja, a najveći borci protiv atomskih bombi su mladi u Francuskoj, Velikoj Britaniji, Australiji, Novom Zelandu, Holandiji i Skandinaviji. U tim zemljama i ranije su vođene antiratne kampanje – naglašava Đorđe Stijović.

Dr Jelica Stefanović Štambuk, profesorka diplomatije na Fakultetu političkih nauka, ističe da čovečanstvo duže od 60 godina živi u iluziji da je nuklearno oružje u službi održavanja mira i ravnoteže moći i veruje da se zastrašivanjem obezbeđuje – mir. Ni NATO se nikada nije odrekao mogućnosti da u slučaju pretnje nekoj zemlji članici upotrebi nuklearno oružje.

– Mislim da Srbija ne procenjuje dobro da je njena najveća bezbednost – nuklearno razoružanje. Osim toga, mi smo jedina zemlja u regionu koja je bila zasuta osiromašenim uranijumom. Ako to nije argument za nuklearno razoružanje, ja ne znam šta je – zaključuje naša sagovornica.

Izvor: Politika

Objavljeno u Razno

Opširnije...

nedelja, 11 decembar 2016 11:16

"Ništa u mojim očima nije bolje i vrednije od mostova"

Jedan od naših najvažnijih pisaca 20. veka, Ivo Andric, dao je veliki doprinos našoj književnosti, a do vrhunca ju je podigao kada je napisao svoje najznačajnije delo, „Na Drini ćuprija“. Zahvaljujući ovoj knjizi dobio je Nobelovu nagradu za književnost 1961. godine, u Stokholmu, a 10. decembra se obeležavala pedesetpetodišnjica od ovog važnog događaja. Tim povodom, posvetićemo nekoliko redova našem velikom piscu, kao i samoj dodeli nagrade.

Ovaj neprikosnoveni pisac, pored svojih velikih dela, ostao je upamćen i po značajnom gestu. Naime, 17.5.1962. godine obratio se pismenim putem Savetu za kulturu Bosne i Hercegocine, gde izražava želju da materijalni deo nagrade pokloni bibliotekama Bosne i Hervegovine: „Želim da obavestim Savjet za kulturu Narodne Republike Bosne i Hercegovine da sam odlucio da Narodnoj Repuplici Bosni i Hercegovini poklonim pedeset odsto iznosa primljenog na ime Nobelove nagrade. Moja je želja da se ova sredstva upotrebe za unapređenje narodnih biblioteka na području Bosne i Hercegovine.“ Međutim, posle nekoliko godina, i preostali iznos donirao je u iste svrhe.

Besedom "O priči i pričanju" se na originalan način zahvalio na ovom priznanju: ...Jer, pripovedač i njegovo delo ne služe ničem ako na jedan ili na drugi način ne služe čoveku i čovečnosti. To je ono što je bitno. I to je ono što sam smatrao za dobro da istaknem u ovom svom kratkom prigodnom razmatranju koje ću, ako mi dopustite, završiti kao što sam i počeo: sa izrazom duboke i iskrene zahvalnosti."

Andric je oduvek bio opsednut i ocaran mostovima. Smatrao je da svaki most nešto važno simbolizuje, te je on postao lajtmotiv njegovog opusa. Gotovo da postoji u svakom njegovom delu, ali kulminira u romanu „Na Drini cuprija.“
Roman, pored svoje važnosti, postao je i sinonim za srpsku književnost.On obiluje legendama, koje su vrlo značajne za razumevanje samog dela, deskripcijom samog mosta, kasabe i ljudi u njoj. Oni zajedno „rastu“, proživljaju sve, i „trpe“. Srasli su, i gotovo da se kasaba ne može pomenuti odvojeno od ljudi u njoj. Pored veoma bogatih i detaljnih opisa, roman obrađuje i široko vremensko razdoblje od četiri veka – od 16., kada je Mehmed paša Sokolovic izdao nalog za početak gradnje mosta, pa do Prvog svetskog rata. Takode, pažnja je posvećena i istorijskim činjenicama, likovima i situacijama: danak u krvi, Prvi srpski ustanak, ulazak Austrije u Bosnu 1878. godine, balkanski ratovi, i mnogi drugi. Tako se u romanu prepliću istorija i fikcija, što mu daje posebnu notu.
Tema romana eksplicitno je iskazana u samom delu: „Stoga je priča o postanju i sudbini mosta, u isto vreme i prica o životu kasabe i njenih ljudi, iz naraštaja u naraštaj.“

Ivo Andric rođen je u Dolcu, 9. 10. 1975. godine, a umro u Beogradu, 13.3.1975. U Dolcu, kod Travnika rodio se sticajem okolnosti, s obzirom na to da mu je majka u to vreme boravila kod rođaka. Budući da mu je otac rano umro, samohrana majka Katarina svog sina je dala muževljevoj sestri na čuvanje u Višegrad, koji je postao njegov grad detinjstva, stvaranja, uspomena i svega što donosi život. Najvažnija dela, pored „Na Drini ćuprija“ su: „Prokleta avlija“, „Travnička hronika“, „Gospođica“ i mnoga druga.

Objavljeno u Kultura

Opširnije...