Možda ste još na drugoj godini fakulteta shvatili da ne treba ništa preterano da očekujete od te ustanove. A možda ste bodrili sami sebe da će biti sve ok jednom kada zauvek raskrstite sa studentskim životom i krenete da osvajate stvaran svet. Kada taj dan napokon dođe, kada položite poslednji ispit ili odbranite diplomski, trajaće samo jedan jedini dan - već sutra više ne možete da izvadite studentski BUS plus i vreme je da se krene dalje.

 

Moguće se sledeće opcije:

 

1. Nekoliko nedelja nakon što ste postali akademski građani, HR-a kompanije u kojoj ste oduvek želeli da radite na razgovoru za posao doživljava prosvetljujuće iskustvo. Deset dana pre toga ste slučajno naleteli na oglas za posao iz snova i poslali svoj genijalni CV. Napokon je na intervju za početnu poziciju došao neko ko zna i ume i to dokazuje svojim uspehom sa fakulteta, a ima i dokaz za to – sveži spisak položenih ispita ("Desetka iz principa programiranja? Fascinantno!"). To ste vi. Nude vam platu kojom ćete moći sami sebe da izdržavate i čak odete na more. Vas su čekali. Znali su da ove nove generacije nose nešto snažno i magično.

 

 

2. Završil ste fakultet nakon 6 i po do 8 godina studiranja. Familija je najzad mirna, ujak je obećao da ćete uskoro da počnete da radite u trafici prijatelja komšinice njegove kume. Vama je sve to dosadno i nekako nestvarno. Razmšljate da li ćete ikako skupititi kintu za Exit ove godine i da li će ekipa skupiti kintu .

 

 

3. Mesec dana nakon diplomiranja, još uvek ste u euforičnom raspoloženju, čime ustvari pokušavate da potisnete prvi talas razočarenja koji vas je zapljusnuo u najnovijem filmu zvanom stvaran život. Prijavili ste se za deset različitih poslova i niko vas nije pozvao čak ni na razgovor. Svi vam govore da od toga leba nema i pitaju je l imate neku vezu. Ekipa sa faksa se raštrkala kud koji, bleje su ređe i drugačije. Postaje vam dosadno. Posle par nedelja shvatite da start u realnom svetu nije baš toliko uzbudljiv i ispunjen kao što ste zamišljali na dosadnim predavanjima. Planirate odlazak na more i da bi skupili pare za taj first minute džabalesku aranžman prihvatate posao u kol centru, jer, jebi ga. U isto vreme, dečko/devojka su dobili svoj do jaja posao, rade i predlažu da letujete na Siciliji.

 

 

 

Možda ste studirali u drugom gradu, možda niste. Ono što se dešava je da se vraćate – ili u svoj rodni grad i svoju sobu, koju su u međuvremenu pretvorili u skladište za sve i svašta. Ipak, posteri iz dana kad ste se sekli na metal se naziru negde iza hrpa stvari. Ako ste studirali u svom gradu, roditelje ćete neminovno više viđati kada nemate nikakvih obaveze. Vrlo je moguće da i jedan od njih nema posao, tako da je druženje neminovno. Počećete da trčite rano ujutru da bi izbegli jutarnje kafe. Posle mesec dana suživota sa tvoriteljima, shvatićete koliko zapravo počinjete da ličite na njih.

 

 

 

Ma koliko si se ložio na to što si upisao, ili se i dalje po malo ložiš, tanki glasić u glavi će ti poručivati da si jednostavno neproračunati retard svaki put kad klikneš na Oblast rada na sajtu za traženje posla. Posle maksimum mesec dana ćeš odustati od svakodnevnog traženja jer je izbor toliki da je sasvim dovoljno da jednom u dve nedelje pogledaš da slučajno nema nečeg novog. U prvih deset dana ćeš potragu proširiti na sva polja rada koja postoje na sajtu. U isto vreme ćeš se raspitivati okolo ima li neko nekoga u tih par firmi koje si pikirao. Loša ideja.

 

 

Kad sretneš bolida sa fakulteta, kome je glavna fora na eksurzji bila povraćanje po autobusu, kako se u odelu u pet popodne vraća kući, sam ćeš dobiti inspiraciju da baciš peglu. Po njegovom odelu. Reći će ti da je posao super, ne cimaju ga mnogo, i šapnuće ti, u poverenju, kolika mu je plata. Pozelenećeš. Ti toliko para dobiješ od tvojih za dva meseca, i to jedino ako se otvore.

 

 

 

 

Više nije ista. Prosto i jednostavno – odaljićete se. Nemate više fakultet i smaračka predavanja kao izgovor da ispijete sto osmu kafu tog dana. Jedan deo ljudi će otići iz grada, neki preko grane, neki će morati u kiosk brze hrane da zaradjuju za hleba i počeće da mirišu na način na koji ne treba da miriše neko sa kime biste izašli u subotu uveče. Osećaćeš se dezorjentisano jer ljudi koji su bili tu da ti drže glavu dok povraćaš više nisu tu ili jednosatvno nemaju vremena za takve stvari i počeće da te izbegavaju ako nastaviš da piješ tako da ne možeš da zaustaviš čudovište iz sebe.

