Sterija je Vršac nazivao gradom vetra, vina i ljubavi. Da sad živi, tome bi sigurno dodao i da je on grad sporta. Mnogi, sada već svetski priznati sportisti su svoje karijere započeli baš u našem gradu. Njihovim stopama krenuo je i Stefan Momirov, koji je sa samo 16 godina pozvan da igra za stariju, juniorsku selekciju Crvene Zvezde.
Kako i kada si počeo da se baviš košarkom?
Košarka je u mom domu "stanovala" i pre mog rođenja. Majka i otac iza sebe imaju zavidne košarkaške i sportske karijere, ali me nikada nisu nagovarali da se bavim ovim sportom. Jednostavno, košarka je bila sastavni deo igre i odrastanja.
Da li možeš da nam kažeš nešto više o kampu za talentovane košarkaše na kome si bio?
Košarkašku akademiju Ratgeber u Baji (Mađarska) pohađam već tri godine. Radi se invidiualno, tri puta na dan, tako da je značajno za svakog mladog igrača. Naravno, tamo sam stekao i mnogo prijatelja, kako među polaznicima tako i među trenerima. Svako košarkaško iskustvo je značajno za onog ko želi da uči, ko želi da napreduje i ko je otvoren za kritike. Kritike nas, u suštini, najbolje usmeravaju na pravi put i treba ih uvek ozbiljno prihvatiti.
Kako je došlo do toga da ti bude ponuđeno potpisivanje ugovora sa Crvenom Zvezdom?
Košarkaški klub Crvena Zvezda je institucija. Logično je da prate mlade igrače i njihov razvoj. Sasvim sam siguran da u većini situacija nisam ni bio svestan njihovog prisustva. Potpisivanje ugovora potvrdilo mi je da imam talenat u koji veruju. Sada to više nije pitanje poverenja, mog talenta ili fizičkih predispozicija, nego daljeg učenja i napornog rada. Posebno sam im zahvalan što su mi omogućili da školovanje nastavim na njihovoj Prvoj sportskoj košarkaškoj gimnaziji Koledž Beograd.
Da li si se ikada bavio nekim drugim sportom osim košarke?
Igrao sam fudbal.
Da li imaš podršku roditelja i prijatelja u bavljenju sportom?
Moji roditelji su sportski i košarkaški radnici i nikada me nisu sputavali u nastojanju da se bavim sportom. Ali, nikada nisu ni insistirali da mi to bude jedini cilj. Sport u našoj kući jeste deo vaspitanja, u smislu zdravog psihofizičkog razvoja. Njihova podrška mi mnogo znači, jer me podržavaju u nastojanju da vodim život vredan života, bez nametnutih prioriteta.
Da li planiraš da se tokom života profesionalno baviš košarkom?
Rado ću prihvatiti ozbiljne ponude ukoliko ih bude. Bavljenje košarkom i obrazovanje su mi podjednako važni. Razmišljam na duže staze.
Ako ti se ukaže prilika za bavljenje sportom negde u inostranstvu, da li bi prihvatio i da li razmisljaš o tome?
Šta je inostranstvo i zašto bi odlazak preko granice bio problem? Prelazak iz Vršca u Beograd nisam ni osetio, jer me je Crvena Zvezda prihvatila kao člana porodice. Sumnjam da su evropski klubovi drugačiji. Svuda ću se osećati kao kod kuće.
Kako ti se dopalo učešće na Vršačkoj uličnoj olimpijadi?
Vršačka ulična olimpijada jeste zanimljiv sportski događaj. Pričao sam o tome i sa svojim vršnjacima. Rešeni smo da očuvamo ovu manifestaciju, kada na nas dođe red. Učestvovao sam sa svojom ekipom. Nažalost, ne pod imenom koje smo hteli, ali važno je učestvovati. U grupi smo bili prvi, stigli smo do četvrtfinala i zadovoljni smo rezultatom, jer smo, kao kadeti, pružili dobar otpor brojnim seniorskim ekipama.
Da li imaš nešto da poručiš ili da daš neki savet onima koji žele da se bave sportom?
Jedini pravi savet je: bavite se sportom! Ne da bi od njega živeli, nego da bi dugo i zdravo živeli.
Autori: Milana Batrnjin i Jelena Njegomir
