„Za stvaranje IT brenda ti nisu potrebni materijalni resursi, već ideja, znanje i kreativnost. Živimo u vremenu gde ne može više niko da me ubedi da nismo na dobrom geopolitičkom položaju, to je glupost, imaš internet, napravi nešto.“, kaže Boba Subin, Vrščanin koji se profesionalno bavi animacijom već sedam godina i radio je na svetski poznatim video igricama kao što su Battlefield i FIFA. Nakon srednje škole, upisao je Učiteljski fakultet u Vršcu, ali je ubrzo dobio šestomesečnu praksu u firmi Imagination Studios (kasnije TakeOne), a potom i posao. Posle par godina u industriji igara, prešao je u kompaniju SpringOnion, gde je radio na animacijama u marketingu. Pre godinu dana je dobio poziv da karijeru nastavi u Chimera Entertainment-u u Nemačkoj.

Zastupa stav da konstantno moramo unapređivati svoje znanje kako ne bismo stajali u mestu ceo život. Čak je i neposredno pre ovog razgovora, iako je bio vikend, prelistavao stručnu literaturu.

Kao neko ko toliko vremena ulaže u svoju profesiju i konstantno uči, kako vidiš letargičnost među ljudima u Srbiji?

Od učenja još nisam čuo da je neko umro. Čuo sam da su umrli od droge, alkohola, cigara, ždranja i tih gluposti... ali od učenja... Šta? Hoćeš da blejiš, da gledaš fudbal, ideš u kladionicu i spavaš? Spavaćeš kad odeš u penziju. Onda možeš. Ali ti sad nemaš pravo... da li ti to gledaš sa te strane? Da ti nemaš pravo prema tvojim drugarima, tvojim dedovima i tvojoj deci, ti nemaš pravo da gledaš u plafon. Ti moraš da stvaraš nešto, jer je i pre tebe neko stvorio to što imaš. Ovaj kompjuter i taj Skajp i sve. Ti moraš da stvaraš.

U svet animacije te je uveo Slobodan Danilović. Kako si ga upoznao?

To je Slobodan Danilović, jedan od vlasnika TakeOne studija u BG-u, koji se bavi animacijom i sa njima sam prošao kroz sve velike naslove kao što su Battlefield. On je čovek koji otprilike moj guru i „master”.

Ovako, 2002. godine... možda je zapravo tako sve formalno i počelo. Bio je neki novogodišlji program na kom je bila neka animacija, politička satira, koju je radila njegova firma. „Parobrod Srbija” se zvalo to. Nekim spletom okolnosti, u to doba je još bilo moguće iznajmljivati softver po onim video klubovima i moj prvi softver bio je Autodesk 3DS Max (softver za 3D modelovanje) u osnovnoj školi još. I to je tako počelo, bukvalno sa jednom loptom, kad sam video da tu loptu mogu da vrtim. Onda sam napravio još jednu loptu, pa su mi one izgledale kao oči. Zatim sam napravio cilindar koji je izgledao kao metak i stavio da ima odsjaj da izgleda kao metal. I na tome se sve zasnivalo, kao jedana građevina na koju samo nadograđuješ i imaš mogućnost kreativnosti, što mi je jako bitno. 

Tako da, resursi za učenje nisu postojali, ali je postojala želja za učenjem. I to je ono što pričam svima, svim mladima, mora da se uči. Samo učenje, učenje, učenje...

Taj novogodišnji program je bukvalno bio okidač koji me je povukao u sve to. Tada ja nisam znao ko su ti ljudi, niti se iko u Vršcu time bavio. Iako sam to video za Novu godinu, prošlo je dve godine i ja sam totalno zaboravio na to, ali sam na internetu našao taj snimak i na njegovom kraju video sam logo firme. Potom na internetu našao njihov telefon i nazvao. Tad sam imao 15 godina. Slobodan me je prihvatio vrlo ozibljno i sa mnogo entuzijazma mi je otvorio vrata ove industrije.

Kakav ti je bio pristup kad si ih pozvao? Kako si se predstavio i šta si tražio?

Pristup je bio vrlo spontan, normalan, bez neke treme, bez nekih ustezanja. Nazvao sam, predstavio sam se i rekao sam da me to interesuje. Sekretarica je rekla da su ljudi na odmoru i da nazovem ponovo. Zvao sam dva-tri puta dok na kraju nisam dobio Slobodana i on me je pozvao da dođem po resurse za učenje. Takođe, dobio sam praksu. Išao sam šest meseci bez plate i primanja u Beograd, ali sam imao priliku da naučim gomilu nekih stvari. Igrom slučaja se zadesilo da sam tad upao na ozbiljnije projekte kao što je Battlefield Bad Company.

Prošlo je šest meseci, a oni su bili zadovoljni. Bilo je jedno prazno mesto i onda su mi rekli, negde u junu 2009. da mogu da dođem da radim sa njima u Beogradu.

Na kojim projektima si radio nakon Battlefield Bad Company-a?