 

 

 

U nekom trenutku će ti neko od zabrinutih dobronamernika iz šire familije reći da nije dobro da kukaš i žališ se kako još nisi našao posao i kako ti baš ne cvetaju ruže. Biće ti svejedno šta ti matori smorovi koji su diplomirali za vreme Tita kenjaju. Ali, kad u onom istom busu u kome si sreo baticu sa faksa u odelu budeš sreo i sisatu plavušu koja na faksu nije izgovorila dve pune proširene rečenice ni na jednom usmenom ispitu, koja sada sa pundjom nosi ogromnu fasciklu i kaže ti da radi kao konsultant, naučićeš da lažeš. Reći ćeš kako je projekat na kome trenutno radiš do jaja, iako to nije stalan posao, to je start up koji će uskoro napraviti bum. Tako nešto ćeš smisliti i nafilovati na licu mesta. Posle dva meseca ćeš želeti da pobegneš u drugu državu samo da bi izbegao susrete sa zaposlenim maloumnicima i verbalne improvizacije koje daju makar malo dostajanstva tvom malom, usranom životu.

 

 

Probaćeš da nađeš i neki pristojan posao, ako može u struci. Raspitivaćeš se i tražiti kombinaciju. Nije lako. Ima mnogo sličnih tebi koji traže isto. Čućeš da za neke određene pare možeš da kupiš EU pasoš. Počećeš da štediš da bi ga kupio. Ili ćeš otići da spašavaš ljude po bazenima. Srećno sa svime.

 

 

Jer i dalje visiš svojima na grbači. Kintu za izlaske ti daju oni i nemaš da odeš tamo gde bi išao, niti imaš dovoljno da se provedeš kako se ljudi u srednjim dvadesetim, sa poslovima, provode. Jedva skrpiš dovoljno za dva piva, a onda vidiš da se današnje klinci, iz nekog razloga, toga u tvoje vreme nije bilo, lože jedni na druge i ne daju pet para na matore džabolebaroše. A slatki su klinci. Taman toliko da se pored njih osetiš zrelo i stabilo i prosipaš životne mudrosti.

 

 

Srećno sa tim. Nije ga teško upisati, kažu ni završiti. Ali, osim što ćeš se tih nekih godinu, godinu i po, osećati za stepenicu korisnije i svrsishodnije, nema druge velike vajde. Verovatno ćeš ga upisati na istom faksu sa kog si pre manje od godinu izašao, tako da saberi sam dva i dva. Ako ti mudrosti svih tih sedih glava nisu pomogle da živiš pristojno posle četri godine, ta jedna neće mnogo toga promeniti. 

 

 

Ako su ti roditelji pristojni ljudi iz radničke klase koji su celog života rmbali da bi ti studirao i otišao u Barselonu i Nicu na apsolventsku ekskurziju, prodavaćeš pljedže. Biće mirisno i vrelo, ali upoznaćeš ljude kojima je taj posao karijera i naučićeš da ceniš ovaj urnebesni život koji ti je podario šansu u vidu diplome u džepu i nade da ćeš sa roštilja u nekom momentu preći u neku udobnu stolicu, u kancelariji sa klimom. Zahvali roditeljima na tome, ne životu.

 

Ako su ti roditelji poput tebe akademski građani, verovatno te neće pustiti da obrćeš pljeske. Sa jedne strane je to cool, jer ćeš zadržati dostojanstveni miris koji si imao na faksu, ali sa druge, nedostatak bilo kakve aktivnosti i tortura isčekivanja da tvoj odrasli život zvanično počne, dok sakupljaš deliće studentskog života će te izludeti i sa čežnjom ćeš gledati sve te zauzete ljude koji rade svoje usrane poslove.

 

 

 

Potpisivaćeš se retko, a sam nećeš sigurno da sedneš i zapišeš svoje refleksije o dosadašnjem životu. Tako to ide.

 

 

Jednom ćeš stvarno dobiti taj mejl i pozvaće te na razgovor na posao. Posle toga će zazvoniti i telefon i pašće ti kamen sa srca. Kriterijume si i onako već kod pljeskavica spustio do kolena. Ima nade. Od ponedeljka će zvanično početi tvoj pravi odrasli život. Samo, kad ušetaš u kancelariju, nemoj da se iznenadiš ako ti je nadređeni mlađi od tebe. I da, to za stolom pored tvog je osoba sa faksa koju nisi mogao da podneseš. Nasmeši se i budi srdačan. To je kolega sa kojim ćeš posle nekog vremena ćaskati uz kafu na pauzi od pola sata.

 

 

Pre ili kasnije ona ili on će suptilno pomenuti to letovanje na Siciliji o kome smo ti pisali na početku teksta. Do tada će stvari izgledati ok, samo što je vaš partner počeo previše vremena da provodi sa ortacima sa posla ili sa ovima sa kojima radi na tim projektima. A to je tebi neki jako čudan svet. Ljubav je to, ali kad je napadnu komšije i šira familija sa pitanjem kad će svadba i razmnožavanje, skontaćeš da ti je život ipak i dalje mio. Šta god si preživeo od tog diplomiranja, želećeš još parče života bez odgovornosti za ikoga drugog osim za sebe. Tu zver bi trebalo da do sada odlično poznaješ.

 

 

 

Izvor: vice.com