Posle Bad Company-a, došao Battlefield 3, pa Bad Company 2, pa Battlefield 4, pa BattleField Hardline. Radili smo takođe FIFA14 i Witcher III. Naravno, ja sam napredovao od nekih početnih stvari i vremenom kako su dolazili novi projekti, tako sam napredovao u smislu pozicije dok nisam došao do pozicije animatora, preko rada na Motion Capture.

2010. sam imao priliku da me firma pošalje na GDC (Game Development Conference) sajam kao njenog predstavnika.

Nakon toliko velikih projekata u TakeOne-u, zbog čega si prešao u SpringOnion?

SpringOnion se bavi proizvodnjom animacija za reklame, a razlog što sam prešao je bio, jednostavno, posle toliko godina u game industriji, hteo sam da vidim kako stvari funkcionišu u marketingu. Za razliku od industrije igara, u marketingu klijenti praktično traže reklamu za sutra i to moraš da je dostaviš kako god znaš i onda se tu bukvalno naučiš kako da „fejkuješ”, kako da ubrzaš neke procese, šta je bitno, šta nije bitno.

Nakon toga, otišao sam u Nemačku.

Da li planiraš da se vratiš u Srbiju? Ili pak da ideš negde dalje?

Ne planiram da se vratim u Srbiju. A što se odlaska dalje tiče, ne opterećujem se time sada. Za sad mi je cilj da ovde ostanem, opstanem, stvorim kontakte i ime, to je ono što mi je sad vrlo bitno. Ali svakako imam želju da idem dalje, hoću da budem truli milijarder. (smeh) Ljudi kažu „Ne, dovoljno je”, to su ti letargični ljudi o kojima smo pričali, „Bitno je da si živ i zdrav i da imaš za pivo ispred dragstora” (smeh) Ljudi, da sam ja tako gledao, ja ne bih mrdnuo iz Srbije. To su gluposti. I onda daš ljudima činjenice kako jeste i onda se oni ljute. To su ljudi koji imaju kičmenu moždinu, a na vrhu ništa. „Pa nije to tako”, a sve činjenice kažu da jeste to tako.

Da li savetuješ drugima da napuste Srbiju?

Savetujem im da prate svoje srce. To je sve individualno. Nigde nije idealno, pa ni ovde. Slušaj svoje srce. Radi to što voliš.

Fascinantno je to da si još na početku srednje škole imao disciplinu i želju da učiš. Kako to objašnjavaš?

Pa vidi, ja sam oduvek bio malo u stranu u odnosu na sistem, na okolinu, na društvo. Generalno smatram da dosta to zavisi od mentalnog sklopa društva, sredine, socijalnog statusa i svega toga. Da bi nešto bilo bolje, da bi društvo bilo bolje, ja moram da budem bolji, ti moraš da budeš bolji, svako od nas mora da bude bolji i onda će vremenom celo društvo da bude bolje. A ja ako hoću da budem loš i čekam da neko drugi bude bolji, da sistem bude bolji, pa da ja budem posledica toga, to je nemoguće. Ne, bolji sistem je posledica mog unapređenja, razumeš, mog učenja, moje svesnosti o društvu, o znanju, o napredovanju, o svemu tome. Tako da ja mislim da je to, ta letargičnost koja se u Srbiji neguje i gaji decenijama, samo posledica pogleda na svet jednog zastarelog načina i sistema, pa da se vratimo na klince, kako ih učiš, vaspitaš, kakav im primer daješ. Niko ne dolazi sa tom idejom da mora da se uči, da mora da se zna, da ne može da ti uzor bude Kristijan Golubović. To je poremećen sistem vrednosti, o tome ne treba uopšte ni da se priča, a ne da se stvaraju tamo one debate gde ti dolaze psiholozi, analitičari i te gluposti da preispitaju samu tu činjenicu – da li je to dobro ili ne. Ne, to je užasno loše. Uzmite Teslu, Đokovića... ljude koji su uspeli u svom poslu, a ne one koji su uspeli u kriminalu. Tako da mislim da je to greška sistema, što spontana, što namrena. Opet se vraćamo na neki vid marketinga, a to je – napravi masu ovcama i vladaj njome.

Da li može u Srbiji da se promeni „mindset” i kako? Ako misliš da je nemoguće, onda u nekom idealnom slučaju šta bi moglo da se uradi... šta bi moralo da se uradi?

Vidi, prvo, smtaram da ništa nije nemoguće. Sve je moguće i sve je pitanje želje, volje i odricanja. U principu sve je odricanje na kraju. Ali da bi se u Srbiji promenio stil razmišljanja, mislim da su u pitanju generacije, da to nije u pitanju stvar koja može preko noći ili za deset godina da se reši. To su u pitanju nove genreacije koje bi imale totalno drugačiji pristup na samom početku vaspitavanja i odrastanja, jer sa tom ideologijom gde deca i dalje jure starlete i kriminalce koji će da im daju intervju i da se slikaju sa njima, tu ljudi nemaju napretka. Treba da se da kažemo to znanje promoviše mnogo više, počev od školskog sistema, gde ja, kao elektreonihčar elektronike, meni niko nije pokazao konkretno gde ja mogu da imam koristi od toga. Idemo još prizemnije i primitivnije kako ja da zaradim pare od toga? Vrlo prosto i jednostavno. Niti sam imao neku praksu, znači to je jako, jako, kako da kažem, pipavo pitanje kako sad, od čega krenuti. Pa hajde da se vežemo za moju industriju, da uzmemo hipotetički u obzir da ceo svet mrzi Srbiju, jer kad slušaš naše ljude, stičeš utisak da ceo svet mrzi Srbiju kroz istoriju zadnjih dvadeset godina... osim Rusa. (smeh) Ali to je već druga tema... ali što ne bi tipa, IT industrija... okej, da nemamo zemljište, ali džabe ti bogato zemljište kad imaš šuplju glavu. Što se ne bi ulagalo u IT industriju, ne trebaju ti mašine, investicije. Kupi jedan kompjuter najobičniji, uloži znanje, daj neku ideju, jer ako uzmeš Forbes listu najuspešnijih i najuticajnih kompanija, zadnjih deset godina.... pre deset godina na prvom mestu je bila Koka Kola, na primer... General Motors itd. U zadnjih deset godina, prvih deset su se zamenile i sve su IT firme. FaceBook, Amazon, Google... A za stvaranje takvog brenda ti nisu potrebni materijalni resursi, već ideja, znanje i kreativnost. Živimo u vremenu gde ne može više niko da me ubedi da nismo na dobrom geopolitičkom položaju, to je glupost, imaš internet, napravi nešto.

A kako vidiš situaciju u Srbiji po pitanju IT-a? Imamo First Beat Media, Levi9, Eipix itd. Koliko još imamo potencijala? Gde možemo da stignemo?

U poređenju sa tim koliko mi nemamo škola i resursa za učenje, mi imamo fanstastične ljude u Srbiji. Ali opet, to je i loše, zavisi kako gledaš, jer Srbija je onda vrlo dobar rasadnik, tj. ima dobar izvoz kvalitetnih ljudi. Nažalost, mnogo, mnogo ljudi odlazi iz Srbije. A jedan od načina kako to sprečiti su upravo te velike IT firme koje već postoje u Srbiji.

Ljudi često uspeh pripisuju talentu. Šta misliš o tome?

Da, evo, šta da ti kažem, ja sam samo seo za kompjuter i sve sam znao, jer sam bio talentovan. (smeh) Kakav talenat, kakve gluposti. Sedi i radi. Talenat je to što imaš ruke i noge. A sve ostalo je stvar tvoje želje, upornosti i rada. Kažu „Bio talentovan”... Kakvi talentovan, nije spavao, razumeš, dvadeset godina, razumeš, da bi dogurao negde, a kažu „Bio talentovan”. Gluposti. Da bi bio uspešan, jednostavno moraš da voliš ono što radiš.

Svako treba da pronađe sebe i da radi ono što voli i taj zapravo nikad neće da radi. To je ono što je cilj cele ove priče i to je, po meni, cilj nekog uspeha. Mislim da mi u ovom poslu... volimo ga svi mi i mi smo spremni za ovaj posao... Ovde se ne radi o osam sati radnog vremena, ovde se radi o mnogo većim stvarima, razumeš? Tvoje radno vreme ne može da bude osam sati, znači non-stop ti radiš, non-stop ti učiš. Evo, vikend je, a ja nešto učim ovde. Mislim da bi ljudi trebalo svim zanimanjima tako da pristupaju i onda nema problema. A to, dođeš u devet na posao i ideš u pet kući, mislim, idi onda zakucavaj eksere. Mislim, poštujem to, ali imaš veliku opasnost da ćeš ceo život da kucaš te eksere.

A da li misliš da je ova industrija takva da forsira ljude da rade toliko, da ostaju „overtime”, da rade i preko vikenda ili je prosto to industrija u kojoj imaš priliku da radiš nešto što te zaista interesuje, pa shodno tome i ulažeš toliko vremena? Ili kombinacija?

Vidi, koristiš jedan termin sa kojim ja ne bih mogao uopšte da se složim. „Overtime” i „rad” i to sve. Ja nemam „overtime”, jer ja nikad ne radim. Ja to volim i to je to. To je moje. Kad odem kući, kad uključim kompjuter kod kuće, prvo mi se startuje Autodesk Maya. Tako da na to pitanje ne mogu da ti odgovorim.

Dva puta si pomenuo školski sistem u negativnom kontekstu. Šta je problem?

Imam osećaj da tu kada bi se sve okrenulo naopako da bi bilo bolje, razumeš, ali sve kad bi se naopako okrenulo, da bi možda bilo bolje, jer ti imaš tu pijane profesore, imaš narkomane, imaš pedofile, imaš galeriju nekih monstruma koji treba tu decu ili tu novu generaciju ljudi da upute na neki pravi put. E to je problem, to je strašno, jer ti klinci koji sad idu u srednju školu, oni kakvi su sad, takvi će da budu i za pedeset godina i možda će i njihova deca da budu takva. I onda se ulazi u jednu petlju koja je beskonačna, zapravo, već se ušlo i to je haos.